Аутор: Milan Đ. Milićević

Vukomanović Petar rodio se u selu Sabanti, u Levču.

Još za Turaka, bio je oborknez vilajetski, a neki su ga zvali i: Petar-beg!

Kad je buknuo ustanak u Šumadiji, 1804, Vukomanović je odmah pristao uz ustanike, i komandovao je Gornjim Levčem. Nije dugo upravljao tom junačkom knežinom, jer se naskoro pominje da je poginuo¹.

---

1. U Sabanti se priča da je udaren na kolac na Kalemegdanu, posle 1813; ali je to teško verovati. ↩︎

Vukomanović Jovan rodio se u selu Srezojevcima, u nahiji rudničkoj, godine 1792.

Ovaj Jovan Vukomanović bio je Kneginji Ljubici, ženi Kneza Miloša, rođeni brat po ocu i po majci, a ostali Vukomanovići braća su joj samo po ocu, a po materi nisu.

Jovan je, vojujući uza zeta svoga Kneza Miloša, u prvom jurišu na požarevačka turska utvrđenja, poginuo 1815, pa je odonuda prenesen i sahranjen kod crkve u manastiru Drači.

Sestra njegova, Kneginja Ljubica, stavila je bratu na grob beleg s ovim zapisom:

„Ovde počivaju kosti Jovana Vukomanovića, iz sela Srezojevaca, nahije rudničke, koji, boreći se, sa svojim zetom, Knezom srpskim Gospodarom Milošem Obrenovićem, kod Požarevca, protiv Turaka, 1815, pogibe, u 23 godini uzrasta. Sestra njegova, Kneginja Srpska Gospođa Ljubica, postavi mu beleg ovaj 1825, meseca jula, 30 dana.“

Knjeginja je Ljubica pričala da, posle smrti ovoga brata svoga, koga je neobično volela, nije nikad udenula u uši minđuša, niti je se ikad zakitila, onako kako se kitila pre njegove smrti.

U najvećim svečanostima, ona je metala na se samo ono što je već morala kao Kneginja, i na rukama je zadržavala samo jedan jedini prsten.

Toliko je žalila toga jedinoga brata svoga!

Vukomanović Ilija rodio se u Donjoj Sabanti, godine 1755.

Godina 1815 zatekla je Vukomanovića kao levačkoga kneza; ali, čim je stigla poruka od Kneza Miloša, da ustaje na Turke, odmah je on sobom potrčao po svemu Levču, te za taj posao pribrao odabranije i pouzdanije ljude oko sebe, pa je onda, s njima, digao narod, i poveo ga k Jagodini, i u selu Belici načinio šanac i utvrdio se.

Vukomanović je, ovim utvrđenjem, presekao put između Jagodine i Kragujevca, jer u oba ta mesta bilo je dosta Turaka, a osobito u Jagodini.

Turski starešina u Jagodini, Ćerim-Paša, Bošnjak, odvoji hiljadu vojnika, i pošlje ih u pomoć kragujevčanima. Ove Turke vodio je Tahir-Kubur, koji nije hteo ostaviti srpski šančić na Taborištu (Belici), već udari, kao od šale, da to Srba onako gredom pomlati i rastera.

Tahir je išao napred, pa, baš kad je ušao u srpske zasede, okrene se k svojima, i, da ih oslobodi, vikne:

— Kašti đaur, kašti (Pobegli Srbi, pobegli)!

U taj mah srpske puške pripucaju; pod Kuburom padne konj. Boj se zametne žestok; Turci budu razbijeni, i njih 70 živih uhvaćeno.

Vukomanović naredi da se poginulim Turcima poodsecaju glave, da se što pro odnesu i nabiju na kolje Kragujevcu na vidiku, pa onda ovi Srbi koji su Kragujevac bili opseli, pozovu kragujevčane Turke na dogovor, da, tom prilikom, vide kakva im je pomoć došla od Jagodine. I za to da ne ginu, već da se predadu.

Turci se ne htednu predati, nego se još neki Ahmet-Smrdi-Buba ovako oseče na Srbe:

— Što ste se tako, u času, pomamili, jadna i žalosna rajo! Ne znate li da se Turčin dok je živ, i dok mu je oružja, nikome ne klanja, a kamo li svojoj golotinji raji, koju mu je Haktala za junaštvo poklonio? Vi mislite lasno svršiti što ste započeli, a verujte mi da sve to vaše mućenje i bunjenje Turčin još i ne čuje, nego mirno spava na oba uha, a kad se prene, kao arslan (lav), pa vas samo jednom udari, mučno ćete se moći i prebrojiti koliko će vas izmaći od turske sablje. Tu skoro vas je Hadži-Prodan podigao svakoga po jednu ped od zemlje, a Miloš će i po četiri. Ta ove će mrtve glave turske s kočeva ovih pođipati i oživeti, da vam krv ispiju, kao što ste vi njihovu, eto, juče ispili!

