Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Lazarević Luka

    Lazarević Luka, rodio se u selu Svileusi, u nahiji šabačkoj, godine 1774. Otac mu se zvao Todor a majka Jevrosima. Kao dete, slan je u Srem, te je onamo učio knjigu tri godine i po. Pošto se vratio iz Srema, i pošto se je oženio, zapopio ga je 1796, valjevski vladika Danilo, i dao mu u nuriju sela: Ljutice i Koceljevu.

    Posle sedam godina, umre mu popadija, i on ostane s dvoje muške dece: Mihailom i Kuzmanom.

    Luka je imao brata od strica, po imenu Ranka, koji je bio knez u šabačkoj Tamnavi. Iz tako dobre kuće, a od prirode živ i otresan mladić, pop Luka je, i kao sveštenik, svakad nosio oružje, i zabavljao se njime onoliko isto koliko i trebnikom i petrahiljem. Na konju pak bio se toliko svikao da je, što ono kažu, mogao i spavati na sedlu.

    Knez Ranko, kao narodni starešina, u Tamnavi, birao je od dva zla manje: s toga se je, u onoj borbi Janičara s carevim vernim Turcima, držao carske strane. Janičarima je to bilo krivo, i za to su se svetili svakom takom Srbinu. Tako Bego Novljanin, koji je sedeo u Šapcu, ubije kneza Ranka, usred po dne, u Šapcu, nekako u početku godine 1800. Pa Turcima i to ne bude dosta, nego na kuću knez Rankovu udare 1001 groš ćeša, što je božem taksa za pregledanje tela ubijenoga!…

    Sad je Luka samo čekao priliku, pa da se Turcima osveti za sve to.

    Prilika se skoro pokaže. Ustanak u Šumadiji, u početku 1804, pruži se i preko Kolubare, i Jakov Nenadović, s valjevcima, počne se primicati k Šapcu baš u samom početku otvorene borbe. Pop Luka odmah stane među borce, i, kroz vrlo kratko vreme, družina opazi ko je on i šta vredi. Samim tokom događaja, Luka iziđe u prvi red, i postane vođ šabačkim Tamnavcima, i Posavcima, gde god bi se sudarili s Turcima.

    Kad je trebalo redovno postaviti glavnoga vođa tim šabačkim ustanicima, a Prota Nenadović rad je bio postati vojvoda šabački, pošto je stric mu Jakov već zapovedao severozapadnom stranom valjevske nahije, onda Karađorđe, na skupu, upita Posavo-Tamnavce:

    — Koekude, koga hoćete da vam bude vojvoda?

    — Popa Luku hoćemo, odgovore oni svi u jedan glas.

    — A kako bi bilo, koekude, da vam bude vojvoda Prota Mateja iz Brankovine!

    — Gospodaru! rekne jedan između Tamnavaca: — nema stada gde nema ugiča. Ne ćemo da uzajimamo vojvodu iz valjevske nahije, nego hoćemo Popa Luku.

    — A praštate li mu da se ženi!

    — Neka mu je prostom od nas i od Boga, poviču svi u glas (tri puta).

    — E, koekude, neka mu je prosto i od mene; i neka vam je srećan!

    I Pop Luka se onde, na jednom panju, odmah obrije. Uslugu ovu učinio mu je, svojom rukom, Petar Moler.

    Posle ovoga događaja, Pop Luka, je, zajedno s Jakovom i drugima, otišao na Užice.

    Docnije se Luka, po drugi put, oženio iz Jadra devojkom Danojlom, i valjevski vladika, Antim, venčao ga je kao kum.

    Od godine 1805, nastaje niz bojeva, koji je ujedno niz Lučinih pobeda u kojima se je odlikovao koliko junaštvom toliko i vojvodskim taktom i upravom.

