Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Ristić Mijailo Kaleja

    Ristić Mijailo Kaleja, dobrotvor, rodio s u Maćedoniji. Došao je u Srbiju, izučio abadžiski zanat, i otpočeo raditi u Hasan-Pašinoj Palanci.

    Kako je bio kratkovid, jednom je jedan kraj sukna šio a drugi mu je nagorevao na žaru u mangalu. Kad Mijailo to vidi, ostavi abadžiluk, i oda se na hvatanje pijavica, posle na trgovinu svinjama, a najposle na trgovinu svim sirovim proizvodima ove zemlje.

    Radeći tako obogatio se je jako.

    Računa se da je ostavio na milion dinara!

    Mijailo Kaleja umro je meseca jula 1898 u Palanci.

    Zaveštanjem svojim ostavio je:

    1. Crkvi Palanačkoj 20.000 din.
    2. Opštini batočinskoj 10.000 din.
    3. Svom mestu rođenja u Maćedoniji 10.000 din.
    4. Na oružanje srpske vojske 10.000 dan.

    Mitropolit Inokentije otišao je u Palanku, te ga opojao i do groba ispratio.

    Bog da ga prosti!

  • Ristić Jovan

    Ristić Jovan, državnik, rodio se u Kragujevcu meseca januara 1831 od roditelja veoma siromašnih.

    Poslužujući i tuđu decu učeći, Ristić je svršio gimnaziju i beogradski licej. Posle toga, kao odličnoga đaka, izabrala ga je srpska vlada i poslala na stranu, da se u naukama usavrši. U Nemačkoj je slušao državne nauke i istoriju, i postao doktor filosofiji. Iza toga otišao je u Pariz.

    Godine 1854 vratio se je u otadžbinu, i ostupio u državnu službu kao ekspeditor ministarstva prosvete. S toga zvanja prešao je u ministarstvo spoljnih poslova najpre za protokolistu a posle za stolonačelnika, a odatle u ministarstvo unutrašnjih poslova za sekretara.

    Kako je stupio u državnu službu, Ristić se oženio ćerkom odličnog beogradskog trgovca Hadži-Tome a svastikom Filipa Hristića, koji su oba bili rado viđeni u dvoru Kneza Aleksandra.

    Događaji u Srbiji od godine 1858, koji onako brzo izdigoše na glas Jevrema Grujića i Milovana Jankovića, vršnjake Ristićeve, samoga Ristića ostaviše u prisenku; ali se on, zahvaljujući Hadži-Dini, rođaku i prijatelju Hadži-Tominu, brzo nađe na vidiku. Knez Miloš Ristića kao čoveka koji zna jezike pridruži onoj deputaciji koju posla u Carigrad da od Porte traži izvršenje izvesnih hatišerifa.

    Po povratku iz Carigrada Ristić posta načelnik policiskog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih poslova. S toga zvanja Knez Mihailo ga posla u Carigrad za Srpskoga Kapućehaju. Na tom je mestu ostao nekoliko godina. Primajući u zlatu svoju platu, koja je bila mnogo veća od današnje plate naših poslanika u Carigradu, a trošeći kaime (papirni novac, koji je onda u Carigradu cirkulirao) Ristić se izdržavao samom ažijom na zlatu. Tu je zaštedio lepih novaca.1

    Kad ono Knez Mihailo, pred kraj 1867, otpusti Iliju Garašanina, on uze Ristića za svoga ministra spoljnih poslova u kabinetu Nikole Hristića.

    Došavši u Beograd na tu novu svoju dužnost, Ristić uze stavljati Knezu Mihailu neke uslove, koje Knez ne samo ne primi, nego još njega razreši od ministarskoga zvanja i stavi ga vladi na raspoloženje.

    Na zauzimanje Ristićevih prijatelja, Knez se docnije povrati, i Ristiću dade misiju: da obiđe kabinete garantnih sila, i da razbere za njihovo mišljenje o nekim reformama koje je Knez nameravao uvesti u Srbiji.

    Do se bavio na tom putu, u Srbiji se dogodi ona nesreća u Topčideru 29 maja 1868.

    Čuvši za taj slučaj, Ristić se odmah vrati u Srbiju, i tu, na zauzimanje Milivoja Blaznavca, s kojim je iz ranije bio sporazuman, izabran bi za drugoga namesnika maloletnom Knezu Milanu M. Obrenoviću Četvrtom.

    Po navršenu Kneževu punolestvu (1872), Ristić dobi ministarstvo spoljnih poslova u kabinetu Blaznavčevu; a kad Blaznavac 1873 umre na prečac, Ristić bi pozvan te sam sastavi kabinet, u kom za se zadrža predsedništvo i spoljne poslove.

    Od toga doba, bivao je nekad i van vlasti, ali više u vlasti; kad se pak Kralj Milan 1889 odreče prestola, onda on Ristića učini prvim namesnikom maloletnom Kralju Aleksandru Prvom, i u tom dostojanstvu Ristić je ostao do 1 aprila 1893.

    Posle događaja od 1 aprila 1893, Ristić je dobio pensiju, i živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

    Na nepunu godinu pred smrt, postavi ga Kralj Aleksandar za predsednika Srpske Kraljevske Akademije.

    Preminuo je u Beogradu 28 avgusta 1899, nakon duge i teške bolesti. Sahranjen je vrlo svečano o državnom trošku. Kralj Milan došao je čak iz Niša da mu bude na pratnji.

    I u svojoj porodici i u državnoj službi Ristić je bio čovek retke sreće. On je umro a nije okusio gorčine od roditeljske žalosti: rodio je troje dece, i sve troje ostavio je posle sebe živo i zdravo.

    Pošto se je jednom izbavio od đačke siromaštine, a štedljiv i uredan, on nikad posle nije padao u novčanu nestašicu.

    U službi ga je, u početku, potpomagala moćna ženina svojta, pošto se je uzdigao na visinu, onda u zemlji nije ni bilo odlikovanja koje njemu ne bi bilo darivano!

    Pored tako velike sreće, valja priznati da je Ristić za svaki svoj napredak imao i svoje lične zasluge. On je od mladosti bio čovek zatvoren, i u druženju vrlo obazriv. Svakad se pre svega marljivo starao da na izvoru vlasti bude dobro zabeležen. I ako bi mu se kad na toj strani nebo naoblačilo, njegova je prva starost bila da ga razgali, te da mu otuda svakad sunce sija. U općenju s ljudima on je, što ono reknu, svakad gledao da što kupi, a prodavao nije nikad ništa. Još u početku svoje karijere jednom je srdito rekao:

    — Ja ne tražim popularitet! Ja hoću auktoritet!2

    I toga se je držao do smrti.

