Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Sretenović Sava

    Sretenović Sava, književnik, rodio se u selu Dedevcima, u okrugu čačanskom godine 1827.

    Osnovnu školu učio je u mestu Vrdilima, kod učitelja Miloja, i u selu Sklapnicama, niže Studenice; polugimnaziju u Čačku, i počeo je učiti bogosloviju u Beogradu.

    Godine 1846 poslan je, kad i Miloje Jovanović (potonji Mitropolit Mijailo) u Kijevo, gde je svršio duhovnu seminariju.

    Godine 1849 Sava se je vratio u Srbiju, i postao je profesor u beogradskoj seminariji; docnije je bio arhivar u ministarstvu unutrašnjih poslova, pa sekretar, i najposle, načelnik u ministarstvu prosvete.

    U poslednje vreme živeo je u pensiji u Beogradu.

    Napisao je:

    1. Nemenjajuće se reči i Slovosočinenije srpskog jezika. Tri puta preštampavano. Školska knjiga.
    2. O Crkvenoslovenskom jeziku; prevod s ruskog jezika, 1855;
    3. Slovenska Gramatika, 1853;
    4. Slovenska Čitanka, 1854;
    5. O epskoj srpskoj pojeziji. Prevod s ruskog, 1856;
    6. Nova Godina u Srba, u staro doba, 1860.

    Sretenović je umro 30 septembra 1893, a sahranjen je kod manastira Rakovice. Tako je sam želeo!

    O Sretenoviću Savi ima nešto više od pisca ovih vrsta u Godišnjici 14 od str. 398—400.

  • Sretenović Pavle

    Sretenović Pavle, rodio se u selu Lisoviću u nahiji beogradskoj, godine 1767, a starina mu je u nahiji užičkoj.

    Još kao mladić počinjao je mešati se u trgovinu, lučeći kao kalauz stoku za trgovce. Toga radi je više puta prelazio u Srem, i viđao se s trgovcima sa strane.

    Kad su Srbi ustali na Turke 1804, Sretenović je vojevao s ostalim svojim zemljacima pod komandom Janka Katića. Posle Katićeve smrti, bio je i sam starešina, ali više za poslove sudske i upravne nego za vojne.

    Kad su Srbi osvojili Beograd, preselio se je Sretenović u njega, pao član magistrata, i tu je ostao do propasti Karađorđeve.

    Godine 1813 prešao je s porodicom u Zemun, ali dalje nije hteo ići.

    Godine 1814 dekembra 8, Sretenović je potpisan na molbenici koju su prvaci srpskoga naroda uputili pruskom kralju Viljemu Četvrtom, moleći za pomoć srpskom narodu.

    Godine 1815, išao je iz Zemuna u Varadin k proti Mati Nenadoviću, koji se je tada vraćao iz Beča, da čuje kake su prilike za srpsku stvar kod careva.

    Iza toga je, na poziv Kneza Miloša, prešao u Srbiju, i postao sudija u Beogradu, i posrednik između Miloša i vezira beogradskoga.

    Pavle Sretenović nije bio pismen, ali je umeo vrlo lepo govoriti i, uz to, imao je narav blagu i tihu, tako da je najtugaljivije poslove svršavao bez vređanja i srdžbe za obe strane. Taka su svojstva bila veoma dragocena za onoga koji je vodio poslove između Kneza Miloša i besnih i silnih Turaka beogradskih u ono vreme.

    Godine 1820, maja meseca, Knez Miloš je poslao u Carigrad Pavla Sretenovića zajedno s Đorđem Popovićem Ćelešem, da mole portu da pošlje u Srbiju svoga komesara koji će saslušati šta narod želi i traži od sultana.

    Vrativši se iz Carigrada, Sretenović je živeo u Beogradu, vršeći službu koju je i pre otpravljao.

    Umro je prvi dan Božića 1822, i bio je ukopan u groblju koje je bilo na Zelenom Vencu, a docnije kosti su mu prenesene i ukopane više palilulske crkve, gde i sada stoji mramorni krst s ovim zapisom:

    „Večnom spomenu oborkneza Pavla Sretenovića iz Lisovića, upokojivšeg se meseca dekembra 1822“.

    Pavla su često zvali i pisali Paja Sretenović, a nekad su mu pisma upućivana i ovako: Paji Lisoviću, valjada za to što je bio rodom iz sela Lisovića.

