Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Radivojević Ljubomir

    Radivojević Ljubomir Dr medicine, dobrotvor, rodio se 1818 u Kamenici u Sremu.

    Škole gimnaziske svršio je u Karlovcima i u Segedinu, a medicinu u Pešta.

    Godine 1845 položio je ispite i postao doktor.

    Iza toga došao je u Srbiju, i služio je u Negotinu, u Jagodini i najduže u Kragujevcu, kao okružni fizikus. Ovde je dao ostavku na službu, i posle toga većinom je živeo u Kamenici u Sremu.

    D-r Radivojević nije se nikad ženio.

    Od njega su nam ostali ovi spisi:

    1. Poučenje o vidanju rana i drugih povreda. Za potrebu narodnih vojnika. Beograd, 1867.
      • To je delo drugi put štampano 1867 u N. Sadu.
    2. Poučenje kako se čuva i neguje zdravlje ženskinja i male dece. N. Sad, 1867.
      • Drugo, popravljeno izdanje izišlo je u N. Sadu, 1879.

    Pred smrt svoju osnovao je Zadužbinu D-ra Ljubomira Radivojevića za prosvetu u Srbiji. Zadužbina ta 1 januara 1900 godine imala je 68.278,90 dinara u zlatu, i 125 dinara u srebru.

    Preminuo je na veliki petak, 31 marta 1895, i sahranjen je prvi dan Vaskrsa u Kamenici.

    Bosanska vila, br. 11 od godine 1895, ima njegovu sliku vrlo dobro pogođenu.

    Neka mu je zahvalno pominjanje do veka u narodu, kom je tako veliko dobro učinio!

  • Radišić Vukašin

    Radišić Vukašin, rodio se u selu Batanjici, blizu Zemuna, godine 1810.

    Radišić je najpre bio u Zemunu učitelj grčkog jezika, a posle je prešao u Srbiju, i u Kragujevcu, u mladoj onamošnjoj gimnaziji, predavao je grčki jezik i pojeziju.

    U Kragujevcu se je i oženio lepom Marom, ćerkom nekog Marka Sarajlije.

    Godine 1840 septembra 14, poslan je u Carigrad za sekretara srpskom kapućehaji. Onamo ga je snašla golema žalost: umrla mu je mala ćerčica jedinica, Jelena, i, za njom, i žena mu Mara.

    Obe pokojnice Radišić je sahranio u Hasćoju, kod crkve Sv. Paraskeve, i čelo glave im je udario vrlo originalan mramorni krst, s ovim zapisom:

    „Udaljena od majke i roda.
    Od Srbije, mila zavičaja.
    Mara, ljuba Radišića Vuka,
    A pod vencem od dvaest sunaca.
    Legoh ovde, pod krov sveta sanka.
    Jelena mi ćerca s desna spava,
    Moje prvo i poslednje čedo,
    Što s’ smejalo tek na devet luna;
    Preda mnom ga, desetina dana,
    Ovde svela da me ščeka majku,
    Da me sanja, da je sanjam zajmno.
    Nadežda je tek u grobu jaka.
    Svlači ona crni zaves zemlje,
    Pa kazuje bez zahoda sunce!
    S čedom majka grejaće se večno,
    No mi grešnoj prosti, Bože, grehe1“!

    Docnije je Radišić svoje mile pokojnice oplakao i pesmom u Golubici 4, str. 135—142.

    Radišić, vrativši se iz Carigrada u Beograd, preminuo je od suve bolesti, 15 dekembra 1843, i ukopan je kod Markove crkve2 u Paliluli.

    Njega su ispratili svi profesori i svi učenici beogradskih škola. Na opelu, u crkvi, govorio mu je besedu ondašnji protosinđeo, Gavrilo Popović, a na grobu sekretar okružnog suda Andreja Stamenković.

    Radišić je bio čovek neobične lepote, a imao je i glas za priču mio; i pevao je vrlo vešto pesme crkvene i narodne. On je, svojim pevanjem, upravo zanosio svoje slušaoce.

    Književnosti srpskoj od Vukašina Radišića ostalo je ovo:

    1. Grčka čitaonica za omladinu, koja uči grčki jezik;
    2. Ksenefontove znamenitosti, koje je preveo s jelinskog jezika. ali su štampane posle njegove smrti, tek godine 1853.

    Osem toga, Radišićevih pesama, članaka, i prevoda ima po svim srpskim listovima onoga vremena, a osobito u pet knjiga Golubice.

