Аутор: Milan Đ. Milićević

Nenadović Jakov, mlađi brat Kneza Alekse Nenadovića, rodio se u selu Brankovini. Do smrti brata svoga Alekse, Jakov je gledao kuću, i trgovao, a u narodne se poslove nije mešao.

Mehmed-Aga Fočić, pogubivši Kneza Aleksu, u Valjevu, pozove Jakova, i ponudi ga da bude knez na Aleksinu mestu. Jakov ponudu ne primi, nego istavi Fočiću nekoga Peju, koji je služio u Kneza Alekse, a bio je nešto i svoj Nenadovićima.

Među tim je ustanak već planuo u Šumadiji, i širio se na sve strane. Jakov odmah počne pribirati oko sebe ljude, i spremati se da osveti brata. Znajući da je u Valjevu Turaka malo, i da njima ni otkuda ne može pomoć lasno doći, on Valjevo ostavi, pa se prvo uputi k Šapcu, i na toj strani najpre se sudari s Turcima, mestimice, na selu Beljinu.

Jakov, kao trgovac, imao je, još pre ustanka, poznanika u Sremu. Među patriotima na onoj strani, koji su želeli uspeha srpskom ustanku, bio je i neki Dimitrije Puljević, trgovac u sremskoj Mitrovici¹. Taj čovek je dobio za novce jedan top iz grada Varadina, i doturio ga Srbima, naravno opet za dobre pare. Jakov je, s tim topom, došao na Šabac, i stao tući varoš. Jakov je prvi osvojio Šabac od Turaka!

Vuk priča da se je Jakov time bio tako podneo da je gotovo Crnoga Đorđa držao za manjega od sebe. To je moglo biti amo kad je Đorđe daleko, a kad je blizu, nije ga za onda bilo ko bi se prema njemu mogao isprsiti!…

Posle slavne pobede na Mišaru, 1 avgusta 1806, kad su sve vojvode: Karađorđe, Milan Obrenović, Knez Sima, Jakov, Marko Katić, i Prota Nenadović, bili pred Šapcem, piše rodoljubivi Kosta Jovanović: — Jakov je skoro na smert bolestan, ali ne sme da leži; jerbo mu Đorđe kaže: „Nisi nikad ni valjao; zelenu tikvu prvi mraz ubije, pak, siroma, od Đorđa živ umro; ne sme okom trenuti“².

Za osudu je Jakovu što je onako verolomno ubio Ćurčiju, makar da je onda tako vreme bilo.

Godine 1811, po onoj čuvenoj reformi, Jakov je pozvan u savet, za popečitelja unutrašnjih poslova, a sinovac njegov, Prota Mateja Nenadović, izašao je na Drinu, u vojsku.

Godine 1813, Jakov je, na Zabrežju, prevezao sve svoje, pa posle i sam prešao u Srem. Odatle je sproveden u Cilu, u Štajerskoj, a odande je, docnije, otišao u Rusiju, i nastanio se u varoši Hotinu, u Besarabiji.

Godine 1830, novembra 30, pročitan je u Srbiji Hatišerif, kojim su prava Srbije stavljena pod međunarodno jamstvo. Ruska vlada, posle toga, objavi svima srpskim beguncima ovo: Pomoć, koju im je, dotle, Rusija davala, prestaje; i oni se ili moraju vratiti u Srbiju, ili se zakleti na rusko podanstvo!

Tada se Jakov Nenadović, sa svom svojom porodicom, vrati u Srbiju. To je bilo godine 1831.

Knez Miloš, ukazom svojim od 23 februara 1835, br. 532, među drugima, odredi Jakovu Nenadoviću „60 talira na džep, a on je, veli se u ukazu: — već primio, u ime penzije, kapital, od koga uživa i on i familija njegova³.