  • Srdan Ilija

    Srdan Ilija, rodio se u selu Prnjavoru, u Mačvi, 1770. Ilija Srdan slika je sa svim protivna slici Zeke Buljubaše. Zeka nema nigde ništa; sve što je imao, ostavio je, i došao je u Srbiju da se bori za sav svoj narod, za milu slobodu; a u Ilije je puna kuća zadruge, dom bogat, svašta dosta — samo nema slobode. Onaj traži da izvojuje slobodu, pa neka se njom koristi ko hoće i ko može, a ovaj svojoj deci, svojoj braći, svome imanju traži zaštite, traži ugodbe za razvoj i napredovanje.

    Oba ipak služe jednoj velikoj ideji, i oba se bore kao pravi junaci.

    Srdan se je zajedno s Čupićem počeo mešati u srpski ustanak. Prve sukobe imao je s lešnjičkim Turcima, a posle je bio gotovo u svim bojevima s ovu i s onu stranu Drine. Kao junak, bio je ugled svoj družini svojoj, a uz to još se je držalo da je osobito srećan, jer u tolikim bojevima nikad se nije ranio.

    Evo kako Višnjić govori o njemu:

    „Neka bude svekolika kavga Na onoga Srdana Iliju. I nek’ bude sreća Srdanova… Na Loznicu kada potekoše Najnaprijed Srdane Ilija, I pred njime Purko barjaktaru: On pješice svilen barjak nosi, Barjak nosi, vojsci kalauzi, A Ilija za njim na đogatu. Najpre Turci vidješe Iliju, Na Iliju oganj oboriše Al’ Ilija uspregnuti ne će, Već podviknu k’o da pije vino, Pa na Turke juriš učinio“.

    I u drugom ustanku, godine 1815, Srdan je mnogo radio da se dignu Mačvani i Pocerci. Ta njegova radnja pokazuje ga kao pravoga rodoljubca, i kao čoveka koji proviđa daleko, i poznaje šta ošta biva. I ono što biva s njim i njegovim kućanima u početku ustanka 1815, govori u prilog onoj priči koja veli da su mačvanski kmetovi uzeli na dušu Zmaja od Noćaja.

    Videći da narodu ne će svanuti bolji dani bez nove borbe, Srdan je trčao od sela do sela, i tražio pristaoce na novi ustanak 1815, ali sve uzalud: niko mu nije hteo ni glave okrenuti. U nevolji svojoj, dođe u selo Ribare popu Jovanu Milenkoviću, ali popa, čini čuje šta Srdan misli, poviče:

    — Nosi krv iz moje kuće: ne robi me, i ne kolji, ako Boga znaš! S duše mi se tornjaj; kuća mi je puna tuđih ljudi, sve poslenika, pa te može ko videti, te ćemo propasti oba… Vi upropastiste sebe pa hoćete i nas! Svoju si kuću sam raskućio takim poslom, pa hoćeš da raskućim i ja svoju? Uklanjaj se, velim ti, dok nije bilo drugojače“!…

    Eto kako braća sretaju rodoljubive namere Srdanove! I ovo je još sveštenik, vođ prostome svetu, onaj koji traži pravo da i duše rukovodi!…

    Ne gledajući na to ledeno odbijanje, Srdan je verovao u životnu misao ustanka, i nadao se je da ćemo mu mi, potonji potomci, razumeti muke, i platiti za njih zahvalnošću. Za prvo se nije prevario, a za drugo — na nama je da pokažemo delima! Svakojako danas rug stida pada na one koji su onda bili mudri, a slava kiti imena onima koji su bili drski, koji su onda sretani preziranjem i osuđivanjem.

    Dočekavši, uz prkos svim tim tegobama, da vidi svoju postojbinu oslobođenu od Turaka, Srdan se smirio kod svoje dobre i imućne kuće i tu, zadovoljan, umro 1835, u 65 svojoj godini.

    Ukopan je u opšte groblje sela Prnjavora.

    Ilija Srdan bio je čovek visok, krupan, crnomanjast, dugih okoštih obraza, a brkova srednjih, i uglednih. I sama ličnost Srdanova nekako je bila vrlo mila pevcu Višnjiću.

  • Spasojević Petar

    Spasojević Petar, rodio se od prilike godine 1838, u selu Linovcu, okruga kragujevačkog.

    Još za mladosti svoje, sišao je odozgo dole u Smederevo, i tu se nastanio. Radio je uvek samo poslove težačke. Radeći i štedeći, stekao je u Smederevu svoju kućicu i vinogradac od svojih desetak motika.

