Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Njeguš Petar Drugi

    Njeguš Petar Drugi, vladika crnogorski, rodio se 1 novembra 1812,1 u selu Njegušima, u Crnoj Gori.

    Otac njegov, Toma, rođeni je brat Petru Prvom, vladici crnogorskom, koga danas Crnogorci zovu „Sveti Petar“.

    Petru Drugom kršteno je ime bilo Rade, a Petrom se nazvao kad je obukao kaluđersku rasu. Među tim, njega Crnogorci i danas zovu „Vladika Rade“.

    Petar Prvi, kao poglavar državni, brinuo se ko će, po smrti mu, doći na njegovo mesto. Za to je, iz sve svoje rođe, izabrao Rada, i spremao ga za svojega naslednika.

    Rade je, do svoje 10 godine, živeo na Njegušima, kao i svi drugi njegovi vrsnici: posle ga je stric mu Petar Prvi, vladika, dao u školu nekom Josifu Tropoviću, na Toploj, gde se je učio više od tri godine. Kad se iz te škole vratio kući, uzeo ga je vladika k sebi u manastir, na Cetinju, te se nahodio uz vladiku, i poučavao se.

    U to doba, dođe na Cetinje srpski pesnik, Sima Milutinović, i postane vladici sekretar.

    Vladika Petar Prvi preda Rada Simi da ga još bolje pouči. I Sima ga je učio onom što ća mu kao glavaru Crne Gore trebati; a vaspitanje davao mu je sa svim špartansko.

    Tim poslom bavio se je Sima nekoliko godina.

    Mnogo se priča o načinu, kako je taj neobični učitelj učio svoga vanrednoga učenika. Od svega toga pričanja, biće dosta zabeležiti ovde samo ovaj slučaj:

    Učenik Rade jednom se sporečka s učiteljem svojim Simom o junaštvu u Srba. Rade hvaljaše Crnogorce kao junake nada sve ostale Srbe; Simo pa, priznajući junaštvo Crnogorcima, tražiše da se to ne odriče ni Srbijancima koje je njegova Srbijanka već bila proslavila.

    — Boža ti vjera! reče on na posledak: — ja sam, možda, najgori Srbijanac; ali ću slobodno izaći na megdan najboljemu Crnogorcu; niti ću se prepadnuti, ni pobjeći. Ko ne vjeruje, neka obide!

    Rekavši to, izađe iz sobe.

    Malo posle, zovne ga Rade u sobu:

    — Nemam ti ja kad zvati najbolje crnogorske junake, nego evo ti mene, pa da skrešemo dim u dim, po crnogorski, da poznaš što je dijete crnogorsko!

    — Nemam ruke koju bih digao na Njeguša, odgovori Sima: — nego udri ako misliš da se plašim!

    Rade opali jedan pištolj.

    Opali i drugi.

    Sima stoji ne trepćući; a iz obe cevi zrna padoše pred Simu ne doturivši do njega.

    Rade sad zagrli Simu, i kaže mu da je samo hteo kušati ga, i u pištolje je bio usuo tek toliko baruta koliko da zrno iz cevi izađe.

    Petar Prvi, vladika, umre 18 oktobra 1830, ostavivši Rada, za naslednika. Starešine narodne, većinom Radovi rođaci, obuku Rada kako se oblači vladika; izvedu ga pred narod, proglase za „Vladiku“, i, nad mrtvim Petrom Prvim, zakunu se da će ga slušati. Rade tada uzme na se ime Petar Drugi, i počne vladati Crnom Gorom, a Sima, učitelj njegov, iščezne sa Cetinja i iz sve Crne Gore!…

    Kad je prošlo neko vreme, po smrti Vladike Petra Prvog, prizrenski vladika, Zaharija, dođe skadarskomu jezeru na obale te, u maloj crkvi Sv. Bogorodice, na Komu, proizvede Rada na stupanj arhimandritski, a Crnogorci su ga sve jednako zvali Vladikom.

    U proleće, godine 1831, ode Rade u Rusiju te se, u Petrogradu, zavladiči.

    Vrativši se u otadžbinu, Vladika Petar Drugi navali učiti se, pevati, i uređivati svoju otadžbinu. Pre svega se je pobrinuo o prosveti. I, godine 1884, otvorio je na Cetinju prvu školu, i dobavio štampariju.

    U toj novoj štampariji štampan je, kroz nekoliko godina, almanah Grlica, i još neke knjige. I svoje neke sastave vladika je štampao u toj štampariji.

    Vladika Petar Drugi prvi je poslao u Srbiju nekoliko mladića, da se uče; prizivao je k sebi učene ljude, s njima se družio, i uvek se sam učio.

    Kao državni poglavar, Vladika Petar Drugi prikupio je u svoje ruke vrhovnu vlast; sastavio je senat za svu Crnu Goru od 12 plemenskih glavara, i u njemu je sam predsedavao; uredio je neke sudije, koji su išli po nahijama i sudili, i perjanike za poslove upravne i policiske; on je udario na Crnogorce porez koji oni nikad dotle nisu plaćali, i protiv koga su se neka mesta i pobunila bila.

    Ali od svega njegovoga državnoga rada jedva bi ostalo što po čem bi se on pomenuo, da nije, vladajući kršnom Crnom Gorom, iskazivao srpska narodna osećanja u divnim pojetskim oblicima.

    To pevanje otvorilo je Petru Drugom sjajno mesto žeđu onima koji ne će nikada umreti.

    Ovo su spisi Vladike Petra Drugog:

    1. Pustunjak cetinjski, na Cetinju, 1833;
    2. Lijek jarosti turske, na Cetinju, 1834;
    3. Ogledalo srpsko, u Beogradu, 1845;
    4. Luča Mikrokozma, u Beogradu, 1845;
    5. Gorski vijenac, u Beču, 1847;
    6. Tri dana u Trstu;
    7. Kula Đurišića i Čardak Aleksića, u Beču,1847;
    8. Lažni car Šćepan Mali, u Trstu, 1851;
    9. Slobodijada, posle vladičine smrti, u Zemunu, 1851;
    10. Pesma o Čengiću;
    11. Lirske nežne i ljubavne pesme. Ove je pred smrt sve uništio;
    12. Lirske pesme, štampane za života vladičina i posle smrti njegove po raznim listovima.
    13. Vladičina razna pisma;
    14. Istorija Crne Gore, na francuskom jeziku.

    Od svih spisa Vladike Petra Drugog, samo je Gorski Vijenac, tu skoro, preveden na nemački jezik (i vele da je preveden dobro).