Jakov je milovao da živi, i da se vlada, kao čovek gospodin. Pok. Luka Lazarević pričao je za njega da on, kad se brija, namesti po dva ogledala. I, po čitav sahat, muči berberina, dokle ga ne obrije sa svim onako kako je njemu volja. Taman siromah berberin svrši, a Jakov napipa rukom svoju bradu, i upre prstom:

— Ovde ovde još izbrijaj!

Kad to svrši, on nađe drugo mesto, i rekne:

— Još malo ovde!

I tako to strugutanje i glađenje traje po ceo sahat vremena!

Jakov je umro 1836, i ukopan je u Brankovini, pored brata, svoga Alekse.

1. Ovaj Dimitrije Puljević došao je, 1839 godine, u Srbiju, kao star i siromah čovek, i molio je da mu srpska vlada da penziju za usluge koje je Srbiji činio za Karađorđevoga doba. Prota Nenadović zauzimao se za njega, i dano mu je, jednom za svagda, 500 talira.
   On je na skoro, posle toga, i umro. ↩︎
2. Kneževina Srbija, str. 499. ↩︎
3. Srpske Novine od 1835, br. 7. ↩︎

Nenadović Aleksa (Stevanov), rodio se u selu Brankovini, 2 časa na sever od Valjeva.

Kao čovek razborit, otresan, i slobodan, izašao je bio za rana na glas u svojoj okolini. S tih svojstava, izabran je za kneza, knežini tamnavskoj i, kao knez, odlikovao se je zaklanjanjem naroda, pred Turcima od preteranih poreza i kojekakih drugih globa i nameta turskih.

Za ratovanja austriskoga, odsečno je držao stranu Austrijancima, gledajući u njima Hrišćane, i smatrajući u njihovim pobedama pobedu svojega naroda. ušavši u red dragovoljački, postao je oficir, i nosio je oficirsku uniformu. Ali kad se Austrijanci s Turcima izmiriše, ostavivši Srbe u gorem stanju nego što je bilo ono u kom su ih zatekli, Aleksa je, u Sremskim Karlovcima, kazao u oči pukovniku Mihaljeviću ove značajne reči:

— Nemam pisara, niti drugih učenih ljudi, ali ću sam ići od manastira do manastira, i kazivaću svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad, ko je Srbin, ne veruje Nemcu!…

— Ćuti Aleksa, veseo bio, odgovori mu Mihaljević: — čuće Nemci, pa će te olovom živa zaliti!

— To ja govorim Srbinu a ne Nemcu, završi Aleksa.

Posle se je vratio u Brankovinu kući, i opet je ušao u narodne poslove, jer je, po odlasku Nemaca, bilo nastalo pravo besuđe u Srbiji.

Dokle je u Beogradu bio vezir čestiti Mustaj-Paša Šinikoglija, narodni su knezovi vršili gotovo sve narodne poslove, te je i narodu bilo dobro, i knezovi su, prema svojoj pameti i dobroti, mogli činiti, svaki u svojoj knežini, što više dobra. Ali kad dahije, udavivši Mustaj-Pašu, postaše samovlasni gospodari u Srbiji, onda se knezovi ne samo pretvoriše u proste turske izmećare, nego su još bili pod sumnjom, kao ljudi nepouzdani, kao ljudi koji vole strani carskoj, ili i ma čijoj nego dahiskoj.

Godine 1803, o Ilinu dne, dođe u Valjevo neki Gazija, subaša sa zabreške skele, i pokaže Knezu Aleksi neko pismo koje je glasilo ovako:

„Pozdravlje tebi, gospodine Majoru Mitezeru, u Zemunu, od mene Kneza Alekse i od Prote. Da znate, da smo mi ove dahije među sobom pozavađali, i oni će se skoro između sebe potući. Za to molimo pripravite džebane, i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu, da dahije odavde oteramo. Ako tome pismu ne verujete, pitajte bazrđan-bašu Petra Ičkogliju, ili Janka Zazića iz Skele, i Eladiju iz Zabrežja: oni će vam iz usta sve kazati“!

