Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Protić Anta

    Protić Anta, rodio se u Smederevu, 18 aprila 1787. Otac njegov, smederevski prota, zvao se Stojan Stojković, a majka Milica.

    U Kočinu krajinu, roditelji Antini prebegnu preko Dunava u Kovin, pa i sina svoga prenesu onamo. Kad se pak uglavi u Svištovu mir, i kad, posle toga, dođe sultanski ferman, da se Srbi vraćaju na svoja ognjišta, tada se i Antini roditelji vrate u Smederevo.

    Ne prođe mnogo, a u Smederevo udari kuga; s toga roditelji pošlju Antu u selo Skobalj ko stričevima, a otac mu, ostavši u Smederevu, umre od kuge.

    Knjigu je Anta počeo učiti u mestu svoga rođenja, u nekaka učitelja Save Ljotina, u koga je izučio časlovac do iže na vsjakoje vremja. Posle je, u nekakva kaluđera iz manastira Vojilovice, koji je bio došao u selo Krnjevo, i onde otvorio školu, dovršio svoje školovanje, pa već, u to vreme, 1804, nastupi i ustanak srpski na Turke, i Anta se rastane sa školom.

    Anta sam za se veli da je od 1804—1813 obično dobro prolazio, jer su ga Srbi, kao pismena mladića, trebovali i tražili. Još dodaje da je bivao i u mnogim bojevima, od kojih je vredno pomenuti boj u Mačvi, u proleće 1806, gde ga je Čupić, kao mladića boju nevešta, sokolio da se ne plaši; boj na Malajnici 1807, i na Banji 1809.

    Anta Protić ne samo da je znao čitati i pisati srpski, nego je još umeo dobro govoriti turski i grčki, a to je znanje, osobito u ono vreme, bilo vrlo često Srbima potrebno.

    Nesrećne godine 1813, i Anta Protić je prebegao preko Dunava, i 1814 otišao je bio u Hotin, u Besarabiji.

    Ali mora biti da se je onamo malo zadržavao, jer ga, 1815, u drugom ustanku, već vidimo u pregovorima s Marašli-Ali Pašom, u Ćupriji. Tu je Protić, svojom rukom sastavio onu žalbu (arzoal) od strane srpskoga naroda na sultana, u kojoj su pobrojana zla koja su činili Turci u Srbiji od 1813—1815, i s kojih su se Srbi morali, i drugi put, dići na oružje.

    Anta je još pomagao da se ta žalba prevede na turski jezik, pa ju je, posle, Marašlija svojim pismom sproveo u Carigrad.

    Iz Ćuprije je Anta Protić, s Marašlinim tatarima, slan na Drinu, pred Rušid-Pašu, te ovomu javio za ugovor koji je Knez Miloš uglavio s Marašlijom, da ne bi ni on, s bosanske strane, napadao na Srbiju.

    Kad sa ono Pavle Cukić, nezadovoljan mirom koji je Miloš uglavio s Turcima, zatvori u grad Manasiju, onda je Anta Protić mnogo pomogao da se taj čovek prođe svoje besputne namere, nego da se preda Knezu Milošu, i pođe putem koji je onda bio i najbolji i najpatriotičniji.

    Godine 1817, Anta Protić je bio pisar u kneza smederevskoga Vujice Vulićevića. U leto, te godine, sa svim iznenada, iskrsnu u smederevskoj Jasenici Karađorđe. Tada je Anta Protić nosio pisma i izveštaje Vujičine Knezu Milošu, i kneževa pisma i poruke donosio Vujici.

    Pogibao Voždovu Anta je, tako reći, gledao svojim očima, i morao je znati sve sitnice te krvave katastrofe.

    Godine 1821 Anta se zove pisar, i Knez Miloš ga je slao u Adakale i u Vidin da promotri šta Turci nameravaju prema Srbiji, i da onamošnje paše uveri o mirnom raspoloženju Srbije.

    Posle je bio aračlija (to jest, poreznik, koji kupi državni danak) u nahiji požarevačkoj, a godine 1822 vidimo ga kao carinara (skeledžiju) u Smederevu.

    Posle ustava od godine 1838, Anta je postao član zemaljskog saveta.

    Knez Miloš, davši ostavku 1839, ode iz Srbije, i sa sobom odvede mlađega sina svoga Mihaila, a stariji sin njegov, Knez Milan, naskoro umre. Tada namesnici kneževa dostojanstva pošlju iz Beograda, 22 avgusta 1839, Kneginju Ljubicu i Antu Protića u Vlašku, da dovedu u otadžbinu mladoga Kneza Mihaila.

    Iz Vlaške, Anta je, s Knezom Mihailom i Kneginjom Ljubicom, otišao u Carigrad, otkuda se je u Srbiju vratio 1840.

    Godine 1841 marta 15, Anta Protić je postavljen za popečitelja financije, pa 13 maja, te godine, bi upućen u savet, a za popečitelja financije došao je Pavle Stanišić.

    Kad je, godine 1842, uspela Vučićeva buna protiv Kneza Mihaila, Anta Protić je, 25 avgusta, prešao za Knezom u Nemačku, ali onamo nije dugo ostao.

    Vrativši se u Srbiju, živeo je u Smederevu, kao privatan čovek, primajući 600 talira penzije.

    Dok je ovako boravio, udari jednom kroza Smederevo Jovan Gavrilović pa dozove Protića, i stane ga nagovarati da napiše što zna o događajima koji su se izvršili za njegovoga života, i znanja.

    Anta se sklonio i, 1853, napisao je 36 lista, na velikim tabacima, što je nazvao Povesnica1.

    U tom rukopisu ima dosta dragocenih beležaka koje se odlikuju od svih drugih zapisaka jedrom sadržinom i određenošću datuma, imena, i mesta.

    Ali o smrti Karađorđevoj Anta tu nije rekao ni jedne jedine rečce!!…

    Anta Protić je, još 1826, poklonio plac na kom je danas osnovna smederevska škola. U zidu nove škole, s istočne strane, ima ovaj zapis:

    „Semu učilištu, pri blagovernomu Gospodaru Milošu Obrenoviću, ktitor bist Antonije Protić, v Smederevje, 4 novembra 1826“.

    Anta Protić je umro u Smederevu 28 novembra 1854.

    Bog da ga prosti!

    1. Arhiva Srpskog Učenog Društva, br. 206. ↩︎

  • Preradović Petar

    Preradović Petar, pesnik, rodio se 19 marta 1818, u selu Grabovnici, u Đurđevačkoj regimenti, od oca Jovana i matere Pelagije.

    Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja, i u Đurđevcu, posle se je školovao u vojničkoj školi u Belovaru, i svršio je vojničku akademiju u Novome Mestu (Najštatu).

    U ono doba, morali su svi đaci te škole preći u rimokatoličku veru, te tako je i pravoslavni Srbin Preradović, pod moranje, postao rimski katolik.

    Po svršetku školovanja, vratio se je u rodni kraj, gde se na novo zadahnuo milinom narodnoga jezika i osećanja.

    U prvi mah, ogledao je da peva nemački, a docnije okrene u Zori Dalmatinskoj, pevati narodnim jezikom.

    Godine 1847 i 1848 proveo je u Italiji.

    Godine 1849, nalazio se pri Banu Jelačiću, najpre kao činovnik u ratnom odeljku, a posle kao ađutanat.

    Godine 1853, vidimo ga kao majora nemačko-banatske pukovnije, u Kovinu.

    Godine 1854, premešten je u Beč, a za tim je otišao u Glinu.

    Godine 1858, postao je potpukovnik u đeneralnom štabu, pa je onda premešten u Temišvar.

    Sa slaba zdravlja svoga, letovao je 1861, 1863, i 1864 u Veslavi.

    Posle rata od 1866, bio je premešten u Arad, a odande opet u Beč.

    Preradović je preminuo 18 avgusta 1872 u Farafeldu kod Veslave, pa su mu kosti prenesene u Zagreb.

    Njegova su pesnička dela izašla u divnom izdanju. Ta se knjiga zove: Pjesnička djela Petra Preradovića. Izdana je narodnim troškom, u Zagrebu, 1873.

    Pesmama svojim, Preradović je budio ljubav prema rodu i domovini, slavio je sve ljudske vrline, i bio je poglavito budionik lepših dana, kada će sva braća pa slovenskom jugu poteći k jednoj meti.

    Samo bi u srpskoj književnosti bilo više slasti i dobiti, kad bi se bar odabraniji spevi Preradovićevi naštampali i ćirilicom, jer u njima ima toliko uzvišenih osećanja i plemenitih želja da bi bila neocenjena dobit za obe pole našega naroda, kad bi se to sve čitalo među Srbima i Hrvatima podjednako.

  • Popović Živko

    Popović S. Živko, nastavnik, rodio se u Beogradu 1848.

    Otac njegov Stevan sin je Gospodara Vase Popovića iz Beršića, koji je bio brat od ujaka Kneginji Ljubici.

    Osnovnu školu, gimnaziju, i veliku školu svršio je Živko u Beogradu. U ovoj poslednjoj školi bio je najbolji učenik Đure Daničića.

    Neko vreme Živko je bio i na strani nauke radi.

    Vrativši se u otadžbinu, postao je profesor u gimnaziji, odakle je docnije preveden u vojnu akademiju gde je, zbog bolesti, pensionisan. Na dve godine pred smrt Živko je pao tešku bolest (živa rana jela mu je jezik), sa čega je, najposle, i pameću pomerio. Preminuo je 21 septembra 1900 u Ludoj kući u Beogradu.

    Živko je bio temeljan znalac srpskog jezika i kao vrlo savestan nastavnik predavao ga je s korišću omladini školskoj.

    Živko je priredio za štampu Dositeja, što je izdala Srpska Književna Zadruga, i Primere iz srpske književnosti, a imao je zasluga i za izdanje spisa Ljube P. Nenadovića.

    Živkova je najveća vrednost bila u njegovu nastavničkom radu, jer je kroz dugi niz godina srpsku školsku omladinu napajao zdravom naukom, i zagrevao je toplim plemenitim osećanjima svoje čiste srpske duše. Bog da ga prosti!

    Laka mu bila srpska zemlja!

  • Popović Vasa

    Popović Vasa, rodio se u selu Beršiću, u nahiji rudničkoj, 1777 godine.

    Priča se da je naučio pisati i čitati samoučki, idući za stokom, i pišući po onim belim pečurkama koje rastu po kladama!

    Vasa je bio brat od ujaka Kneginji Ljubici, ženi Kneza Miloša.

    Jedno što je rod Kneginji, koja ga je držala kao rođenoga brata, a drugo što je bio čovek vrlo razborit u savetu i vredan u radu, Knez Miloš ga je veoma pazio; vrlo često pripitivao, i vodio računa od onoga što mu „Knez Vasa“ kaže.

    U hartijama se nalazi prvi pomen o Vasi Popoviću, kao o javnom radniku. 12 jula 1816, kad ga je Knez Miloš poslao „u nahiju užičku, u Rujno, da u selima od mukade popiše glave, da desetkuje žita, i, gde bude potrebno, koševe za hranu načini.“

    Žureći ga da taj posao što pre svrši, Knez Miloš mu, 20 jula 1816, javlja i ovo:

    „Jovana, u ime Boga, s Vujicom, u Stambol otpravit, da im Bog da sretni put!“

    Ovo pismo adresovano mu je ovako:

    „Gospodaru Vasiliju Popoviću, eminu rujanskomu i čemernomu, u Crnuću.“

    Docnije, 9 juna 1819, Knez Miloš je postavio Vasu Popovića za glavnog kneza nahiji požeškoj.

    15 februara 1821, javlja mu Knez Miloš za novine koje je dobio o buni eterista u Vlaškoj, pa, „posle pisma,“ dodaje ovo:

    „Danas dobio sam ješče novina, koje nisu za javljanje: za to, kad sam najpre vreme dopusti, dođite ovamo!“

    Kao glavni knez sve nahije požeške (čačanske), Vasa je sedeo u Čačku, a već pred svoju smrt. bio je i u Karanovcu načinio lepu kuću, koju je docnije država otkupila za dvor užičkom vladici Janićiju, kada je iz Šapca došao u Karanovac.

    14 septembra 1823, br. 1753, Knez Miloš je prodao Knezu Vasi mukade nahije požeške za tri godine, svaku godinu po 10.000 groša!