    Svuda se ogleda dobro srce, koje toplo kuca za svoju otadžbinu, i za svoj narod. U pesmama Radišićevim ima više i narodnoga daha, nego i u kojega pesnika onoga doba, osem Milutinovića.

    Na samrti, ostavio je 95 komada raznih svojih knjiga ondašnjem liceju, te je tim učinio početak biblioteci licejskoj.

    1. Pokojnica je umrla 14 marta 1842. ↩︎
    2. Srpske Novine 1843, br. 102. ↩︎

  • Radičević Stevan

    Radičević Stevan, rodio se u Novom Sadu, i školovao se u mestu svojega rođenja. Velikih škola nije i učio, nego je rano stupio u službu u magistratu, gde je služio dugo, i izvežbao se u svim poslovima vrlo dobro.

    U Srbiju je prešao posle 1830, jer je te godine još bio diurnista u Zemunu. Službu je, u Srbiji, počeo u Kragujevcu, gde je bio pisar, pa sekretar u narodnom sudu, i u kancelariji Kneza Miloša.

    Godine 1835, posle sretenjskoga ustava, Radičević je postao „sekretar saveta, i najmlađi savetnik“; a godine 1839 marta 15 postavljen je za načelnika odeljenja u popečiteljstvu unutrašnjih poslova.

    Godine 1840 juna 14, postao je popečitelj pravde i prosvete.

    Godine 1841 juna 8, dobio je čin pukovnika, po ondašnjem običaju, i ako nije bio čovek vojni!…

    Kad je, 7 novembra 1841, uređeno Društvo Srpske Slovesnosti, Radičević je, po samom tom zakonu, kao popečitalj prosvete, bio predsednik tome društvu.

    Knez Mihailo, u jednom svom pismu, kaže mu da i nije po zakonu došao na to mesto, on bi ga, kao najdostojnijega, postavio za predsednika tome naučnom skupu1.

    Kao popečitelj pravde, Radičević je nastajavao da pismena strana sudskih presuda, rešenja, i drugih aktova, ima onaj oblik koji je bio usvojen u njegovoj postojbini, gde se on vaspitavao. Presude s oblikom koji je propisao Radičević zadržale su se u našim sudovima čak do našega usmenoga postupka sudskog.

    Posle Vučićeve bune 1842, Radičević je, s Knezom Mihailom, otišao iz Srbije, i živeo je u Austrougarskoj do godine 1859, a tada se vratio u Srbiju, i živeo je u Beogradu, gde je i umro 27 februara 1871 godine.

    Radičević je bio vrelo svakojakih projekata i zakonskih, i financiskih, i ekonomnih, i Bog te pita kakvih. Dok je živeo U Srbiji, otpočinjao je mnoge radnje od kojih mu ni jedna nije donela koristi, a svaka mu je odnela vrlo mnogo novaca! I danas, ni obali dunavskoj, u Gučevu, na Juhoru, i na Miroču, možete naći kazana koje su ostavili Radičevićevi pepeljari, to jest, oni koji su, po njegovoj želji, žegli potašu u tim šumama.

    u Petrovu selu, na Miroču, jedan takav kazan seljaci su obesili kao zvono, te njime sazivaju selo na skupove.

    Baveći se van Srbije, Radičević je, 1849, napisao i štampao knjigu:

    Projekt ustava za vojvodinu srpsku, u Zemunu, 1849, 8-na, 463 strane.

    1. Srpske Novine 1842, br. 25 str. 194. ↩︎

  • Radičević Branko

    Radičević Branko, rodio se u Brodu, u Slavoniji, 15 marta 1824. Na krštenju mu nadenuše ime Aleksa, jer je, kao što se kaže, doneo sam sebi ime, rodivši se pred Svetog Aleksija, čoveka Božjega, koji pada 17 marta.

    Svoje kršteno ime on je, docnije, preveo na srpski, i prozvao se Branko.

    Otac Brankov bio je rodom iz Novoga Sada, a u Brodu je živeo za vreme, kao carinski činovnik.

    Mati mu je bila iz Vukovara, iz kuće Mihailovića. Stevan Radičević, bivši 1842 popečitelj u Srbiji, stric je Branku Radičeviću.

    Posle nekoga vremena, Brankov se otac premesti iz Broda u Zemun, gde je Branko učio osnovne škole od 1830—1835. Gimnaziju je svršio u Karlovcima, 1836—1841.

    Godinu 1842-gu proveo je u Zemunu, kod kuće, zbog slaboga zdravlja svoga.

    Državne i pravno nauke slušao je u Beču, od 1845—1848.