Gazija veljaše da je ovo pismo uhvatio na skeli, i doneo ga je u Valjevo. Aleksa je i pre bio čuo da je to pismo uhvaćeno, ali je sve jednako govorio da nije njegovo, i da ne zna ko ga je pisao. I Gaziji je sada kazao tako isto, ali ga ipak zamoli i pobrati, da mu to pismo da, te da vidi i dozna: ko to njemu radi o glavi! Gazija obreče da će ga dati, pošto ga najpre pokaže jednom čoveku (Mus-Agi Fočiću, u Šapcu).

Gazija ode, i više se ne vrati.

Aleksa je slao svoga brata Jakova u Šabac Mus-Agi da ga uveri da je to beda, izmišljena na njega, i da on ne zna ništa za to pismo. Mus-Aga, širet, odgovori Jakovu da davno zna za to pismo; ali da to nije ništa.

Rekao bi čovek da odista i nije bilo ništa.

Ali dahije, opažajući nezadovoljstvo u narodu, naume da iseku sve glavnije ljude, te da vlast nad Srbijom sebi obezbriže za duže vreme.

U tom je prošla druga pola godine 1803, a u početku 1804 oni odista počnu seći knezove. Fočić Mehmed-Aga, rođeni brat onoga Mus-Age u Šapcu, sa dve sta momaka, iz Beograda dođe u Valjevo; uhvati Kneza Aleksu, Iliju Birčanina, i Milovana Grbovića (sina staroga Kneza Nikole Grbovića koji je u to doba bio bolestan). Milovana pusti, a Kneza Aleksu i Iliju Birčanina poseče, pred veče, 23 januara 1804, na 80 hvata niže valjevskog mosta, na poljani, do Kolubare.

Pred što će ih poseći, Fočić je zapovedio da se pred Valjevcima pročita ono gornje pismo, i rekao je:

— Valjevci! Ova knjiga seče glavu Knezu Aleksi!

Telo Aleksino uzela je rodbina i sahranila kod crkve u Brankovini.

Nedići Braća, Damnjan i Gligorije, rodili su se u selu Osečini, 6 časova na zapad od Valjeva, na granici među valjevskom Podgorinom i Jadrom.

Iznajpre su se bili odmetnuli u goru, i četama su udarali na Turke; a kad, godine 1804, bukne narodni ustanak, onda Nedići samo produže svoj rad i, u društvu s Đorđem Ćurčijom, približe se k Lešnici i k samoj Drini.

Nije poznat ceo život ove slavne braće, a nije ni potrebe istraživati ga. Lazareva Subota, u oči Cveti, 1804, njima je bila dovoljna da ostanu u slavnom pomenu do veka: oni su, za jedan dan, uradili što mnogi nisu mogli uraditi svega svojega, ma i dugoga veka.

Nedići su, s družinom svojom, bili kod manastira Čokešine, onda kad je Mula Nožina, s velikom vojskom, dolazio od Lešnice, idući k Šapcu. Jakov Nenadović i Đorđe Ćurčija, starešine srpske, zavade se nešto među sobom, i srpska vojska, od te svađe, još više otanča. Ćurčija je predlagao da se izmaknu u planinu, a Jakov da se zatvore u manastir, pa tu da dočekaju Turke. Nedići naume da izađu pred Turke u otvoreno polje.

Da poslušamo Višnjića, neka nam ispriča junačku smrt nesamrtnih Nedića.

Na predlog Jakova Nenadovića, da se zatvore u crkvenu avliju, da načine busije, i tu Turke dočekaju,