    8 marta 1831, piše mu Knez Miloš da sutra polazi preko Požarevca u Beograd. „Osobito namerenje pobuđuje me, veli Knez: — da preko Požarevca sada idem, što sam rešitelno za dobro našao da buduću rezidenciju u šancu, nedaleko od Kostoca, osnujem, i u tom smotrenju s mojom sadašnjom svitom rečeno mesto još (da) providim, koje mislim da ćete i vi za sposobno pripoznati za buduću rezidenciju našu.“

    Ne zna se Vasin odgovor na to pismo; ali Knez Miloš, već 18 marta 1831, iz manastira Rakovice, piše Vasi ovo:

    „Namerenje moje osnovati rezidenciju blizu Kostoca, osujećeno je, budući smo, po temeljnom rasuždeniju sviju opstojatelstva, ovo mesto za nesposobno našli. No pram toga sam se rešio, s brat-Jevremom koji se s Ljubicom mojom i decom… ovde pri meni nalazi, u Topčideru mesto promotriti za više rečeni predmet.“

    Tek posle ovoga, ozidan je u Topčideru konak za Kneza Miloša, kasarna za vojsku, crkva, i kuća za mitropolita.

    Godine 1831, za trajanja one bune koju Bošnjaci behu digli protiv Sultana, Knez Miloš je Vasi Popoviću, kao graničnom starešini, i kao svom čoveku, pisao nekad i po dva pisma na dan, tražeći od njega izveštaja o kretanju Bošnjaka, i dajući mu upute: kako da se prema njima vlada, i šta da im svetuje od strane Knez-Miloševe.

    Jovan Gavrilović veli da je Vasa Popović bio tajni savetnik Kneza Miloša, i, toga radi, više je boravio u Kragujevcu kod Kneza Miloša, nego u Čačku, kod svoje kuće.

    Vasa Popović je bio veliki prijatelj Vuku St. Karadžiću. I dok su se mnogi drugi, baš ljudi od pera, podmigivali hromu Jaraninu „što pribira slepačke pesme,“ Vasa je činio što je god mogao da mu taj rad olakša. On je doveo u Kragujevac starca Miliju Kolašinca, te je Vuk od njega prepisao nekolike pesme, među kojima je ona, onako divna, o Strahiniću Banu.

    Kad je Vuk, jednom, bio u nemilosti kod Kneza, i kad niko iz kneževe svite nije smeo pomenuti Vukova imena: onda je Vasa Popović, videći Jovana Gavrilovića, pred Knezom, i svom njegovom okolinom, upitao:

    — Boga ti, gospodine, da li poznaješ našega Vuka Karadžića?

    — Poznajem ga dobro, odgovori Gavrilović.

    — Je li zdravo, znaš li?

    — Zdravo je i dobro!

    Kad mu pišeš, vere ti, pozdravi ga ljubazno od Vase Popovića iz Beršića: on već zna od koga je.

    Vasa Popović ženio se je dva puta. Njegova druga žena, Marta, u prvom domu, bila je za bratom onoga šabačkog vladike Melentija Nikšića, koji je ubijen 1816. Ona je Vasi donela silne novce, i vrlo mnogo raznih skupocenih stvari, nakita, i ukrasa. Ali je s njih živela vrlo ružno.

    U zimu 1832, spremajući se na put u Beograd, Vasa, idući preko svoje avlije, slučajno zakači za uže, na kom su se sušile oprane košulje, te se ogrebe po nosu. Rana nije bila velika, ali je tek bila rana.

    Polazeći, zaište od žene kakvu šamiju, da veže uši.

    Marta, dajući mu šamiju, sama u sebi rekne:

    — Na! Da Bog da ti mrtvu njome vilice vezali!

    Vasa ode; u putu nazebe. i ona mu se ranica podljuti, pa čim dođe u Beograd, legne u postelju; naturi se na njega crveni vetar, od koga i umre 17 januara 1832!

    I, priča se, onom istom šamijom odista su mu mrtvu vezali vilice!

    Kneginja Ljubica opremi ga i ožali kao sestra brata rođena, a Marti je 19 januara pisala i svetovala je da se ne kida od žalosti, nego da gleda sebe i decu!

    Knez Vasa je, najpre bio ukopan u porti beogradske crkve, a docnije, kosti su njegove prenesene u selo Breznu, i sahranjene kod crkva kojoj je on, za života, bio ktitor.

    I danas, s desne strane oltara brezanske crkve, stoji uzidana nadgrobna ploča, na kojoj ovo piše:

    „Vasiliju Popoviću, nahije požeške upravitelju, dražajšemu svom roditelju u Beršiću, nahie rudničke, rođenomu, poživivšemu 55 godina, 17 januara 1882, u Beogradu, umerešemu, za znak sinovne ljubavi i večnoga vospominanija postaviše ovaj spomenik 1833 godine blagodarni sinovi njegovi Stevan, Mijailo, i Ranko.“

    Knez Vasa je bio čovek vrlo lep na oči; vredan, pametan, i neobično čuvaran.

    Teško je verovati što se priča o njegovoj štedljivosti, ili, upravo, tvrdičenju.

    Njegova žena Marta, posle njegove smrti, živeći u Karanovcu, pričala je g-đi Maci Cukićki, na priliku, ovo:

    Da Knez Vasa nije hteo na svom mutvaku načiniti vrata, nego se u nj moralo ulaziti kroz jedan prozor!

    On je metao beli luk u turšiju, pa je brojio: koliko glavičica metne, i, posle je tražio, da se na broj vade i troše!

    Kuća mu sve prelivala od svakojakoga smoka, a žena mu se je, ležeći u postelji posle porođaja, žalila da je žudna pojesti smočan zalogaj!!!…

    Knez Miloš je Knezu Vasi pisao vrlo mnogo pisama sa svim ozbiljnih, a pisao mu je dosta i šaljivih, kakva je mogao pisati zet šuraku!…

  • Popović Sreten

    Popović L. Sreten, sudija, rodio se u Beogradu 18 januara 1820.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a u Kragujevcu gimnaziju, onaku kakva je onda bila.

    Posle toga školovanja, postavljen je u početku avgusta 1836 za praktikanta carinarnice beogradske, i koje tu a koje u sudu smederevskom služio je do 3 dekembra 1838.

    Tada pak razrešen je od dužnosti, i otišao u Beč da se uči. U Beču, u politehnici, proveo je dve godine.

    Po povratku iz Beča, služio je neko vreme kao praktikanat u Kneževoj kancelariji besplatno. A ukazom od 3 aprila 1842 postavljen je za praktikanta suda varoši Beograda.

    Te iste godine, novembra 10, postavljen je za kancelistu popečiteljstva pravosudija. A 17 dekembra te 1842 godine postavljen je za pisara suda varoši Beograda.

    Godine 1843 novembra 23 postao je arhivar i registrator u tom istom sudu.