    Petar je poznat bio kao čovek dobar, uredan, i pametan.

    Nemajući od srca poroda, ostavio je na smrti sve svoje, ma i neveliko, imanje smederevskoj opštini da ga upotrebi na dobrotvornu potrebu koju sama nađe da je najpreča.

    Umro je u Smederevu 19 maja 1882.

    Imanje to opština je pretvorila u novac koji stoji opštini na raspolaganje po naredbi pokojnikovoj.

    Bog da ga prosti!

  • Solarić Pavle

    Solarić Pavle, književnik, rodio se godine 1781. On je bio veliki prijatelj i poštovatelj Dositeja Obradovića koji ga u pismima svojim naziva svojim učenikom, prekrasnim mladićem, i čak ga namenjuje sebi za naslednika!

    Solarić je pisao:

    1. Novo graždansko zemleopisanije, prvo na jeziku srpskom, u dve časti, u Veneciji, 1804.
    2. Ključić u moje zemleopisanije, u Veneciji, 1804.
    3. Pješi zemlepisnik, u Veneciji, 1804.
    4. Rimljani slavenstvovavši, u Budimu. 1818.

    Još se ne zna: ko je pisao knjižicu: Mati Srbija i sin Srbin, ili Srbije plačevnoje paki poroboščenije. Mnogi su mislili da je tu knjižicu pisao Ivan Jugović; neki — da je njen pisac Miljko Radonjić, a neki čak — Stefan Živković, zvani Telemak.

    Dokle vreme ne bi pokazalo ko je pisac te knjižice, zabeležiću nešto o njezinu prvom izdavaču:

    Kirilo Cvetković protosinđeo, u svojoj avtobiografiji, zapisao je ovo:

    „Baveći se u Mlecima, ja sam svaki dan po jedan put, i po dva, odlazio Solariću. On mi je kazivao kako je nameravao doći u Dalmaciju i zavesti škole s pomoću jepiskopa i drugih dobrih sunarodnika. U isto vreme, kako je bio namislio prepečatati sve crkvene knjige, za koje bi trebalo troška, po njegovu računu, 6000 cekina, i od svakojih knjiga jedno na drugo po 1000 napečatati, i koga sam molio da mi dade jednu od onih knjiga: Mati Srbija i Sin Srbin, na koje mi on odgovori smešeći se: Sve su mi odneli! Ja opet, smešeći se, rekoh mu: Ja od onih odnesenih ne ištem, nego jednu od onih koje su u uglu zatrpane bile. On, smejući se, reče mi: Naći ću jednu za vas, al’ treba da je krijete! A to mi je rekao što su ove knjige od generala Šatlera, govorna militarnoga u Mlecima, po nalogu njemu iz Beča poslanom, budući je Todor Nedoba major rosiski protivu ovih knjiga tužio se, bile zabranjene.1

    Vredni i rodoljubivi književnik Pavle Solarić bio je kratkog veka. Licem na Bogojavljenje (6 januara) 1821 godine on je umro u Mletcima.

    Ime mu se hvalom pominjalo!…

    1. Avtobiografija Protosinđela Kirila Cvetkovića, u Beogradu, 1898, str. 94 i 95. ↩︎

  • Sokolović Pavle

    Sokolović Pavle (Petrov), čestiti Srbin, o kome se i zna ništa drugo, do ono što se iz njegova testamenta vidi. A to je evo ovo:

    Sokolović je došao u Lipisku. U tom gradu nije poznavao nikoga, a nije znao ni jezika nemačkog. Ipak su ga ljudi tu primili lepo, te je stekao poznanika i prijatelja, naučio jezik, ugledao videlo nauke, i po novo se, kao što sam kaže, rodio: obrazovao je svoj um, oblagorodio svoje srce, srećno je svršio nauke.

    U ime zahvalnosti za sve to, on je, 4 dekembra 1809, na dan u koji je, 1409, osnovan universitet u Lipisci, zaveštao:

    1. 125 talira universitetu da od godišnjeg interesa s ove sume nabavlja knjige;
    2. 100 talira za popunjavanje prirodnjačkog kabineta, i to od godišnjeg interesa;
    3. 100 talira za popunjavanje kabineta modela, opet od godišnjeg interesa;
    4. 125 talira za popunjavanje mineralnog kabineta, sve od godišnjeg interesa;
    5. 25 talira s tim, da se stogodišnji interes od ove sume o stogodišnjicama universitetskim tako deli: da 1/3, dobiju stari siromašni građani i građanke iz onoga mesta gde je univesitet; 1/3 da ide na podmirenje universitetskih troškova, a 1/3 na troškove onih što se uče na universitetu.
    6. 500 talira — srpski fonad — da se, interesom od te sume, jedan siromah a dobar đak, kroz tri godine, uči na universitetu; a ako je član familije Sokolovića, onda 4 godine da se uči.