„ … besede dva brata Nedića:
‘Čiča Jašo, što si poludio?
Mi nijesmo jedne ženske glave,
Pod zatvorom ženski da pomremo,
Pa da crkvu krvlju obojimo,
Da kostima crkvu potrusimo;
Već hajduci ubojni junaci,
Što zameću po krajini kavgu
Izmeđ’ cara i izmeđ’ kraljeva;
Nego hajd’mo da sretnemo Turke,
Da se dalek’ s njima pobijemo,
Đe je svemu svetu na vidiku.
To rekoše, pa se poslušaše
Svi šarene puške potprašiše;
Pa Nedići naprijed pođoše,
A za njima Damnjan Kutešanac,
Za Damnjanom Damnjanović Panto!
A za Pantom Družina ostala.
Čiča Jakov na Đogatu Jaše,
Golu sablju u rukama nosi,
Ide viđet’ pobit’ kako će se?
Na daleko susretoše Turke,
Povisoko od bijele crkve,
Viš’ Vranjevca duboka potoka,
Na visoku brdu goletnome,
Đe Lješnici jeste na pogledu.
Dva Nedića busije ne traže,
Već padoše oba na koljena,
I obadva puške oboriše,
Obe pukle, ostale im puste.
Bogo mili, čuda golemoga,
Đe dva brata, dva Nedića mlada,
Pogodiše u turskoj ordiji
Do dva brata, dva Turčina mlada,
Oba brata, oba barjaktara.
Barjaci im pusti ostadoše!
…………………….
Bože mili, srca slobodnoga
U dva brata, dva Nedića mlada,
Đe s Turcima zavrgoše kavgu,
Tri sta Srba sa sedam hiljada;
Boj činiše puno i za mnogo
Ev’ u danu puno sedam sata.
Al’ Nedići rana dopanuše:
Prebiše im Turci obojici,
Iz pušaka, noge do koljena;
Oba sjela jedan do drugoga,
Oni viču, rek’o b’ vino piju,
Oko sebe Srbadiju hrabre,
Puške pune, na Turke bacaju.
Đe je sreća, tu je i nesreća.
U Nedića nestade džebane,
A ne mogu na noge ustati
Da potraže po društvu fišeka,
Već iz glasa staše dozivati:
‘O. družino, braćo Srbadijo!
Nije li se u kog dogodilo,
Ja fišeka da nama dokuči,
Prazne su nam puške u rukama;
U koga se fišek’ dogodilo,
Za fišek mu evo po žut dukat,
Ako mu se i to malo čini,
Za fišek mu evo deset dukat’:
Dosta zlata, al’ džebane nema!
Stade vikat’ jedan do drugoga.
Ni u jednog nije se desilo;
A to turski špijuni dočuše,
Otrčaše Turcima kazaše,
Da j’ Srbima nestalo džebane.
Kad to čuše do dva serašćera,
Nožin-Aga, i s njim Derviš-Aga,
Od pojasa sablje povadiše
Iz daleka Turke povratiše,
I na silu Turke nateraše:
‘Jala, kardaš, juriš na dušmana!
‘U dušmana nestalo džebane!
Kad li, bolan, Turci jalaknuše,
Na Srbinje juriš učiniše!
Tu se Srbi pokoriti ne će,
Već se brane s praznim puškama;
Izlomiše puške na sedmoro,
Sve tukući oko sebe Turke;
A kad tanke puške izlomiše,
Svaki Srbin hvata po Turčina,
Svaki pada po Turčinu svome.
Svaki Srbin mori po Turčina,
A Srbina po dvadest Turaka!
Pogiboše dva Nedića mlada,
Viš’ Vranjevca duboka potoka,
Na visoku brdu goletnome.
Ta znaće se njino razbojište,
Dok je Cera i Vidojevice,
I na nebu sunca i mjeseca,
Đe Pedići jesu poginuli,
U subotu, na Svetog Lazara“.

Naraštaj sadašnji, kao i svaki za njim, smatraće za prijatnu dužnost da svima ovim junacima rekne:

„Laka zemlja koja ih pokriva,
Svojom su je otkupili krvlju“!

Nedeljković Ljubomir, dobrotvor, iz Vršca, umro je meseca oktobra 1897.

Nedeljković je ostavio 30.000 forinata: da se trogodišnji dohodak od te sume daje mladom Srbinu trgovcu ili obrtniku, koji bi se zakonitim brakom oženio pravoslavnom Srpkinjom, i radnju otvorio u Vršcu, ili u kom drugom mestu gde ima Srba!