    Tome se ne treba čuditi. Vladika Petar Drugi ide u one pisce koje samo njihovi sunarodnici potpuno razumevaju i u slast čitaju. Taki se pisci nikad ne mogu potpunce prevesti na tuđe jezike. Takav je pisac kao izvor zdrave studene vode, kome valja prići te se vode napiti, i slast napitka osetiti.

    Od svega što je spevao Petar Drugi, lepotom i zanosom odvajaju:

    • Gorski Vijenac, i
    • Lažni car Šćepan Mali.

    Ne samo da je želeti da se ti spisi rašire i čitaju, nego da se, tako reći, i na izust uče.

    Petar Drugi bio je naklonjen k suhoj bolesti. I znaci njeni pojavili su se u njega poranije.

    Na kraju 1850, on se krene, preko Mletaka i Milana, u Italiju. U Đenovi je vrlo lepo dočekan, i bio je u onamošnjem pozorištu; na kraju dekembra, stigao je u Rim. Bio je u Pape; s njim su pred papu izašla i tri Crnogorca, s oružjem, po papinu odobrenju. Iz Rima je otišao u Neapolj, gde ga je kralj vrlo lepo dočekao. U proleće vratio se je u Crnu Goru. Meseca juna bio je već u Beču, i tu je veoma zanemogao. U tečaju juna, vratio se na Cetinje.

    Bolest mu je svaki dan bivala sve jača, a životna snaga sve slabija.

    19 oktobra, 1851 godine, u 9 časova pre po dne, izdahnuo je ovaj veliki pesnik srpski, na Cetinju, prestonici svojoj.

    Petar Drugi bio je vrlo visoka rasta, „čitavu mušku ped viši od najvišeg Crnogorca“; crnih krupnih vatrenih očiju; dugih obraza, s rumenim jagodicama; crnih podugačkih a tankih brkova; crne, umerene brade koja mu je samo grlo pokrivala.

    Ceo je bio divna pojava, osobito u živopisnom crnogorskom odelu, koje je nosio gotovo svakad.

    Boljega gađača iz puške, veštijega jahača na konju nije bilo u Crnoj Gori od vladike Rada; u boju je bio hrabar i hladan, i ako je inače bio naravi bujne. Vrlo je voleo sve srpske junake, ali Obilić mu je bio idejal od junaka.

    Po želji njegovoj, Crnogorci su ga ukopali na vrh Lovćena, u crkvici za to sagrađenoj. Svake godine, o Petrovu dne, izlaze gore zahvalni potomci, te čine pomen velikom pesniku i rodoljubu.

    Kažu da, na onoj visini, često udaraju gromovi, i da je od tih udaraca već crkvica sva ispucala. Po svoj prilici, nekad će ostaci Vladike Rada počivati uza svete mošti Vladike Svetoga Petra, u Cetinjskoj Crkvi!…

    O životu i radu Vladike Petra Drugog pisali su mnogi; mi upućujemo na ono što je o njemu napisao profesor naše velike škole g. Svetislav Vulović, u Godišnjici 1, str. 310—347, i u Godišnjici 7, str. 366—385.

    1. Tačno se ne zna godina njegovu rođenju: jedni vele da se rodio 1811, drugi 1812, a treći 1813. Uzeta je 1812, kao srednja. ↩︎

  • Novaković Dositije

    Novaković Dositije, rodio se u selu Dabici, blizu Prilepa, u Makedoniji, 1784 godine.

    Knjigu je učio u mestu svoga rođenja, pa je otišao u Svetu Goru, i onamo se pokaluđerio u manastiru Zografu.

    Vrativši se iz Svete Gore, imao je mnogo neprilika s Turcima, pa za to, najposle, pobegne u Srbiju, i nastani se u manastiru Gornjaku, u braničevskom Ždrelu. Tu je boravio dugo i, kad je došlo vreme da se granica Kneževine Srbije razmakne s Miroča na Timok, Dositije je muški pomagao svakom radu koji je smerao na taku posledicu.

    Za to je, po pridruženju timočke krajine Srbiji, i postao prvi vladika u toj novoj „timočkoj jeparhiji.“ Za vladiku je posvećen 2 februara, na Sretenje, 1834, u Kragujevcu.

    Najpre mu je stolica bila u Zaječaru, pa je, posle, premeštena u Negotin, gde je Dositije ostao do svoje smrti, koja ga uze s ovoga sveta 2 aprila 1854.

    Pod oblikom neke meke dobrote, ovaj je čovek nosio bujnu nepregibljivu energiju u onom što je hteo izvršiti. Pri svem tom, njegova dobrota, a osobito njegova izdašnost, ostale su za priču u Negotinu, i svuda dokle god je dolazio.

    Ko bi mislio da taj kaluđer, tako mekan u govoru i blag u ponašanju, može usesti na hata, razigrati ga, i svoju kamilavku baciti napred u vis, pa je opet stići i svojom rukom uhvatiti? A to je Dositije činio toliko puta u Šetonjskom Polju, od manastirske vodenice na Vrelu pa do Ždrela.

    Ko bi rekao da, već obnevideli starac, može i držati pušku a kamo li zgađati u nišan bolje od mladih i vojničkih izvežbanih građanskih starešina? A on je to činio toliko puta s načelnikom, pomoćnikom, i predsednikom okružnoga suda.

    Gostoljubiv je bio toliko da se, kad nema nikoga da ruča s njih, moralo trčati po mehanama u Negotinu, i pitati: nema li koji putnik stranac da dođe vladici na ručak?

    Pred smrt je zapovedno da se ne sahranjuje u crkvi, nego u groblju.

    — S narodom sam živeo, rekao je narodni vladika, baš kao i Mušicki: — s narodom hoću da sam i u groblju: travica neka mi po grobu raste.“

    Tako je i učinjeno. I baš kad su njemu kopali raku, našli su kosti junaka Hajduk-Veljka, i uzeli ih te sahranili u grobnicu kod brata mu Miljka.