    Godine 1848 i 1849 proveo je koje u Karlovcima, a koje u Zemunu, otkuda je prelazio i u Beograd.

    Godine 1850, otišao je na lekarski fakultet bečkog sveučilišta, gde se učio do svoje smrti, koja ga ugrabi 18 juna 1853 u Beču.

    Branko je najpre bio sahranjen u groblju Sv. Marka, u Beču. Na grobu mu je bio smeran spomenik s ovim zapisom:

    „Mnogo teo, mnogo započeo. Čas umrli njega je pomeo“.

    Ali poštovaocima miloga pojeta, nije bilo pravo da kosti njegove ostanu u tuđini. Za to pokrenu misao: da se prenesu i sahrane na mestu Stražilovu, više Karlovaca, koje je živu Branku toliko bilo milo i drago.

    I odista, meseca jula, 1883, Brankove su kosti prenesene iz Beča, i sahranjene na bregu Stražilovu.

    Nad njima se sada beli smeran spomenik, koji se vidi iz daleka, ali koji pominju Srbi još iz daljih i najdaljih mesta i krajeva.

    Prenos Brankovih kostiju bio je događaj za sve srpske krajeve. Na toj svetkovini sastali su se Srbi gotovo iz svih pokrajina svojih.

    Branko je bio nešto viši od srednjih ljudi, tela razmerna, vitka, ali snažna; nosio je dugu kosu, koju je začešljavao na trag; oči su mu bile neobično sjajne, trepavice mrke a uzvijene; nausnica je bio tankih a brade još gole.

    Nosio se uvek čisto, ukusno.

    Od Branka imamo tri knjige pesama. Prve dve štampao je sam u Beču, godine 1847, i godine 1851, a treću — kao njegovo posmrče — štampao je njegov otac, u Temišvaru, 1862.

    Pesme u prvoj knjizi pisane su istočnim govorom, a one u drugoj knjizi neke su pisane govorom istočnim a neke južnim; u prvoj knjizi ima i po koji mestimični izgovor, a druga je već na visini književnoga jezika za sve Srbe.

    Prvu je knjigu pesnik namenio Srpskoj Omladini, a drugu Knezu Mihailu M. Obrenoviću, dobrotvoru svome.

    Kad se javila prva knjiga Brankovih pesama, B. Daničić je rekao ovo:

    „Ja mislim da do danas još nije ni jedan učeni Srbin ovako pjevao, kao ovaj Radičević, a on pjeva onako kako treba Srbin književnik da pjeva“.

    Branko je lirski pesnik, ali mu je i epska pesma lepa. On je pevao malo. Tek to malo učinilo je u Srba mnogo. Učinilo je čitav prevrat u pevanju i u milošti sproću pevanja.

    Branko je, svojim pesmama, uverio i one koji nisu hteli verovati, da nema sile koja se može meriti sa silom narodnoga duha. Zapevavši pesmu narodnim dahom, i obukavši je u bajni jezik narodni — Branko je izišao kao pobedilac.

    Neka drugi pevaju i više i bolje, ima Branko čime ostati im ugled doveka.

    Ono što je u Branka novo, obelodanio je on sam u pesmi vladici Petru Njegušu:

    Oj vladiko. Crnoj Gori glavo.
Diko naša, naša velja slavo!
Eto tebe jedne knjige bele
Čeda mila moje krvi vrele:
Krvca vrela, a čedo nestašno…
Oh, oprosti, ako s prava puta
Kad ikada mlađano zaluta…
Bolje čedo i pređavolasto
Nego bogaljče i slepo i kljasto:
Da uz tuđi korak naramljuje
Da ga tuđa ruka zaranjuje“…

    Evo još nekolikih vrsta iz pesama koje će trajati do veka:

    „Gusle moje, ovamote malo!
Amo i ti, tanano gudalo,
Da prevučem, da malo zagudim:
Da mi srcu odlane u grudim’.
Ta puno je i prepuno sreće,
Čudo divno, što ne pukne veće!
    Zoro bela, sunce ogrejano.
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo.
Pa ti jošte, čedo moje belo —
Ko da gledne čarne oči tvoje,
Pa u srcu da mu ne zapoje?
    Ao svete, mio i premio,
Krasno li te višnji udesio,
Samo, samo, još da mreti nije:
Al’ već neka, kad inako nije;
Danas sutra čas će udariti,
Jarko sunce mene zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut’
Moje telo pod zemljicu vrgnut’;
Al’ što pevah ne će propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti:
Dok se poje, dok se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdiše, —
E pa dotle, a kuda će više!?

