Аутор: Milan Đ. Milićević

Stejić Jovan Dr, rodio se u Starom Aradu, godine 1804, od roditelja siromašnih.

Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Aradu, filosofiju u Segedinu, a medicinu u Pešti; posle je, kao „blagodejanac“ tekelinoga zavoda, otišao u Beč gde je 1829 postao doktor u medicini.

Iza toga, došao je u Zemun za lekara.

Iz Zemuna otišao je u Šabac za lekara g. Jevremu Obrenoviću bratu Kneza Miloša.

U toj službi, stanovao je u Šapcu, Beogradu, ili Kragujevcu, gde je kad boravno g. Jevrem.

Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, bio se je vratio u 3emun, gde se je, tada, i oženio. Iza toga je prešao u Srbiju i, 23 februara 1840, postao je načelnik saniteta u ministarstvu unutrašnjih poslova, pa glavni sekretar u državnom savetu, u kom zvanju ostao je do smrti.

Dr Jovan Stejić, veliki rodoljubac, bio je jedan od prvih naučnika koji su želeli sklopiti „Društvo Srpske Slovesnosti“. A kad je, državnim zakonom, to društvo uređeno, Stejić je bio jedan od njegovih prvih i najvrednijih članova.

Stejić je uredio i štampao pet svezaka „Zabave za um i srce“; a preveo je i štampao još 1826 godine „Hufelandovu Makroviotiku“, koja je bila jako rasprostranjena.

Posle M. Svetića, Dr Stejić je bio najsnažniji protivnik Vukovoj reformi u jeziku i pravopisu. On je sastavio onaj pravopis srpski koji se je najduže održao u službenom jeziku u Srbiji, i koji je pao tek godine 1868, kad je oborena i poslednja zabrana Vukovu pravopisu.

Dr Stejić je napisao „Jezikoslovne primedbe na predgovor g. Vuka k prevodu Novoga Zaveta“¹.

U ovom sastavu vidite čoveka poštena, obrazovana, gde se bori protiv Golijata; vidite svu dobru volju, ali ne vidite znanje stvari, i gledate kako se sve njegovo oružje, i sva boračka veština raspada u prah pred strahovitom logikom stvari, pred pravim znanjem posla koji Vuk posluje.

I ovaj Dr Stejić, pročitavši Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“, uzdahnuo je i rekao:

— E, ovako još nije pisao nijedan Srbin!

Pri svem tom, Stejić se je odlikovao dobrim izborom u svojim spisima ili prevodima, jasnim slogom i, za ono doba, dosta čistim jezikom.

Stejić je bio omalen rastom, slab zdravljem, uredan životom, prijatan ophođenjem, i uljudan u borbi. Preminuo je u Beogradu 23 novembra 1853, i ukopan je kod palilulske crkve.

---

1. Glasnik 2, 1—42. ↩︎

Stefanović Stefan, pisac, rodio se u Novom Sadu 1807 godine.

Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja; filosofiju u Segedinu a prava u Egri i u Pešti.

Bio je momak stasa visoka i vitka, plav i u druženju vrlo blag. Niko od njega nikad nije mogao čuti grube reči.

Stefanović je rano počeo pisati. Poznate su danas njegove nekolike Ode (Vuku St. Karadžiću, Dositeju Obradoviću, Pavlu J. Šafariku, i dr.). Iza toga je napisao tragediju: Smrt Cara Uroša, koja se predstavljala u Novom Sadu 1825. A docnije je dva puta štampana.

Stefanović je vrlo rano preminuo: on je legao u grob u mestu svoga rođenja 1828.

Matica Srpska u Novom Sadu, godine 1894, posvetila je jednu sednicu spomenu Stefanovićevu 24 septembra pomenute godine, i grob mu je obeležila kamenom kod Uspenske crkve.

Stefanoviću slava! A Matici hvala!

Stefanović Laza dr medicine, književnik, rodio se u Zaječaru 1834 godine od roditelja vrlo siromašnih.

Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja a dva razreda gimnazije u Negotinu. Docnije je, posle duže muke i zlopatnje, otišao u Kragujevac, gde je produžio treći i četvrti razred, a dovršio je gimnaziju i licej u Beogradu.

Po svršetku liceja, srpska vlada pošlje Lazu, kao odlična đaka, u Beč 1861: da uči lekarske nauke, i Laza je, godine 1867, položio ispite i postao doktor u medicini a 1868 i doktor u hirurgiji.