    Kao čovek veoma ambiciozan, Ristić je čisto bolovao ako je spazio da ga ko makar u čem hoće da preteče. Ta mu je slabost mnogo udila, ali kao da mu je u nečem i od pomoći bila. On je znao kako se nisko cene ljudi koji mnogo obećavaju a ne sverovavaju. Zato nije mnogo obećavao; a što je obećao, gledao je da ispuni. Ristić je bio čistih ruku; za tuđu se paru nije mašao, a svoju je marljivo čuvao. Bio je štedljiv i u potrošku državnih novaca.

    Bio je jedak i ljut na onoga ko napada na njegovu politiku, ili na spise njegove. I na svaki napad on je odgovarao, i odgovori su mu češće bili žučni.

    Za svoje književne radove vodio je osobito staranje. Pok. Jovan Bošković, dok bejaše živ, morao je svaki Ristićev sastav bar po jedan put korigovati.

    Ristić je još godine 1852 u Berlinu štampao knjižicu: Die neuere Literatur der Serben, o kojoj je u ono vreme bilo govora u srpskim listovima.

    Srpska pak književnost od Ristića ima, pored raznih članaka po listovima, ove na po se sastave:

    1. Govor držan 13 jula 1878 u tajnoj sednici Narodne Skupštine o Berlinskom ugovoru. Beograd 1878;
    2. Posle Bombardanja Beograda. 1880;
    3. Javan Račun, 9 septembra 1882;
    4. Spoljni odnošaji Srbije. 1884.
    5. Govor, držan u Ustavotvornom odboru. Beograd. 1888.
    6. Diplomatska Istorija Srbije. — Povodom ove knjige imao je dugu i žučnu polemiku s M. Piroćancem.

    Ristić je bio čovek srednjega rasta, crnje masti, pune kose i brade, koje su mu obe do smrti ostale verne; bradu je razbrijavao i uvek rasčešljavao u dva duga vlasa, koji su mu čak na prsi padali. Redovno je nosio crno odelo, kaput na struk, obično zakopčan, i na glavi cilindar.

    Govorio je tiho, skladno, proučeno; a pisao je marljivo pravilno, ugledajući se na Francuze. Rukopis mu je bio dosta čitak.

    Pored srpskog jezika, znao je dobro nemački i francuski.

    Lica je bio uvek ozbiljna, gotovo zabrinuta: on se valjda u veku nije kikotom nasmejao. Nekad i nekad ogledao bi da rekne koju šaljivu reč, ali mu šala nije išla lako, i nije bila duhovita.

    Srpska istorija imaće kroz duže vreme da se sreta sa Ristićevim imenom. Od godine 1861 do 1880 Srbija je najpre uzela od Turske gradove; posle je vodila s Turskom dva rata, uvećala je svoju teritoriju sa četiri okruga, i dočekala u Bosni tuđu okupaciju. U politici unutrašnjoj ona je 1869 oturila Sultanski Ustav od 1888, i stekla svoj koji je zamenjen Ustavom od 6 aprila 1901. U radovima oko tih resultata gde veći gde manji deo pripada Jovanu Ristiću. Pored toga on je imao jakog uticaja na svu zemaljsku upravu, na njenu spremu, moral, i disciplinu, upravo na celokupno političko vaspitanje naroda.

    Što su ti svi radovi važniji i veći; što su posledice od njih mnogobrojnije i različnije, to je sve teže još danas izreći konačnu presudu nad Ristićem kao državnikom.

    Među tim su njegovi suvremenici, već za njegova života, bili podeljeni u dva stana: iz jednoga su na njega sipane bez milost osude, a iz drugoga su mu dolazile hvale i odobravanja.

    Tek budućnost može razgovetno pokazati: koji su bliže istini. A on je primio dobra svoja u životu svome.3

    1. F. Hristić, koji je pre toga neko vreme vršio dužnost srpskog kapućehaje, kaže, da je Ristić, za svoga bavljenja u Carigradu, zaštedio ravnih 10 hiljada dukata. I tu je sumu dao Major-Miši pod interes.
      To je osnovica njegovoj potonjoj imovini. ↩︎
    2. Godine 1856 januara 30 u Beogradskoj čitaonici, posle svršenoga godišnjega skupa, na predlog profesora Lj. Španića, povela se reč o ustanovljenju Srpske Narodne Banke. Među govornicima najviše su se čuli: Jovan Ristić, Jevrem Grujić, i Milovan T. Janković. Kad pak dođe da se izbere naročiti odbor za tu stvar, onda onaj sav skup izabra 9 činovnika i 6 građana. Među činovnicima izabran bi i Jevrem Grujić a Ristića niko i ne predloži!
      Toga dana u veče, u kući Filipa Hristića, Ristić se veoma ljutio na beograđane što su njemu pretpostavili Grujića pa, kao tešeći se, reče:
      — Ja i ne tražim popularitet;
      Ja hoću auktoritet! ↩︎
    3. Luka gl. 16 stih 25. ↩︎

  • Resavac Milosav

    Resavac Milosav (Zdravković), rodio se 1787, u selu Lomnici, u Gornjoj Resavi.

    Gde je počeo učiti knjigu ne zna se, ali se zna da je 1808 bio u Beogradu, u onoj velikoj školi koju su uredili Jugović i starac Dositije.

    Godine 1812, zapovedano je ocu njegovu, knezu Miliji Zdravkoviću, da sina svoga Milosava, s 50 momaka, pošlje na Poljanicu1, da se uči ruskom vojnom vežbanju!

    Iz toga se vidi da je, još za prvoga ustanka, bio vojnik, ali se ne zna da je kakvu vlast vršio.

    U životu oca njegovoga, Zdravkovića Milije, kazano je šta je s njima bilo od godine 1813 do 1814.

    Godine 1815 pak, pošto mu Turci, u Beogradu, pogube oca, Milosav se izmoli od vladike Dionisija, božem da pokupi neku miriju, te se izmakne u narod, i tako je, čim je drugi ustanak buknuo, bio gotov da udari na Turke u Ranovcu, zajedno s Pavlom Cukićem, i da ih porazi. Posle toga, junački je na Milivi sreo i suzbio Turke ćupriske, koji su bili pošli požarevljanima u pomoć.

    Kad se umirilo, Milosav je postao starešina u Resavi, otkud mu je došlo i prezime Resavac, a u jedno i član narodnog suda u Kragujevcu.

    Na tom mestu ostao je do ustava od godine 1838, kada je postao član zemaljskoga saveta.