    „O pesme moje, jadna siročadi, Deco mila mojih leta mladih; Tedoh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnijem zvezdama, Da obasjam sunčanim lučama. Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sjale pa su i presjale: A sunašce ono ogrejalo, I ono je sa neba mi palo. Sve nestade što vam dati spravljah, U raljama otac nas ostavlja“!…

  • Putnik Paja

    Putnik Paja, potpukovnik, rodio se 1828 u Novom Selu, gde mu je onda otac bio učitelj.

    Osnovnu školu učio je u Opovu, a gimnaziju u Karlovcima. Filosofiju je slušao u Segedinu i u Pešti.

    Godine 1848 ostavio je školu, i stao u narodnu vojsku; tu se lepo odlikovao i postao poručnik.

    Posle je, kao carski oficir, otišao s vojskom u Italiju, gde se je hrabro borio i dobio čin kapetanski. Iza toga dao je ostavku. Bio je neko vreme kapetan grada Pančeva, pa je onda prešao u Srbiju, i bio je u sva tri naša rata.

    Putnika hvale kao vrlo oduševljena srpskoga patriotu, koji vrline svojih sunarodnika kadkad i precenjuje.

    Nije se nikad ženio1, a preminuo je u Beogradu na Cveti, 2 aprila 1900.

    Kažu da je ostavio dosta svojih beležaka u rukopisu, a nešto je od toga i štampano u nekim književnim listovima.

    Laka mu majka zemlja!

    1. Putnik je, kao oficir, dugo služio u Užicu. I kao čovek samac obično je sedeo u kafani; a da ne bude sa svim zaludan, pijuckao je čokanjčićem rakiju. Hoteći poći, zovnuo bi slugu mehanskoga i upitao:
      — Koliko imam da platim?
      — Četrdeset čokanjčića, odgovori sluga.
      — Vrag ti materi, ne pitam ja koliko u tvoga gazde ima sudova, nego koliko sam para ja dužan!
      Ovo se dugo pričalo u Užicu. ↩︎

  • Pucić Medo

    Pucić Medo, knez od Zagorja, vlastelin dubrovački, vitez vojničko-suverenskog reda bolničara Sv. Jovana jerusalimskog, rodio se 12 marta (p. r. k.) 1821, u Dubrovniku.

    Osnovnu školu svršio je u Dubrovniku; gimnaziju i filosofiju u Mlecima, a prava u Padovi.

    Od godine 1844—1848 bio je kao komornik Hercega od Parme, Karla Ludovika, Burbona; docnije, od 1868 do 1872, bio je vaspitač Nj. Vel. Kralja Milana, u Beogradu.

    O ovoj svojoj službi sam je za se jednom rekao:

    — Ja sam počeo svoju karijeru kod najstarije dinastije u Jevropi, dinastije burbonske; a svršio sam je kod najmlađe, kod Obrenovićeve.

    Pucić Medo pisao je u razne listove i časopise srpske i talijanske, a od samostalnih dela pominju se ovde:

    1. Povjesnica Dubrovnika (latinicom), u Zadru, 1856;
    2. Platunov put ili razgovor o ljubavi (prevod, latinicom), u Trstu, 1857;
    3. Spomenici srpski od 1395 do 1423; dve knjige: prva 1858, a druga 1862, obe u Beogradu;
    4. Cvijeta (latinicom), u Beču, 1864:
    5. Pjesme, potpuno izdanje, u Pančevu, 1879;
    6. Slava Sv. Đirilu i Metodiju, slovenskim apostolima, (latinicom), u Dubrovniku.

    Medo Pucić je bio član Srpskog Učenog Društva; član je Rimske Akademije (Accademia des quiriti) i član Jugoslovenske Akademije nauka, u Zagrebu.

    Nosio je jerusalimski krst, koji je dobio za starinu svojega plemena, i orden Sv. Ane drugog reda, koji mu je darovao ruski car Aleksandar Drugi.

    Preminuo je u Dubrovniku od kaplje, 18/30, juna 1882.

    Na glas o Medovoj smrti, Njegovo Veličanstvo Kralj Milan poslao je bratu pokojnikovu, Niku Velikomu, ovaj telegram:

    „Zasluge za narodnu književnost kao i drag lični spomen na moga nekadašnjeg nastavnika, i pokojnog brata višega, kojega duboko žalim, vode me da vam izrazim svoje iskreno saučešće u žalosti koja je postigla vas smrću njegovom. Večna mu pamet, i laka zemlja rodnoga grada! — Milan“.