Godine 1867 avgusta 7 postavljen je Stefanović za fizikusa okruga aleksinačkoga, gde je služio šest godina. Iz Aleksinca je, po svojoj molbi, premešten u Smederevo, gde je ostao pet godina.

Godine 1879 postavljen je za sekretara sanitetskog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih dela; godine 1885 za inspektora sanitetskih zavoda, a godine 1888 za načelnika sanitetskog odeljenja, u kom ga je zvanju i smrt snašla 1890 marta 27.

Kao lekar, Stefanović se odlikovao temeljnim znanjem svojega zanata, a kao javni radnik tačnošću i urednošću u svakoj službi svojoj.

On je u Beogradu, pored svoje redovne službe, neko vreme predavao antropologiju i higijenu u bogosloviji i u višoj ženskoj školi kao honorarni profesor.

Dr Laza je štampao 1879 godine u „Narodnom Zdravlju“ više svojih originalnih članaka.

Još je napisao:

• Antropologiju, koju su mu sami đaci štampali, i
• Higijenu, koja je štampana u 12. knjizi 2 odeljka Lekarskog Arhiva.

Od manjih radova mogu mu se pomenuti:

1. Statistički pregled o bolovanju i umiranju po okružnim bolnicama;
2. Aleksinačka Banja;
3. Jedan nov instrumenat za ekstirpaciju poprečnih membrana u vazdušnim cevima;
4. „Chorea Laryngis i Spasmi saltatorii“.

Kao praktički lekar, osobito je hvaljen da je bio srećne ruke u dečinim bolestima.

Dr Laza je bio telom nerazvijen, upravo sakat čovek i u ruke i u noge. I sve te svoje nedostatke on je u službi savlađivao pa svaku svoju dužnost tačno vršio. Uz to je bio neobično bistar i dosetljiv.

Jedan Lazin po struci kolega a po službi drugar potpuno razvijen telom, a i jezik mu majka nije ispredala, videći Lazu onako sakata i u ruke i u noge, rekne:

— Pogledajte ga! Ovo je po svima pravilima nauke trebalo da umre najdalje kroza šest nedelja po rođenju, a ono ne samo da je ostalo živo nego ga evo gde druge ljude leči!

Laza se okrene k njemu, mahne glavom, i odgovori:

— Ti se ponosiš onim na tebi što nije tvoja lična zasluga, a na meni se smeješ onome što nije moja lična krivica: sam kaži kakav si čovek!?…

Stanojlović Velisav, rodio se u selu Trešnjevci, u nahiji jagodinskoj.

Pošto je umro starac Vukoman iz Sabante, koji je bio prvi savetnik za nahiju jagodinsku, došao je u savet, na njegovo mesto, Velisav Stanojlović iz Trešnjevice.

Velisav je ostao u savetu do propasti srpske 1813.

Toma Milinović za ovoga „savetnika“ veli:

„Jagodina posla Velisava,
Nu u njemu beše mala, slava,
Jere, brižan, mnogo ne znavaše,
A da sve zna njemu se činjaše;
Što po svome činit’ ne mogaše,
Sve sposobe upotrebit’ šćaše,
Teke da bi na njegovu bilo,
Makar na što to delo izišao“!

Kad je nesreća udarila na Srbiju 1813, Velisav je najpre prebegao u Nemačku, a posle 1814 otišao je s Karađorđem u Rusiju, i nastanio se u mestu Kišenjevu.

Kad je 1830 u Srbiji obnarodovan znameniti Hatišerif, Velisav se vratio u otadžbinu, i, godine 1833 i 1834, vidimo ga kao člana u sudu jagodinskom.

Godine 1835, februara 23 (br. 532), Knez Miloš mu je odredio 200 talira penzije na godinu. Posle toga živeo je miru u Jagodini.

Godine 1837, jula 30, pojavi se u Jagodini kuga, i morila je do 26 oktobra. Za to vreme umro je od kuge i Velisav Stanojlović u Jagodini.

Stanojević Nikola, rodio se je godine 1779, u selu Zeokama, u nahiji beogradskoj.

