Anastasijević Miša, rodio se 24 februara 1803, u Poreču, od oca Anastasa i matere Ruže.
Miši je jedva bila godina dana od rođenja, a umre mu majka, i otac mu se oženi drugom ženom, po imenu Miljom.
Posle prođu tri godine, pa mu umre i otac.
Od toga doba, malome Miši bila je anđeo čuvar ova njegova neobično dobra maćija Milja.
U Poreču je Miša učio knjigu od 1808 do kraja 1809; za to vreme svršio je bukvar, časlovac, psaltir, i računicu.
Posle tolikoga učenja, izišao je iz škole; ali kako Poreč ostane bez učitelja, to Porečani uzmu za učitelja deci svojoj maloga Mišu Anastasijevića.
Kao učitelj, imao je 16 đaka, od kojih neki su bili od njega, i veći i stariji. Plaćalo mu se na mesec, po 10 para od đaka.
Ostavivši školu, Miša se najmi u dućanu kod Dinulovića, gde je, pored drugih poslova, kuvao sapun i prodavao ga; na mesec mu se tu plaćalo po 6 groša.
Godine 1815, već je bio počeo obrađivati svoj vinogradac, sekao je drva, i, na oranici, prevozio u Poreč te prodavao; a vukao je i lađe uz Đerdap. To radeći, zaslužio je preko leta, 1816 godine, ravno 100 groša!
Joksa Milosavljević, došavši u Poreč za starešinu, postavi Mišu za carinara porečkog, sa 25 groša plate na mesec.
Kad Joksu odmeni u starešinstvu na Poreču Aga Vule Gligorijević, Mita pređe ovom u privatnu službu, i bio mu je podrumar.
Godine 1825, na mesne poklade, Miša se oženi devojkom Hristinom, iz sela Brzaske, na levoj strani Dunava, sproću našega sela Dobre.
Mladence su venčali u popovoj kući, u Poreču, Danilo Stevanović, i mali Obren, sin Gospodara Jovana; prvi kao kum, a drugi kao stari svat. Obojica su bila tako malena, da su ih popeli na stoličice, te da mogu sveće držati na visini prema rastu mladenaca.
Ručak i veselje bilo je u konaku Aga-Vulovu. Na ručku su bile, pored drugih svatova i gostiju, G-đa Kruna Jovanovica, Sava, prvi žena Tenkina, i Vida, žena Vulova. Ljudi pak njihovi bili su svi kod Kneza Miloša, jer je baš tada bila Đakova Buna.
Mišina mlada, Hristina, imala je brata Simu Uroševića, koji je bio sekretar u Kneza Miloša.
Ovaj Sima da Miši deset zlatnih medžidija, i pozajmi mu, bez interesa, dve stotine talira.
S tim novcima, i s nešto uštede Maćine, Miša počne trgovati, najpre živom stokom, a posle jelenskim rogovima.
Na ovoj poslednjoj robi dobio je ravno 40 hiljada groša!
Odmah je načinio lepu novu kuću, i u nju usadio jelenski rog, iz zahvalnosti.
Sad je kupio svoju lađu. Na Dunavu živeći i radeći, bez lađe je bilo vrlo teško: za to je Miša i tu olakšicu sebi nabavio.
Posle nekog vremena, umre onaj Mišin šurak u Kragujevcu, ostavivši iza sebe neko imanjice. Knez Miloš, koji je toga Simu jako voleo, naredi da se raspita za Simine rođake, te da im se preda njegova imovina.
Ova je prilika odvela Mišu u Kragujevac, gde se je, prvi put, predstavio Knezu Milošu.
Predavši mu posmrtninu svoga sekretara Uroševića, Knez da Miši i neku svoju hranu, koju je imao od desetka, da je spusti niz Dunav, i da je proda, jer je dole, tada, bilo ogodno hrane.
Miša spusti lađe u Vidin, gde je bila glad. Prvo pokloni, jednu lađu hrane sirotinji, za zdravlje Kneza Miloša, pa, za tim, nekolike druge lađe proda po vrlo dobru cenu. Posle siđe i u druge varoši do Galca, i svu hranu proda ne može bolje biti.
Iz Galca vraćajući se, morao je nositi novce na saonicama: toliko ih je uzeo za hranu. Bojeći se od lupeža, na tako dugu putu, Miša svrati u Bukurešt da, za te novce, kupi soli. Onda je bio zakupio okna neki Baron Majdan, pa, nalazeći se u novčanoj teskobi, prodavao je so pojevtino.