    Godine 1844 marta 11 postao je sekretar suda rudničkoga, u Brusnici.

    Godine 1845 dekembra 9 postao je treći, a godine 1850 januara 13 drugi stolonačelnik popečiteljstva pravosudija.

    Iza toga bio je stolonačelnik u vrhovnom, docnije kasacionom sudu.

    Godine 1856 marta 27 postavljen je za predsednika suda okruga šabačkog.

    Godine 1857 dekembra 16 po svojoj molbi, došao je u popečiteljstvo pravosudija za sekretara.

    A 27 avgusta, te iste godine, postao je član apelacionog suda.

    Godine 1859 februara 23 postao je predsednik apelacionoga suda.

    Godine 1860 novembra 4 postao je član velikoga suda.

    Godine 1865 juna 16 postao je član prve klase u kasacionom sudu.

    Godine 1881 aprila 25 Popović je molio da se stavi u stanje mira, pošto je služio skoro 40 godina bez prekida.

    Tada mu ta molba nije uvažena: mislilo se da će još moći svoju zemlju poslužiti kao revni, savesni i sposobni sudija. Tek godine 1884 jula 31 dobio je pensiju; i od toga doba živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

    Popović D. Sreten nije imao dece: Sa čestitom ženom svojom Dragom proveo je vek kako se lepše zamisliti može1.

    Dok je bio u službi kao sudije, Popović je gotovo uvek išao zamišljen i sumoran: parnice, koje mu je valjalo presuđivati a u tom presuđivanju ne ogrešiti se ni o pravdu niti o zemaljske zakone, zadavale su mu golemu brigu. Došavši pak u stanje mira, javio se kao sa svim drugi čovek. Razgovarao se rado, šalio se veselo, i zauzimao se za sve što je bilo na dobro narodu srpskom. Popović je voleo voće, vinograde, i svu poljsku privredu; toga radi je tada putovao po Srbiji; učio nevešte, pitao vešte; pisao članke o voću, o usevima, i o negovanju stoke.

    Pored toga bio je oduševljen za sve što je Srpsko. Od njega je definicija: Gde je slava, tu je Srbin. I on je u to ime čitave brošure pisao. U pisanju nije imao onoga što Francuzi zovu veština sastavljanja (l’art de composer), ali je u osećanju bio istinit a u tvrđenju veran i pouzdan.

    U druženju bio je prijatelj, koji se ni zlatom ne može meriti. On je svom prijatelju, koji je s tanackom kesom počeo graditi kuću, svake subote od svoje nevelike uštede donosio po fišek novaca, da plati majstorima, i to mu je spuštao u ruku da niko ne vidi i ne opazi, što mu je posle sa zahvalnošću vraćeno.

    Popović Sreta preminuo je u svojoj kući u cetinjskoj ulici, u Beogradu, 8 dekembra 1890.

    Neka mu Bog da raj duši, i neka mu je laka srpska zemlja: on je nju poslužio kao srećni i čestiti sin!

    1. G-đa Draga, čestita žena Srete L. Popovića, na kraju novembra 1900, donese mi sliku Sretinu i 800 dinara novaca. Ona želi oboje to da se preda Narodnom Muzeju u Beogradu: slika da se stavi u galeriju slika, a novce da Muzej upotrebi na svoje koristi. To je sve izvršeno.
      Još me je zamolila te sam joj kupio veliko okovano Jevanđelije za 180 dinara. Ona je to platila, i priložila crkvi u selu Vraniću, gde se rodio Sretin otac „Pisar Laza“ Popović. To ona čini iz blagodarnosti prema svome svekru Lazi i svekrvi Ani.
      Neka joj je za to i ovde hvala! ↩︎

  • Popović Pavle

    Popović Pavle, rodio se u selu Vraniću, u beogradskom okrugu. U detinjstvu je malo učio knjigu, te je znao čitati, ali pisati nije umeo. Tek docnije naučio je samo svoje ime potpisivati.

    Pavle je jedan od onih odabranijih Srba, koji su pomagali Mustaj-Paši da savlada baše ili janičare. U to ime, jednom je, s nekim čikom iz sela Arnajeva, i sa Sarićem iz Sremčice, pobio, u svom selu, pet Turaka siledžija, i glave njihove odneo u Beograd Mustaj-Paši, koji ga je za to lepo darivao.

    Kad dahije ubiju Mustaj-Pašu, i Srbiju uzmu pod svoju samovolju, onda je Pavlu Popoviću grozila opasnost, kao i svim drugim odabranijim Srbima. Za to se je krio po lugovima, dalje od putova. Ta je sudbina, u to vreme, već terala Karađorđa, Janka Katića, i Kneza Simu iz Borka. S njima se je Pavle sastajao, s njima je provodno dane i noći, i razgovaro: šta da se radi? Šta više, ima spomena da je ta družina slala Pavla preko Kolubare, u valjevsku nahiju da i onamo krene misao o ustanku, kako on postala opšta želja u svoj zemlji.

    Kako se Srbi pobune u Jasenici, odmah i han u Vraniću izgori, i handžije Turci budu pobijeni koji god nije umakao od narodne osvete.

    8 ili 9 februara 1804, iziđe iz Beograda dahija Aganlija, s nekoliko stotina Turaka, da gleda kako god da uguši tu bunu. u Sremčici skupi sve kmetove i popove iz okolnih sela, pa ih upita:

    — Ko pobi Turke? Ko popali hanove?

    — Hajduci! odgovore oni, kao iz jednog grla.

    I Pavle Popović morao je doći u Sremčicu, pred Aganliju, da mu ne bi, u protivnom slučaju, porobio kuću.

    Aganlija povede sa sobom Pavla u Drlupu, gde se sretne s Karađorđem i ustanicima. Tu se ne samo ne učini mir, nego još Aganlija bude ranjen, pa se vrati u selo Vranjić 13 februara. Odatle siđe u Beograd, vodeći i Pavla sa sobom.

    Iz Beograda, iz turskih ruku, Pavle se jedva izbavi Aganlinim prijateljstvom, pa odmah otvoreno pristane uz braću, koja su već u oružju potražila olakšice narodnome jadu.

    Pavla Popovića vidimo u Zemunu (28 Aprila 1804), gde je đeneral Ženej, po nalogu bečkoga dvora, ogledao da izmiri Srbe s Turcima.