    Za naših unutrašnjih nemira, Milosav je bivao umešan gotovo u svaku bunu protiv Obrenovića, i opet je on bio prvi, koji je Knezu Milošu za svaku tu bunu javljao: on je šurovao s Đakom, a Knezu Milošu javljao je sve što se radi; s Miletom je, u Kruševcu, ugovorio bunu, a došao je u Kragujevac samo s nekoliko momaka; kad je Vučić, 1842, digao bunu na Kneza Mihaila, Milosav mu je doveo svoje Resavce, ali na Žabarima, kad je bila bitka, stajao je malo dalje, i da je Knez Mihailo pobedio, Milosav bi grunuo na Vučića, i tako sebe učinio zaslužna za Kneza!

    Resavac je, kao starešina u Resavi, stekao ogromno imanje; osobito je milovao vodenice, i imao ih je mnogo na reci Resavi.

    Pošto je, kao član zemaljskoga saveta, došao da sedi u Beogradu, kupio je dole kod Orospi-ćuprije jednu vodenicu potočaru, za koju su mu se drugari — savetnici — smejali.

    — Čujte, ljudi, čuda! rekao je u savetu jedan njegov drugar: — naš Milosav kupio vodenicu, pa s pijace uzima brašno, te hrani vodeničara!

    — E, priču mu! odgovori Milosav: — to je istina; ali šta ću, kad mi je milo da mi čekalo čekeće, pa makar mu i vodu na kolo kupovao!

    Resavac se je ženio tri puta: prva njegova žena bila je kći Stevana Sinđelića, sokola Čegarskoga.

    Oteravši ovu prvu ženu, oženio se je drugom iz Svilajinca, koju je, posle kratkoga vremena, takođe oterao.

    Najposle je uzeo treću ženu, Staniju, iz Ćuprije od Pelivanovića, koja je i sada živa u Svilajincu.

    Resavac je umro u Svilajincu 26 jula 1854, i sahranjen je kod svilajinačke crkve.

    U drugoj poli svoga veka veoma je milovao piće koje opija, a svega veka svoga gomilao je imanje, sin pak njegov već podnosi opštinsko uverenje: da nema otkud da plati 1 dinar takse!

    Kako je promenljiva sudbina ljudska ovoga sveta!

    1. Poljanica je između Čestobrodice, Krivog Vira, i Rtnja. ↩︎

  • Rašković Milovan

    Rašković Milovan, kapetan, rodio se 9 juna 1828, u selu Pažiću, u srezu i okrugu belopavlićkom u Crnoj Gori.

    Knjigu — bukvar, časlovac i trebnik — učio je u popa Jovana Zimonića.

    Iz Crne Gore Milovan se s ocem svojim preselio u Srbiju, i nastanio u selu Glogovcu blizu Aleksinca. Odatle se Milovan, pošto se iz Jagodine oženi, preseli u Jagodinu, ka svom tastu Petru Markoviću ćurčiji.

    U Jagodini je živeo do godine 1862, a tada, 13 juna, stupi u vojsku kao komandir crnogorske čete. Te iste godine 1 novembra postao je privremeni potporučnik, a godine 1864 septembra 10 utvrđen je u tom činu.

    Godine 1870 januara 1 postao je poručnik, a 10 juna 1876 kapetan druge klase.

    Kao kapetan, Rašković je 1876 otišao s vojskom na Javor, i onde je dobio komandu nad zlatiborskim bataljonom prve klase narodne vojske.

    Na Kalipolju, pred Senicom, na Ivanj dan, 24 juna 1876, srpska vojska, pod đeneralom Zahom, sudarila se s vojskom turskom, kojom je komandovao Ferik-Mehmed-Ali-Paša, potonji vrhovni komandanat turske vojske protiv Rusa 1877. Tu je Milovan, na konju, s revolverom u ruci, vodio svoje Zlatiborce, i baš u samom streljačkom lancu, na mrtvo pogođen, padne pod kišom kuršuma. Čim on padne, naše se napredovanje ustavi, i čak se on mrtav nije mogao ugrabiti od silne turske vatre.

    I tako je njegovo junačko telo satrulelo na krvavom Kalipolju!

    Junak je bio; junački je i pao!

    Čestito mu do veka bilo ime u srpskoj vojsci!

  • Rašković Maksim

    Rašković Maksim, knez starovlaški, rodio se u selu Štitkovu, u Starom Vlahu.

    Kad je srpski ustanak (od 1804 godine) počeo hvatati Dragačevo i Rujno, Turci, bojeći se da i Stari Vlah ne pristane uz ustanike, dozovu Kneza Maksima, i još osamnaest najodabranijih Srba, pa ih bace u tamnicu, okovanih i nogu i ruku.

    Dok su Turci, posle toga, među sobom većali: kakom smrću da pomore ove sužnje, te time da zaplaše okolne Srbe, da se ne bi bunili, Knezu Maksimu posluži sreća te jedne noći, iz tamnice izmakne, izbavivši i sve drugove svoje; pa zapali pravce k Milanu Obrenoviću, vojvodi srpskom.

    Od toga doba, junački se je bio s Turcima, gde god se je sreo s njima.

    Između Kneza Maksima i nekih Turaka Belobrkovića, bila je neka stara omraza: Raškovići i Belobrkovići radili su o glavi jedni drugima. Maksim, stavši među ustanike, vrebao je Belobrke i ubijao jednoga po jednoga.

    Knez Maksim se je tako odlikovao svud u bojevima da je, kroz kratko vreme, postao vojvoda u Starom Vlahu. Mora biti da je bio čovek vrlo opore naravi, jer se je s Hadži-Prodanom Gligorijevićem, drugim vojvodom starovlaškim, toliko gložio, da mu je Karađorđe najposle pisao: da se s Hadžijom smiri ma da bi mu i pet sela bio uzeo!

    Godine 1812, za trajanja nekog primirja, Rašković se sukobi s poslednjim Belobrkovićem, krvnikom svojim, i, posle velike muke i grdnih svojih rana, ubije ga.

    Sad je ugasio tu krvničku kuću.

    Ali se to uzme kao gaženje primirja, i Knez-Maksima pozovu na odgovor u Beograd, gde ga okuju i bace u tamnicu u beogradskom gradu. Porodicu njegovu pak dignu iz Staroga Vlaha, i presele je u selo Ripanj u okrugu beogradskom.

    Milutinović, koji je gledao Kneza Maksima kad je, onako pod grdnim ranama, saslušavan i osuđen u savetu, ustao je da ga brani i proslavi u pesmi Divotniku1. I on tvrdi da je Raškovića gonio Mladen što se je bojao da starinom svoje loze ne baci u prisenak Karađorđa?!

    Prota Nenadović, naprotiv, uverava da je Knez Maksim za tvoren i okovan samo „radi politike“, da se pokaže pred Turcima i Rusima, da Srbi drže ugovor o primirju, i da kaštiguju one koji ga gaze.

    I odista je Rašković naskoro pušten iz tamnice, i otišao na svoje vojvodstvo.