    Docnije je iskopan iz toga groba, i sahranjen u grobnicu, u crkvi. Na grob njegov, stavljena je ploča s ovim zapisom:

    „Odje počivajet telo blaženousopšago pervago jepiskopa, timočkija jeparhiji, jaže osnovasja po osvoboždeniji Serbiji ot iga agarjanskago, Dositeja, rožodenago v selje Dabici, bliz Prilepa, posvećenog v arhijereja 2 februarija 1834, umeršago že v Negotinje, 2 aprilija 1854, imjeja 70 ljet svojeja žizni. Tjelo jego bje po smerti pogrebeno vnje sego hrama odesnuju oltarja, a 13 julija 1856 ljeta zdje vo grobnicu prenesesja.“

    Vladika Dositije, kad bi god dolazio u Beograd u sinod, svakad bi dozivao sve đake bogoslove iz timočke jeparhije, te bi ih video, poučio, i obdario. A i profesorima bogoslovije dao bi svakom po neki dar (po 1 dukat i po jednu svilenu maramu), s ovakom molbom:

    — Decu mi učite i pazite: vi ste im i učitelji i roditelji!

  • Niški mučenici

    Niški mučenici: Vladika Melentije, Prota Stojan, Pop Đorđe, Mladen Ovčarević, Golub Mutavdžija, i Radisav Ekmeščibaša.

    Vladika Melentije došao je u Niš posle Vladike Makarija Drugog; bio je čovek srednjega rasta, smeđe kose i brade; kad je poginuo, moglo mu je biti tek 50 godina; naravi je bio blage, života uredna, čista, ruke podašne, srca pobožna, a navika u svačem tačnih, osobito u crkvenim dužnostima.

    Kad je, godine 1815, Marašli-Ali-Paša, kao rumeliski valija, išao s vojskom na Srbiju, da uguši novi srpski ustanak, uzeo je sa sobom iz Niša i niškoga vladiku, i doveo ga u Ćupriju, radi pregovora sa Srbima. Odande je vladika Melentije više puta pisao Srbima pisma, i svetovao ih da se izmire s Turcima, a i njemu se je Knez Miloš obraćao više puta, te mu kazivao narodne nevolje, i molio ga da pomogne u vezira da se uglavi povoljan mir.

    Na taj način, Vladika Melentije je zagledao iz bliže u želje i težnje srpskoga naroda, i stupio u tešnje poznanstvo s narodnim starešinama, osobito s Knezom Milošem.

    Pošto je mir s Marašlijom utvrđen, Vladika Melentije vratio se u Niš, na svoje mesto.

    U ono vreme, u niškoj crkvi, bejaše prota Stojan Popović, daleko čuven i uvažen, ne samo kao sveštenik, nego i kao rodoljub, kao čovek mudar, i kao junak, koji ne zna za strah.

    I ovaj je prota bio lični poznanik Kneza Miloša.

    Prema svojim duševnim vrlinama, Prota Stojan se je odlikovao i telesnim osobinama. Bio je visoka rasta, krupna tela, snažna sastava, a glasa tako jaka da se je, kažu, moglo čuti čak na Gorici kad Prota Stojan peva u niškoj crkvi!

    Uz Protu Stojana, beše i sveštenik Đorđe Cincarin, rodoljub i junak, kakav se svakad visoko ceni.

    S ovom dvojicom sveštenika, živeli su u velikom prijateljstvu: Mladen Ovčarević, bakalin; Golub Mutavdžija, i Radisav Ekmeščibaša, prvi ljudi i u Nišu i u okrugu niškom i po imućnosti, i po uvaženju koje uživahu.

    Vladika Melentije poznao se je s tim ljudma, kako je došao u Niš; docnije se sprijateljio s njima kao da su mu bili rod rođeni.

    u proleće, godine 1821, na drugoj strani turske carevine, buknu ustanak kome su simpatisala sva hrišćanska srca.

    U Nišu, i u okolini, rodoljupci očekivahu svaki čas velike događaje.

    Ali ni Porta nije dremala: ona pribiraše vojsku da svaki ustanak u krvi utuli; a uz to razašiljaše note jevropskim silama da bi oslabila simpatije prema očajnicima koji su žudni slobodnoga daha.

    Da pak vatra ne bi planula i na ovom kraju carevine, gde je vešta ruka Kneza Miloša, već bila gotova da je, u potrebi, podstakne i upravi, Turci pohitaše u Niš s velikom vojskom.

    Husein-Paša, brzim hodom, preko Soluna, Kumanova, i Vranje, s 8000 hiljada ljudi, stiže u Niš.

    Knez Miloš, svakad vešt čovek, s jednim svojim pismom, pošalje u Niš Mula-Sali-Agu, i Mijalka Jovanovića iz Jagodine, da novoga niškoga Muhafisa pozdrave dobrodošlicom, i da mu od kneževe strane podnesu edije (dara), a to je: za klanjanje sidžadu od zelene kadife, na kojoj je zlatom navezena džamija s munarom!

    Husein primi dar, zahvali na komšiskom pozdravu, izjavi da nema zapovesti ništa činiti protiv Srbije, ali i Miloš neka sedi mirno.

    Mijalko, posle toga, ode niškom vladici, te i njega pozdravi od strane Kneza Miloša. Zahvaljujući na pozdravu, vladika uzme nekoliko pari lepih čarapa, te ih da Mijalku, govoreći:

    — Pozdravi Kneza Miloša, i ponesi mu evo ovo! Mi smo obuveni!…

    Učinivši što mu je zapoveđeno, Mijalko se vrati u Kragujevac, da javi Knezu kako mu je zapovest izvršio.

    Husein-Paša pak, čim se je smestio u niški grad, odmah pogubi Ali-Pašu, dotadašnjeg niškog muhafiza. Krivica mu je bila što je bio labav prema vladici Melentiju i drugim niškim rodoljubima.

    Posle toga, Husein dozva u niški grad vladiku Melentija, Protu Stojana, Popa Đorđa, Mladena, Goluba, Radisava i oko 200 drugih niševljana. Namera se nije krila: valjalo je svet zastrašiti da oturi i pomisao o ustanku, a da se to uradi, valjalo je nekoliko prvih ljudi da plate glavama.

    I u te strašne čase, nađe se prijatelja koji vladici Melentiju i Proti Stojanu ponudiše priliku da uteku. Na tu ponudu, vladika odgovori:

    — Ne ću! Bolje da stradam jedan ja, nego toliki narod. Jednom se mora umreti!…

    Prota Stojan reče:

    — Da pobegnem, reklo bi se da sam kriv. Ne ću!

    Kad treba seći hrišćanske glave, turski sud sudi vrlo brzo.

    Drugoga dana Sv. Trojice, ti su ljudi zatvoreni, a trećega dana, vojnici pašini izvedoše Vladiku, Protu Stojana, Popa Đorđa, Mladena, Goluba, i Radisava na niški most, gde su već bila dignuta šestora vešala ni konopci dole spušteni.