    Slavna pobeda na Mišaru, 1 avgusta 1806, u malo ga nije glave stala, ali je Pop Luka mnogo pomogao da svršetak bitke bude za Srbe onako slavan, kao što je izašao. Sklopivši plan bitke, Vožd je odredio Luku da se, s konjanicima, skloni u jednu šumu, pa, kad pukne top aberdar, onda da grune u bok i u leđa Turcima. Kazasmo da je Luka bio jahač za priču; u bojevima je uvek bivao na konju, i govorio je:

    — Krilat sam, kad sam na dobru konju!

    I Turci su to sve znali vrlo dobro.

    Turska oholost mogla je zar i trpeti rajetina pešaka, ma i s puškom u rukama: ali da se taj poniženi mrav baci na ramena konju labudu, kakve je Luka najradije jahao; da munjevitom brzinom proseca bojna polja, i da tako u prisenak baca sinove prorokove: din nije mogao podneti. Za to je Kulin-Kapetan smatrao za dužnost prema svojoj veri počasti da odrubi glavu besnome đaurskome popu, koji se tako pohasio da čak Turke zaziva na megdan!

    I slučaj ih nanese jednoga na drugoga. Na Mišaru se, 1 avgusta 1806, sukobe, usred najžešćeg boja, Kulin-Kapetan i Pop Luka. Čim se vide, tim se i poznadu, i poleti junak na junaka. Kuburlije, vazda verne, ovde izneveriše obojicu. Luka isuka sablju, ali mu je Kulin dočeka i prebi na dvoje, a ujedno mu stesa i kožu s temena, tako da ga po licu obli krv. Videći da je ranjen, i da će poginuti, Luka jednoga Turčina, koji mu se bio prikučio u času, lupi nogom u trbuh, pa garakne svoga besnoga konja, doleti do protivnika, i njega arbijoh tresne u nos te ga oblije krv. Ali dok je to uradio, dobio je dve rane na desnoj ruci. Pri sve tom još je imao dosta snage te skoči s konja, i, dok su se Turci bavili oko njegova konja i bogata takuma na njemu, skloni se šumar. U česti stane zavijati svoje grdne rane. Među tim su momci njegovi složili vatru iz pušaka i Kulina sastavili sa zemljom…

    Najposle, boj se svrši srećno; Turci, razbijeni, povuku se u Šabac, a Srbi našavši krvav ves Pop-Lučin, pomisle da je poginuo, i ožaloste se svi do jednoga. Pred samu noć, izađe Luka iz česte, sav krvav, a Karađorđe i vojvode potrče ljubiti se s njime, i pitati za junačko zdravlje.

    Odmah je otišao u Provačku Adu, te se onde lečio dok nije ozdravio.

    Godine 1807, januara 25, kad je primio od Turaka Šabac, Karađorđe je ostavio u njemu Popa Luku, kao komandanta, s 1000 vojnika.

    Kao vrhovni starešina u Šapcu, Luka je nastajavao da se uvede dobar red i u varoši i u okrugu. Nekad je sudio i u magistratu, i neke je presude svojom rukom zapisivao u protokol.

    Malo je bilo i najneznatnijih bojeva od Šapca do Loznice u kojima nije bio i Pop Luka glavom. A bio je, kao što je već rečeno, i na Užicu, gde je Begu Novljaninu vratio žao za sramotu. I preko Drine sevala je sablja Luke Lazarevića. Na Glavici, poviše Beljine, i između Zvornika i Srebrnice, razbijao je Turke krčeći put k Sarajevu, da kamenička pogibija (19 maja 1809) ne ustavi njega i sve druge. U onom boju kod Beljine, pao je razglašeni megdandžija Meho Orugdžić.

    Višnjić mu u najslavnije bojeve stavlja: onaj na Loznici, kad je to mesto izbavio od Turaka, i onaj na Novom Selu, o Krstovu dne, kada je na megdanu pogubio Pejzu Mehmed-Agu. Pesmu o ovom su valja svako srpče da zna na pamet. U njoj se, na toliko mesta, potvrđuje da je Luka, pored junaštva, bio i vrlo dobar strateg.