    Godine 1813, bio je prebegao u Nemačku, ne smejući čekati Turke; a kad su se Srbi na novo digli 1815, i kad su na Boleču bili načinili šanac, da preseku put Turcima između Beograda i Smedereva, onda je Knez Maksim prešao s nekoliko druga iz Pančeva, došao među ustanike, i stao se biti s Turcima, kao i pre što je radio.

    Godine 1817, Rašković je bio carinar na Ramu.

    Šta je dalje s njim bilo, nisam mogao doznati, ma da sam se obraćao i njegovim najbližim potomcima za koje sam doznao.

    1. Srbijanka 3, str. 1. ↩︎

  • Rančić Jovan

    Rančić Jovan, rodio se u selu Brestovima, u Resavi. Za mladosti svoje, čuvao je stoku oko Miljkova manastira kraj Morave, pa mu se tu omili crkveno pevanje i čitanje, te naumi zakaluđeriti se; otac njegov, naprotiv, htedne ga oženiti, a Jovana tek na jedan put nestane.

    Posle nekog vremena, kad su Srbi, u Kočinu krajinu, bežali preko Dunava, nađu Jovana u Palanci, u Banatu, sproću Rama, gde služi u školi i uči knjigu.

    Plašeći se očine kletve, Jovan se vrati kući, te bude, pre ustanka, učitelj kod krnjevačke crkve; a godine 1806 dođe za učitelja u Smederevo.

    Do njegova dolaska, deca su u smederevskoj školi sedela na zemlji kao Turići; kad on dođe, onda se dozovu dunđeri, i načine klupe, a deca zasednu, i nameste se kako treba. Svega je bilo 15 do 16 đaka. U prvoj klupi sedeli su bukvarci, u drugoj časlovci, u trećoj psaltirci.

    Posle nekoliko dana, dođe Rančiću u školu Ivan Jugović, Srbin iz one strane rodom. Učitelj rekne đacima te ustanu i viknu:

    — Pozdravljajemo!

    Jugović, pored drugoga govora, uze jedan đački fes (koji se u ono vreme kupovao po 60 para) i stade pitati:

    — Oda šta je ovaj fes? Gde se gradi? Kako se ovamo donosi? I još mnogo: — Vi ćete, reče on đacima, dalje, biti gospoda, trgovci, majstori, pa treba da to znate.

    U školi se učio Slovenski Bukvar, Časlovac, Psaltir, Sveštena Istorija, i Katihizis.

    Na ispitu predsedavao je Jugović, a bilo je i dosta đačkih roditelja.

    — I ako mi nismo znali gotovo ništa, priča jedan od tih đaka: — opet veselijoj i slobodnijoj deci dadoše po marjaš (ondašnjih 8 para) na pantljici, da pridenu na prsi. Koji to nisu dobili plakali su, a učitelj Rančić tešio ih je govoreći:

    — Učite se vi dobro, i vladajte se lepo, na ćete o drugom ispitu dobiti i dukat a ne po marjaš!

    Posle ispita, roditelji đački dadoše učitelju, ko talir a ko dukat, kao dar.

    Učitelju Rančiću, u to doba, moglo je biti oko 40 godina; bio je plav; nosio je kosu do pojasa dugačku, pa ju je savijao i češljem pridevao da mu stoji na glavi; imao je vrlo velike brkove, koje je često obema rukama uvijao. Nosio je dugačak resnati gunj, a imao je i dugačak čibuk, za pojasom pak uvek dugačku svirajku.

    On je često išao po ulicama te doznavao kako su se koji đak vlada, pa bi tek sutra rekao:

    — Meni je moja tica kazala da se ti (kazavši po imenu koji) nisi dobro vladao, ili nisi slušao majku, ili si psovao što, itd., nego odi kleči!

    Takav đak morao je 1/4 časa klečati.

    On je nekad i batinao po koga đaka.

    — A koliko je kom udarao?

    — Koliko je hteo.

    Samo vikne dvojicu te krivoga uhvate i obore, i onda biju dok on ne rekne:

    — Dosta!

    Mnogi đak, posle takoga boja, nije mogao po 2—3 dana sedeti od bola.

    Iz Smedereva Rančić je prešao u Beograd za učitelja. I šta je, najposle, bilo s njim, nisam mogao saznati.

    Posle Rančića, priča jedan od njegovih đaka: — bilo je učitelja koji su tukli mnogo žešće, i još kad biju narede da sva škola u glas peva:

    — Vozbranoj! te se ne čuje piska onoga koga tuku!

  • Rakić Vićentije

    Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac. Njemu je kršteno ime bilo Vasilije.

    Ostavši udov, ode 18 avgusta 1785 u manastir Fenek, gde ga 9 aprila 1786 zakaluđeri iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije.

    Godine 1786 juna 28, zađakoni ga u Karlovcima pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5 jula, te iste godine, zapopi ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika.

    Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je složio u lepe, pobožne stihove Život Aleksija čoveka Božijega.

    Godine 1796 januara 9, postao je iguman manastiru Feneku, a docnije, s kaluđerskih pletaka, bio je ponižen za proigumana.

    Od godine 1799 do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona.

    Posle toga, došao je u Beograd, gde je učio mladiće koji su se spremali za sveštenički čin.

    Za mojega detinjstva, življaše u selu Parcanima neki čiča Milisav Radojičić, zdrav i krepak starac, koji je u svoje vreme bio Rakićev učenik, i koji o svom učitelju pričaše kao o kakom ugodniku Božijem.

    Godine 1813 jula 11, Vićentije Rakić napisao je uz koricu oktojihu velike beogradske crkve prilepio Tropar i Kondak, na glas 8-mi, u kojima se priziva milostivi Bog da zaštiti Srbiju od „drzosti vražije“1.

    Posle propasti Srbije, Rakić se vratio u Fenek, gde je preminuo 29 marta 1818. Sahranjen je u grobnici, s leve strane, u ženskoj preprati.

    Rakić je bio čovek veoma vredan: čitao je dan i noć. Služeći se izvorima grčkim i ruskim, sastavljao je propovedi i učio narod.

    Knjige Vićentija Rakića, za koje sam mogao doznati, ovo su:

    1. Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798;
    2. Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799;
    3. Žertva Avramova, ili sobesedovanje grešnika s Bogomateriju, s grčkog, u Budimu, 1799; drugo izdanje, u Beču, 1833; treće, u Beogradu, 1835; četvrto , 1856; peto — 1863;
    4. Cvet dobrodetelji, s grčkog, u Budimu. 1800;
    5. Pravilo Sv. Spiridona, u Veneciji, 1802;
    6. Žitije svetago velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803;
    7. Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Veneciji, 1804:
    8. Istorija o razorenju Jerusalima, i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804;
    9. Ljestvica, imuštaja pedeset stepenej, u Veneciji, 1808;
    10. Čudesa presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808;
    11. Žitije Vasilija Velikago, u stihovima, u Veneciji, 1808;
    12. Propovedi za nedelje i praznike, u Veneciji, 1809;
    13. Besedovnik iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810;
    14. Beseda o duvanu, u Veneciji, 1810;
    15. Žitije Stevana Prvovenčanoga, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813.
    16. Pesan istoriska o žitiju Aleksija čeloveka Božija, u stihovima, u Beogradu, 1835.