Nikola je bio sinovac Stanoja Mihailovića, kneza iz Zeoka, kojega su pogubile dahije u početku 1804. Za to se nekad naziva i Knežević Nikola.¹

Godine 1819 juna 7, Knez Miloš je postavio ovoga Nikolu za kneza knežini Gošnićkoj² u beogradskoj nahiji. Tom knežinom Nikola je upravljao do 23 novembra 1824, a tada je zbog slabosti svoga zdravlja ostavio službu, i Knez Miloš, otpuštajući ga, oslobodio je njegovu kuću od svih danaka i kuluka.

Nikola je umro u selu Zeokama, i ukopan je kod stare baroševačke crkve.

Na njegovu grobu leži ploča s ovim zapisom:

„Ova stena pokriva kosti Nikole Stanojevića iz sela Zeoka, rođenoga 1779. Kad Černi Georgije vosta protivъ dahija, tada zde ležašči prvi u Srbiji Turčina ubi, i otmesti ubijenoga od Turaka Kneza Stanoja. Kad zavlada Gospodar Miloš, bi knez treće česti nahije beogradske. I predstavi se, u službi gospodarskoj, m. februara 24, l. 1829“.

---

1. Građa za Istoriju Srbije 1, str. 195. ↩︎
2. Gošnići su pleme u selu Zeokama. Bili su od vajkada ljudi čuveni i viđeni. Pavle Gošnić dugo je bio starešina u beogradskoj Kolubari. Po njegovu prezimenu ta se knežina posle njega dugo zvala Gošnićka. U nju su ulazila ova sela: Šopić, Stubica, Lukavica, Šušnjar, Županjac, Čibutkovica, Dudovica, Barzilovica, Ćelije, Petka, Kuke, Dren, Burovo, Vreoci, Medoševac, Sakulja, Junkovci, Zeoke, Baroševac, Crljenci, Prkosana, Trbušnica, Bistrica, Vrančići, Dići i Gukoši. Sva ta knežina imala je 729 kuće i 956 poreskih glava. ↩︎
   ↩︎

Stanković Kornelije, rodio se je u Budimu, 18 avgusta 1831 godine.

Školovao se je u mestu svojega rođenja, u Aradu, u Pešti, i u Beču; a muzici se je učio sam gde je god prilike dobio.

Vuk Karadžić, ruski prota M. Rajevski, i P. Riđički, svaki na svoj način, upućivali su i pomagali mlada, dobra i vredna umetnika, da se udubi u narodnu dušu, da sasluša i, po tom, pribere blago narodnih melodija, i da to blago iznese svetu na ocenu.

Stanković je po svojoj mogućnosti i radio tako. Najpre je počeo stavljati na note lepo naše crkveno pevanje. Toga je sastavio tri knjige.

• U prvoj knjizi je Zlatoustoga služba;
• U drugoj, i u trećoj su Irmosi, Tropari, i Kondaci.

Posle je skupio i stavio na note zbirku Srpskih narodnih pesama.

Sve nije dospeo izdati, nego je i posle njegove smrti ostalo dosta pesama u rukopisu, što je sve srpska vlada otkupila.

Baveći se u Beogradu i, kao predsednik pevačkoga društva, šireći u prestonici ukus za muziku i pevanje, Stanković je o trošku vlade srpske putovao u neke krajeve Srbije, te je zbirao narodne melodije, i stavljao ih na note.

Za njegova boravljenja ovde, bejaše u Beogradu ruski konsul g. Aleksandar E. Vlangalija, čovek vanredno dobra srca i neobično prostrane obrazovanosti.

Vlangalija je Stankovića veoma uvažavao; vrlo često ga prizivao u svoj dom, i vrlo rado delio se njim svoju gospodsku trpezu.

Dobri i gostoljubivi domaćin, prijatelj umetnosti, često bi prizivao i druge konsule, drugove svoje, u veče na čaj, pa bi, takom prilikom, zamolio Stankovića da odsvira što god iz našega crkvenoga pevanja.

Jednoga večera g. Longvort, engleski konsul, moli Stankovića da odsvira što god ozbiljno iz naših crkvenih pesama.

— Ekselencija! odgovori umetnik: — ništa ozbiljnije nema, od našega petoga glasa! i poče svirati:

„Sobeznačalnoje slovo ocu i duhovi!…“

Longvort se sav zanese u misli, slušajući tu punu religiozne tajnenosti pesmu.

Iza toga reče da bi želeo čuti i što god veselo.

— O, i toga ima, odgovori umetnik: — Evo ovo se peva kad se je krstio Bogu sin, i grunu svirati:

„Vo Jordanje kreštajuštu se tebje Gospode!“

Englez se odmah osmehnu veselim glasima radosne pesme, i s istinskim zadovoljstvom otpljeska umetniku kad svrši.