I žena njegova Julijana, taka ista rodoljupka kao i on, uživaće to imanje do svoje smrti, a posle će se vršiti odredbe testamenta.

Slava im oboma!

Nedeljković F. Đorđe, narodni dobrotvor, rodio se u Novom Sadu 1824.

Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja svoga, a gimnaziju i filosofiju u Novom Sadu, Kečkemetu, i u Pešti. Posle toga dao se na trgovinu, i trgovačku veliku radnju vodio je u Beču do 1868. Tada je sišao u svoje rođeno mesto, i živeo je kao privatan čovek do svoje smrti, koja ga snađe 24 novembra 1899.

Svojim zaveštanjem on je učinio da živi i po smrti.

Ovo su glavnije njegove naredbe nakon smrti njegove:

„Sećajući se, veli ovaj čestiti Srbin: — Srpskoga naroda, iz koga sam nikao, i srpske pravoslavne vere, u kojoj sam vaspitan, naređujem ove legate:

1. 20.000 kruna na Fond Velike Srpske Gimnazije u Novom Sadu.
2. 20.000 kruna Fondu Sv. Save u Karlovcima.
3. 10.000 kruna Društvu Sv. Save u Beogradu.
4. 20.000 kruna Institutu za umobolne, koji se sad podiže na Cetinju.
5. 20.000 Srpskoj Pravoslavnoj Crkvenoj Opštini u Novom Sadu, kao fond Đorđa F. Nedeljkovića, za miraz siromašnim devojkama, koje se udaju za dobre i solidne Srbe zanatlije.
6. 20.000 kruna Matici Srpskoj, kao fundaciju Đorđa F. Nedeljkovića za siromašne srpske spisatelje.
7. 10.000 kruna Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu, da se svake godine da nagrada zaslužnim, solidnim, i naprednim glumcima i glumicama.
8. 10.000 kruna Srpskoj Ženskoj Zadruzi u Novom Sadu: za drva sirotinji i deci za odelo.
9. 10.000 kruna Srpskoj Crkvenoj Opštini u N. Sadu.
10. 20.000 kruna Novosadskoj Trgovačkoj Bolnici, dokle joj uprava u srpskim rukama stajala bude.
11. 20.000 kruna Novosadskoj Političkoj Opštini, da se podeli sirotinji ne gledeći ko je koje vere.

Ima još nekih sitnijih legata.

Mi ne znamo mnogo o životu i radu ovoga redkoga čoveka; ali evo iz ovih naredaba njegovih vidimo da je bio čestit Srbin, da je bio prosvećen čovek, da je bio prijatelj nauci i umetnosti, i da ga je srce bolelo za sirotinju.

E, pa toliko — a što će mu više!

Ime mu se hvalom pominjalo.

Dokle bude na zemljici Srbâ!

Natoševićka Jelisaveta, dobrotvorka, građanka novosadska a bivša supruga pok. Petra Natoševića, rođenoga brata pok. D-ra Đ. Natoševića, ostavila je svoju kuću u Novom Sadu, koja vredi 10—12 hiljada forinata srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini: da prihod troši na prosvetne i humane ciljeve.

Umrla je 18 dekembra 1898 u Novom Sadu.

Neka joj je svetao pomen!

Natošević Đorđe, rodio se 25 maja 1821, u Slankamenu, u Sremu, od oca Pavla i matere Sofije.

Osnovnu školu svršio je u mestu svojega rođenja, gimnaziju u Karlovcima, Enerješu, i u Pešti, a lekarske nauke u Beču, gde je 1850 postao doktor u medecini.

Postavši doktor, Natošević je sišao u Novi Sad, i nastanio se onde, kao privatni lekar.

Godine 1853, primio je upravu novosadske gimnazije, i, naročito od toga doba, počeo je sve više posvećivati se u školske poslove.