    U svim potonjim napadima na Beograd, bivao je i Pavle Popović, i dva puta je bivao ranjen: u levu ruku do šake, i u levo pleće. U jednom od ta dva slučaja, kada je, ranjen, spao s konja, dopao mu je na konju Vasa Čarapić da ga izbavi i, videći ga teško ranjena, zaplakao se, na što mu Pavle rekne:

    — Čarapo, Čarapo, odi da se poljubimo; Bog zna hoćemo li se više videti!

    Čarapić skoči s konja, poljubi se s Pavlom, ali ga ne ostavi, nego iznese među svoje.

    Godine 1805, bio je Pavle s ostalima na Karanovcu, i pošto je to mesto uzeto, vratio se kući treći dan po Petrovu dne.

    Te iste godine, na skupštini u Borku, izabran je za člana novoga upravnoga saveta i, zajedno s drugima izabranicim, otišao u Voljavču, otkuda su se, posle, premestili u Bogovođu, a odatle u Smederevo, čim je Smederevo osvojeno od Turaka.

    Kad je Beograd otet, Pavle je Aganlinoj ženi vratio dobro koje je njemu učinio Aganlija, pustivši ga iz Beograda, u početku bune. Videvši njega, na gradskim vratima. Aganlinica mu se obesi oko vrata, pobrati ga, i zamoli da je zaklone od vojničke sile; i on je primi i skloni na bezbedno mesto. Ona se, docnije, pokrsti, dobije ime Ljubica, i uda se za Stevana Živkovića.

    U proleće 1808, Pavle Popović je, radi narodskih poslova, slan u ruski glavni stan. Po povratku otuda, išao je u nahije: šabačku, valjevsku, zvorničku, i užičku, te je izviđao krivce nekih narodnih starešina. U jesen te godine, išao je po drugi put Knezu Prozorovskom.

    Godine 1810, bio jo s Knezom Simom na Drini, u velikoj bitci, gde su Turci razbijeni i preko Drine preterani, ali i gde su mnoge srpske vojvode ostale ranjene.

    Godine 1811, otišao je u Kladovo, odakle je krenuo dva velika topa na Gurgusovac. Toga leta, od juna do kraja avgusta, najviše se nahodio u Krajini, te s ruskom vojskom održavao vezu i dogovor.

    Godine 1812, poslaše ga Vožd i savet u pogranične šančeve da obznani bukureški ugovor, koji je Rusija podvezala s Portom. Počevši od Drine, on je svoj posao svršio u Čačku, a odatle je došao u Topolu, te javio: kako je svoje poslanstvo izvršio.

    Godine 1813 aprila 28, poslan je u Kladovo, da preuzme gradsku komandu, pošto se dotadašnji komandant, Živko Konstantinović, imao poslati u Sofiju, radi pregovaranja o miru s Turcima.

    Iz Kladova se vratio brzo, jer od pregovora o miru nije bilo ništa.

    Docnije, septembra 18, Karađorđe ga kori što je spremio lađe da prevozi narod u Srem!

    A već 21 septembra, te nesrećne godine, pošto se je uverio da je te noći Karađorđe prebegao, Pavle ode u Vranić te svoju porodicu, na Dubokom, preveze u Srem, kuda pređe i sam.

    Čim je ustanak Kneza Miloša buknuo, Pavle Popović se vratio u Srbiju, i nahodio se u logoru kod sela Železnika.

    Meseca oktobra 1815, kad Marašli-Ali-Paša, učinivši poznatu ugodbu s Knezom Milošem, dođe u Beograd, Pavle Popović je bio jedan od onih knezova koji su činili onu „Narodnu Kancelariju“ ili „sud“, u Beogradu.

    Dotle ga je već bila savladala starost i rane, koje nije nikako mogao izlečiti. Za to ode u Vranić kući.

    Tu, u mestu svojega rođenja, Pavle je preminuo 8 dekembra 1816, i ukopan je s desno strane oltara crkve vranićske.

    Pokojni Jokić za njega kaže:

    — Pavle Popović bio je i vojnik i savetnik kako valja!

    Bog da ga prosti!

  • Popović Miloš

    Popović Miloš, urednik novina, rodio se u Novom Sadu 1820 od oca Jovana, docnije sveštenika „iz Peska“ i matere Ane. Miloš je rođeni brat Đuri Daničiću.

    Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Novom Sadu. Gimnaziju je svršio 1838.

    Godine 1839 sam piše da je bio „slušatelj mudroljubija“, a godine 1840 učio je „teologiju“ opet sve, veli, u N. Sadu.

    U Srbiju je prešao na Tri Jerarha (30 januara 1843). I 1 marta te 1843 godine Kneževini ukazom (br. 324) postavljen je za urednika Srpskih Novina, koje je uređivao sve do godine 1860.

    Godine 1959, aprila 27, Knez Miloš mu je dao kapetanski čin1, i pravo da može ulagati u fonad udovički.

    Malo docnije na Popovića se diže vika od nekih ljudi, koji se htedoše koristiti promenom, koju je u Srbiji izvršila Svetoandrejska Skupština, oduzeše mu se Srpske Novine, i čak se sastavi komisija za izviđanje zloupotreba, koje je Popović božem štampom bio učinio, štampajući neke članke pod znakom # dukata!…

    Popović, ne pripoznavajući toj komisiji nadležnosti, da ga može uzimati na odgovor, ne htede joj odgovarati na pitanja. Komisija, ne znajući šta da radi u takom slučaju, obrati se ministru prosvete za upustvo: šta da radi?

    Ministar ne odgovori nikad ništa. I tako se utiša ta jalova bura.

    Licem na Cveti godine 1861, Popović pokrene list Vidov Dan, i uređivao ga je do 15 aprila 1876, a tada je izdao poslednji mu broj.

    Na Sv. Aranđela 1876 Popovića pregaziše kola nekog ruskog oficira, od čega je dugo bolovao i pamćenje gotovo sa svim izgubio!

    Umro je 27 jula 1379 u Beogradu, i ukopan je kod Markove crkve.

    Popović je štampao:

    1. Suze blagodarnosti, po soveršeniju gimnazijalnog tečenija. N. Sad. 20 jula 1838.
    2. Frulicu, pesme, N. Sad. 1839.
    3. Mač i Pero. Pesme. Beograd. 1846.
    4. Dušanov zakonik, sravnjen s uredbama zemaljskim u Češkoj. Od Palackoga. Beograd. 1849.

    Uza Srpske Novine, Popović je uređivao i književni list Podunavku, a i list Der Serbe na nemačkom jeziku.