    Samu pušku, kojom je Luka „zaklao“ Pejzu, pevac ovako opisuje:

             „Skide Luka pušku krdžaliku,
          Koja’no je obljevena zlatom
         Od jalmana do gornjeg nišana.
        Na kojoj je tridest belenzuka.
         Sve od čista žeženoga zlata.
        Parazlama od trides’t dukata.
        Na kojoj je do dvanaest slova:
          Svako slovo u krv okaljeno
          Na junačko telo namenjeno.
           Ona bije svaku amajliju!
        Puče šara pusta ostat’ ne će,
         Te pogodi Pejzu Mehmed-Agu,
          Pogodi ga pod grlo bijelo
        Zakla Pejzu kao jagnje mlado.“

    Godine 1813, posle nesreće na Ravnju, i Luka je ostavio Srbiju. Austrijanci su ga najpre sproveli u Judenburg, u Štajerskoj; posle je odande otišao u Rusiju, gde je ostao do 1832, a tada se vratio u Srbiju, gde je, naravno, zastao sa svim nov red stvari. Knez Miloš, 23 februara 1835, odredi mu 250 talira penzije, a posle ga postavi za člana šabačkom magistratu.

    Godine 1842, postao je član Državnoga Saveta; ali docnije, zbog starosti i slabosti od rana kojih je imao 14, stavljen je u penziju, pa je živeo u Šapcu, u svojoj kući.

    Godine 1852, aprila 29, sedeći, izdahnuo je Pop Luka, i oči svoje zaklopio za navek. Sutra dan, s najvećih počastima, ukopan je kod crkve šabačke. Nad grobom njegovim uzidana je ploča s ovim stihovima od pojete Jovana Ilića:

    „Krjepkom mišicom, srcem viteškijem.
U najgore doba po Srbina.
Kad procvilje malo i veliko.
I Srbija zemlja ponosita
Krvavijem suzam’ proplakala.
Rodu svome posluživši vjerno —
Ovde leži Lazarević Luka,
Štit Pocerja, cvjet srpskih junaka.
A posinak vrla Karađorđa!
Prosta zemljo, koja no ga skrivaš.
Svojom te je otkupio krvlju!“

    Pop Luka je bio od omanjih ljudi, crnomanjast, koštunjav, hitar, ćutljiv, a naravi opore i žestoke, tek povratljive; živ, energičan, uredan, oštar i pravedan prema mlađima, a poslušan prema starijima.

    Od svih vojvoda, Luka je najviše cenio Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića.

    Turke Bošnjake mrzio je, ali je govorio da su bolji junaci od pravih Turaka.

    Na slavu sebi, i na čast činu koji je nosio pre vojvodstva, Luka se nije nikad oprljao nikakvom tiranijom, niti ikakvom osudnom žudnjom za tekovinom.

    Uvažavao je nauku i ljude naučene, i kako škola nije bilo bliže, svoju je decu slao čak u Karlovce u školu.

    S oružjem se je bio toliko svikao da je, pod svoju duboku starost, kad bi putovao iz Šapca u Beograd, ili odovud onamo, uvek kraj sebe, u kolima, držao svoju „krdžaliku,“ svoju sablju, i svoja dva pištolja, makar da mu tada ni noge ni ruke nisu bile za megdane!…

  • Lazarević Laza

    Lazarević Laza dr, doktor, pripovedač, rodio se u Šapcu 1 maja 1851 godine.

    Osnovnu školu i polugimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja; posle je došao u Beograd, gde je produžio gimnaziju, i svršio prava u Velikoj Škola.

    Godine 1871 vlada srpska pošlje Lazu u Berlin, da uči medicinske nauke.

    U početku godine 1879, po položenim svim ispitima, Laza je proglašen za doktora u medicini i u hirurgiji na Berlinskom univerzitetu.

    Vrativši se u otadžbinu, Laza bude postavljen za fizikusa beogradskoga okruga. Docnije je prešao u vojsku za lekara i najposle izabrao ga je Kralj Milan za svoga ličnoga lekara.