    Vladika je išao napred; za njim Prota Stojan, pa za protom ona četvorica. Svi su bili mirni i ozbiljni, kao da idu na neku religioznu svečanost. Svi bacahu svoje poslednje poglede na Jastrebac, na Srbiju…

    Vladika uze svoj konopac, prekrsti se, blagoslovi ga tri puta pa, nadenuvši zamku na vrat, reče:

    — Sad, sinci, vucite!

    Za trenut oka, vladika mučenik bejaše visoko u vazduhu!

    — Prota Stojan reče:

    — Ne može se povešati sav narod. Sano da ne čuje Jela (sestra mu) dok ne izdanem!

    I ode za svojim vladikom.

    I ona ostala četvorica umreše spokojno, junački, tako da izvršnik ove krvave presude reče:

    — Šteta što ovo nisu Muslomani!

    Kad ovih šest mučenika izdahnuše, Turci ostale niševljane pustiše; ali strah obuze svaku dušu hrišćansku.

    Turci su se radovali, ali su se varali. Oni su mnogo krvi prolili, ali još nisu saznali kakva je životvorna sila ta ljudska krv, kad se proliva za veliku misao! Narodna sloboda, kao i Hristova crkva, zida se na kostima mučeničkim?!…

    Bog neka da raj slavnim niškim mučenicima! Neka im je svetao pomen kroz potomstvo1.

    1. Kraljevina Srbija, str. 65—67. ↩︎

  • Nikšić Melentije

    Nikšić Melentije, rodio se u selu Brezovi, blizu Studenice, godine 1780.

    Knjigu je učio u manastiru Studenici, a tu se je i pokaluđerio 1800.

    Mošti Sv. Kralja Prvovenčanoga, još 1806 godine, prenesene su bile iz Studenice u Vraćevšnicu, a odatle su, u leto 1813, pre nego što je Srbija pala, donesene u Beograd, i odavde prenesene u manastir Fenek, u Sremu.

    S ovim moštima, išao je svuda i Melentije Nikšić, koji tu i arhimandrit postane.

    Karađorđe, ostavivši Beograd i Srbiju, 21 septembra 1813, pređe u Zemun, a odande ode u Fenek, gde arhimandritu Melentiju da na ostavu deset hiljada dukata1.

    Kad se je, docnije, idući s ruskim majorom Orlovim za Rusiju, ustavio u Karlovcima, i od Melentija poiskao svoje novce, duhovnik odgovori da nikakvih novaca nije primio!!…

    I tako Karađorđe ode u Rusiju bez dukata, a Melentije ostane kao čovek vrlo bogat. Ovu je stvar znao i pričao ondašnji zemunski prota Jevtimije Ivanović.

    Arhimandrit Melentije, boraveći u manastiru Feneku, često se je sastajao s prebeglim srpskim vojvodama, i s njima se dogovarao kako bi se olakšalo Srbiji njeno ondašnje teško stanje.

    Starešine pak, koje su ostale u Srbiji, često su poručivale i pisale ovima u Srem izbeglima, da se dovijaju ne bi li narodu kako god pomogli. Tako, u jednom pismu od 8 avgusta 1814, iz Topčidera, Knez Miloš, i još 11 bivših narodnih starešina, vele ovako: „Vama je slobodno, u ime sirotinje, ići caru te prositi. Kamo Arhimandrit Melentije? Kamo Stevan Živković? Kamo Milenko Stojković? Kamo Petar Todorović Dobrnjac? Gde su? Zašto se i opet ne trudite? Troška ako nemate, zašto pešice ne idete, hleba ne prosite, dok do cara dođete; na putu umirite od gladi, i mi, braća vaša, i rod, umiremo svaki minut od straha i zuluma po putovi. I opet vas gorkim suzama pozdravljamo i molimo u ime sirotinje2“.

    U početku godine 1815, na ime, 17 februara, Melentije piše u Beč Proti Nenadoviću dugačko pismo o stanju u Srbiji, pa, pored ostaloga, veli ovako:

    „Oh, brate moj! ne ćete mi verovati da nesrećniji časovi nisu mi došli, nego od jutros kako sam slušao reči Miloševe i stradanija narodna, i greduštu bedu na njih“… no evo bede sada, veli on dalje: — vezir ne pušta (Miloša) da ide (u narod)“.

    Kad je 1815 novi ustanak već uzeo mah, Melentije se je vratio iz Srema u Srbiju, i mi ga prvo vidimo u logoru u Crniljevu s Knezom Milošem, pred što će se dogoditi bitka, na Dublju (14 jula 1815).

    Docnije, kad je Knez Miloš uglavio s Turcima mir, i kad je Marašli-Ali-Paša, po tom miru, došao u Beograd, Melentije je, zajedno s Knezom Aksentijem iz Čibutkovice, poslan u Carigrad, da jave kako su Srbi propustili Marašliju u Beograd, i da zamole da se stvari, dalje, mirno počnu uređivati.

    Dok se Melentije, po tom poslu, bavio u Carigradu, stigne mu pismo od Kneza Miloša i Vujice, pisano 27 septembra 1815, na Belici, gde mu vele:

    „Mi svetejšemu patrijarhu preporuku činimo, da bi vas jepiskopom na jeparhiju šabačku učinio“.

    Po tom pismu, Melentije se odista u Carigradu zavladiči, pa, vrativši se u Srbiju, počne potpisivati se kao „mitropolit šabačko-valjevsko-užički“.

    Godine 1816, februara 18, izdao je Knez Miloš uredbu za sveštenstvo: koliko od naroda mogu uzimati vladike, a koliko popovi. Na toj uredbi potpisan je Knez Miloš, Mitropolit užički Melentije Nikšić, i arhimandrit vraćevšnički Melentije Pavlović.

    Ne prođe mnogo posle toga, a Melentije Nikšić pobrka se s Knezom Milošem.

    Kunibert piše da Melentije, imajući sultanski ferman, kao vladika, nije pripoznavao Knezu Milošu vlasti; da se je dogovarao s Marašlijom, da mu izda glavu Miloševu, pa, posle, da pokupi od naroda oružje; a Marašlija je, za tu uslugu, obricao njemu pomoći da svu vlast nad Srbijom uzme u svoje ruke, onako kad što je ima vladika u Crnoj Gori!

    Matija Simić kazivao je Jovanu Gavriloviću da je vladika Melentije prosto radio o glavi Knezu Milošu, što je Knez doznao.

    Doznavši vladičinu nameru, Miloš pošlje Marka Štitarca, Vula Gligorijevića, i Petra Lazarevića (Cukića) da Melentija nekako, u putu, ubiju.