    Svi njegovi spisi, u svoje vreme, čitali su se rado, i bili su snažna pomoć osećanju religioznom i ljubavi prema narodu i otadžbina.

    Bog da ga prosti!

    1. M. Đ. Milićevića Časovi odmora 1. 16. ↩︎

  • Rakić Mita

    Rakić Mita, književnik, rodio se 15 oktobra 1846, u selu Mionici u valjevskoj Kolubari, od oca Jevrema i matere Marte.

    Osnovnu školu učio je u Mionici i u Valjevu, a gimnaziju i Veliku Školu u Beogradu.

    Posle toga produžio je školovanje u Minhenu, Cirihu, i u Getingenu, a neko vreme probavio je nauke radi i u Londonu u Engleskoj.

    U otadžbinu se vratio 1871.

    Te iste godine 16 avgusta postao je suplenat u šabačkoj polugimnaziji.

    Godine 1872 januara 30 izabran je za člana Srpskog učenog društva.

    Godine 1873 avgusta 11 postao je profesor u drugoj polugimnaziji u Beogradu.

    Godine 1874 oktobra 3 postao je sekretar pete klase u ministarstvu unutrašnjih poslova.

    Godine 1879 aprila 1 dobio je četvrtu klasu sekretarsku u ministarstvu financije.

    Godine 1880 oktobra 31 dobio je drugu klasu sekretarsku.

    Godine 1881 aprila 11 postavljen je za sekretara prve klase u ministarstvu spoljnih poslova.

    Godine 1882 novembra 21 postao je načelnik treće klase u političkom odeljenju ministarstva spoljnih poslova.

    Godine 1885 februara 15 otišao je u narodnu banku za državnog komesara.

    Godine 1886 oktobra 7 postao je predsednik poreske uprave.

    Godine 1888 februara 20 postavljen je za načelnika statističkog odeljenja u ministarstvu narodne privrede.

    Te iste 1888 godine aprila 14 postao je ministar financije, a 8 oktobra te godine dao je ostavku, razrešen od dužnosti, i stavljen vladi na raspoloženje.

    Godine 1889 oktobra 6 stavljen je u pensiju, u kojoj je ostao do smrti.

    Već tada je zdravlje njegovo bilo veoma oslabelo. Leka je tražio svud gde god je mislio da se može pomoći; u Beču se je podvrgao teškoj operaciji, pa sve uzalud: leka nije bilo. Posle duge, teške bolesti, preminuo je u Beogradu 5 marta 1890 i ukopan je u Novom groblju.

    Rakić je imao ove dekoracije:

    1. Takovski krst četvrtog reda;
    2. Takovski krst trećeg reda;
    3. Srebrnu medalju za revnosnu službu u ratu za oslobođenje;
    4. Medalju za vaspostavljenje Kraljevine;
    5. Austrijski orden gvozdene krune trećeg reda;
    6. Persiski orden Lava i Sunca trećeg reda;
    7. Orden Sv. Karla od vladaoca Monaka;
    8. Rumunsku krunu; i
    9. Leopoldov orden od kralja belgiskoga.

    Godine 1887 januara 24 predsednik prosvetnog saveta pri ministarstvu prosvete, po nekoj službenoj potrebi, pismeno je upitao Mitu Rakića: koji su poimence njegovi književni radovi?

    Na to pitanje Rakić je odgovorio 27 istog meseca i godine pismom, u kom je sve svoje književne radove ovako razredio po godinama kad se koji javio.

    Tako:

    • 1864 Metak iz puške, pripovetka, prevod s engleskog;
    • 1864 Kritika na lepu Evu, roman od Merija;
    • 1865 Kaldarija, pripovetka Mavra Jokaija, prevod;
    • 1865 Dvadeset miliona, pripovetka M. Hartmana, prevod;
    • 1866 Karan, pripovetka M. Jokajija. prevod;
    • 1866 O vaspitanju ženskinja, od Virhova;
    • 1866 O Sv. Gori i Hilendaru, prevod s ruskog;
    • 1867 Nos, pripovetka od Gogolja;
    • 1867 Anđa Zagorkinja, roman, s poljskog;
    • 1868 Sila i materija, od Bihnera (u Matici);
    • 1868 Iz polit. ekonomije, od Kerija, s engleskog;
    • 1868 Nauka i njezina metoda, od Kerija;
    • 1868 Hoće li ikad nestati pojezije;
    • 1870 Istorija umnog razvića Jevrope od Drepera, sveska 1; a 1873 sveska 2 toga istoga dela.
    • 1873 Narodni pokret u Jevropi, od B Kastelara, sa španjolskoga;
    • 1874 Vreme, politički list;
    • 1875 Poreza, niz financiskih studija;
    • 1876 Srpski rat, od Mak-Ivera, s engleskog;
    • 1876 Za Srbiju, od V. Iga;
    • 1877 Ideje, od H. Hajna;
    • 1877 Jedan list iz fizike socijalne;
    • 1879 Ataman Kunicki, od Čajkovskog, s poljskog;
    • 1879 Termolama, od Čajkovskog, s poljskog;
    • 1879 Dede-Sultan, istoriska pripovetka Jovana Šera;
    • 1879 Narodni ljudi, od E. Kastelara, sa španjolskoga;
    • 1879 O Engleskoj od H. Hajna;
    • 1879 Prava Istorija, od V. Iga;
    • 1879 Iz Nove Srbije, 16 geografskih, etnografskih, i istoriskih studija;
    • 1880 Iz Italije, od Hajna;
    • 1880 Umetnost i Nauka, od V. Iga;
    • 1880 Carica Savska, pripovetka, s francuskog;
    • 1880 Politički aforizmi;
    • Dve nove glave Solomunove;
    • 1881 Protiv političkih varalica;
    • 1881 Za jednog soldata, od V. Iga;
    • 1881 Sloboda štampe, polit. studija;
    • 1881 Vera i Nauka, aforizmi, u Hrišć. Vesniku;
    • 1881 Zakon o slobodnoj štampi;
    • 1882 Skupština i Budžet;
    • 1886 Jadnici, roman V. Iga u 20 svezaka.