    Srpske Novine, kada ih je uređivao Popović, bile su službeni list srpske vlade. Tu se od urednika nije ni moglo očekivati samostalnoga kretanja.

    Vidov Dan je bio list nezavisan; ali tu Popović nije ni hteo terati opoziciju vladi.

    Kao urednik, Popović je imao oko vrlo pouzdano i pero vešto. Uz to je imao veliku zaslugu za čišćenje srpskog jezika u listovima koje je uređivao.

    Zašto se Popovićev brat Đura prozvao Daničić mesto Popović, kazano je u Pomeniku2. A otac Milošev i Đurin zvao se Pop Jovan iz Peska zato, što ga je vladika Gedeon Petrović zapopio na Dunavskoj Adi, prema Kamenici, kad je Par Franja Prvi bio onde na nekoj Šajkaškoj svečanosti!…

    1. Knez Miloš je i građanskim činovnicima davao vojničke činove. ↩︎
    2. A može se pročitati i moje pismo od 20 dekembra 1882 u Videlu od te godine. ↩︎

  • Popović Jovan

    Popović S. Jovan, rodio se 1 januara 1806, u Vršcu1, od oca Sterije i matere Julijane.

    Osnovnu školu, i četiri razreda gimnazije, svršio je u mestu svojega rođenja; retoriku i pojeziju u Temišvaru; filosofiju u Pešti, a prava u Kezmarku.

    Po svršetku nauka, položio je advokatski ispit, pa se vratio u Vršac, gde je, od 1830 do 1836, u privatnoj polugimnaziji, predavao latinski jezik. Ostavivši profesorstvo, počeo je advocirati; ali mu taj posao nije išao od srca, a ni koristi velike nije mu donosio. Za to ga napusti i, 1840, pređe u Beograd, gde je najpre postao profesor prava u mladom liceumu srpskom, a 16 novembra, načelnik u popečiteljstvu prosvete.

    Boraveći u Beogradu, Jovan S. Popović bio je jedan od onih koji su se najviše trudili da se sastavi i uredi Društvo Srpske Slovesnosti, koje je i proglašeno zakonom pred kraj 1841 godine.

    Posle promene, koja se izvrši u Srbiji u jesen 1842, Popović je potvrđen u zvanju načelnika odeljenja u popečiteljstvu prosvete, 26 oktobra 1842.

    Godine 1844, javio se je prvi potpuni Zakon o školskoj nastavi u Srbiji, osnovnoj, srednjoj, i višoj. Taj zakon, i sve što je dalje, po njemu, trebalo raditi, napisao je svojom rukom Jovan S. Popović.

    Osem toga, njegovim nastajavanjem, učinjen je, 1844, početak narodnom Srpskom Muzeju. Dalje je on, u društvu s Drm Lindenmajerom, izradio zakon o fondu za siromahe u Beogradu, 1846.

    Godine 1848, dao je ostavku na službu načelničku, i vratio se u Vršac, gde je živeo vrlo siromaški.

    Štampani spisi Jovana S. Popovića ovo su:

    1. Nevinost, ili Svetislav i Mileva. Žalosno pozorište u pet dejstva, u Budimu. 1827;
    2. Život i viteška vojevanja slavnog kneza srpskog Đorđa Kastriota Skenderbega, u Budimu, 1828;
    3. Boj na Kosovu, ili Milan Toplica i Zoranda, u Budimu, 1828;
    4. Miloš Obilić. Junačko pozorište u u pet dejstva, u Budimu, 1828;
    5. Laža i Paralaža. Veselo pozorište, u Budimu. 1830;
    6. Nahod Simeun, ili Nesrećno supružestvo. Tragedija, u pet dejstva, u Budimu. 1830;
    7. Zla žena. Veleo pozorište, u tri dejstva, u Novom Sadu, 1838;
    8. Pokondirena Tikva. Veselo pozorište, u tri dejstva, u Novom Sadu, 1838;
    9. Tvrdica Đir-Janja. Šaljivo pozorište, u tri dejstva, u Novom Sadu, 1838;
    10. Roman bez Romana. Šaljivi roman, u Novom Sadu, 1839;
    11. Vladislav. Žalosna igra u pet dejstva, u Beogradu. 1843;
    12. Kratki Matematički Zemljopis, u Beogradu. 1842;
    13. Nemačka Gramatika,
    14. Latinska Etimologija, za školsku potrebu;
    15. Novija pozorišna dela 1. sveska: Sin Kraljevića Marka. Svetislav i Mileva*, u Beogradu, 1848;
    16. Sveska 2: Stefan Dečanski, u Beogradu. 1849;
    17. Sveska 3: Hajduci, Ženidba i Udadba, u Novom Sadu, 1853;
    18. Sveska 4: Lahan, i Beograd nekad i sad, u Beogradu, 1853;
    19. Davorje: pesmoslovni proizvodi u izboru, u N. Sadu. 1854.

    Osem toga, Jovan S. Popović pisao je i štampao mnoge omanje sastave u raznim časopisima onoga doba. Koliko se sećam, osobito su rado čitani njegovi članci koji su nosili ime Milobruka, i u kojima je pisac fino, ali vrlo oštro udarao na neke mane i stranputice svojih suvremenika.

    Sami naši pesnici drže Jovana S. Popovića za oca Srpskoj drami i srpskoj komediji, a uz to stavljaju ga među najbolje naše lirske pesnike.

    Mi smo mu, pored toga, duboko zahvalni za onaj žar kojim diše sproću srpske prošlosti, i za onaj klasični stih kojim oplakuje staru slavu na polju Kosovu. Pojezija Popovićeva nije lutala po starom svetu; njoj je bila dovoljna srpska istorija, i da pokaže svoju silu, i narodnu srpsku valjatnost!

    Čitaoce Srbe podsećano neka pročitaju Popovićevu pesmu:

    Srpski narod i njegova sudbina, pa će videti da nijedan pesnik, ni pre ni posle njega, nije tako silno, tako od srca jadio na grobu stare srpske slave!…

    Davorje treba da je ručna knjiga onima koji se uče ljubiti, služiti, i proslavljavati otadžbinu svoju!…

    Popović je bio srednjega stasa a slaba sastava, leva ruka bila mu je suha, jer se još u detinjstvu njegovu počela sušiti. Za to ga je otac hteo dati na berberski zanat, koji se i brzo uči, i lako radi. Ali Jovan, težeći za naukom, nije gledao ni na slabost svoga tela, ni na siromaštinu očine kese; nego je, učeći tuđu decu, sebe do kraja školovao i izobrazio!