  • Protopop Nikola

    Protopop Nikola, iz sela Ritopeka, u beogradskoj nahiji, pominje se među onima koje su dahije bile naumile pogubiti u početku 1804.

    Za njega Fočić veli:

    „Dok pogubim Protopop Nikolu
Iz lijepa sela Ritopeka:
On pašuje a ja subašujem“!

    Tako mu je Turčin pretio; a ne vidi se, docnije, da je pretnju izvršio; tek ni mi ne znamo kako je svršio svoj život taj čuveni Protopop Nikola.

  • Protić Kosta

    Protić S. Kosta, general i kraljevski namesnik, rodio se u Požarevcu 29 septembra 1831 od oca Stevana i majke Milosave.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a tri niža razreda gimnazije u Beogradu.

    Godine 1848 upisao se dragovoljno u vojsku, gde je postao podnarednik i četni pisar.

    Godine 1850 stupio je u vojnu akademiju, po svršetku koje, postao je potporučnik 11 oktobra 1855, i poslan u Nemačku da uveća svoju vojničku spremu.

    U Berlinu je svršio indžinirsku školu, pa je posle služio u pionirskom bataljonu u Dancigu.

    Iza toga je bio u pionirskom bataljonu u Liježu do 15 marta 1859.

    U otadžbinu se vratio 19 maja 1859, i postao indžinirski poručnik 25 juna 1859.

    Iza toga bio je kapetan druge pa kapetan prve klase.

    Među tim, još 6 jula 1861, postao je ađutanat Kneza Mihaila, i ostao je pri Njemu do 19 oktobra 1865.

    Od toga doba pak bio je profesor fortifikacije u vojnoj akademiji do 4 dekembra te iste godine.

    Posle toga komandanat pontonjerskog bataljona u Ćupriji do 1 maja 1867.

    Tada je, po drugi put, postao ađutanat Kneza Mihaila, do 29 maja 1868.

    Godine 1868, za neko vreme, vršio je dužnost upravnika varoši Beograda.

    Te iste godine novembra 1 postao je inspektor indžinirskih trupa, a 1 januara 1869 dobio je čin majorski. Aprila 1 pak 1873 postao je potpukovnik i za tim komandanat brigade stajaće vojske.

    Ministar vojni prvi put postao je 22 oktobra 1873.

    Komandanat odbrane Aleksinca i Deligrada postao je 25 juna 1876.

    Zbog bitke na Šumatovcu postao je general 13 avgusta 1876.

    Načelnik štaba vrhovne komande 1 dekembra1877.

    Načelnik glavnog generalnog štaba 1 dekembra 1878.

    Stavljen na raspoloženje 24 marta 1882 a u pensiju 31 marta 1888.

    Vraćen u službu za vojnog ministra 14 aprila 1888.

    Kraljevski namesnik postao je 22 februara 1889.

    A preminuo je naprečac u Brestovačkoj banji 4 juna 1892.

    Protić je nosio koje domaćih a koje stranih 13 ordena i medalja.

    Protić je pisao:

    1. Zakon o ženidbi oficira.
    2. Vojno-sudski zakonik.
    3. Pravila pionirske službe.
    4. Pravila za građenje streljačkih rovova.
    5. Pravila garnizonske službe.

    u Godišnjici Nikole Čupića, knjigama 5, 6, 7, 8, 9 i 10 štampao je Odlomke iz Istorije Beograda; ali se u tim Odlomcima govori o celoj Srbiji a ne samo o Beogradu.

    U Godišnjici 10 štampao je sastav: Muhamedanska i Hrišćanska godina.

    U Godišnjici 12 Protić je štampao Ratne događaje iz drugog ustanka srpskog 1815.

    U Godišnjici 13, posle smrti Protićeve, štampano je od Odlomaka ono što je ostalo u rukopisu nakon smrti njegove.

    General Protić bio je veliki poštovalac nauke i ljudi koji se bave naukom, a sam se je do smrti vrlo marljivo učio i obaveštavao.

    Od mladosti bio je drug pok. Nikoli Čupiću, a posle smrti ovog plemenitog Srbina, ušao je u Čupićev odbor, i najviše je pomogao da se masa pok. Čupića prečisti, uredi, i sva snese u upravu fondova, gde se nalazi danas.

    Kad se sve to izvršilo, dao je ostavku na članstvo u Odboru, tvrdeći da nije književnik, te da i dalje sedi na mestu gde treba da su sami književnici.