    Na ovaj fonad imaju pravo prvo članovi njegove familije, pa, posle, rođaci njegove familije, za ovima svaki Srbin, ma iz koje srpske pokrajine bio.

    Svaki ovaj đak mora najpre svršiti tečaj filosofije pa posle može slušati što hoće.

    Posle Srba, imaju pravo pa ovaj fonad: Nemci, Rusi, Grci, Bugari, Poljaci, ali Nemci ponajpre.

    Od Nemaca su prvi iz familije Karla Gogfrida Sorge; za njima njihovi rođaci, pa posle ovih, svaki Nemac.

    Sokolovićevo blagodejanje iznosi danas na godinu 75 maraka (93,75 dinara). Jedini Srbin koji je to blagodejanje kroz jedan tečaj uživao, jeste naš zemljak g. M. R. Vesnić, kome se i zahvaliti ima što smo doznali za ime ovoga dobrotvora Srbina.

    Neka bi ovaj smerni pomen izazvao što opširnije izveštaje o mestu rođenja, o životu, i radu čestitoga prijatelja nauke, našega sunarodnika Sokolovića, kome, i ako malo znanome ali mnogo poštovanome, kličemo od svega srca:

    Slava, večna slava naukoljubivu Srbinu, Sokoloviću Pavlu!

  • Smiljanić Nikola

    Smiljanić Nikola, rodio se je u selu Badovincima na Drini, oko 1760. Ocu mu je bilo ime Gligorije Bujuklić, a materi Smiljana. Otac njegov, razvađajući neke seljake, pogine u svađi, a mati mu, ostavši udovica, sa sedmoro dece, vrati se u rod, u kuću Stankovića u Belotiću, odakle je i bila. Na taj način Nikoli dođe prezime Smiljanić, od imena materina.

    Ne zna se gde je Nikola učio knjigu; ne zna se ni ko ga je i gde zapopio, ko li zaprotio.

    Najneposredniji uzrok Nikolinoj velikoj mržnji na Turke bio je ovaj: Turci su obedili Nikolina strica da je ubio Turčina; za to su ga oterali u Šabac, okovali, i bacili u tamnicu, gde je i umro.

    Nekako u to doba plane u Šumadiji ustanak na Dahije, i brzo se raširi čak ka Drini. Prota Smiljanić skupi četu pouzdanih druga, pa stane sretati Turke koji su kroz Mačvu i Kitog prolazili k Šapcu, i tu s njima deliti junačke megdane.

    — Smiljanić je, veli Petar Jokić: — u Kitogu lugu zelenomu svu Bosnu bio preplašio.

    Priča se da je on, sa svojim četama, potukao oko 5 — 6 hiljada Turaka od ustanka 1804 do propasti 1813. Naročito je osokolio 23 maja, i 13, 14, i 15 avgusta 1806, kojih je dana onako ojadio tursku vojsku koja se, posle poraza na Mišaru, povlačila k Drini.

    Priča se da je Smiljanić verovao i govorio da Bošnjak Turčin njemu ne može nauditi. Kad bi jurišao u najveću vatru, na bi mu koji prijatelj rekao da se pričuva, da se zaklopi, jer sam zna kolika bi šteta bila da on pogine.

    — Ajoj! lud li si, brate slatki, odgovorio bi Smiljanić kroza smej: — ta zar balija mene da ubije! Ako to odista bude, ne kopajte me, nego bacite gde ne treba…

    Smiljanić je preživeo pogibiju na Ravnju 1813: preturio je i kobnu godinu 1814.

    A godine 1815, već vidimo Kneza Miloša da mu piše i zove ga da pohita ka Drini, duž koje poznaje svaki džbun. Njegovo je junaštvo pomoglo da srpska pobeda na Dublju, 14 jula 1815, bude potpunija.