    „Pašće u oči, veli Rakić u pomenutom svom pismu: — da ja i zakon o slobodnoj štampi od 12 marta 1881 ubrajam u svoja dela! Onda, Gospodine predsedniče, kad je bilo vreme dičiti se njime, njega su prisvajali svi ministri, i njihovi doglavnici; danas, kad je ukinut, kad ga se svak otresa, i sva se beda zbog njega baca na pisca, pravo je da ga ja prigrlim kao svoje čedo, jer on je doista, izuzevši jednu mudrost dvojice merodavnih pravnika onoga vremena, do reči do reči, proizvod moga pera.“

    Osim ovih sastava, Rakić se je, čak i poslednjih nedelja svojega bonoga života, bavio Srpskom Sintaksom. On je obične svoje sastave najpre sklapao i sređivao u pameti, pa tek pošto bi mu sve bilo gotovo u glavi, uzimao bi pero i stavljao na hartiju sve što je sklopio. I sa Sintaksom je radio tako. Pred samu smrt govorio mi je, da mu u celom pravopisu najviše muke zadaje zapeta! „Kad sva mesta, na kojima treba da stoji zapeta, odredim, onda su mi gotova pravila za pravopis!“

    Smrt mu nije dala svršiti taj dragoceni rad.

    „Rakić je vrlo lako učio tuđe jezike, ne toliko da njima govori, koliko da čita slavne pisce. Engleski je jezik naučio poglavito za to da bi mogao prevoditi Drepera; španjolski da bi mogao čitati Kastelara; poljski i ruski učio je za ljubav nekolikih velikih književnika u tih naroda.

    Srpskom jeziku duh i zakone poznavao je dobro; za to je i pisao srpski kao malo koji književnik. Njegova sintaksa i njegova ortografija, svojom određenošću i doslednošću, prednjače skoro svima današnjim književnicima našim. Moglo je neko načelo u Rakićevu pisanju biti pogrešno, ali je ono literarno u njega svakad izvođeno bezprekorno dosledno.

  • Rajović Cvetko

    Rajović Cvetko, rodio se u oči Cveti, 1793, u selu Vukoviću, blizu Trebinja, u Hercegovini, od oca Petra i matere Sofije.

    Još dok je Cvetko bio mali, napadne na očinu mu kuću neki Osman-Aga Šaban Agić, iz Trebinja, s nekoliko druga. Tom prilikom, pogine taj napadač ni jedan mu drug, a ostali pobegnu; ali i otac Cvetkov, posle toga slučaja, s malim sinčićem, strugne u planinu, pa s planine siđe u primorje, u selo Goluboviće, u Paštrovićima.

    Jedan stariji brat Cvetkov, po imenu Stevan, bio je ranije otišao u Fijumu, gde je već u velike trgovao. Iz Paštrovića i Cvetko dođe u Fijumu, k bratu Stevanu, koji ga da u Otočac u školu, 1805.

    Godine 1807, pređe u Senj, u veću školu, i onde nauči nemački i talijanski.

    Godine 1810, zbog rata između Francuske i Austrije, brat mu se ukloni iz Primorja u Zemun, kud prevede i Cvetka, gde ovaj nauči grčki.

    Iz Zemuna, Cvetko pređe u Beograd, k drugom bratu svome Petru, koji je ovde držao dućan.

    Oko polovine godine 1811, počne se u Srbiji zavoditi neka vrsta redovne vojske. Toga radi popišu se mladići, koji su se vežbali da, posle, mogu učiti vojnike. Među ove uđe i Cvetko. Ruski oficir, koji je te mladiće učio, zamiluje Cvetka i navali spremati ga svojski. Beograd se razdeli na četiri „rote“. Jednoj roti Rajović, kao već stariji narednik, bude stavljen za starešinu, te ju je učio celo leto 1812, pošto je kapetan Jevta Popović bio vrlo slab.

    Godine 1813, kad je Srbija pala, Rajović prebegne u Srem, ode u Trst, pa odande u Mletke, i stupi na brod u službu; ali more nije nikako mogao podneti, te se mane sreće na moru, i, preko Beča, ode u Odesu. To je bilo godine 1815.

    S dobrim preporukama, Cvetka prime u svoju trgovinu Jovan Riznić i Magazinović, koji su trgovali hranom. Radnja je tih trgovaca bila vrlo velika. Ali, godine 1818, cena hrani tako spadne, da su Riznić i Magazinović mnogo štetovali. Sam Rajović izgubi sve što je dotle bio stekao.

    Posle toga nesrećnoga slučaja, Rajović ostavi Odesu, i dođe u Beograd, gde je, s bratom svojim, radio žitnu trgovinu do 1825 godine. Iza toga, stupi u službu Gospodara Jevrema Obrenovića, kao sekretar.

    Odatle ga uzme Knez Miloš u svoje sekretare.

    Kao takoga, slao ga je Knez Miloš, godine 1829, u Vlašku đeneralu Kiseljevu, i grofu Dibiću Zabalkanskom.

    Po povratku otuda, Cvetko je određen u neku komisiju koja je spremala zakone za Srbiju.

    Godine 1830, Knez Miloš pošalje Avrama Petronijevića i Cvetka Rajovića u Petrograd Caru Nikoli.

    Kad su ovi poslanici, po želji kneževoj, izjavili caru da Knez Miloš moli, da mu car primi sinove u svoje škole, Nikola je odgovorio:

    Ja ću kneževe sinove primiti rado, i držaću ih kao svoju decu; ali da sam ja na mestu Kneza Miloša, ne bih ni pošto svoje tako mlade dece slao u tuđ svet, gde će ona naučiti što nema u Srbiji, pa će im, posle, svoja zemlja biti nemila. Nego bih ja njih učio u Srbiji, pa, kad odrastu, i budu svršeni ljudi, slao bih ih da vide i Petrograd, i Beč, i Pariz, i London i — kud god hoće.

    To mu kažite od moje strane!

    I Knez Miloš, posle toga, svojih sinova nije slao nikud!

    Po povratku iz Rusije, Rajović je postao policaj-direktor i predsednik suda u Beogradu. Iza toga dođe za „bina-emina“, ali ne mogavši, po zapovesti kneževoj, raseliti sela Savamale, Rajović bude vraćen opet za policaj-direktora.

    Godine 1835, kad je buknula Miletina Buna, Knez Miloš se naljuti i na Rajovića, pa pošlje svoga tatarina Peketu, da ga veže i dotera u Požarevac. Govori se da je Knez, posle Pekete, poslao druge ljude, koji će Rajovića presresti i iz zasede ubiti. Ali, srećom, Peketa s Rajovićem ne udari na zasedu, nego prođe drugim putem, i sužnja svoga zdrava čitava dovede Knezu Milošu, koji se učini kao da ništa nije ni bilo, i još se izviče na Peketu što je Rajovića putem bio vezao!…

    Posle sretenjskog ustava, Rajović je postao član državnom savetu. Ali kako Knez Miloš, posle vrlo kratkog vremena, taj ustav obori, i Rajovićevo je savetništvo propalo; pa je on, posle, uziman, kako kad, za neke i neke službe, naročito za uređenje državne štamparije, koju je, s Petronijevićem, doneo iz Petrograda.