Svirajući uvek oduševljeno, Stanković pri svršetku jedne crkvene pesme kao sam sebi reče:

— Badava! naše pjenije mora utući rusko pjenije!

Izgovorivši to, okrete se i, videći za svojim leđima domaćina Vlangalija, trže se i popravi ovako:

— Oprostite, Ekselencija! Ovo je moja fiksa-ideja!

— Naprotiv, odgovori domaćin: — ja očenj ljublju ljubjaščih svojo hudožestvo!

Iz Beograda je Stanković otišao u Budim, pa je onamo i preminuo 5 aprila 1865.

Stanković je bio malena rasta, slaba sastava, i nežan čovek u svakom pogledu. Umro je od suhe bolesti, baš onda kad je tek trebalo da otpočne raditi na slavu svojemu imenu i na korist srpskomu narodu.

Valjda je taka teška sudbina našega naroda!…

Što ređi plodni umovi, to im je vek sve kraći!…¹

---

1. O Stankoviću ima više u Letopisu 110 za 1865 str, 188—234. ↩︎

Stanišić Pavle, rodio se je 10 marta 1802 u Smederevu.

Školu je učio u mestu svoga rođenja od 1810 — 1813 godine.

O Đurđevu dne 1818, stupio je u državnu haznu kao činovnik. I u toj službi, promenjujući samo platu, od manje pa na veću, ostao je do 1836.

Godine 1836 postao je direktor kaznačejstva, i član upravnog saveta u Kragujevcu.

Godine 1839 i 1840 bio je knežev ađutanat.

Godine 1841, meseca maja, postao je popečitelj financije, na mesto Ante Protića, i u tom zvanju ostao je do 1846, ne gledajući na promene vlada i vladalaca u Srbiji!

Godine 1846, postavljen je za člana zemaljskom savetu, gde je ostao do jeseni 1857, a tada, s poznate zavere protiv ondašnjeg Kneza Aleksandra, Stanišić je s Tenkom, Baćom, Rajom, i drugima, pao pod sud, i osuđen da izgubi glavu. Knez mu je, putem milosti, samrtnu kaštigu preokrenuo u večitu tamnicu. I tako je Stanišić s drugovima svojim poslan u gurgusovačku kulu, kao sužanj.

Iz gurgusovačke kule Stanišić je pušten i prognan u Tursku, u proleće godine 1858. Tada su svi zatvorenici otišli najpre u Niš a posle u Ruščuk.

Iz toga progonstva vratio ga je Knez Miloš, godine 1859, kad se i on sam već bio video u Srbiji, i vladalačku vlast preuzeo.

Godine 1860, Stanišić je postao predsednik glavne kontrole; a te iste godine u jesen Knez Mihailo ga je postavio za upravnika javnih građevina u Srbiji.

Stanišić je bio počasni član Društva srpske slovesnosti, i od sultana je imao orden iftihar.

Živ, otvoren, šaljiv, i vredan, Stanišić je rado gledan u društvima svojega doba. Dok je živeo, mislilo se i govorilo da je nagomilao silno blago; i on te glasove navalice nije pobijao, nego ih je još podupirao, a kad je umro videlo se je da mu je imovina veoma smerna. Sve mu je blago bilo što se je brinuo te decu svoju izobrazio i udomio.

Stanišić je umro na prečac u Beogradu, 21 septembra 1863, i sahranjen je kod Markove crkve u Paliluli.

Stanimirović Dimitrije, rodio se u Vršcu, godine 1796.

Osnovnu školu svršio je u mestu svojega rođenja, a dva razreda gimnazije u Temišvaru.

Posle toga, odao se je na trgovinu, i preselio se toga radi u Pančevo.

Godine 1834 pređe u Beograd, gde je produžio trgovati, uredio je cigljanu ispod Beograda u zajednici s N. Popovićem.

Godine 1848 buknu madžarska buna, i Srbi na onaj strani, pritisnuti od Madžara, ustaše na oružje da brane svoju narodnost.

Stanimirović, vatreni rodoljubac, skupi četu dobrovoljaca, u Beogradu, pa s njom pređe preko Dunava da ide braći u pomoć. Iz Pančeva ode sa svojom četom u selo Mramorak, gde je brat mu Nikola imao svoju lepu kuću, trgovinu, i gazdinstvo.