    Ali se Štitarac, kako veli Kunibert, zadrži u nekakoj mehani, i Melentije prođe zasedu. Onda on dotrči u sami Šabac, ode vladici u dvor, posedi s njim, u veče, pa se oprosti i iziđe. Malo docnije, vrati se, i kidiše vladici u spavaću sobu, da ga ubije; ali je Melentije, osetivši zlo koje mu se sprema, bio izmakao kroz grlo od sobne peći koja se je baš tih dana nameštala. Štitarac potrči za njim, stigne ga, i poseče sabljom.

    Tom prilikom, pogubio je i dva mladića, Mitu i Miletu, koji su se desili kod vladike.

    Po izvršenju ovoga krvnoga dela, uzimali su, u vladičinu dvoru, ko je što milovao: Štitarac se hvatao za oružje; Vule uzme nož, palaske, čibuk, i neke sitne pare3; a Cukić, videvši da je sve poprskano krvlju, oturi i što je, u prvi mah, bio uzeo.

    Ovo ubistvo učinjeno je noću 16 juna 1816, u Šapcu.

    Melentije je ukopan u šabačkoj crkvi.

    Docniji šabački vladika, Janićije Nešković, rođak Melentijev, uzidao je u crkveni zid ploču, s ovim zapisom:

    „Ovde s desna, u ovom hramu, kod južnijeh, pri svetom oltaru, vrata, počiva mu brenije telesno, trudivšeg se za srpstvo izvesno, Melentija Simeunovića starovlaha, zvanoga Nikšića, užičkoga, rudničko-valjevskoga, požeškoga vladike, šabačkoga arhijepiskopa. Trideset i šest on požive leta; za rod poči, i pamet mu večna! Šesnaestog junija počinu; od svojijeh za… poginu! Na hiljadu i osme stotine, šesnaeste Hristove godine“.

    Ispod toga, stoji još ovo:

    „Tu Nikolić Mileta, i Zubanov Mita — oba zdje su počinuli, tad su, s njime, poginuli“!

    Melentije je bio čovek vrlo bogat. Pored silnih gotovih novaca, imao je mnoštvo svakojakih stvari, srebrnih, zlatnih, bisernih, i t. d.

    U njega je bila snaha za bratom mu, neka gospođa Marta, kojoj je ostalo mnogo od vladičinih novaca. Tu Martu je, posle, kao udovicu, pribrala k sebi Kneginja Ljubica, i udala je za svoga brata od ujaka, Kneza Vasu Popovića, iz Beršića.

    Vladika Melentije bio je i uglađen čovek, više od mnogih svojih suvremenika. Tako, na priliku, on je tu svoju snahu Martu učio da, pijući kavu, ne srče, nego da je pije ćuteći, sišući; kad jede, govorio joj je, da ne otvara usta dokle kašiku ne prinese k ustima, i još mnogo gospodskih običaja kazivao joj je, a i sam ih je se držao.

    Dopuna

    Nikšić Melentije, svete studeničke lavre arhimandrit, nahodio se, 1814 godine, kao nastojatelj manastira Feneka u Sremu.

    Tada je on dao Vuku St. Karadžiću novaca, te je štampao „Pismenicu serbskoga jezika, po govoru prostoga naroda, u Vijeni 1814.“

    Za tu pomoć Vuk mu je osobito toplo zahvalio.

    Za ovoga Nikšića kazivaše pok. Vladika Janja (koji veljaše da su njih dvojica rod) da se je zađakonio 1797; da je sveštenikom postao 1800, a za arhimandrita ga je proizveo beogradski mitropolit Leontije 1809.

    Dalje Vladika Janja govoraše da je Nikšić, kao narodni deputat, išao u Petrograd Caru Aleksandru Prvom, i da se odonuda, bogato obdaren, vratio,

    A o samoj smrti Melentijevoj Janja je zapisao samo ovo:

    „Pogibe noću od Jovana Mićića, Đoke Stojićevića, i Marka Štitarca.“

    1. P. Stojanović veli da je bilo 4.000 dukata a ne 10.000. Gled. Preodnica, str. 128. ↩︎
    2. M. Nenadovića Memoari, str. 221 i 222. I celo ovo pismo valja da pročita svaki Srbin. ↩︎
    3. Posle podosta godina, ode Vule na neko kumstvo, a lopovi dođu te mu odnesu taj nož, čibuk, sitne pare, i još 500 dukata njegove tekovine. Posle toga, gospođa Vida, žena Vulova, govorila je: „Dođoše lopovi za proklete sitne pare, te mi odneše 500 dukata prave muke“!… ↩︎

  • Nikolići Ilija i Milija

    Nikolići Ilija i Milija Braća Šunderići Rudničani, dobrotvori

    Na kraju prošloga i prvih desetina ovoga veka u selu Bečnju, u Rudničkoj Moravi, živeo je jedan seljak, umrli siromašak, po imenu Nikola Šunderić, koji je imao punu kuću dece, muške i ženske, a od imanja nigde ništa.

    Od sve dece Nikole Šunderića, dva njegova sina pokazaše tek posle svoje smrti, kakvo je srce u njih kucalo, jer ostaviše slavan spomen nakon sebe.

    Meni je vrlo mila dužnost da ovde zapišem što sam mogao saznati o njihovu životu, a dobro delo svoje oni su sami slavno obeležili.

    Od ta dva brata, stariji se zvao Ilija a mlađi Milija. Oni su se, po očinu imenu, zvali Nikolići a Rudničani su prozvani s toga što su rođeni u okrugu rudničkom. Tako:

    Nikolić Ilija rodio se 30 maja 1819, u selu Bečnju, okruga rudničkoga.

    U redovnu vojsku pisan je 11 novembra 1840.

    U vojsci je postao kaplar 11 novembra 1841; podnarednik 5 septembra 1845; narednik 23 aprila 1848; potporučnik 6 januara 1859; poručnik 27 januara 1861; kapetan druge klase 1 aprila 1865, a kapetan prve klase 1 januara 1872.

    Posle toga stavljen je u penziju, i dalje je živeo u Beogradu.

    Preminuo je 1898 i saranjen je u Novom groblju.

    O dobročinstvu Ilijinu biće reč malko niže. Sad o bratu.

    Nikolić Milija rodio se 21 avgusta 1820 u selu Bečnju, gde i brat mu Ilija.

    I ako je bio mlađi od Ilije, Milija zbog siromaštine ostavi svoju kuću, i dragovoljno se piše u vojsku 21 dekembra 1839.