    Kad se Knez Miloš vratio iz Carigrada, postavio je Rajovića za glavnog komesara redovnoj vojsci, koje je onda bilo dva bataljona pešaka i eskadron kavalerije.

    Godine 1837, postao je Knežev ađutanat; a godine 1838, posle novoga ustava, došao je na novo u savet za člana.

    Kad je saranjivan Knez Milan, 1839, Rajović je bio ceremonimajstor toj tužnoj svečanosti.

    A kad je Knez Mihailo došao iz Carigrada, i kad je trebalo pročitati carski berat, Rajović je i tu bio ceremonimajstor!

    Knez Mihailo, primivši kneževsku vlast, morao je primiti i dva savetnika: Vučića i Petronijevića, koji su opoziciji bili neko jamstvo, da će se vršiti ustav.

    S toga, veli Rajović u svojim zapiskama, postanu tri partije u Srbiji:

    1. Partija Kneza Mihaila,
    2. Partija ustavna, ili Vučićeva, i
    3. Partija Knez-Miloševa.

    Prijatelji Kneza Mihaila pobune narod na Vučića i Petronijevića koji, da bi se uklonili ispred rulje, pobegnu, u beogradski grad turskome paši, i otuda se počnu žaliti: što se gazi ustav u Srbiji, i što se ljudi gone bez suda. Porta pošlje Musa-Efendiju, kao svoga komesara, u Beograd da izvidi stanje stvari.

    Tada je Rajović bio popečitelj unutrašnjih poslova.

    Kneževa vlada, u dogovoru s Musa-Efendijom, sastavi jedan vanredni sud, u koji uđu 17 predsednika okružnih sudova, i 1 član saveta, kao predsednik. Odredi se dan suđenju, i pozovu se svi koji su se žalili protiv postupanja kneževe vlade. Na taj sud ne dođe niko; nego se još veliki broj novih nezadovoljniva ukloni u beogradski grad!

    Prijatelji nagovore Kneza da svoju stolicu, i centralnu 3emaljsku upravu, vrati u Kragujevac, u sredinu naroda.

    Knez to i učini.

    Kad se Knez, s vladom, premesti u Kragujevac, Musa-Efendija se vrati u Carigrad, a glavniji nezadovoljnici Srbi, izišavši iz otadžbine, stane se jedni u Vidinu, a drugi, osobito oni što su bili vođi, odu u Carigrad.

    Posle nekog vremena, Knez, na navaljivanje porte i Rusije, dopusti svima da se slobodno vrate u Srbiju, osem Vučića, Milutina Garašanina, i Stojana Simića.

    Godine 1841, i ova se trojica vrate u otadžbinu.

    Ali kneževi prijatelji opet počnu podbunjivati narod da ustaje na tu trojicu. Iz Srbije su gomile za gomilama ljudi dolazile Knezu vičući:

    — Ne ćemo tri Kneza!

    Car Nikola pošalje u Srbiju svoga ađutanta, barona Livena, koji skloni Kneza Mihaila te se, s centralnom upravom, vrati iz Kragujevca u Beograd…

    Godine 1842, meseca avgusta, Rajović, kao popečitelj unutrašnjih dela, s kneževih ađutantom Stanojlom Petrovićem, i sekretarom Markovićem, ode u Kruševac da izvidi neke nepravilnosti koje je počinio okružni načelnik Petar Lazarević-Cukić.

    Došavši u Kruševac, Rajović, sa svojom svitom, odsedne u Rakice Petrovića, okružnoga blagajnika, koji ih sve primi, kao svoje mile goste.

    Petar Lazarević-Cukić računao se u činovnike koji su uz Kneza Mihaila, a Rakica je stajao uz opoziciju.

    Rajović, po naravi plah, nasrne, pred ljudma, na Cukića, koji je i sam bio čovek prek, pa se na svoga popečitelja ne samo oporo odseče, nego se još maši za sablju!…

    Posle te scene između popečitelja i načelnika, koji su dotle smatrani kao jedno u politici, dođe Rakičina žena Cukićevoj ženi, i pohvali joj se ovako:

    — Sablje sam im namazala voskom, a pištolje sve izduvala! Ako se maše za oružje — ovajdiće se!…

    Cukićka, rođena u varoši, nije ni svatila smisla tim rečma!

    Drugi dan, posle toga razgovora, u Kruševac dođu Stojan Jovanović Lešjanin, Jovan Veljković iz Paraćina, i Joca Naumović, oficir, sa 400 seljaka!

    Naumović odmah uzme pod stražu načelnika P. Cukića, a Rakica oglasi za sužnje svoje mile goste: popečitelja Rajovića, i svu njegovu pratnju. Njih sve sprovedu u Ćupriju, odakle Rajovića dovedu na Vračar, u logor Vučiću, i spuste ga u Trkićevu rupu, iz koje ga izvade još ono veče.

    Posle dužega ispitivanja i držanja u pritvoru, Rajović bude pušten, pa je živeo u Beogradu.

    Godine 1844, umešao se u neku zaveru protiv Kneza Aleksandra, te je osuđen i poslan u gurgusovačku kulu, u kojoj je tamnovao do godine 1846, a tada je pušten, i posle je živeo u Beogradu.

    Godine 1850, postao je član kasacionom sudu, a godine 1857, predsednik tome istom sudu.

    Sad opet, s nekolicinom savetnika, uđe u zaveru: da ubiju Kneza Aleksandra. Stvar se sazna; zaverenici budu osuđena na smrt pa, po milosti kneževoj, budu zatvoreni u gurgusovačku kulu.

    Kada, na portino navaljivanje, iz te kule budu pušteni, onda ih proteraju u Ruščuk, gde su živeli do proleća godine 1859, a tada ih Knez Miloš pozove u otadžbinu.

    Malo posle toga, Rajović postane knežev predstavnik i popečitelj spoljnih poslova. Kao takvoga, pošalje ga Knez Miloš, u početku 1860, s jednom deputacijom u Carigrad, da traži od porte da se Turci sele iz Srbije, da se nasledstvo prestola u porodici Obrenovića utvrdi, i da Srbija sama sebi daje ustav.

    Posle smrti Kneza Miloša, Knez Mihailo pošlje Rajovića u savet kao potpredsednika, a namesništvo, godine 1869, stavi ga u penziju.

    Umro je u Beogradu, 22 aprila 1873 godine.