Godine 1857 postao je upravnik svih srpskih škola, u Vojvodini, a za tim i škola u Hrvatskoj.

Godine 1861, ta uprava presta, a Natošević, docnije, dobi mesto u ugarskom namesničkom veću, gde se je bavio preuređivanjem srpskih škola.

Godine 1867. na poziv srpske vlade, došao je bio u Beograd, i dobio mesto „školskog referenta“, u ministarstvu prosvete.

Kao školski referenat, pohodio je osnovne škole u Beogradu i u nekim okruzima u Srbiji, i o njima napisao izveštaj.

Posle smrti Kneza Mihaila, Natošević se je vratio u svoju postojbinu, gde je bio izabran za poslanika na narodni srpski sabor.

Iza toga, postao je referenat za srpske škole, i u toj službi ostao je do smrti.

Natoševićevi spisi ovo su:

1. Nega krave, u N. Sadu, 1853;
2. Upustvo za predavanje bukvarskih nauka (veliko), u Beču, 1858;
3. Kratko upustvo za predavanje bukvarskih nauka, u Novom Sadu, 1861 i 1862:
4. Nekoliko narodnih pesama za učenje na pamet, u N. Sadu, 1862
5. Biser i drago kamenje za ukrašenje dečije duše, u N. Sadu, 1865
6. Zašto naš narod u Austriji propada, u N. Sadu, 1866;
7. Bukvar za osnovne škole u Srbiji, u Beogradu, 1870;
8. Čitančica uz Bukvar, u Beogradu, 1870;
9. Prva čitanka za osnovne škole u Srbiji, u Beogradu, 1870;
10. Hleb, u Beogradu, 1874;
11. Duvan, s pogledom na zdravlje, u Novom Sadu, 1875:
12. Bukvar za osnovne škole, odobren školskim Sovetom, u N. Sadu, 1875;
13. Upustvo za predavanje Bukvara, u N. Sadu, 1875:
14. Astronomija od Lokijera, preveo s nemačkog, u N. Sadu. 1880; i
15. „O voćarstvu“, poveći spis, koji je čitao kao „javno predavanje“, i koji će, jamačno, skoro biti i štampan.

Natošević je, i u službenom opsegu, mnogo radio za srpske škole na onoj strani, pišući većoj vlasti razne predloge i objašnjenja, i dajući nižim organima upustva i obaveštenja za bolji rad u školama.

Natošević je, na taj način, stekao velikih zasluga za srpske narodne škole u Austro-Ugarskoj; upravo se može kazati da je njih on preobrazio sa svim.

Ugledajući se na novije pedagoge u Nemačkoj, Natošević je prvi, na onoj strani, u školskoj nastavi dao prostrano mesto proizvodima narodnim: pesmama, pričama, poslovicama, i zagonetkama.

U radu je bio vredan za priču; školi je bio prijatelj kao malo koji; u svojim naučnim ubeđenjima, dokle ih se držao, neodoliv; ali ih je sam mogao promeniti. I tada bi branio novo svoje mišljenje starom upornošću i rečitošću!

Tako je, nekad, bio strasni pušač, pa posle strasni protivnik duvanu; nekad je bio uredan mesojed, a posle je postao samo biljojed, i pečenje, ma da je najlepše, zvao je strvinom! U poslednje vreme, i so mu je bila smetnja varenju, te je i protiv nje pisao.

u Natoševića pero bejaše oštro, a govor silan.

Natošević je bio umerena pravilno razvijena rasta, crne kose, brkova i brade, a u poslednje vreme jako prosed. Lica je bio simetrična, a očiju krupnih, nosa omalena, šiljasta, a glasa krupna. Bio je čovek vrlo razgovoran, i u govoru šaljiv.

Preminuo je naprečac, noću, između 10 i 11 juna 1887. u Gornjem Karlovcu, gde je držao godišnje ispite u školama.

Telo mu je preneseno u N. Sad, i sahranjeno u porodično groblje.

Bog da ga prosti!