Ovako je Smrdi-Buba govorio, a nije ovako mislio: mislio je da beži, i ovo je govorio da zakloni pravu nameru. I odista Turci noću pobegnu, uzevši za kalauze Srbe, koje su dotle držali u zatvoru. Turci su bežali k Jagodini. Na Belici ih sretnu Srbi Levčani, te ih razbiju, mnoge pobiju, mnoge zarobe, i među ovima i onoga juče besnoga Ahmeta Smrdi-Bubu.

Srbi svoje zarobljenike obezoružaju, pa ih sve predadu Jagodinskim Turcima u razmenu za Srbe, koji su bili pali Turcima u ropstvo.

Svim ovih poslom upravljao je Ilija Vukomanović.

Kad se rat svršio, on je ostao u Levču građanski starešina.

Pošto se mir uglavi s Marašlijom, vrati se muselim turski u Kragujevac, a i u Jagodini su sedeli Turci. Vukomanović je sada lepo živeo s ovim Turcima.

Više puta je muselim kragujevački izlazio u Sabantu, atu bi došao i onaj iz Jagodine, pa bi se „kod pobratima Ilije“ sastajali i veselili.

Knez Miloš to nije milovao. On je želeo, kad treba, da se ume lepo živeti s Turcima, ali kad nevolje nije, njihove družbe nije trpeo. Za to uzme vlast od Ilije, i metne Levču za kneza Ilina brata Filipa ( novembra 1829).

Ilija je umro kod svoje kuće, u Donjoj Sabanti, 1825 godine.

Vukomanović Aleksa rodio se u selu Srezojevcima, u okrugu rudničkom, 9 marta 1826.

Učio se u Odesi, gde je svršio gimnaziju, a u Kijevu, u universitetu Sv. Vladimira, izučio je istorisko-filosofske nauke, u kojima je postao kandidat 18 juna 1851.

Vrativši se s nauka u otadžbinu, bude 11 januara 1852 postavljen za profesora „Teorije slovesnosti,“ istorije književnosti opšte, i istorije srpskog naroda, u Beogradskom Liceju.

Godine 1853, januara 4, izabra ga Srpsko Učeno Društvo za, svoga redovnog člana.

U Glasniku 11, Vukomanović je štampao nešto o Knezu Lazaru, i „Letopis carem srpskim.“

Bio je vrlo slaba zdravlja.

Za njim je bila kći Vuka Karadžića, g-đa Mina, koja sada, kao udovica, živi u Beču.

Vukomanović je na skoro pred svoju smrt dobio od Ruskog Cara orden Sv. Stanislava trećeg reda.

Umro je u Beogradu 25 oktobra, 1859.

Vukićević Nikola rodio se u selu Svetliću; tu je odrastao, stekao, i postao trgovac, čuven i uvažen u narodu.

Kad se ono, godine 1814, Hadži-Prodan odmetnu, i poče prikupljati družinu da se na novo bije s Turcima, Nikola Vukićević, čuvši za to, odmah prista rado i veselo, i poče i sam skupljati ratnike i dogovarati se o novom ustanku. Ali, docnije, kad Hadži-Prodanova stvar propade, i kad Ćaja-Paša dođe u Kragujevac, i poče primati na veru koji se god preda, dođe i Nikola, i preda mu se, zajedno s bratom svojim. Lukavi Turčin primi ih oba lepo, oblaska kao kake prijatelje, i ostavi da hodaju s oružjem. Posle 5-6 dana strpa ih u tamnicu, pa onda, s ostalima, u lance, i odvede ih u Beograd.

U Beogradu su oba posečena na kraju godine 1814.

Vukićević I. Ilija, književnik, rodio se je 3 avgusta 1866 u Beogradu.

Osnovnu školu učio je u Beogradu, a gimnaziju u Vranji, Beogradu, i Kragujevcu, kako mu se u koje mesto premeštao otac po službi svojoj. Veliku Školu pak svršio je u Beogradu.