    Cvetko Rajović bio je čovek visoka rasta, lepe, simetrične glave; u poslednje vreme sav sed; uvek čist u odelu i držanju; demokrat, vrlo ljubazan, u ophođenju. S toga je malo ljudi, među njegovim vrsnicima, koji su toliko kumovali i starosvatovali koje kom koliko Cvetko Rajović.

    Rajović je znao jezike: nemački, talijanski, i ruski; a razumevao je grčki, francuski, i vlaški.

    Naravi je bio plahe; mogao se lako naljutiti za najmanju sitnicu. Kad je ljut, onda zamuca, i gotovo ne ume da govori. I bez toga, u govoru je vrlo često ponavljao rusku uzrečicu „govorit“, mesto srpskoga „kaže“.

    Rajović je dva puta osuđivan na smrt; dva puta je tamnovao u kuli; a četiri puta bio je „ceremonimajstor“ koje Obrenovićima, a koje Karađorđeviću.

  • Rajić Tanasko

    Rajić Tanasko, rodio se u selu Stragarima, u rudničkom osoju, u nahiji kragujevačkoj. On je jedan između prvih ustanika u Jasenici, godine 1804.

    Karađorđu je Rajić bio barjaktar; čovek već u godinama, bio je junak za priču, i pouzdan ma se na kakav posao poslao.

    Godine 1809, Gušanac Alija, sa 12.000 krdžalija, „sve žešćega i krvničnijega“, kao što veli Sima, udari od Jagodine preko Crnoga Vrha ka Gruži i Lepenici. Bio se je, kažu, zarekao da Kragujevac zapali, da grune na Topolu, da Karađorđa poseče, a ženu mu i decu zarobi i caru na dar pošlje!

    Na glas o takoj silnoj najezdi,

    „Karađorđe onakoga pošlje
Za kojim i još ne stalo nigde
Nit’ ga ikad bi poklepat’ nužno.
S dve hiljade hrabra Šumadinca.
Ta Rajića svoga barjaktara!
Crni Vrh ih natkrilio listom
Da dušmana ne obnja ih oko.
I da ne zna ko na drumu čeka“.

    Turci, ne videći nigde pred sobom vojske, naiđu slobodno; ali tek onda opaze u kakvu su klopku upali,

    „Kad se ospu Srba garabilji
A stanu se izjarivat’ vrazi:
Hati s’ lome, ranjenici pište.
Dok oblete svu busiju krugom .
I obostran ujednači pucnje
Što i Turci zaklone uhvate.
No istekar polovina Srba
Iz dubrave urebar prispela.
Biv skrivena udariti posle.
U po vatre iznenada vrazma:
Ovi t’ nam ih čilni i jakošnji
Sad preduzmu s pleća u perčine.
Mučno j’ videt sitnije mrvljenje!
Jedan drugog već hrabriti staše:
„Držimo se! Ne izdajimo se!
Krdžalije! u boju smo rasli!
Oružijem nam je slaviti se!
Još Gušanac ustostruča slade.
I drža se dok se ne dosadi
Samo ginut’, i u neznan biti,
A Srb puni, bez pretrga meće.
Sam zaklonjen, tek dušmane zgađa“.

    Krdžalije prsnu kud koji. Sam Gušanac jedva iznese šalvare i uteče k Jagodini.

    U ovom boju, pored drugih, osobito se je odlikovao Jovan Kursula.

    Docnije, Vožd se je nešto bio naljutio na svoga barjaktara, a ovaj se povuče u svoje selo, rekavši da više ne će da zna za vojnu i vojevanje. To je mnogima bilo žao, i Sima mu za to ovako viče:

    „Ah, Rajiću, Vožda barjaktare.
S nekog doba jera pomanita?
Jer u nemar zabaci se gnjili…
Dotešča l’ ti već viteza pravo
Ne dat’ mrdat’ ni svom gospodaru?
Il’ ugasi k zavičaju ljubav,
K slavi sroda i dragosti srpskoj;
Stid li bi te u potomstva bilo
Što bi stjenu žezlom poražav’o
Da istače životvornu vodu
U sve tjela kroz vjekove člane“?…

    Drugi ustanak, 1815, našao je Rajića, i ako već starca, krepka i vesela, na boj gotova.

    Na Ljubiću vidimo Tanaska Rajića, kao zapovednika u gornjem šancu, gde su bili topovi. Jednoga dana, udare Turci žestoko na srpske šančeve. Vojnici iz donjega šanca, ne mogući se održati, počnu uzmicati u gornji, Rajićev šanac, i tim sam šanac provale. Kad turska sila i tu navali, oni se pometu, pa počnu uzmicati i odatle.

    Kukavni starac Rajić, videći to, stane govoriti:

    — Stan’te braćo, ako Boga znate! Što ste se tako preplašili? ta i iz Turaka teče krv, kao i iz nas! Zar ove topove ostavljate, od Boga ne našli! Znate li kolike smo muke prepatili, dok topova ne imasmo?

    Videći da je strah ovladao, i da ga niko ne sluša, Rajić opkorači ton, uzme u jednu ruku sablju, a u drugu zapet pištolj, pa rekne:

    — Ovih topova ja ne ću ostaviti Turcima, dok me svega na njima ne iseku na komade!

    Turci odista nagrnu na njega; on nekolike smlati, ali puške turske i njega obore, i tu ga Turci iseku svega na komade. Ova junačka, patrijotska smrt neka je na ugled svima onima u kojih muško srce kuca!

    Dobri duhovnik Đerasim Đorđević priča nam kako su Rajića žalile njegove kćeri, snahe, i baba mu Jana. Evo nekoliko vrsta iz te zapevke:

    „Duhovniče, i tako ti Boga!
    Kaži meni što za svekra moga!
    Ti si s njime tamo vojevao,
    Je li blizu tebe poginuo?
    Imala sam brata rođenoga
    Pa ostadoh i bez njega jadna:
    Otiš’o mi u daleku zemlju.
    Ne znam, jadna, na koju li stranu:
    Ali živu živ se opet nada
    A mrtvome nikad ni doveka:
    Kaži gde je moj babo ostao?
    Jesi li ga lepo saranio“?
    Blizu mene plače baba Jana,
    Rajićeva jadnica supruga,
    Oko nje su kćeri rođenice
    Što s’ ostale jadne sirotice1“.

    Ko Rajićevom smrću ume umreti, dostojan je živeti doveka!

    Dopuna

    U manastiru Voljavči, u Rudniku, priča se da je glavu junaka Tanaska Rajića s Ljubića doneo Hadži Maksim (potonji Mihailo) iguman, i sahranio je u manastirskoj crkvi Voljavči uza zid, niže leve pevnice. Spomena nema nikakva na tom mestu.

    1. Ovo jada Perunika, snaha Rajićeva a sestra Janićija [Đurića]. ↩︎