    Odbor ga je tada izabrao za počasnoga člana dok je god živ!

    Protić je bio čovek malena rasta, okrugle glave, malenih, uvek vrlo marljivo uvijenih brčića, živih zelenih očiju, svakad obrijane brade, i lica skoro uvek nasmejana.

    Glas mu je bio tanak kao glas ženski, a govor tih, jasan, odsečan.

    Patio je od revmatizma u desnoj nozi i u levoj ruci. Bolove je trpeo junački.

    S te boljke i išao je u Brestovačku banju, gde ga je i smrt snašla.

    Telo njegovo preneseno je u Beograd, i svečano o državnom trošku sahranjeno u Novom groblju.

    Bog da ga prosti!

  • Protić Jovan

    Protić Jovan, rodio se u Ramu, u nahiji požarevačkoj, a starinom je iz Turske. Otac njegov, Antonije, bio je prota, koje u Ramu a koje u Požarevcu, više od 30 godina!

    Još za turske vlade, Jovan Protić je bio trgovac i čovek uvažen. Po osvojenju Požarevca, gde je bio i Protić sa stižanima, mi ga vidimo i prema Beogradu gde je, u Kumodraži, bio načinio šanac.

    Želeći naći saveznika u ovom ratu s Turcima, vođi srpskih ustanika, sastavši se na Vračaru, smisle da pošalju poslanike u Rusiju, te da mole za pomoć. Poslanici, koji su tada izabrani, i u Rusiju poslani, bili su poimence:

    Jovan Protić, iz Požarevca, Prota Mateja Nenadović iz Brankovine, i Petar Novaković Čardaklija.

    Otišavši tada u Rusiju, Protić se je vratio u otadžbinu u početku januara 1805; docnije, te godine, Jovan Protić je poslan u Carigrad, zajedno s Protom Aleksom Lazarevićem iz Šopića, i sa Stevanom Živkovićem.

    Iz ovoga drugoga poslanstva, vratio se je veoma zaovitnim putem, čak preko Rusije; posle je dobio mesto u savetu koji je, među tim, bio uređen na skupštini u Borku 1805.

    Na kraju godine 1807, Protić je, u društvu s Avramom Lukićem i drugima, ustao na samovolju Mladena Milovanovića tražeći da se ovaj ukloni iz saveta.

    Toma Milinović za Jovana Protića veli:

    Požarevac poslao Protića,
I mudroga i gospodičića;
Ali Jovu tamo ne držaše,
Nego brzo doma opraviše!“

    Posle one velike nesreće na Kamenici, 19 Maja 1809, Protić je, s ruskim agentom Rodofinikinim, i s Petrom Dobrnjcem, ostavio Beograd, prešao u Pančevo, pa odande otišao u Bukurešt. A docnije, kad je narodna skupština, u Palanci, 22 novembra, osudila Miloja, kao krivca za kameničku nesreću, Protić se je vratio u Srbiju.

    Godine 1813, posle prebega Karađorđeva, Protić je prešao iz Beograda u Zemun i, živeći tu, dočekao je takovski ustanak, 1815, pod Knezom Milošem.

    Vrativši se iz Zemuna u Srbiju, Protić je opet ušao u narodnu službu. Tako se pominje da mu je Knez Miloš, 26 marta 1821, poslao pismo koje je stremio za sultana, da ga preda beogradskom veziru Marašliji i da, tom prilikom, zamoli za srpske poslanike u Carigradu koji su, zbog grčke bune, bili zatvoreni.

    Posle toga, Knez Miloš je Protića slao u Sarajevo i u Travnik, da uveri bosanskog vezira o tvrdom miru u Srbiji, a u neko vreme, da providi i razbere: kakve su onamo u Turaka namere prema Srbiji!

    Kad je pak grčki ustanak uzeo mah, i kad je Knez Miloš počeo zepsti da Turci i na Srbiju ne udare, onda je zapovedno Jovanu Protiću da, preko Rama, što više može, nabavi baruta i olova. I što god uzme, da plaća gotovim novcem!

    Poslednje vreme svoga života, Jovan Protić je proveo u Požarevcu, gde se je smatrao kao neki pridvorni savetnik. Gospodar Jovan, brat Milošev, dok je boravio u Požarevcu, kažu da nikud nije hteo izići bez Jovana Protića.

    Jednom je Protić otišao, s Gospodarom Jovanom, u selo Bratinac, na Mlavi, gde je bila državna vodenica, te su ručali i častili se.