    Kažu da je, u tom boju, svojom sabljom posekao 7 Turaka. Nekakva Talaša, Turčina, i četu mu, gonio je do same Drine. Videći da Talaš napliva na Drinu, i prodre na onu stranu, rekao mu je:

    — Pobeže li, Talašu, pobeže; nije mi tebe ni žao; nego žalim što tako dobra konja tako loš junak jaše!…

    U božićnje poste, godine 1815, Smiljanić ode s Đukom Stojićevićem u manastir Kaonu crkvi.

    Među tim on i Štitarac mrzili su se, i gledali da dosade jedan drugome; naročito se tvrdi za Štitarca da je želeo Smiljaniću život prekratiti.

    Po što se iz Kaone vrati, Smiljaniću se veoma smuči, i on, dokazujući da je po Štitarčevoj naredbi otrovan, zaište da pije krvi od patke. Braća mu napomenu da je sada post, i da je sramota njemu, kao proti, mrsiti u te dane! Smiljanić se pokloni sili verovanja; ne htene piti krvi pačije, i umre. Đuka pak, pijući pačiju krv, ozdravio je.

    Prota Smiljanić je ukopan u groblju sela Belotića, na mestu „Dvoru“, gde je nekad i crkva bila. Na njegovu grobnu belegu piše samo ovo: „Zde počivajet rab Božji protojerej Nikolaje Smiljanić. Požive ljet… (ne može da se pročita).

    Smiljanić je bio lica crnomanjasta, stasa srednjega, brade crne, povelike, očiju svetlih koje probijaju, a pogleda ozbiljna i strašna.

    Valjda je baš s toga Višnjić i stavio u usta Kulinovoj kadi udovici ovu kletvu:

    „Oj Kitože, ne zelenio se!
Smiljaniću, ne veselio se!
Što pogubi Beširević Hasu
Koga ljepšeg u svoj Bosni nejma.
Ostade mu zlato isprošeno“.

    Znao je Smiljanić za sve slasti mirna i srećna bračna života; cenio je on i zaklanjao svačiju sreću u porodici, ali kad besna sila pritisne sav jedan narod; kad mu otme sve što je vekovima tekao; kad ga iz „Lekinih dvorova“ stera u lubnice i dubiroge; kad mu oduzme tekovicu materijalnu a zakrati tekovinu umnu: onda je prva dužnost svakom sinu toga naroda ustati svom snagom svojom protiv nasilnika, i satirati ga gde se god s njim sretne, pa bio to „Starac Fočo od stotinu ljeta“, bio „Mula Sarajlija, koji znade i caru suditi“, ili Beširević Hasa, kom „ostaje isprošeno zlato“.

    Jadnice, kado! tvoje je jade lasno razumeti: tek što kuneš osvetnike, pravije bi bilo da kuneš nasilnike, koji su krivi i tvojim jadima i našoj žestokosti.

    Dopuna

    Kći Prote Smiljanića kazivala je docnije, da se otac njen Prota Smiljanić rodio tek godine 1777.

    U Šapcu neka Jeka Radojičina, trgovkinja, zapazila je dečka Nikolu kao rođenoga sina; pa ga je onde u Šapcu školovala, oženila, zađakonila i zapopila.

    Oženila ga je devojkom Mitrom, ćerkom kneza Mijaila iz pocerskog Metkovića. Pošto se zađakonio, Smiljanić je bio učitelj u Belotiću, u Mačvi.

    U jednom boju, boreći se s Turčinom, Prota Smiljanić odbije Turčinovu sablju, ali mu tu kapa s glave ostane drvetu na grani. Turci skinu tu kapu, odnesu u Beljinu, i nabiju je na kolac pored srpskih glava koje su bili poodsecali. Knez Ivan Semberac pozna i kaže da je to kapa Prote Smiljanića.

    Turčin, opsovavši Smiljaniću srpsku veru, reče:

    — E, uteče pasji sin!…

    Neki kažu da je Smiljanić, u oči Sv. Mrate, bio u manastiru Kaoni, gde je s njim i Đukom Stojićevićem bio i vojvoda Mileta ?!!

    Prota je sahranjen na Vavedenje.

  • Slepčević Petar

    Slepčević Petar, dobrotvor, rođen je u Glini 1835, a preminuo je u Gornjem Karlovcu na Bȍžjî dan (26 dek.) 1895 godine.

    Petar je bio mlinar i, kao takav, svoje je brašno izvozio čak u Englesku. Bivao je poslanik na hrvatskom saboru u Zagrebu, i na crkvenom saboru u Karlovcima kroz 25 godina.