    Na tako odličnom mestu Laza je imao vrlo veliku praksu, i, čisto predosećajući kratkoću svoga veka, trčao je bez umora, da bi što veći broj bolesnika svojim uslugama zadužio i sebi lep spomen ostavio.

    Laza je napisao i štampao za života:

    1. Šest pripovedaka. Beograd 1886.
    2. On zna sve. Priča, koju je zajedno s Matavuljevom pripovetkom Novo oružje, Srpska Kraljevska Akademija nagradila Marinovićevom nagradom.

    Posle Lazine smrti, Srpska književna zadruga izdala je (u knjizi 46 i 53-oj) život i opširan opis svega književnoga rada Lazina. Taj posao za štampu je spremio akademik Lj. Jovanović.

    Lazarević je bio čovek srednjega rasta, slabe snage, crnje masti, očiju krupnih, buljokastih. Ma da je dugo nosio veće neduge (išijas, grudne boljke) on je uvek bio u sretanju mio, u govoru duhovit, u druženju ljubazan, na usluge gotov, a u lečenju obično srećne ruke. U samom pripovedanju kratak i jasan; u opisivanju često lapidaran; jezik mu je pravilan, mek, sladak.

    Sve to skupa pomagalo je da se njegove pripovetke lepo prime i rašire u narodu. Čak je to moglo zasloniti i neku slabiju stranu njihovu. Lazine su pripovetke primljene i propraćene simpatičnije nego i jednoga njegovoga suvremenika.

    Golema šteta što tako rano zaklopi oči svoje!

    Laka mu bila zemlja crna!

  • Lazarević Aleksa

    Lazarević Aleksa, prota šopićski, rodio se u selu Šopiću, u beogradskoj Kolubari.

    Ne zna se gde se je učio ovaj čestiti sveštenik, a ne pominje se ni da se je gde odlikovao na bojnom polju, ali je, van svake sumnje bio čovek vrlo razuman i u ono vreme, jedan od pismenijih sveštenika.

    Jer, Protu Aleksu mi vidimo u Zemunu, pred đeneralom Ženejem, 28 aprila 1804, gde je ovaj, po naredbi svoga cara, ogledao da izmiri Srbe s Turcima: a viđamo ga i na drugim narodnim skupštinama od 1804—1805.

    U drugoj poli aprila 1805, bila je, poviše Ostružnice, u selu Pećanima, skupština Srba ustanika. Osem drugih važnih poslova, koje je posvršivala, ta je skupština (17 aprila) izabrala: Protu Aleksu Lazarevića, Stevana Živkovića, i Jovana Protića, i poslala ih u Carigrad, da podnesu porti zahteve srpskoga naroda.

    Ova tri poslanika, putujući u tursku prestonicu, udare na Bukurešt, gde Jovan Protić ostane, a k onoj dvojici pridruži se Petar Novaković Čardaklija; i ova trojica, prispevši u Carigrad, predstave porti zahteve naroda srpskoga.

    Dokle su oni čekali od porte odgovor na svoje predstavke, Srbi u Srbiji osvoje Karanovac (današnje Kraljevo) i Užice.

    Porta se naročito naljuti što su Srbi Užice osvojili, pa odmah pošalje zapovest niškom Afis-Paši, da digne vojsku na Srbiju, i da ustanak srpski sa svim uguši!

    Kad srpski poslanici ovo čuju, onda Stevan Živković, koji je dobro znao grčki i turski, nekako umoli Turke da ga puste, božem da Srbe uzdrži od boja s Afis-Pašom, koji ne ide samovoljno na Srbiju, nego ga Sultan šilje; a kao jamce za se, Živković ostavi Protu Aleksu i Čardakliju, ali tajno, s nekim Grkom, ugovori da njih dvojicu, čim čuje da je Živković stigao na pobunjenu srpsku zemlju, na kakvoj lađi, krišom, isprati ili u Odesu ili u Trst.