    U vojsci je postao kaplar 27 februara 1843, a podnarednik 27 maja 1345, narednik tek 11 avgusta 1860; potporučnik 10 januara 1862; poručnik 16 februara 1867.

    Neko vreme, zbog telesne slabosti, bio je izišao iz vojske; ali je pred rat na novo stupio u vojsku i postao kapetan druge klase.

    Iza toga stavljen je u pensiju. Preminuo je 31 januara 1900 u Beogradu, i saranjen je u Novom groblju.

    Ova dva brata, Ilija i Milija, nisu se nikad ženili, a boravili su zajedno kad god ih služba nije razdvajala. Oni su živeli tako skromno da su, što ono reč, otkidali od svojih usta, te su stekli krasnu imovinu. Jer su, posle smrti, zajednički ostavili oko 150.000 (sto pedeset hiljada) dinara Domu za sirotnu i napuštenu decu!

    Rođeni u velikoj siromaštini, živeli neznani i neviđeni, štedili od svojih usta, od odela i od svake lične ugodnosti, a posle smrti njihova su imena zamirisala mirisom dobročinstva, koje je najlepše svedočanstvo njihovoga bolećivoga srca. I to dobročinstvo namenjeno je opet sirotinji, koja će njih obojicu blagosiljati do veka.

    Neka tamnjan zahvalnosti vazda kadi ova čestita imena: Iliju i Maliju Šunderiće Rudničane!

  • Nikolić Tihomilj (Teša)

    Nikolić Tihomilj (Teša), rodio se u Kragujevcu, 17 aprila, 1832 godine.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i filosofiju u Beogradu.

    Godine 1849, avgusta 15, dragovoljno je stupio u redovnu vojsku, a kad je, na skoro za tim, osnovana vojna akademija, ušao u nju, kao „pitomac“, 6 septembra 1850.

    u školi je bio među prvim đacima u svakom pogledu.

    Po svršetku ove škole, postao je, 11 oktobra 1855, artileriski potporučik, i poslan je, o državnom trošku, u Belgiju da dovrši svoje vojničko obrazovanje.

    Godine 1869, januara 1, postao je major; godine 1875 januara 4, pukovnik, a godine 1882, januara 19, đeneral.

    Godine 1860, bio je komandir prve poljske baterije, a godine 1862, kad je, posle bombardanja Beograda, buknuo sukob između Srba Užičana i užičkih Turaka, Nikolić se, u Užicu, vladao i kao junak i kao mudar komandir, te je borba brzo prekinuta, i spor raspravljen o malo žrtava.

    Nikolić je slan u Grčku, po političkom poslu, koji je izvršio na zadovoljstvo obe strane.

    On je bio u kneževoj sviti, kad je Knez Mihailo, po zauzeću gradova u Srbiji, išao u Carigrad Sultanu u pohode.

    Posle smrti Kneza Mihaila, Nikolić je poslan u Pariz, te je otuda uzeo i doveo u otadžbinu Kralja Milana, koji je onda bio u Parizu u školi.

    Godine 1874, bio je komandant stajaće vojske, a od 20 avgusta 1875 do 4 novembra 1876 vojni ministar.

    Za Nikolićeva ministrovanja učinjene su spreme za prvi naš rat s Turskom, i rat je taj vođen i svršen.

    Drugoga našega rata protiv Turske, Nikolić je bio komandanat ibarske vojske, koja je radila naročito na Javoru.

    Posle toga, opet je neko vreme bio vojni ministar.

    Ali se već počela u njega javljati bolest koja ga je, najposle, i u grob svalila.

    T. Nikolić je bio dobar drug, hrabar vojnik, i čestit čovek u opšte.

    Imao je od vladalaca ove odlike: Takovski krst prvog reda, s mačevima, beloga orla trećeg reda, spomenicu za obnovu kraljevine; orden Franje Josifa prvog reda; gvozdenu krunu trećeg reda; Rumunsku zvezdu prvog; Stanislava drugog, Spasitelja trećeg, i belgiski orden crvenoga krsta.

    Teša je bio čovek vrlo pristupan svakom, i ponašao se demokratski sa svakim. Za to su ga voleli za života vrlo mnogi ljudi.

    On je umro u Beogradu 13 septembra 1886, i ukopan je u novom beogradskom groblju.

    Pratnja mu je bila neobično mnogobrojna i veličanstvena.

  • Nikolić Sergije

    Nikolić Sergije, rodio se u Novom Sadu, 1816.

    U mestu rođenja svojega, svršio je osnovnu školu i gimnaziju, a filosofiju i prava u Pešti.

    Godine 1840, prešao je u Srbiju, i 26 februara, te godine, postao je sekretar u beogradskoj konzistoriji.

    Godine 1842, septembra 27, postavljen je za profesora prava u liceumu koji se je, docnije, prozvao Velika Škola.

    Najpre je Nikolić predavao prirodno pravo, narodnu jekonomiju, rimsko pravo, i nemački jezik: posle je predavao pravo administrativno, pravo međunarodno, i javno pravo Srbije. Kroz jednu godinu zastupao je i profesora državnih nauka.

    Posle smrti Koste Brankovića, vršio je, neko vreme, dužnost rektora u velikoj školi.

    Bio je član Društva Srpske Slovesnosti; i član i delovođ odbora prosveštenija.

    Godine 1866, februara 1, po službenoj potrebi, stavljen je u penziju, i, posle toga, živeo je u Beogradu.

    Umro je 8 novembra, 1874.

    Sergije Nikolić bio je čovek bistra uma, logično uređena mišljenja, i predavao je vrlo jasno i vrlo razgovetno; ali je bio spor za priču; poslednje vreme svoga života, osobito od kako mu je umrla žena, bio se je veoma zapustio tako da je bila žalost pogledati ga: toliko je u odelu i održanju čovek sebe zanemario.

    Srpska književnost od Sergija Nikolića ima:

    1. Slovo o Sv. Savi, 1845;
    2. Budilnik narodne prosvete, sveska prva, u Beogradu, 1851.
    3. Život Nemanjin, prevod iz sastava Sv. Save i St. Prvovenčanog, u Beogradu, 1859;
    4. Srpski narodni veliki Očenaš, u Beogradu, 1859;
    5. Srpski državnonarodni Očenaš, za vojvođane, u Zemunu, 1861.

    Pisao je sitno, ali tako zbijeno, čisto, i čitko kao da je štampano. Samo je milovao da sastavima svojim nadeva imena iz nekoliko reči, kao da bi hteo samim imenom i sadržinu im kazati.