    Ime Petra Slepčevića, kao ime dobrotvora Srpskoga Naroda, hvalom se je pominjalo od Jasenovca do Zrmanje. Njega su neki u onim krajevima čak zvali ocem Srpskoga Naroda!

  • Sinđelić Stevan

    Sinđelić Stevan, rodio se u selu Vojsci, blizu Morave, od oca Radovana i majke Sinđelije.

    Kad mu otac umre, mati, ostavši udovica, preuda se u selo Grabovac za nekoga Radojka.

    Stevan je po majci Sinđeliji prozvani Sinđelić.

    U početku je bio momak u resavskoga oborkneza Petra iz Gložana, koga dahije pogubiše u početku 1804.

    Posle smrti Kneza Petra, vlast u Resavi pređe na Stevana Sinđelića, i on je upotrebi da Resavce što pre digne, i što življe pridruži srpskom ustanku od 1804, koji je Resavu zahvatio ozdo uz Moravu od nahije požarevačke.

    Prvo junačko delo učinio je Sinđelić na mestu Jasenjaru, pored sadašnjega nasipa, koji vodi od Svilajinca k Ćupriji, 3 časa daljine od sela Medveđe.

    Turci u Ćupriji, čujući da je Petar Dobrnjac odmetnuo u Mlavu i požarevačku Moravu, krenu se preko Resave da udare na ustanike. Stevan Sinđelić, saznavši za tu nameru, skupi četu odabranih Resavaca, među kojima se je nalazio i glasoviti junak Krivokuća iz sela Markovca u smederevskoj nahiji, te zasedne na Jasenjaru, sačeka Turke, i potuče ih tako da su se oni, koji tu nisu pali, niti ranjeni, morali bez obzira vratiti u Ćupriju.

    U tom boju pao je i junak Krivokuća, i priči se da ga je ubila srpska puška, samo se ne zna: je li to bilo nehotice, ili navalice iz kakve osvete.

    Resavcima je bilo vrlo žao ovoga čestitoga druga; za to uzme svaki po kamen u ruku, i, bacivši ga na jedno mesto, rekne:

    — Proklet bio, ko ubi Krivokuću!1

    Kao starešina u Resavi, Sinđelić je imao pod sobom ove područnike i drugare u narodnim poslovima: Popa Stanišu iz Crkvenca, hrabru junačinu, koji mu je u boju bio desna ruka, a u upravi i sudu vazda mudar i pravedan savetnik; Milovana iz Stenjevca, bimbašu, koji je pao na Čegru, kad i Stevan; Miliju Zdravkovića, iz Lomnice, koji je otišao u savet; Đuru iz Vojske, i Stanoja Rosića iz Ćuprije, obojicu kao buljubaše.

    Godine 1805, na Ivankovcu, Sinđelić je, zajedno s Milenkom i Dobrnjcem, radio da se Afis-Paša suzbije, da oružje srpsko iziđe na onako slavan glas.

    Od godine 1806 pak Sinđelić se je sa Resavcima najviše nalazio na Deligradu.

    Godine 1809, kad su Srbi svuda izišli iz doondašnjih granica, deligradska vojska, pod vrhovnom komandom Miloja Petrovića, ostavi Deligrad, i primakne se k Nišu. Kako su Srbi želeli zaobići Niš, to su mu pristupali iz Svrljiga, preko sela Kamenice i Matejevaca. U Kamenici, u Matejevcima, i na Čegru prema Viniku, ukopaju se oni, po kazivanju jednih — u šest šančeva, a po kazivanju drugih — u jedanaest!

    Utvrdivši se ovako, Srbi su mislili malo po malo da stegnu niške Turke, poda ih nateraju na predaju; ali se već opazilo da glavni vojvoda srpski, Miloje Petrović, nije za svoje mesto: u radnji srpskih vojvoda niti je bilo sloge, niti jedinstva u komandi. Gotovo je radio svaki kako je sam mislio da je najbolje. Stevan Sinđelić, drzak svuda, bio je zauzeo kosicu Čegr, ispod sela Kamenice, baš prema Viniku, i tu se je ukopao. On je bio najbliži k Nišu, i Turci, izletajući iz Niša, prvo su svakad na njega udarali. Stevan se je držao junački i, već je bio počeo, pola u šali a pola u zbilji, govoriti:

    — Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega!

    Ali su Turci, za to vreme, već opazili da u srpskoj vojsci nema jedinstva, i da valja samo Sinđelića razbiti i potisnuti, pa će drugi svi i sami uzmaći. Za to naume da udare na šanac čegrski svom svojom silom, i svom vojničkom izdržljivošću.