U tom selu, na bratnjevu imanju, Dimitrije je hranio svoju družinu čitava 22 dana, dokle je pribavio sve što mu je za boj trebalo, i dokle je četu pojačao mi uvećao novim dobrovoljcima. Za to vreme Nikolina kći jedinica Julka¹ izvezla je krasan srpski barjak za tu čikinu četu. Barjak taj na Sv. Konstantina i Jelenu (21 maja) osvetio je sveštenik Josif Radivojević, i zaklevši vođu i njegove drugove, da će braniti srpsku veru i narodnost dok jednoga teče, predao ga u ruke Stanimiroviću.

Sutra dan Stanimirović sa svojim dobrovoljcima ode u uzdinski logor, gde se je kroz kratko vreme pročuo svojim junaštvom i dobrim redom u četi.

Glavna komanda uzdinska slala je Dimitrija, s njegovom četom, sad ovamo a sad onamo, gde je kad bila potreba.

U boju na Vršcu Stanimirović, braneći srpski top, bude opkoljen mnogobrojnom madžarskom vojskom i, posle uporne borbe, zarobljen, okovan i poslan u Temišvar. Tu je stavljen pod vojni sud koji ga osudi na vešala.

7 jula 1848 Stanimiroviću je bio poslednji dan od života. Pre nago što će biti obešen, izmolio je dva lista hartije, i napisao ova dva pismena:

1

Poslednja želja.

Prvo molim moju ženu Aleksandru da mi oprosti, što sam nju i decu narodnim interesima žrtvovao i narodni interes njiovom pretpostavio.

Vtoro je molim da se ona, bez svakog obzira na svoj rod obrati a osobito na Đorđa, da joj priliku nađu i da je udadu.

Treće je molim, da sama lično u Karlovce ode, i tamo kako tako Jocu privoli da se kući vrati, i svoju glavu izbavi; jer je dosta da se ja za rod i narod žrtvujem, i ne bi bilo pravo, da nas obadvoje izgubiš.

Jocu molim, da mi tu poslednju želju ispuni, i da te utješi. A obadvoje molim, da se postarate i Joci kod praviteljstva službu nabavite.

Draga mora iti u Sombor; nije drugojače; i mora se sa sudbom svojom slagati.

Učinite naredbu, da se u Karlovcima i Beogradu bogosluženije ili opelo meni čita.

Valu, Ninka i decu pozdravi, i čuvaj kao i dosad.

Za utješiti tebe i sve, znaj, da sam ja onaj dan od Tadića naterat na boj, i da je Tadić hteo mene proglasiti za izdajicu, a Srbijanci bi me ubili, da im je rekao da ja nameravam onaj dan ići, kad se tela bitka početi.

Akta razdaj, a i obligacije koje se na rafu zavijene nahode. U ostalom neka ti Bog pomogne! Šopović nek se alatom namiri, a ciglanu ustupi varoši. Oprosti, i opet oprosti! Uvredio sam te, ucvelio sam te, ali šta znam, jaka je dužnost sproću naroda. Ti ćeš mi oprostiti, ali bi me narod za izdajicu dao, a ti znaš da ja volim umreti, nego se izdajicom proglasiti.

7-ga, i poslednjega dana, a i časa, mog života
tvoj tebi dobri
— Dim. Stanimirović. s. r.

2

Niko, mili brate!

Ja za narodnost umirem, i rado umirem: jer sam svojski radio i dosta učinio. Nemoj me osuđivati, ja nisam bio rad bitku početi, i na Vršac ići, no sam od nesrećnog Tadića primorat. Amanet ti moja deca: imaj brigu za Jocu. Odmah otidi u Karlovce, i nateraj ga da se kući vrati, da ne pogine i on. Imaj velim njegovu brigu, a postaraj se i za Aleksandru da joj priliku nađeš da se uda. Ovo je poslednje; dalje vremena nemam. Čas je kucnuo, i ja se na smrt spremam! Podaj opelo mene radi čitati, i ne zaboravi tvoga brata,

7-ta julija, 1848 g.
U Temišvaru.
— Dim. Stanimirovića. s. r.

Kad su ga doveli na mesto gde će poginuti, Stanimirović, videći okolo mnogo sveta srpskoga, počne slobodno i jasno govoriti, svetujući Srbe da se ne plaše, nego da brane svetu stvar naroda svoga, a Madžari, bojeći se kakve pobune od Srba, udare u doboše, i besedu mu zagluše, pa ga odmah obese.