    Na peru je bio neobično lak, a na jeziku veoma oštar. To mu je svuda uvećavalo broj neprijatelja.

    Pošto je štampao knjigu Kir-Janju, prozvali su ljudi njega Ćir-Janjom tako da ga, i danas u Beogradu, mnogi pamte samo pod tim imenom.

    On je umro u Vršcu 26 februara 1856 godine.

    Posle smrti njegove, ostali su mnogi rukopisi koje je žena njegova Lenka, prikrila, i nikome ih nije htela na ugled pokazati. A kad je, godine 1877, i ona umrla, onda su nađeni i, po sudskom nalogu, Matici Srpskoj, u Novom Sadu, poslana.

    Ovo su ti rukopisi:

    1. Razni planovi od sačinjenja koja se kao odlomci smatrati mogu, niti su za pečatnju.
    2. Razna stihotvorenija za drugu čest Davorja koja se — počem se uredno dobro prepišu i dopune — pečatati mogu.
    3. Razna sočinenija za Stefana Popovića biv. episkopa vršačkoj protivu Rajačića, koja za sada izdavati bilo bi neumesno.
    4. Deana Damjanka, ili padenije bosanskog kraljevstva.
    5. Roman bez romana, čestica druga.
    6. Sedmostručni cvetak borećim se Grcima.
    7. Notizen ohne Titel
    8. Retorika.
    9. Sudbina jednog razuma, šaljiva igra, u tri dejstva.
    10. Rodoljubci, veselo pozorje, u pet dejstvija.
    11. Opšta znanja svakom Srbinu nužna.
    12. Laža i paralaža — prerađeno.
    13. Toržestvo Srbije.
    14. Simpatije i antipatije, parodija u dva dejstva.
    15. Skenderbeg.
    16. Volšebni magarac.
    17. Nezgodan muž.
    18. Džandrljiv muž.
    19. O građanskom pravu (nepotpuno).
    20. Spomen Stevanu Popoviću, bivšem vladici vršačkom od jednog prijatelja.
    21. Manuskript O srpskom stihotvoreniju.
    22. Manuskript Bračno more.
    23. Manuskript Lepo ime.
    24. Manuskript Miloš Obilić.
    25. Manuskript Računica ljudi.
    26. Manuskript Srb.
    27. Manuskript O povodu imena Nemanja.
    28. Manuskript Ein Bogen Selbstbiografie
    29. Manuskript Matica i povjestnica srpska.
    30. Manuskript Prevara za prevaru.
    31. Manuskript Dakle ne Srbi — već Servi!
    32. Manuskript Kritični pregledi u povestnici srpskoj.
    33. Manuskript O starim zakonima srpskim.
    34. Manuskript O našoj crkvi i zloupotreblenijama u njoj.
    35. Manuskript O rodosloviju Kneza Lazara.
    36. Manuskript Ne boji se svaka šuša Boga.
    37. Manuskript Karakteristika Kralja Stef. Dečanskog.
    38. Manuskript Povesnica srpskog naroda (odlomak).
    39. Manuskript Hilfsbuch fur Versemachen
    40. Manuskript „Spisateljstvo i ne“.
    41. Manuskript Verchiedene klaine Aufsaetze und Schraiben, meist ohne Anfang und ohne Ende.
    42. Manuskript Plan Manuskript „Maksim Crnojević“.
    43. Manuskript Manuscript ohne Titel.
    44. Manuskript Kako je Vinko Jozić postradao od zle žene.
    45. Manuskript Postanak srpskoga carstva.
    46. Manuskript „Samoubica“.
    47. Manuskript Slova Julija Cezara.
    48. Manuskript O teatru i teatralnim delima.
    49. Manuskript Simeun Milutinović.
    50. Manuskript Jezikoslovne krupnine.
    51. Manuskript „Rukavice“.
    52. Manuskript „Suze“.
    53. Manuskript Jezikoslovne sitnice.
    54. Manuskript Predgovor o slogomjeriju.
    55. Manuskript O nemanju.
    56. Manuskript Original advocaten Diplom n. 6. orig. Decrete.
    57. Manuskript Verna slika spisatelja J. S. Popovića.

    Dopuna

    Popović S. Jovan, koga su zvali i Sterija, po ocu mu Steriji, i Ćir-Janja, po njegovoj knjizi Ćir-Janji, pisao je 11 marta 1848 svom bratu Đoki iz Beograda pismo, u kom se ovako izražava:

    „Moj popečitelj Aleksa Janković dao je rezignaciju za to što je povika na nas „Švabe“! Na njegovo mesto došao je Tenka. Meni se ovo menjanje popečitelja dosadilo, i s novim nerado služim. Zato sam dao ostavku“.

    I dan Popovićeve smrti (26 februar 1856) potvrđen je protokolom umrlih; prema čemu otpadaju sva protivna tvrđenja.

    Srpska Književna Zadruga preštampala je Davorje, pesme Jovana S. Popovića, među prvim svojim izdanjima 1892 godine.

    1. Jovan S. Popović rodio se je u kući, pod sadašnjim brojem 1858 na glavnoj pijaci. Tu je kuću njegov mlađi brat, Đorđe S. Popović, posle smrti roditelja, nešto nasledio a nešto otkupio: pa, mesto stare male, ozidao novu, dvokatnicu. A za spomen, što se u toj kući rodio brat mu Jovan S. Popović, uzidao je, s polja, mramornu ploču, pa kojoj piše: „U ovoj kući rodio se Jovan S. Popović, spisatelj srpski“.
      Đorđe S. Popović preminuo je, 18 oktobra 1870, bez poroda a testamentom svojim naredio je da žena njegova Jelena u kuću uživa do svoje smrti, posle čega će ta kuća biti zadužbina za pomoć srpskih đaka pravoslavne vere, koji se odaju na više nauke. Zadužbinom ovom rukovaće pravoslavna crkvena opština vršačka. ↩︎

  • Popović Gavrilo

    Popović Gavrilo, vladika šabački, rodio se u Baji, u Madžarskoj, 11 oktobra 1811.

    Kršteno ime bilo mu je Đorđe, a Gavrilo se je nazvao kad se je pokaluđerio.

    Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svojega rođenja; filosofiju u Segedinu i u Đuru, prava u Pešti, a bogosloviju u Karlovcima.

    u Srbiju je prešao, k mitropolitu Petru, 7 aprila 1834, i, 9 maja te godine, pokaluđeren je i uzet u službu u mitropolitsku kancelariju.