    Posle ručka, Protića udari kaplja, od koje je izdahnuo drugi dan u Požarevcu, i sahranjen je u starom groblju, koje je bilo onde gde je danas kuća Aleksandra Nikolajevića, u Požarevcu.

    Kad je umro, moglo mu je biti 52 — 53 godine; a drži se da je preminuo između 1825 — 18271.

    Đorđe Protić, bivši 1842 godine, predstavnik i popečitelj Knezu Mihailu, rođeni je sin ovom Jovanu Protiću2.

    1. U Narodnoj Biblioteci, u Beogradu, među rukopisima (br. 118) ima jedno pismo, koje je Jovan Protić pisao Arhimandritu Melentiju 27 maja 1823, u kom mu javlja kako se vladaju smederevski Turci. ↩︎
    2. Ne će biti od štete da se ovde zabeleži, da u Požarevcu ima troji Protići:
      Protić Ramski od Prote Antonija, oca Jovanova. Znani su Jovan, Đorđe i Petar Protić.
      Smoljinački Protići od Prote Vićentija iz Smoljinca, i
      Protići Lackovi, od kojih je đeneral K. S. Protić. ↩︎

  • Protić Đorđe

    Protić Đorđe, sin Jovana Protića, bivšega savetnika za požarevačku nahiju, rodio se je 1793, u Beloj Crkvi, kud su mu roditelji, iz Rama, bili prebegli, zbog ondašnjih ratnih prilika.

    Školu je učio u Požarevcu, i u Beogradu; u Zemunu je učio grčki, a nemački je naučio samoučki. Pored toga, Protić je znao i turski govoriti.

    Đorđe Protić je stupio u državnu službu 1819 i, kao pisar, poslan je, s narodnim poslanicima, u Carigrad, po narodnom poslu.

    Po povratku iz Carigrada, bio je najpre pisar, pa sekretar, pa član i, najposle, predsednik u narodnom sudu, u Kragujevcu.

    Tu je proveo kojekakvih 15 godina. Za to vreme, pored redovne službe, nekad je upravljao mukadama, i drugim državnim dobrima, a bivao je i član u raznim komisijama.

    Protić se je oženio kćerju Petra Topalovića, kneza gružanskoga, velikoga prijatelja Knez-Miloševa.

    Jednom dođe Topalović Knezu Milošu, i potuži mu se na Protića, zeta svoga, kazavši da je udarao na obraz svasti svojoj, mlađoj kćeri Topalovićevoj.

    Knez Miloš plane na taku tužbu i, kako je sva vlast, u ono doba (1827), bila u njegovim rukama, odmah pošlje Peketu i Nastasa buljubašu, te dovedu Protića, pa ga povale i, ne gledajući na njegov činovnički karakter, ocepe mu 50 batina!

    Ovo je bilo početak Protićevoj mržnji na Kneza, i dalo je povoda mnogim optužbama na Miloša u ono vreme i u Srbiji i na strani.

    Pri svem tom, godine 1829, Miloš pošlje Đorđa Protića, s Avramom Petronijevićem, u Drinopolj, gde su komesarima koji su uglavljivali mir, predstavljali želje srpskoga naroda.

    Pošto mir bude uglavljen, Protić i Petronijević odu u Carigrad, gde su nastajavali da se izvrši što je u Drinopoljskom miru ugovoreno za našu otadžbinu.

    Po povratku iz Carigrada, Protić je opet bio član narodnog suda, do godine 1834.

    Kivan na Kneza Miloša, Protić je u onoj kruševačkoj družini, koja je podstakla Miletinu Bunu, bio jedan od najvatrenijih Miloševih protivnika: on je, sa Stojanom Simićem, tražio da se Miloš zbaci, i sin njegov uzme za Kneza Srbiji!

    Kad je ta buna stišana, i kad je Knez dao zemlji znameniti kratkošću veka svojega Sretenjski Ustav, Protić je postao član zemaljskoga saveta. A pošto je, malo docnije, taj ustav oboren, i Protićevo se savetništvo na taj način izlizalo, postavio ga je Knez Miloš za predsednika sudu okruga beogradskoga.

    Tu se na Protića dignu ostale sudije: da je neku parnicu očevidno krivo presudio.

    Knez Miloš odredi Miletu Radojkovića, Đorđa Parezana, i Lazu Zubana da izvide tužbu sudija protiv Protića.

    Izvidevši stvar, komisija nađe da je Protić doista pogrešio.

    Knez ga tada premesti u požarevački sud za predsednika. Protić ne htene ići u Požarevac, nego uteče u Zemun, razglasivši da beži od zla Miloševa.