Među tim se madžarska svetina tu tako uskomeša, i pobegne jedan preko drugoga, misleći da će odnekud grunuti srpska vojska da izbavi Stanimirovića, da ih je, kažu, dosta ostalo na mestu razgaženih i osakaćenih.

Posle bune, brat je iskopao kosti Dimitrijeve i sahranio ih u temišvarskom groblju.

Stanimirović je bio srednjega rasta, krupne snage, veoma čestita karaktera čovek, i vatreni srpski rodoljubac.

---

1. Koja se je docnije udala u Zemun za g. Stevu Andrejevića. ↩︎

Stamenković Dimitrije, prosvetni dobrotvor, rodio se je u Beogradu 28 januara 1845 godine, od oca Stamenka Jovanovića papudžije, koji je i saktijanom trgovao, i od matere Anastasije.

Osnovnu školu i gimnaziju Dimitrije je svršio u Beogradu, pa je onda stupio u Veliku školu da sluša prava.

Ali prerana smrt očina otrže Dimitrija od škole, i pozva ga u trgovinu, koju mu je otac za života vodio.

Trgujući s bratom Svetozarom, Stamenković je stekao i krasnu imovinu i odličan glas u beogradskom trgovačkom svetu.

Oženio se je i imao dece, pa su mu deca pomrla, a sa ženom, ne mogući se nešto slagati, razveo se, i ona se preudala, a on se nije hteo po drugi put ženiti.

Patio je od velike nervoze, i da bi toj slabosti našao leka redovno je leti išao u razna kupatila.

Stamenković je bivao predsednik raznih odbora, koji su se bavili raznim trgovačkim i industriskim pitanjima. U poslednje vreme svoga života odlično je radio kao predsednik trgovačkog udruženja i kao predsednik berze.

Godine 1898 oktobra 19 Stamenković je sastavio i utvrdio svoj testamenat, kojim je naredio što i kako da se radi sa njegovom imovinom pošto on umre.

Tim testamentom Stamenković, pored legata namenjenih rođacima, ostavlja:

• Trgovačkoj beogradskoj omladini za njezinu školu — 5000 din.
• Društvu Sv. Save — 2000 din.
• Društvu „Kralj Dečanski — 2000 din.
• Društvu za sirotnu i napuštenu decu — 2000 din.
• Beogradskoj opštini, na deset beogradskih sirotnih porodica — 1000 din.
• Beogradskom trgovačkom udruženju — 1000 din.
• Beogradskoj berzi — 1000 din.

Dvojici đaka velike škole, koji napišu najbolji temat iz tehnike, ostavio je svoj briljantski prsten i zlatan sat s lancem.

Naročito pak ostavio je Srpskoj Kraljevskoj Akademiji tri stotine hiljada (300.000) dinara u zlatu, s tim, da se najpre ta suma interesom uveća do četiri stotine hiljada (400.000) dinara, pa onda Akademija prihodom od te sume da nagrađuje izvesne knjige za narod.

Stamenković je preminuo 8 septembra 1899. Najpre je, u nekom nastupu teškog duševnog raspoloženja, pokušao da se ubije iz revolvera, ali nije odmah izdahnuo nego tek posle nekolika dana.

Stamenkovićev je testamenat izvršen. U upravi fondova već se nalazi suma zaveštana Akademiji zavedena u knjige kao fonad Dimitrija Stamenkovića.

O prvoj godišnjici posle Stamenkovićeve smrti, 8 septembra 1900, Srpska Kraljevska Akademija, za spomen pokojnog dobrotvora srpske knjige, držala je svečani skup, na kom je pročitan testamenat pok. Stamenkovića, i njegova opširna biografija, koju je sastavio njegov prijatelj Živan Živanović.

Ta je biografija već štampana kao izdanje Srpske Kraljevske Akademije.

Neka je vrednom i čestitom rodoljubu Dimitriju Stamenkoviću do veka slava i hvala za ovako dobro srpskoj knjizi!

Stamatović Pavle, rodio se 11 aprila 1805 u Jakovu u Sremu.

Učio se je u mestu svoga rođenja, u Karlovcima, u Segedinu, i u Pešti.

Godine 1832 postao je đakon u Pešti, a posle je bio sveštenik u Jegri, i u Segedinu, pa prota u Karlovcima, i u Novom Sadu.