    Godine 1836, septembra 1, kad je prvi put otvorena bogoslovija u Beogradu, Gavrilo joj je postao profesor. U toj službi je ostao do 1839.

    Te pak godine, meseca septembra, postao je veroučitelj u mladom liceju, u Kragujevcu.

    Na predlog popečiteljstva prosvete (od 17 maja 1841, br. 617), Knez Mihailo je, 25 maja 1841, br. 707, odlučio: da se licej iz Kragujevca, gde je postao i tri godine radio, premesti u Beograd1.

    Gavrilo se je, s tim zavodom, preselio u Beograd, i ostao je u njemu veroučitelj do 12 maja 1844.

    Među tim, godine 1842, postavljen je za člana novom Društvu srpske slovesnosti; godine 1845, izabran je za člana Odboru prosveštenija, koji se je, onda, nahodio uz popečitelja prosvete kao telo za savetovanje; a docnije — za člana Školskoj komisiji.

    Gavrilo je postao arhimandrit 13 maja 1844, a vladika šabački 13 novembra 1860.

    Godine 1866, oktobra 27, stavljen je u penziju. I, od toga doba, živeo je neko vreme u manastiru Ravanici, a neko vreme u manastiru Bukovu, blizu Negotina.

    S jeseni godine 1870, savladan teškom bolešću, došao je U Beograd, i stanio se u svojega prijatelja i rođaka Teodosija Mraovića, današnjega mitropolita, gde je i preminuo 7 februara 1871, u 4 časa posle po dne.

    Drugi dan opevan je u velikoj beogradskoj crkvi i sahranjen je u crkvi palilulskoj, na levoj strani paperte, prema grobu pokojnoga Kneza Milana.

    Neobično mnogo beograđana ispratilo ga je do groba.

    Njegovi književni poslovi, izvorni ili prevedeni, ovo su:

    1. Razgovori za obrazovanje srca i duše, u Beogradu 1845:
    2. Zabave za decu, u Beogradu. 1847;
    3. Kratka i prostrana sveštena istorija, za škole:
    4. Kratki i prostrani katihizis, za škole:
    5. Časovi blagogovenja, prevod, u Beogradu, 1848:
    6. Životoopisanije slavnih ljudi, u Beogradu. 1849;
    7. Mala astronomija, u Beogradu. 1850:
    8. Jagnjence, priča za decu;
    9. Mali Bukvar:
    10. Tovit i Judita;
    11. Istorija crkve starog i novog zaveta;
    12. Dogmatičko bogoslovje;
    13. Povest o prvom vaseljenskom saboru;
    14. Povest o drugom vaseljenskom saboru;
    15. Sveštene povesti iz starog zaveta; i
    16. Crkvena istoriji, Jevsevija Pamfila, prevod.

    Ova poslednja knjiga dovršila se pred samu smrt njegovu; on je držao korekturu i onda kad je okolina njegova očekivala čas da dušu ispusti!…

    Osim toga, Gavrilo je pisao mnoge članke u Čiča-Srećkovu listu, u Srpskim Novinama (vrlo mnogo), u Glasniku, i u Letopisu. A ostavio je u rukopisu mnoge svoje besede, koje su većinom izišle u Hrišćanskom Vesniku, a i neke svoje memoare za koje mi reče g. St. V. Popović da ih ima u rukama.

    Vladika Gavrilo bio je jedan od vrlo vrednih naših književnika, naročito na književno-školskom polju.

    Kao nastavnik, odlikovao se jasnoćom besede, i čistoćom jezika, ma da je, nekad, i pregonio u toj čistoći; a kao profesor ponašao se prema đacima svakad lepo, dostojno.

    Kao znaoca lepog crkvenog pevanja, pominjaće ga dugo ne samo naši sveštenici, nego i mnogi drugi svetovni ljudi.

    U crkvi je služio lepo, smerno, dirljivo; kad bi on, u veče, na bdeniju, kadio u crkvi i kada bi, usred one tajnene tišine, viknuo:

    — Vostanite!

    Mravci bi pojurili uza slušaoce.

    A na vladičanskoj liturđiji, kada bi iz oltara zapevao:

    — Jelici vo Hrista krestistesja! Sva bi crkva prenula nekih milim, nekim nebeskim tresom!

    U životu, u vlasti, nije se umeo naći. Za to je mnogo patio, pa, najposle, i s vladičanstva krenut.

    Ako bi srpska crkva održala ono lepo pevanje, koje je Gavrilo onako savršeno znao, i onako rado — i kao vladika — đacima predavao, imala bi na svojoj strani, za svoje svrhe, silu veoma jaku, a učitelju i prosvetitelju Gavrilu, to bi pevanje bilo najlepši spomenik!

    1. Srpske Novine, 1841, br. 2* ↩︎

  • Popović Đorđe

    Popović Đorđe (Pop Đuka), rodio se oko 1770, u selu Riđici, u Bačkoj.

    Ne zna se šta je učio, i gde se školovao, ali se zna da je bio čovek veoma učen, i besednik neobične rečitosti.

    Godine 1815, napisao je „Put u Raj“, knjigu moralne sadržine, o poukama iz svetih otaca i starih filosofa.

    Od manjih njegovih spisa, zna se za čestitku Mitropolitu Stratimiroviću (jamačno 1807), jer mu Dositije piše iz Beograda, 10 aprila 1808, „Blagodarim ti što si mi poslao tri egzemplara čestitanja i pohvale na tezoimeniti dan opštega roda našega oca, arhipastira, i velikoga blagodetelja, Stefana Stratimirovića“. A pismo svoje počinje ovim toplim rečma:

    — Svjaščeniče Božji, muze pojezije ljubimoje čedo, dragi gospodine moj, Georgije Popoviću, zdrav mi budi!

    Pop Đuka je bio na glasu kao odlični znalac jezika latinskoga, kojim je pozdravljao zemaljske velikodostojnike, kada je za to bila prilika i zgoda; a hvale ga i kao čoveka odvažna u nošenju svojega svešteničkoga čina i vršenju svoje dužnosti.

    Preminuo je u Senti 1833, posle kratke bolesti.

    Opština senćanska žalila je za Pop-Đukom kao za ocem, a Isidor Stojanović dao je toj žalosti glaska u Srpskom Letopisu ovim lepim rečima:

    „Učasne druzi grudice bacaju.
Tužne od srca reči se kidaju:
„„Laka mu zemlja, večna pamet!
Senta ga dobiti skoro ne će““!