Miša dođe i zamoli se mlađima da ga puste k Baronu, te da kupi soli. Tada je nosio turske haljine, i oko glave šal. Kad sluga javi Baronu da Miša želi kupiti soli, i kad kaže kako se nosi, ovaj srdito odgovori da nema kad primati takoga kupca.
— Taj će iskati tek koju stotinu hiljada oka!
Sluga, izišavši od gospodara, upita Mišu koliko želi soli?
— Uzeo bih jedan miliun oka, odgovori Miša.
Sluga to brže javi svom gospodaru. I miliun oka oveseli Barona, te Mišu odmah primi, i pusti se s njim u pogodbu.
Miša se potrudi te ovaj miliun uzme što se moglo jevtinije. A kad već prekinu cenu, on će onda na novo reći:
— Gospodine Barone! Ja bih uzeo još jedan miliun oka; ali da date jevtinije od prvoga.
Baron se i začudi, i obraduje; pa, kako mu je novaca trebalo, dâ drugi miliun oka jevtinije od prvoga s cvancikom na svaku stotinu oka.
Kad se i ovo svrši, Miša opet smerno progovori:
— Ja bih kupio i treći miliun oka, ali s cvancikom na svaku stotinu jevtinije od drugoga?
— Ali, možete li vi platiti toliku so? upita Baron.
— Pa ne ću je dići, dok pare ne položim, odgovori Miša.
Majdan da i treći miliun.
Na taj način, Miša se je izbavio od silnih novaca, i od lupeškoga straha, jer je, mesto novaca, krenuo u Srbiju silnu so, koja mu je donela ogromnu dobit.
Knez Miloš ga je za to pohvalio, i otvorio mu još veći kredit.
Od toga doba, nikako se nije ostavljao solske radnje; najpre je ortakovao s Knezom Milošem, a posle njega, s Germanom i Simićima: na posletku su se svi istavili, a Miša je ostao sam vrlo dugo.
Knez Miloš je dao Miši, 17 jula 1833, čin dunavskoga Kapetana, a docnije i čin Majora. S prvim činom, Miša je više bio čuven u Srbiji, gde su ga obično zvali: Kapetan Miša, a s drugim — u Vlaškoj, gde su ga mahom zvali Major Miša.
Kad su se Porečani, godine 1832, po naredbi Kneza Miloša, iselili Dunavu na desnu obalu, i zasnovali današnju varoš Milanovac, onda je i Miša prešao onamo, i boravio je u Milanovcu do 1842 godine, pa se je onda preselio u Beograd.
Godine 1844, kupio je u Vlaškoj prvo veliko imanje; a godine 1863 imao ih je šest velikih i nekoliko malih.
Golemo svoje imanje i, tako reći, svoje nebrojeno blago, Miša je stekao samo svojim neobičnim trgovačkim umom, i besprimernom svojom vrednoćom. Mogao je, kažu, nekoliko nedelja provesti a da ne trene noću (samo bi danju po koji časak odspavao), sve baveći se kojim trgovačkim smišljanjem i računima. Tako radeći, Miša je i mogao steći svoje ogromno imanje. Ni jedan Srbin do sada, koliko se zna, nije mogao reći da je, svoga veka, zaradio toliko, koliko je bio zaradio Major Miša.
Kao zakupac solara rumunskih, pa i nekih madžarskih, Miša je bio stvorio čitavu flotilu na Dunavu. Na 74 njegove lađe služilo je do 500 ljudi. On je imao 23 stalne kamarašije koje su bile na desnoj obali Save i Dunava: u Brčkom, Beogradu, Smederevu, Gradištu, Džedžeracu, Kusjaku, Vidinu, Lompalanci, Rahovu, Nikopolju, Svištovu, Ruščuku, Totrokanu, i Mačinu; i na levoj dunavskoj obali: u Beratu, Zimnici, Đurđevu, Oltenici, i Galcu. U Vlaškoj i Moldaviji, unutra u zemlji, bila mu je jedna kamaramija pri moldavskim oknima, druga u Bakoji, glavna kancelarija u Bukureštu, a Vrhovna uprava u Beogradu.
Može se, bez preterivanja, reći da je na njegovim lađama, po kamarašijama, na imanjima, i u domu, bilo oko 900 do 1000 duša, koje su sve od Majora Miše zarađivale svoj hleb i svoje izdržavanje.
Miša je imao jedno muško dete koje je umrlo u svojoj sedmoj godini, i pet ćeri, od kojih su ga četiri nadživile.
Kad je bio na vršku svojega bogastva, od 1850—1865, imao je, po tačnim računima, koje u gotovini, a koje u dobrima 1.500.000 dukata ili 18.000.000 dinara.