U Pešti je 1830 počeo izdavati Srpsku Pčelu koja je, kao narodni kalendar, izlazila do 1841, u 12 knjiga.

Neko vreme je uređivao i Srpski Letopis, posle Miloša Svetića a pre Todora Pavlovića. Pod njegovim uredništvom izašle su sveska 4 od 1831, i sveska 1 od 1832.

Još je pisao; Mladi Srbin u vsemirnom carstvu, 1834, i Smatranje dela Božjih, prevod, 1841.

u Segedinu je Stamatović bio katiheta srpskoj omladini koja se je učila u onamošnjem liceju i gimnaziji. Onda je Segedin bio na glasu sa svojih škola. Oko 150—160 Srba mladića iz Srema, Bačke, i Banata učilo se svake godine kod segedinskih pijarista.

Ovi mladi Srbi imali su dosta naučiti od Stamatovića; ali im je najviše vredilo što su od njega učili kako treba svoj narod ljubiti.

A on je odista bio rodoljubac u punom smislu reči.

Srpsku je omladinu voleo kao otac. Razbirao je kako se koji đak uči u školi, i gde je trebalo branio ih je i zauzimao se za njih u njihovih profesora. Bone je pohodno, potrebitima pomagao savetom, preporukom, pa i novcem ma da ni sam nije izobilovao.

S licejskim učenicima osnovao je đačku družinu, i rukovodio i oživljavao đačke sastanke.

u rimokatoličkim gimnazijama đaci idu u 7 ^1/2 do 8 časova u jutru u crkvu na jutrenju misu. Skoro svuda gonili su i srpske đake da sa svojim drugovima idu na tu misu. Stamatović je izradio da je ta nepravedna praktika u Segedinu prestala, a što je čudnovato i žalosno, u Temišvaru, stolici pravoslavnoga vladike, održala se možda i danas. Obični segedinski popa umeo je izraditi ono, što temišvarski vladika nije umeo, ili nije hteo! U crkvi je vrlo često propovedo bez prethodnog spremanja. Glas mu je bio jak, i milozvučan, i slast je bila slušati iz oltara njegov i đakona Dimitrija Popovića harmoniski duet.

On je zaveo svetosavsku svetkovinu u Segedinu, otkuda su je njegovi đaci razneli i u druga mesta. Od njega su prvi put naučili divnu pesmu: Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi!

Kao segedinski paroh, bio je na karlovačkom saboru 1842, gde je biran mitropolit, i dao je svoj glas za Rajačića. Rajačić ga je 1843 premestio za protu u Karlovce, gde je bio do jeseni 1847.

u Karlovcima ga je, meseca avgusta 1847, snašla velika nesreća. Jednoga dana provali se oblak iznad Karlovaca i bujica odnese u Dunav protinu ženu i veliku kćer. Prota sa sinom jedincem nije bio kod kuće kad se ta nesreća dogodila.

Godina 1848 našla je Stamatovića kao protu novosadskoga.

Na veliki četvrtak, po želji skupljenoga naroda, izneo je iz saborne crkve protokole krštenja, koji su bili pisani madžarski, i narod ih je, u pravednoj ljutini, spalio u crkvenoj porti.

Stamatović je bio i na majskoj skupštini u Karlovcima.

Iz Karlovaca je poslan u Prag na slovenski kongres, u kom je zauzimao odlično mesto.

Na molbu Pražana, koji su želeli videti u svojoj prestonici pravoslavnu slovensku službu, Stamatović je služio s tadašnjih protosinđelom (docnijim vladikom) Nikanorom Grujićem pravoslavnu liturgiju.

Služba je bila pod vedrim nebom. Na sredini „senovažnog“ trga (najvećega u Pragu) beše podignut oltar. Crkvene pesme za tu liturgiju slušali su Česi od Grujića i Stamatovića, i složili ih u note, pa za dva tri dana nekoliko stotina čeških pevača bili su spremni da sudeluju u toj retkoj svetkovini.

U oči same službe, dođe Stamatoviću Rus Bakunin i zaželi da ga sutra pričesti, pošto se davno nije pričestio.

Stamatović mu to obroče.

Sutra dan se na senovažnom trgu iskupi mnoštvo naroda, kakvo Prag dotle nije video. Kongreski članovi, opštinski predstavnici, esnafi, pevačke družine, sve se to u najlepšem redu smesti oko oltara, a silni svet prekrilio je bio ceo trg, i zauzeo sve prozore i krovove okolnih kuća.