    U sredu, po Svetoj Trojici 1809, iziđu Turci iz Niša i svom silom sa upute na Sinđelićev šanac na Čegru. Išli su, pričaju očevidci, ovim ponositim redom: najpre konjici na beljcima, pa drugi — na zelencima, pa treći — na alatima, pa na doratima i najposle, na vrancima, i s njima dva topa. Najpre se ustaviše te se pomoliše Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, pa jurišiše na šanac. Sinđelić se u šancu držao junački; trčao je svuda, hrabrio, sokolio, i sam pucao i obarao vrage.

    Vojnici iz drugih šančeva, ma da su gledali taj strašni prizor, nisu došli u pomoć Sinđeliću. Govori se da im nije dao Miloje. Samo Paulj Matejić, mlavski vojvoda, i preko zapovesti pođe, ali i on docne dođe!

    Sinđelić je, toga dana, bio zmaj a ne čovek: kud on nije dospevao za jedan jedini časak: sve je video, svud je trčao, svakom pomagao, pa kad već vidi, da Turci mrtvim lešinama ispuniše rovove oko šanca, i preko tih mrtvih, živi stadoše uskakati u šanac, i tući se kundački i gušati se sa Srbima, on onda otvori kapiju na šancu, i reče svojima:

    — Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!

    A sam ode na sredinu svoga šanca gde mu je stajala džebana. Izvadi pištolj iza pojasa, potpraši ga po novo, pa stade razgledati šta okolo biva. Srbi su bili pometeni u svima šančevima; oko Stevana su se gušali i padali, mrtvi i ranjeni, i Srbin i Turci. Stevan pogleda još jednom na lepi Niš, pogleda u nebo, spusti oči na ono svojih junačkih drugova koji se još očajnički borahu oko njega, i, kad vrazi sa svih strana gustim gomilama pristupiše k njemu, Sinđelić svoj pištolj skresa u džebanu!

    Strahoviti pucanj potrese svu okolinu; gusti oblak dima obuze sav šanac, a ono Srba što je bilo u šancu sa Stevanom, i Turci koji su na njih napadali svi — odleteše u vazduh!…2

    Srbi iz drugih šančeva, videći tu nesreću, ostaviše i topove i šančeve, pa pobegoše k Deligradu, a Turci se naturiše za njima.

    Koje u šancu, a koje u bežanju k Deligradu, uzima se da je tada izginulo 3 — 4 hiljade Srba.

    Tako je svršio svoj život soko čegarski, vojvoda resavski, Stevan Sinđelić, 19 maja 1809 godine.

    Dokle god bude na svetu junačkih srdaca, dokle god se bude cenila služba visokim idejalima i, najposle, dokle god preziranje smrti bude isključiva svojina velikih duša: dotle će Stevan Sinđelić biti dika i nada ne samo Resavi, nego i svoj zemlji srpskoj!

    Slava čegrskomu sokolu do veka!

    Posle Sinđelićeve smrti, i posle velike srpske pogibije na Kamenici, niški paša obreče po 25 groša za svaku srpsku glavu, a niškim ćurčijama zapovedi, da te glave deru, i da ih pune pamukom; pa je kože tako ispunjene slao u Carigrad, a od lubanja ozidao je Ćele-Kulu, malo više varoši Niša, desno od carigradskoga druma.

    Kula je ta četvrtasta; sad je visoka 15 stopa, ali je bila viša. Na svakom platnu njezinu ima 56 redova, i u svakom redu po 17 lubanja, dakle svega 952 glave.

    Ta kula stoji i danas, samo su pobožni Srbi povadili lubanje, i posahranjivali ih u zemlju.

    Kad su Srbi, 28 dekembra 1877, osvojili Niš, našli su na Čegru mesto gde je bio šanac, u kom je Sinđelić onako sjajno pao, i podigli su mu smerni spomenik od bela mramora s ovim zapisom:

    VOJVODI STEVANU SINĐELIĆU
    I njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19 maja 1809 napadajući Niš

    S druge strane:

    KNJAZ
    MILAN M. OBRENOVIĆ IV
    i
    njegova hrabra vojska pokajaše ih, 28 dekembra 1877, osvojivši Niš.

    O slavnoj smrti Sinđelićevoj spevao je Milutinović divnu pesmu koju Srbin treba češće da pročita. Može se naći i u Kneževini Srbiji, str. 1108 — 1110.