Pisao je pripovetke, većinom iz života seoskog. Služio je kao nastavnik u gimnaziji, a neko vreme proveo je i u Švajcarskoj radi svoga usavršenja. Pred kraj života bio je pao u tešku bolest, od koje je, najposle, i preminuo 4 marta 1899 u Beogradu.

Vukićevića su obično zvali Ika, ime od milošte, a i bio je mladić vrlo simpatičan, darovit i vredan, ali ga crna smrt tako rano ugrabi.

Bog da ga prosti!

(O Iki Vukićeviću ima više u Mostarskoj Zori od 1 aprila 1899, br. 4, str. 151.)

Vukašinović Miloje, prota jagodinski, rodio se u selu Stalaću, u okrugu kruševačkom.

Gde je učio knjigu, gde li se, i kad, zapopio, kad li je došao u Jagodinu, nije se moglo doznati.

Prota Miloje javlja se, kao čovek vrlo pametan i uvažen, tek od onda kad je Knez Miloš imao potrebu slati deputacije u Carigrad.

Ima jedno pismo Kneza Miloša, koje je pisano u Beogradu 3 juna 1817, a upućeno na Mihaila Germana, u Bukureštu. U tom pismu, između ostaloga, Knez kaže: „Prota Miloje do danas još došao nije, niti je knjige doneo. Javite mi kakve su knjige bile, i koliko knjiga ima. Za troškove što pišete, kad prota dođe, izvestiću se koliko je Dobrnjac oko knjiga potrošio.“

Sva je prilika da je ovde reč o nekim crkvenim knjigama, koje su iz Rusije nabavljene; ali otkud tu Prota Miloje, nisam mogao saznati.

Godine 1820, oktobra 22, prota Miloje Vukašinović izabran je za člana onoj deputaciji koju je Knez Miloš poslao u Carigrad s punomoćstvom da traži od Porte izvršenje ovih narodnih želja:

1. Granice Srbiji da se rašire donde, gde su bile za vreme Bukureškog ugovora, 1812;
2. Da se odredi suma godišnjeg danka, koji će Srbija, tako uvećana, plaćati Porti;
3. Kneza Miloša Sultan da prizna za naslednoga Kneza Srbije;
4. Srbi da mogu zidati crkve, škole, manastire, i raditi sve što je dobro za prosvetu; i
5. Turci van gradova nigde u Srbiji da ne mogu živeti.¹

Vukašinović je, kao i drugovi mu, ostao u Carigradu dugo, i bio je, zajedno s ostalima, u zatvoru, kako je Porta kad naređivala.

Vrativši se iz Carigrada, Prota Miloje produžio je vršiti svoju protsku i popovsku službu u Jagodini, kao i pre toga.

Preminuo je u Jagodini 1831 godine², i ukopan je kod oltara crkve jagodinske.

Dopuna

O proti Vukašinoviću vredi pribeležiti i ovo što ide:

Jednom, dvadesetih godina, vladika Grk, idući iz Carigrada za Srbiju, dođe u Jagodinu, i na Konak padne proti Miloju.

Ondašnji vladika Grk jahao je hata, pred njim se vodio jedek, na kome o unkašu s jedne strane visi sablja, za znak da je vladika carski beratlija, a s druge strane topuz — da se vidi kako od patrijarka ima vlast suditi popovima i kaluđerima.

S takom opremom i ovaj vladika dođe u Jagodinu proti Miloju na konak.

Kad osvane drugi dan vladičin đakon i momci uzmu spremati konje za putovanje u Kragujevac a prota Miloje, videći šta o hoće sa sabljom i s onim topuzom, rekne:

— Đakone, tu boraniju zavi u terćije, a ta g…a baci u zobnicu da se ne zna što je!

— Agios! obrne se đakon vladici: — prota ne da obesiti o unkaš sablju i topuz?

— A zasto to, oce proto? pita vladika Grk.

— U ovoj zemlji to ne ide, sveti vladiko! odgovori prota.

— Džanom, ja sam carski covek: to je moje pravo!

— Ove zemlje car sedi u Kragujevcu; ako ti on dopusti — nosi slobodno, a donde ti skloni ta g…a, da se ne čudi svet koji te vidi u putu!

I vladika je poslušao.

---

1. Građa 1, str. 59. ↩︎
2. „Ovde počiva proto Miloje Vukašinović, rođen u Stalaću. Srb retki i slavni. Bogu i narodu verno poslužio; caru pet godina jemcem bio za srpstvo, sužnjevavši za isto u bostandžibiše. Doma došav otuda, mirno je poživeo, pak se predstavio licem u subotu Sv. Teodora 1831. Večna mu pamet sad i svakad budi od svakog Srbina“.
   