    Iz ovoga dragovoljnoga izgnanstva, vratio se je Protić tek posle dolaska u Srbiju Kneza Dolgorukoga, u oktobru 1837, i tada je postavljen bio za predsednika okružnoga suda u Šapcu.

    Posle toga, došao je u Beograd za člana komisiji koja je spremala zakone za Srbiju.

    A kad Avram Petronijević, s Jakovom Živanovićem i Jovančom Spasićem, ode u Carigrad radi ustava, Protića odazva Knez Miloš u Kragujevac, te je zastupao kneževa predstavnika u dužnosti.

    Pošto je došao Ustav od 1838, Protić je, 14 februara 1839, postao popečitelj unutrašnjih poslova.

    U ovom zvanju, Protić je dočekao ostavku Kneza Miloša, smrt Kneza Milana, i sklop namesništva koje je upravljalo zemljom do dolaska Kneza Mihaila.

    Knez Mihailo, primivši vlast, postavio je, 15 Marta 1841, Protića za svojega predstavnika i popečitelja spoljnjih poslova.

    Uza zvanje predstavničko, Protić je, po ondašnjem običaju, 28 juna 1841, dobio i čin Đeneral-Majora, ma da nije bio čovek vojni.

    Na ovom mestu, Đorđe Protić je pokazao kakav je bio državnik: dok je bio van vlasti, napadao je na one koji su u vlasti; a kad je došao do vlasti, nije hteo da vidi one koji, ma po čem, nisu vlasnicima mili!

    Evo pričice koja to osvetljava:

    Vučić i Petronijević, koji su toliko godina bili Protićevi drugovi u opoziciji, ostavši bez službe i bez penzije, pri Knezu Mihailu, bili su došli u veliku oskudicu. Što su bili zaštedili, to se, malo po malo, trošilo, i već je došlo do kraja; nezadovoljnici sa svih strana sticali su se k njima, i tražili: ništa manje nego da ustanu na bunu! Oni na to ne hoćahu pristati, nego napišu „prošenije“, i odu da ga predadu Knezu, moleći za malo penzije!

    Na dvorskoj kapiji, ustavi ih stražar, ne davši im da uđu u dvorsku avliju.

    — Za što, molimo, ne daš da uđemo Gospodaru? pita Vučić.

    — Tako mi je zapoveđeno, odgovara vojnik.

    U taj mah, kad oni, džupreći na kaldrmi, pregovaraju sa stražarom, unutra pred dvorom, na stepenicama, pojavi se predstavnik Đoka Protić, i Vučić se obrati k njemu:

    — Molimo, gospodine Protiću, je li ovo s tvojim znanjem: da nas ne puštaju ni u avliju dvorsku?

    — S mojim, s mojim! odseče se srećni nosilac vlasti.

    — A za što, molimo?

    — Buntovnici nemaju ovde nikakva posla!

    — Gospodine Protiću, nismo mi buntovnici: mi hoćemo da se molimo Gospodaru: da nam da hleba!

    — Znam ja vas dobro, znam, reče Protić, i ode unutra…

    — E, moj nesrećni Protiću, progovori tiho Vučić: — Ti baš kao da si se zakleo da me oteraš u buntovnike!

    Još te noći, odveden je niz Dunav Vučićev lisak, a i sam Vučić, posle dužega dvoumljenja, otišao je da potraži u buni pomoći protiv obesne ministarske samovolje!…

    S Metina Brda grunuli su buntovnički topovi. Drski pređe knežev predstavnik ne mogaše sada ni bune ustaviti, niti Kneza u zemlji održati!

    Za Knezom Mihailom, ostavio je Srbiju i Protić, i otišao u Nemačku. Tamo je ostao dugo, pišući memoare, u kojima sebe marljivo pravda, a protivnike okrivljuje, ali tim čini malu uslugu istoriji, a politici nikakvu.

    Protić se vratio u Srbiju, i dobio penziju, 1857.

    Nije dugo gledao svoju otadžbinu, posle tako dugoga izgnanstva. Umro je 25 novembra 1857, i ukopan je kod Markove Crkve u Paliluli.

    Za svojega bavljena na strani, Protić je preveo i štampao knjigu:

    „Ustanak grčki od početka (1821), do bitke pod Navarinom (1827)“. Novi Sad, 1851.

    U rukopisu je ostavio nekolike svoje beleške od male istoriske vrednosti. Te su beleške u arhivi Srpskog Učenog Društva pod brojevima: 733, 734, 747, 748, i 751.