    Dopuna

    Nikolić Sergije bio je u Beogradu osnovao Društvo za čuvanje srpskih živopisa.

    Pravila za to Društvo odobrio je ministar prosvete Stefan Marković 13 marta 1856 P№328. Mitropolit Petar dao je u svom dvoru jednu sobu za slike, kojih je bilo oko 70. Najviše je bilo slika od pok. Dimitrija Avramovića a imalo je i nekoliko kopija s tuđih glasovitih radova.

    Izveštaj o radu toga društva pročitao je Sergije Nikolić 13 februara 1857, kao na dan Sv. Stefana Nemanje, u čitaonica beogradskoj.

    I pravila i ovaj izveštaj štampani su u Srpskim Novinama od godine 1857, u broju 44 str. 167—168.

  • Nikolić Jovan

    Nikolić Jovan, rodio se godine 1805, u selu Vranjevu, blizu Bečeja, gde mu je otac bio učitelj.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i filosofiju u Segedinu.

    U Srbiju je prešao 1827, i bio je, najpre, učitelj u osnovnoj školi. Docnije je prešao u savet, u državnu službu, otkuda ga je uzeo Knez Miloš za sekretara svoje kancelarije, i posle je postao sekretar popečiteljstvu unutrašnjih dela, pa i načelnik u tome popečiteljstvu do 1842.

    Kad se je, godine 1840, narod, došavši u Topčider na skupštinu, bio pobunio, Nikolić je stao na neko bure, i besedio je tako živo, da je ljude utišao.

    S odlaskom Kneza Mihaila, i Nikolić je ostavio Srbiju, ali se je, na skoro, vratio, i 1847 postao je profesor u Negotinu, gde je i preminuo, 17 maja 1853.

    Na grobu mu je ploča od crvenog mramora s ovim zapisom: „Grob Jove Nikolića, do 1842 načelnika popečiteljstva vn. dela; od 1847 upravitelja polugimnazije negotinske, koji je kao takovi, 17 maja 1853, u 48 godini života svoga, preminuo. Žena njegova Savka, sinovi Tihomilj i Vladimir, i kćeri Draginja i Bosiljka postaviše mu ovaj kamen“.

    Od Jovana Nikolića imamo:

    1. Zlatni izvor domostroiteljstva, ili londonski familijarni recepti, i novoizobretene tajne prirode, u Beogradu, 1833, i
    2. Narodni srpski oglasitelj, za godinu 1841.

    Ovo poslednje je kao neki šematizam, u kom su imena svih ondašnjih kmetova u Srbiji.

    Kažu da je nešto ostavio i u rukopisu, ali se ne zna šta je, ni u koga je.

  • Nikolić Isidor Srbogradski

    Nikolić Isidor Srbogradski, rodio se u Sentomašu, godine 1806, od plemićske kuće Nikolića (Džavera).

    Nauke je učio u Segedinu, Pečuju, i Pešti, pa je postao advokat i veliki beležnik bačke županije.

    Još kao đak, Nikolić je pisao latinske ode. Vladika Mušicki vratio ga je na srpski Parnas.

    Godine 1837 i 1842 bio je poslanik na karlovačkom saboru koji je birao mitropolite Stankovića i Rajačića.

    Godine 1843, premešten je u Budim za sekretara u namesništvu. Tu ga je zatekla burna godina 1848. Nikolić se je sklonio u Beč; a pošto se vratio mir, na kraju 1849, vrati se dole kao veliki župan za županije bačku, torontalsku, i za okrug vršački. Stolica velikom županu do 1853 bila je u Somboru, a godine 1852 ukide se veliko županstvo, i Nikolić dođe u penziju. Umro je u Somboru 1862.

    Osim mnogih manjih oda i pesmica (na srpskom jeziku i na latinskom), napisao je:

    1. Tragediju „Car Lazar“, 1835;
    2. 9. člen o poljskom redohraniteljstvu, 1841;
    3. Spomeni naroda srpskog u bizantiskim spisateljima, 1843;
    4. Vojvodstvo Srba austriskih, 1849; i
    5. Istoriju velikog županstva bačko-torontalsko-vršačkog, od 1849—1852.

    Ovu je knjigu cenzura uzaptila i sve štampane egzemplare uništila.

    Nikolić je bio čovek lep, visok, krupnih kostiju, prijatan na oči, mila glasa, rečit, a dobra srca: pravi stari Srbin o kakvima se priča. Mnogo je pomogao da se Novi Sad i Sentomaš dignu iz svojih razvalina.

    Car austriski dao je Isidoru Nikoliću pravo da se zove Srbogradski on i njegovi potomci.

  • Nikolić Atanasije

    Nikolić Atanasije, rodio se u selu Brestovcu, u Bačkoj, 18 januara 1803, od oca Nikole i matere Marije.

    Osnovnu školu učio je u Somboru; gimnaziju je počeo u Karlovcima, a dovršio u Novom Sadu. Filosofiju je slušao u Đuru, a školu artilerisku u Beču.

    Posle toga, sišao je u Novi Sad, i ogledao da otvori školu za crtanje. Kad mu to nije pošlo za rukom, onda se je spremio te, na peštanskom universitetu, položio indžinirske ispite, i dobio indžinirsku diplomu.

    Kao takav, radio je besplatno u bačkoj međi, a za tim je otišao za upravnika Čarnojevićevih dobara.

    Docnije je služio, kao indžinir, kod Grofa Šenborna, u Munkaču.

    Pozvan za profesora u novi kragujevački Licej, Nikolić je prešao u Beograd baš onih dana, 1839, kad je Knez Miloš ostavio Srbiju, i kad je sin i naslednik njegov, Knez Milan Obrenović Drugi, ležao na samrtnoj postelji.

    Nikoliću je, čim je došao, palo u deo da nacrta neke grbove za pratnju svetlom pokojniku, koji je preminuo 26 juna, a sahranjen 28 toga meseca.

    U jesen, te godine, Nikolić je otišao u Kragujevac kao profesor i rektor mladoga „Liceuma“.

    Nikolić je, 1872, napisao, i posle sebe ostavio, svoju biografiju1. Značajno je i za njega, i za neke njegove zemljake koji su prelazili ovamo, ono što on piše o svom putovanju od Beograda do Kragujevca 1839.

    Oni, često, tuguju za belom kavom, kao Izrailjci u pustinji za misirskim mesarnicama.

    Ja to ne bih ovde pominjao da on, u svojoj 69 godini, nije našao da je vredno sve te sitnice staviti u svoju avtobiografiju, i sačuvati ih potomstvu.