    Od Živkovićeva odlaska, uveća se strahota za Protu i za Čardakliju: svaki čas su mogli izgubiti glave, jer su Turci bili veoma ljuti na Srbe.

    Ali njih onaj prijatelj vešto skloni u jednu rusku lađu, koja ih srećno prenese u Odesu. Odatle se krenu kroz Rusiju, preko Kijeva i Moskve i, 13 oktobra 1805, stignu u Petrograd.

    Kad se je Prota Aleksa, iz Petrograda, vratio u svoju otadžbinu, zastao je Srbiju već u otvorenom ratu sa Sultanom.

    Prota Aleksa je na jednoj crkvenoj knjizi zapisao: Kad je pošao iz Pećana za Carigrad, kroz koja je mesta prolazio, i šta je gde video i pretrpeo, dokle se nije vratio u Srbiju.

    Samo tom dragocenom zapiskom1, Prota je stekao pravo na našu zahvalnost, baš da ništa drugo nije uradio.

    Među tim, pominje se da je Prota Aleksa bio i na onom sastanku u Rudovcima, u početku 1815, gde je ugovoreno da se nanovo ustaje na Turke.

    Mnogo sam razbirao ne bih li što više doznao o ovom zaslužnom Srbinu i svešteniku, pa sve uzalud. Bejah čuo da je umro u svom selu, i da je ukopan kod crkve, gde mu grob pokriva ploča sa zapisom!

    Radostan, pohitah u Šopić, ali mi onamo kazaše da su popovi, unuci protini, dopustili majstorima, koji su zidali novu crkvu, u Šopiću, te su, s drugim grobnim belezima, izlupali i ploču Prote Alekse, i metnuli je u temelje novoj crkvi!…

    Da Bog da nova crkva u Šopiću pevala dugo i mnogo, ne bi li bar ona naučila Šopićane, da poštuju grobove svojih predaka, i još ovako zaslužnih; ne bi li ih obrazumila: da ne kolju majke za nakite kćerima!…

    1. Golubica 5, 285 i 286 ↩︎

  • Lambrović Leontije

    Lambrović Leontije, mitropolit beogradski, rodio se u Drinopolju, a u Beograd je došao, radi službe, još za Mustaj-paše Šinikoglije.

    Kršteno ime bilo mu je Lazar, a Leontije se nazvao kad se je zakaluđerio.

    Kad je došao u Beograd, Lazar je bio puki siromašak i, uz to, pritisla ga je bila neka teška boleština.

    Tako bona siromaška, Lazara uzme za slugu ondašnji beogradski mitropolit Metodije.

    Posle nekog vremena, po što se Lazar, u mitropolitovoj kujni, dobro poranio, zdravlje se njegovo sa svim popravi. Mitropolit, među tim, opazi da se Lazar odlikuje mnogim sposobnostima. Za to ga je zavoleo, kao rođenoga sina svoga, i učio ga, i upućivao u svačem. Po želji Lazarevoj, mitropolit ga i zakaluđeri, nadenuvši mu ime Leontije.

    I posle toga, starac je učio mladoga duhovnika, i spremao ga za veliku duhovnu službu, do koje je jednom mogao doći. Čak je našao nekakva Francuza, doveo ga u svoj dvor, i plaćao mu te je Leontija učio francuski.

    Na taj način, kroz kratko vreme, Leontije je vladao kujnom, kesom pa, valja reći pravo, i svom dušom staroga dobroga Mitropolita.

    Dotle su Dahije već bile udavile Mustaj-Pašu, i zavladale Beogradom i svom Srbijom; ali, dotle se je već i u Srbiji počelo osećati neko vrenje, protivno Dahijama i njihovom vladanju.

    U tako mutno doba, mladi, lukavi duhovnik Leontije okleveta tajno starca mitropolita Metodija, te Dahije i njega udave, čime stolica Mitropolije Beogradske ostane prazna.