Služba se počne. Na jektenijima odgovaraju divni zvuci iz nekoliko stotina pevačkih grla. Rekao bi čovek da su se vratili dani Kirila i Metodija, Jovana Husa i Žiške!

Posle jevanđelja, Stamatović je iz naročitog pomenika pročitao imena slavnih ljudi svih slovenskih plemena, moleći se za spasenije njihovih duša. Pomenik je imao preko sto slavnih imena. Stamatović je svojim zvučnim glasom čitao imena vrlo lagano, i posle svake počivke horilo se iz nekoliko stotina grla složno:

— Gospodi pomiluj!

Pominjanje je završio Česima. Poslednja dva imena bila su:

— — — Jungmana i Dobrovskjego!

Kad je došlo vreme pričešću, Stamatović, dignuvši putir, vikne svojim gromovitim glasom:

— Bakunin! Bakunin!

Ali Bakunina nema!

Tek u neko doba, opazi se guranje kroza svet i začuje se vika:

— Nevozmožno! Nevozmožno!

Bakunin se je odocnio, i nije nikako mogao proturati se kroza svet do sveštenika. Te se, siromah, ni tada nije pričestio!

Zna se kako se svršio slovenski kongres u Pragu. Stamatović bi zlo prošao da ga je Vindišgrec uhvatio; ali on srećno umakne, i vrati se u Karlovce. Rat srpsko-madžarski bejaše se već otpočeo.

Iz Karlovaca pošlje ga patrijarah u početku avgusta narodnim poslom u Rusiju. Tom prilikom se je u Bukureštu sastao s glasovitim poturčenjakom Omer-Pašom, zapovednikom turske vojske koja je bila posela Vlašku.

Na kraju avgusta, srpski logor bejaše kod Perleza. Naskoro za tim pređe savetnik Stevan Knićanin s nekoliko hiljada Srba dobrovoljaca braći u pomoć, i utvrdi se kod Tomaševca. Stamatović ode u Knićaninov logor za vojnoga sveštenika.

Tu se sprijatelje junak Šumadinac i patriot prota.

Stamatović je u logoru bio svakad veseo i raspoložen. Od Knićanina nije se odmicao.

Jednom udare Madžari jakom silom na Tomaševac. Stamatović je bio uz Knićanina kod topova.

Na Knićaninovu zapovest, grunu srpski topovi na Madžare, a Stamatović veseo poviče:

— Kiti, kiti, Ružo!

U to sevne s madžarske strane, i Knićanin vikne:

— Sagni se, proto!

Tane zvizne preko njihovih glava, i Stamatović, ma da je bio dosta debeo, hitro pade na obe ruke metanisati vičući:

— I molim ti sja, Bože naš!

Toj dosetki Knićanin se je posle često slatko nasmejao.

Stamatovića je, za zasluge u madžarskom ratu, car Franja Josif odlikovao Zlatnom medaljom. Ali je i pored toga, Stamatović odsedeo 1850 neko vreme u temišvarskim kazamatima ni kriv ni dužan. Jedno jutro jave mu da je slobodan, i da može ići kud hoće. On se odmah vrati u Novi Sad. Na jedan sahat posle odlaska Stamatovićeva, zapali se barutana koja je bila do njegove ćelije i ova odleti u vazduh. Milovao ga je Bog!

Zašto je Stamatović bio u zatvoru, ne znaju ni oni što su ga zatvorili. Sam Stamatović žalio se je svojim prijateljima na Jovana Hadžića, docnijeg srpskog predsednika, da li s pravom ili ne, znaće sam Bog.

Poslednje godine svoga života proveo je u Novom Sadu. Za vreme razmirice između patrijarha Rajačića i vladike Platona bio je na strani Rajačićevoj, i Platon se je žalio na njega kao na glavnu preponu njegovom izmirenju s patrijarhom.

Godine 1860 udari ga kaplja. Na blagoveštenskom saboru karlovačkom 1861, bio je kao poslanik i Stamatović, ali je to bila tek senka nekadašnjeg Stamatovića. Mršav, poguren, snužden, mučao je pri debatama kao zaliven, i samo se pri glasanju mogao čuti njegov oslabeli glas.

Preminuo je u proleće 1863.

Bog da ga prosti!