    Kad se licej iz Kragujevca premesti u Beograd, pređe s njim i Nikolić, ali ne ostane dugo na katedri.

    Na skoro je postavljen za načelnika policisko-jekonomnom odeljenju popečiteljstva unutrašnjih dela.

    Godine 1857, od načelnika odeljenja, Nikolić je avansovao za pomoćnika popečitelju unutrašnjih dela.

    Godine 1858, Svetoandrejska skupština, u kojoj je bilo nekoliko jakih ljudi, koji su Nikolića mrzili, rešila je da se on progna iz Srbije, i odista je neko kratko vreme proživeo u progonstvu, pa se, docnije, vratio, dobio penziju po godinama svoje službe, i živeo je u Beogradu.

    Nikolić, kao načelnik policisko-ekonomnog odeljenja, radio je mnoge važne poslove, sastavljao projekte za policiske uredbe i zakone, pisao raspise kojima je zakone objašnjavao, i vlastima, davao upute; on je uredio prvu zemljodelsku školu, u Topčideru; on je zasadio topčiderski park, i sav Topčider, i zaveo je bio i neku tvorilju (fabriku) za ćebad i sukno, na topčiderskoj reci; nastajavao je da popravi sojeve naše domaće stoke, da na bolji put upravi zemljoradnju, i celu poljsku privredu.

    Nikolićevi književni radovi ovo su:

    1. Srpski slavuj, Budim, 1827;
    2. Ljubav Milanova, romantična povest, Budim, 1830;
    3. Algebra, ustrojena za upotreblenije slišatelja, Filosofije, Beograd 1839;
    4. Elementarna Geometrija, Beograd, 1841:
    5. Kraljević Marko i Arapin: pozorišna igra s pesmama, Beograd, 1841;
    6. Narodne srpske pripovetke, Beograd, 1842;
    7. Dragutin kralj srpski, žalosno pozorije, N. Sad; 1844;
    8. Iskusni zemljedelac, Čiča Srećko, 1, 2, i 3 sveska, Beograd, 1853—1854:
    9. Kraljević Marko i Vuča Dženerale, za pozorište, N. Sad. 1861;
    10. Bukvica sreće i blaženstva, sveske 1, 2, i 3, Beograd, 1870;
    11. Čiča Srećkov list, koji je uređivao nekoliko godina.

    Osim tih spisa, Nikolić je mnogo prevodio i sastavljao za razne prilike, i za razne naše listove.

    Čovek visoka rasta, jaka sastava, krepka zdravlja, uredna života, Nikolić je bio za čudo vredan u svakom poslu, i izdržljiv ma u kakom teretu da je.

    Nije se odlikovao dalekim vidikom, nije bio umešan da pridobije ljude za se i za svoje namere, niti je imao sreće u procenjivanju prilika i uslova za napredak ove ili one reforme koju je želeo uvesti, ali je uvek bio neumorni radnik, i čovek čistih namera.

    Pod kontrolom prosvećena, široka državničkoga uma, Nikolić bi bio izvršilac koji se ne bi mogao dovoljno platiti.

    U službi, prema starijima bio je poslušan kao vojnik, a prema mlađima prek, grub, i, često, nevaspitan. U životu u opće malo druževan. Srbiju i Srbe iz Srbije voleo je sa svim istinski, ali je na njih gledao kao na ljude proste, koje valja vaspitati i doterati da budu kao što su njegovi zemljaci, u kojima jedinima nalazio je Srbe za ugled!

    Među tim, u životu, baš ovi Šumadinci, možda i bez znanja Nikolićeva, prevaspitavali su njega samoga.

    U prilog tome, evo što sam doznao od njega samoga.

    Jednoga dana dođe starac Nikolić mojoj kući, i donese neki podebeo rukopis. To je ono prevod Smajlsove knjige „Karakter“. Nikolić je našao tu knjigu na nemačkom jeziku, preveo je, i nudi je Čupićevoj Zadužbini za štampanje.

    Po što sam pročitao prevod, našao sam da je jezik vrlo rogobatan; osem toga, Nikolić je one primere koje je Englez uzimao iz svetske istorije, zamenio primerima iz istorije srpske, pa je, u tom poslu, gotovo svuda bio loše sreće.

    Pročitavši sve to, odem starcu i kažem što mislim o rukopisu.

    — E, mili rode, reče mi on, malko srdito: — šta vi hoćete od mene? Znate li vi, da ja srpske gramatike nikad nisam učio?

    — Verujem, rekoh ja, sležući ramenima.

    — I ovo što pišem srpski, znate li ko me je naučio?

    — Moliću, da čujem!

    — Ilija Garašanin!

    — E, molim vas?

    — Da; tako je! Došao ja k njemu u popečiteljstvo za načalnika. On mi zapovedio da napišem cirkular na načalničestva. I ja napisao kako sam najlepše umeo: sve veliki periodi, pa sve glagoli na kraju, i onako što bi nemački bilo baš kako treba.

    — Garašanin uze te pročita taj moj koncept, manu glavom, osmenu se, pa reče:

    — Za koga si ti ovo pisao, Nikoliću?

    — Za načalničestva, odgovorih ja.

    — E noj brajko, pa ovo jedva ja razbiram šta je, a kako će ga razabrati moji načelnici? Ne valja ovo ništa! Nego ti napiši prosto:

    Načelništvu tome i tome.

    Preporučuje se načelništvu

    1. to i to,
    2. to i to,
    3. to i to.

    I sve neka je kratko; neka je razgovetno, da ga i najprostiji čovek može razumeti. Ne umeš li to, kaži mi da napišem ja! Pa i ne čekajući da ja odgovorim, uze pero i, na mom konceptu, napisa kako je hteo, i pruži mi što je napisao. Ja tek tada videh kako je prosto i razgovetno kazano ono što je u mene bilo tamno i nerazgovetno.

    I posle toga, marljivo sam čitao sve što je pisao. To ti je sva moja škola u srpskom jeziku i u srpskom stilu!

    Živeći u Beogradu, kao penzionar, Nikolić je više puta uziman za mnoge državne poslove. Tako ga je, između ostaloga, Knez-Mihailova vlada slala u Rusiju, te je odonuda, preko Rumunije, doneo u Srbiju oružje koje nam je za rat trebalo.

    Nikolić je umro u Beogradu 28 jula 1882, i sahranjen je kod Markove Crkve, u Paliluli.

    1. Nalazi se u arhivi Srpskog Učenog Društva. ↩︎