Po meri rastenja bogastva, širilo se je i Mišino dobročinstvo. Ne mogu se pobrojiti prilike i lica na koja je dospevala darovna blagodet Major-Mišina. A naročito je darežljiv bio prema svojim prijateljima, i prema prosveti narodnoj.
Ilija Garašanin, čovek tanke imovine, vaspitavajući dva sina na strani, uzajimao je od Miše, kad mu je god trebalo. Kad je jednom sveo račun svoga dugovanja, video je da taj dug iznosi osam do deset hiljada dukata. Videći to, napiše Miši ovako pismo:
„Moj je dug ogroman, i ja ne znam kako ću ti ga platiti. Sreća je što imam kuću s velikim placem, na dobrom mestu. Šiljem ti priključeni akt, kojim ti tu kuću ustupam. Ti je proceni koliko vredi, pa ako ti ja ne uzmogu platiti ono drugo što mi preko kuće pređe, platiće ti moja deca, ako budu ljudi…“
Miša je tada bio u Beogradu; dobivši ovo pismo, ljutne se, i odmah napiše drugo ove sadržine:
„Ovim priznajem da, pošto sam sveo moje račune s g. Ilijom Garašaninom, našao sam, da ni ja njemu što dugujem, niti on duguje meni“.
Tu izjavu, zajedno s Ilinim aktom ustupanja kuće, udene u jednu kuvertu, pa se digne sam k Iliji. Zastavši u njega dosta sveta, izazove ga u drugu sobu, i rekne:
— „Prijatelju Ilija! Ja sam dosad držao da si ti veliki čovek i umom i srcem, a sad vidih da si kukavica, koja ne svata šta je prijateljstvo. Ja se gušim u zlatu, a ti jedva imaš ovu kuću, koju si stekao za toliko godina svoga ministrovanja, pa i nju sada daješ meni! Zar sam ja Ciganin, da to primim? Evo ti ovoga pisma! I ako ne pristaneš na njega, nikad moja noga tvoga praga ne će preći!“
Ilija otvori pismo, i, pročitavši što piše, pogleda u Mišu, pa mu suze poteku niz obraze. Sad se poljube, kao braća; i tako se stvar izmiri…
Drugom jednom prijatelju oprostio je 40.000 hiljada dukata!
Narodnom pozorištu dao je 1.000 dukata.
Čitaonici beogradskoj, otkad je postala, dokle je god živeo, davao je po 300 cvancika, svake godine.
Ne zna se broja sirotnim devojkama, koje je on udomio, ni malim trgovčićima, kojima je pomogao, niti ostarelim trgovcima koje je izdržavao.
U Rumuniji, gde je najviše imanja i stekao, izdržavao je, o svom trošku, jednu školu za muškarce, i jednu školu za devojče. U tih školama učila su se deca rumunska, bugarska, i srpska.
Ali najlepšu je zadužbinu podigao u Beogradu.
Godine 1863 Miša je dovršio i namestio svoju divnu palatu u našoj varoši, na velikoj pijaci, na koju je potrošio 100.000 dukata.
I tu palatu Miša je poklonio svojoj otadžbini za službe prosvetne!
Miša je veći deo svoga života proveo u Rumuniji; ali je i u Srbiju često dolazio, i bavio se je ovde kad više kad manje.
Godine 1858 bio je predsednik znamenite skupštine Svetoandrejske.
I ako nije mario za politiku, ipak se je družio s ljudma političkima, koji su ga uvek uvažavali, i njegovim se društvom dičili.
Miša je preminuo između 26 i 27 Januara 1885, u Bukureštu.
Čim je glas o njegovoj smrti doleteo u Beograd, odmah su na Velikoj Školi, na Pozorištu, i na Čitaonici istaknute crne zastave, i crkve, gotovo sve u Srbiji, oglasile su smrt velikoga dobrotvora srpske prosvete, i stale se moliti Bogu za njegovu dušu.
Godine 1863, kad je Miša dao svoju palatu na službu srpskoj prosveti, pisac je ovih vrsta, u jednom beogradskom listu, rekao:
„Dokle god traje srpskoga naroda, ime Kapetan-Mišino blistaće se kao alem dragi kamen, ne na onim stranama istorije gde se boj bije, gde se krv lije, gde barut magli, gde vatra proždire ljudska imanja i blaga: nego onde gde božanska kći prosveta, civilizacija, širi među ljudma carstvo videla, carstvo sreće“…
Tako misli i danas!
Večna slava onom koji se je „sećao čim je svašto moći!“
Mišine velike slike nalaze se u Muzeju i u V. Školi, u Beogradu.