   Kad sam pisao pomen prote Miloja Vukašinovića, nisam bio dobio zapis sa groba protina, nego mi je samo javljeno iz Jagodine, da je Vukašinović preminuo 1831; i tako je štampano na strani 68 Pomenika. Docnije mi je poslan ceo grobni zapis s ploče, pa i tu stoji da je umrьo 1831 (Gled. str. 873 i 874 Pomenika).
   
   Još docnije pročitao sam da je proti Miloju Vukašinoviću 23 februara 1835 određeno 100 talira pensije!!
   
   Tad je bilo očevidno da su gornje godine pogrešno označene.
   
   Posle svega toga, otišao sam u Jagodinu i kod oltara stare Jagodinske crkve video protinu nadgrobnu ploču, i uverio se da je na kamenu izrezana bila godina 1837, kao godina protine smrti, ali se onaj kljun od cifre 7 odljusnuo, i ostala sama linija, koja može da izgleda prosto kao 1. To je, dakle, i omelo one koji su ranije zapis čitali i meni s njega prepis slali. ↩︎

Vujić Vladimir rodio se u varošici Irigu, u Sremu, 8 novembra 1818, od oca Jovana i majke Katarine.

Osnovnu školu izučio je u mestu svojega rođenja, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima; prava pak i filosofiju slušao je u Pečuju i u Pešti.

Po svršetku nauka, Vujić je, godine 1843, na poziv vladike Mutibarića, otišao u Zadar, i onamo je bio profesor pravoslavne bogoslovije, do 1846 godine.

Te godine navali na njega vladika Mutibarić, da se zakaluđeri, te Vujić, ne hoteći primiti toga čina, ostavi profesuru i Zadar, pa dođe u Srbiju. Vujićev je đak srpski pesnik Jovo Sundečić.

U Beogradu, položivši profesorski ispit pred ondašnjih „Odborom Prosveštenija“, Vujić bude postavljen za profesora u šabačkoj polugimnaziji.

Godine 1848, na poziv šabačkog vladike Janićija Neškovića, a s odobrenjem ministra prosvete, Vujić ostavi profesorstvo, i ode vladici za sekretara.

Godine 1853 postavljen je za profesora u velikoj gimnaziji u Beogradu za srpski i slovenski jezik.

Godine 1855 izabran je za člana Srpskom Učenom Društvu.

Godine 1864, pošto je preuređena Beogradska Bogoslovija, premešten je iz Gimnazije u Bogosloviju za profesora.

Tom prilikom, ondašnji ministar prosvete, K. Cukić, izjavio je Vujiću pismeno svoju zahvalnost, što je neko vreme besplatno profesorovao u Višoj Ženskoj Školi.

Godine 1878, kao isluženi profesor, po svojoj molbi, stavljen je u stanje mira, s punom penzijom.

Tom prilikom odlikovan je takovskim krstom četvrtog reda.

Posle toga, živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Preminuo je, posle dugoga bolovanja, godine 1882, dekembra 16, u Beogradu.

Od Vladimira Vujića književnosti ostaju ovi spisi:

1. Srpska Gramatika 1856, starim pravopisom;
2. Gramatika srpska za srednje zavode, novim pravopisom, u pet izdanja; poslednje je Braće Jovanovića, u Pančevu;
3. Opsada Sevastopolja. Ovaj roman Vujić je preveo u društvu s Đ. Maletićem;
4. Rodoljubac, književni list, koji je Vujić bio pokrenuo s Maletićem i Balantskim;
5. Teorija proze za više razrede gimnazije, 1864;
6. Opšta retorika, osvetljena primerima, za učenike Bogoslovije, 1873;
7. Beseda na Sv. Savu, u Bogosloviji, 1873.

Nastavnik omladine kroz više od trideset godina, u raznim mestima, i raznim školama, Vujić je odslužio otadžbini službu sa svim kako treba.

Istina, predajući srpski jezik u Srbiji, u ono vreme kad su Vukove knjige bile zabranjene, branio je, kao nastavnik, stanje koje se držalo, ne odobravajući u svemu Vukove reforme.

Docnije, kad je zakonska zabrana dignuta s Vukova pravopisa, Vujić se priklonio reformi, ma da je ipak nahodio šta i njoj da zabavi.