    1. Dopuna: Anta Protić dodaje, da je Krivokući bilo kršteno ime Stojko, i da je bio iz sela Adžbegovca a ne iz Markovca (opet u smederevskoj nahiji).
      Odmetnuo se pak Krivokuća za to, što je video kako su Turci u njegovom selu jednom Srbinu živom odarali kožu s pleća pa, pustavši da visi niz leđa, rekli:
      — Eto, to su za Srbina čepkeni!
      Anta Protić ne veli da je Krivokuća pao od srpske puške, kao što su mislili neki. ↩︎
    2. Od Srba u šancu ostali su živi samo petorica, i to: Topal Milija iz Ćićenca, Štrbić Miljko iz Smilovca, i još tri Resavca među kojima je bio jedan mladić. Sakrivši se među leševe, preživeli su bitku, ali ih, posle, pljačkaši nađu i odvedu paši, koji ih okuje i baci u zatvor u gradu Nišu. Tu su ih hteli poturčiti, a kad ne pristanu da promene meru, osude ih na vešala; ali se oni preko gradskog zida o pojasima spuste u Nišavu, pa vodom uteku u žita, i kroza žita se dočepaju česte i izmaknu u Srbe.
      Još se priča da je u samom selu Ćićevcu, posle kameničke pogibije, ostalo 75 udovica! Samih dakle oženjenih ćićevčana palo je toliko na Kamenici, ne računajući i momke i neoženjene ljude. ↩︎
      ↩︎

  • Simonović Jevđenije

    Simonović Jevđenije, vladika negotinski, rodio se u Beloj Crkvi, u Banatu, 6 januara 1815, od oca Vićentija i matere Ane.

    Kršteno ime bilo mu je Jevtimije, a Jevđenije se nazvao kad se je pokaluđerio.

    Osnovnu školu srpsku i nemačku svršio je u mestu rođenja svoga; gimnaziju u Karlovcima; filosofiju u Pešti, a bogosloviju u Vršcu.

    Godine 1839, došao je u Srbiju i, 1 avgusta te godine, po odredbi vlasti, vršio je dužnost profesora u bogosloviji, kao svetovan čovek, do 9 juna 1841. Toga dana pak postavljen je za registratora u kneževoj kancelariji.

    O Mitrovu dne, 1841, da ostavku na svetovnu službu, zakaluđeri se, i opet dobije profesorsku dužnost u bogosloviji, gde je ostao neprekidno do 26 septembra 1865. Za to vreme bivao je sedam puta rektor toga zavoda.

    Crkvene stepene dobijao je ovako: 26 oktobra 1841 posto je đakon; 25 marta 1842 — protođakon; 11 juna 1844 — arhiđakon; 29 juna 1845 — sveštenik; 21 juna 1850 — sinđeo; 29 juna 1853 — protosinđeo; 25 novembra 1854 — arhimandrit manastiru Manasiji, a 26 septembra 1865 — vladika negotinskoj jeparhiji.

    Simeonović je napisao:

    1. Opis manastira Manasije, u Beogradu, 1866, sa slikom toga manastira;
    2. Kratki crkveni ustav, u Beogradu, 1860;
    3. Reč kojom je pozdravio na Radujevcu Kneza Mihaila, kad se vraćao iz Carigrada, 1867;
    4. Reč kojom je pozdravio Kneza Milana na Radujevcu kad se vraćao iz Livadije, 18 oktobra, 1871.

    Simonović, kao dobar đak, dok se učio u Pešti, bio je „pitomac“ tekelinoga zavoda.

    Vladika Jevđenije najviše je nastajao te je u Negotinu podignuta krasna nova crkva, a i u jeparhiji, za njegova vladičanstva, načinjena je desetina novih, lepih crkava.

    On je bio odlični znalac fruškogorskoga crkvenoga pevanja, i nastajavao je da se to lepo znanje odomaći i u Negotinu, i prilično je u tom uspeo.

    Odlikovao se je čistotom i urednošću u svakom svom i najsitnijem poslu. Njegov je rukopis lep, čitak, čist i marljiv za priču; njegova je kuća bila čista što ono vele meda da lizneš; sam on, čovek stasit, visok, lep, nosio se je i držao veoma marljivo čisto i ukusno.

    Umro je, od vodene bolesti, 24 aprila 1880, i sahranjen je u staroj negotinskoj crkvi, ma da je u novoj o svom trošku načinio sebi grobnicu!