Pored toga, bio je čovek radan, tačan, i predavač vrlo vešt. Imao je, osobito u poslednje svoje dane, dosta mračan pogled na moralni duh u kom se vaspitava omladina; osuđivao je taj duh, po nekad i oštrije, ali — da Bog da da se je u svemu varao!

Vujić je bio čovek visok, suv, koštunjav; bolovao je od revmatizama, te je, u poslednje vreme, jedva mogao ići pešice, i na nogama je nosio obuću koja je govela njegovim stopalima a ne očima gledalaca.

Mir njegovu prahu!

Vujić Joakim, „slavenosrpski spisatelj“, rodio se u Baji, u Madžarskoj, 9 septembra 1772, od oca Gligorija i matere Jevre.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a srednje i više obrazovanje dobio je u Novom Sadu, u Kaloči, Požunu, Segedinu, i u Pešti.

Po svršetku škola, putovao je po Hrvatskoj, po Italiji, i po moru, a i učiteljstvovao je nekoliko godina.

Oženio se je u Sent-Andreji, ali se nije mogao staniti na jednom mestu.

Vujić je pisao i štampao knjige, a davao je i pozorišne predstave u Pešti, Aradu, Temišvaru, Pančevu, i Zemunu.

Ovim predstavama budio je svest o prošlosti srpskoj, i negovao osećanje za sve što je dobro i čestito.

Godine 1839, hoteći, za svagda, ostaviti mesto svojega rođenja, Vujić je, 14 maja, napisao testamenat kojim je sve svoje imanje (2400 forinata šajna) ostavio kasi crkve Sv. Nikole u Baji, naredivši da se, od interesa na te novce, svake godine daje:

1. Crkvi Sv. Nikole, i crkvi Blagoveštenskoj, po 6 forinata na sveće, zeitin i prosfore;
2. Dvojici sveštenika tih dveju crkava, po 25 forinata;
3. Bolnici bajskoj, po 8 forinata;
4. Dvojici dobrih đaka u gimnaziji, koji su pravoslavne vere, a dobro se uče i vladaju, po 25 forinata na godinu, i
5. Dvojici pravoslavnih učitelja, po 12 forinata.

A za to sve tražio je samo: da rečeni sveštenici, zajedno s učiteljima i đacima, svake godine po tri službe Božje odsluže za njega i za roditelje njegove, i to: 9 septembra, kada se rodio, na Atanasija i Ćirila, 17 januara, kad mu je bila slava, i na dan kad ode sa ovoga sveta na drugi.

Crkvena Bajska Opština primila je ovaj zavet, i unela ga u svoj zapisnik 16 maja 1839.

I danas, svake godine, vrše se naredbe Vujićeve i, po svršetku ispita, u opštini se pročitaju imena dvojice najboljih đaka, Srba, kojima se daje pomoć od zadužbine Vujićeve.

Vujić je, po želji Kneza Miloša, putovao po Srbiji, po u svom „Putešestviju“, koje je štampao u Budimu 1828, sačuvao nam je mnoge dragocene beleške iz fizionomije Srbije od 1826—1828.

Godine 1835 vidimo ga opet u Kragujevcu, gde je davao pozorišne predstave, koje ondašnje novine beleže kao prijatnu pojavu u mlađanoj srpskoj prestonici¹.

Taj posao Vujić je produžio i godine 1836. Knez Miloš je Vujića pazio, i zvao ga uvek „sine!“

Od toga doba, Vujić je redovno živeo u Srbiji, osem što je ovda onda putovao duže ili kraće vreme. Godine 1847 boravio je u Beogradu. Bio je već ostareo i oslabeo, a i osiromašio veoma. Nastavao je u jednoj sobici više osnovne škole, i velike crkve, u ulici koja od starog zdanja vodi kalemegdanu. Tada ga je pomagao novcem Dimitrije Avramović, živopisac.

Koliko se sećam, Vujić je nosio na glavi kačketu, spljeskanu kao lepinja; bradu i brke brijao je; od starosti bio je malko poguren; na leđima je imao dugačko japundže, a u ruci štap.

Živeći tako oskudno, Vujić je često govorio svojim prijateljima, profesorima:

— Karisime! Da mi hoće dati da budem cenzor novina: tu nema mnogo posla, jer već i ja nisam za veliki rad; plaće ima 250 talira: meni bi to bilo dosta; pa bih samo pročitao i napisao: „Pozvoljajetsja,“ ili: „Ne pozvoljajetsja!“

I tu, tako smernu želju, starac je odneo u grob!

Vujić je umro u Beogradu 9 novembra 1847, u 2^1/2, časa posle podne. Pre toga je kunjao tri dana: starost i slabost prekinuše mu žicu života.² On je izdahnuo u stanu knjigovesca Vinklera, koji je baš tada povezivao njegovo poslednje delo (Irinu i Filandra). Samrtnu sveću držao mu je više glave šegrt Vlajko, današnji ključar u Narodnom Pozorištu, u Beogradu.

Telo Vujićevo ispratili su svi nastavnici i svi učenici u Beogradu. U velikoj crkvi, na opelu, govorio mu je besedu ondašnji arhimandrit, a potonji vladika šabački, Gavrilo Popović.

Od svih srpskih pisaca, Vujić je, posle Dositija, najviše putovao, i svoje putovanje opisivao. Ali je on učinio i nešto više od Dositija, to jest, putovao je po Srbiji, između 1826—1828, i svoje putovanje opisao. Tu knjigu i danas može Srbin čitalac prelistavati sa slašću, jer je puna dragocenih beležaka o stanju Srbije onoga doba.

Ovo su knjige koje je Vujić preveo ili sam napisao:

1. Rukovodstvo k francuskoj gramatici, Trijest, 1805;
2. Fernando i Jorika. Igra u tri čina, s engleskog, Budim, 1805;
3. Ljubavna zavist črez jedne čarape. Šaljiva igra, Budim, 1805;
4. Radosne i uveselitelne lakrdije Bertoldina. S talijanskog, Budim, 1806;
5. Nagraždenije i nakazanije. Seoska igra, u dva čina, Budim, 1806;
6. Jestestvoslovije za mladež, po nemačkom, Budim, 1809;
7. Slepi miš, vesela igra, Budim, 1809;
8. Uveselitelne basne Kakasena, s talijanskog, Budim, 1809;
9. Aleksis i Nadina. S engleskog, Budim, 1810;
10. Mladi Robinzon, Budim, 1810;
11. Kreštalica, u tri čina, Budim, 1814;
12. Suvorov i Kutuzov u carstvu mrtvih, Pešta, 1814;
13. Slava Napoleonova, Budim, 1814;
14. Blagorodna i velikodušna žena Lunara u Persiji, Budim, 1815;
15. Učilište dobrodetelji, Budim, 1828;
16. Zemljeopisanije celoga sveta, Budim, 1825;
17. Putešestvije po Srbiji, Budim, 1828;
18. Slavenosrpskoga spisatelja sredstvo obogatiti se, Budim, 1829;
19. Novoizobrjetenoje i blagoustrojenoje pribavlenije k učilištu dobrodjeteli, soderžaščeje desjat prijatnih povestej s nravučitelnimi ih poučenijami i primečanijami vo upotreblenije, uveselenije i polzu slavoserbskija junosti, izdano Joakimom Vujičem slavenoserbskim pisateljem, v Budinje Gradje, 1830.
20. Joakima Vujića, slaveno-srpskog spisatelja Životoopisanije, u Karaštatu, 1833;
21. Otjatije Beograda od Turaka, Novi Sad, 1843;
22. Putešestvije po Ungariji, Valahiji, i t d. Beograd, 1845;
23. Irina i Filandr, s talijanskog, Beograd, 1847.

Ne mogu tvrditi da su ovde baš sve knjige Vujićeve, jer je on vrlo mnogo i pisao i prevodio, ali sam nastajavao da ništa ne ostane!

---

1. Srpske Novine br. 7, 1835, str. 56. ↩︎
2. Srpske Novine, 1847, br. 89. ↩︎

Vučković Kosta, dobrotvor, rođen je u Hercegovini oko godine 1823, pa je sišao u Spljet, i onde se nastanio i imanje stekao.

Vučković je ostavio posle svoje smrti, koja ga je snašla 2 oktombra 1893 godine, ove zadužbine:

1. Šezdeset filjada forinata da se osnuje Srpska gimnazija u Sarajevu;
2. Sto šezdeset hiljada forinata da se osnuje Srpska Matica (Književno društvo) u Dubrovniku.

Okrom toga, ostavio je više manjih darova za sirotinju i za druge dobrotvorne namene.

Nije se nikad ženio, nego je uzeo i usvojio sinovca vladike mostarskoga Serafima Perovića. U radnji s ovim nalazio se i jedan Srbin, rodom iz Zaječara.