    Leontije sada, s preporukom dahiskom, ode u Carigrad, i zavladiči se. Vrativši se u Srbiju, sedne na stolicu svoga dobrotvora, čijom se je krvlju već bio obojio.

    Kad su Srbi, u početku 1804, ustali na Dahije, Leontije je boravio u Beogradu i, više puta, izlazio je među Srbe, i nagovarao ih da se ostave bune, i da se s Turcima izmire; ali, u drugoj poli godine 1805, videći da su Srbi Turke u gradove sterali, Leontije izbegne iz Beograda, i dođe u Smederevo među Srbe, rekavši da želi u svom stadu trpeti i zlo i dobro!

    Leontije je gledao svakojako da se umeša u narodne poslove, i da postane predsednik u „pravitelstv. Sovetu“, nu Srbi ga nikako nisu hteli primiti, jedno što je bio Grk, a drugo što ih je, kao turski čovek, od početka ustanka, svetovao i nagovarao da se predadu Turcima, i da se umire, a osobito ih je odvraćao od Rusa, da se s njima ne mešaju, jer će ih prevariti i ostaviti, kao što su ostavili Moriju, te će ih Turci onako isto iseći i porobiti.

    Za sve ono vreme, od 1804—1813, Leontije je više teglio k stanju koje je bilo do 1804, nego k onom koje se je stvaralo od te godine pa ovamo dalje.

    Njega krive, njega osuđuju, njega proklinju svi iz reda suvremenici: gde se god pomene njegovo ime, svuda se na njega sipa osuda i kletva!

    Danas je još teško presuditi: da li je Leontije ovu kletvu zaslužio kakvim pozitivnim radom protiv Srba i Srbije, ili, možda, samo svojim raspoloženjima prema onom što su radili Srbi.

    Da je bilo ono prvo, teško je verovati da mu Srbi ne bi brzo presudili. Već može biti da on, Grk rodom, mitropolit položajem, mešajući se s pašama, s konzulima, s diplomatima onoga doba, koji, imajući vrlo često presudnoga glasa u poslovima državnim, obično misle da sudbinu naroda drže među svojim prstima, kao prelja žicu, pa je mogu upredati koliko im se hoće, i kako im se hoće — nije ni malo verovao u trajnost onoga što su tvorili Srbi od 1804—1813. Lasno može biti da Leontije nije verovao da seljaci u opancima, s trešnjevim stupama, mogu, ma u čem, izmeniti oblik silnoj osmanskoj carevini, ne pomišljajući kakvu moć imaju ideje koje kreću narode. Takih nevernika biva u sva vremena, i u svih naroda; i takima, ma da ne učine nikakvih pozitivnih zala, narodi za samu tu veliku njihovu mudrost, za samu tu nevericu u narodnu moć, često plaćaju osudama i proklestvom!…

    Vreme, i objava svih dokumenata iz onoga doba, kazaće nam i pravo lice ovoga kletoga vladike!

    Godine 1813, prebegao je u Austriju, 1814 otišao je u Rusiju, i stanio se je u Kišenjevu. Na skoro se razboleo, i bolovao je dugo i teško.

    Tek godine 1822, pošto se je, pred više duhovnika, ispovedio da je došao glave svome dobrotvoru mitropolitu Metodiju, Leontije je otišao Bogu na istinu.

    Bog na nebu neka mu bude milostiv; a ovde mu je narod svoju strašnu presudu već izrekao!…

    Dopuna

    Pred pad Srbije 1813 jednom u beogradskoj crkvi, kad su đaci pevali: „Spasi Hriste Bože, i pomiluj“, Leontije je glasno izgovorio ovo:

    „Spašće Bog onoga koji pobegne u Nemačku! Ja sam pripravio veliku lađu na Savi: ko hoće da se spase, neka ide u lađu, pa će se spasti!“ (Život Maksima Jevgenijevića, str. 15).

    Ukazom od 5 aprila 1829 godine, ruski car Nikola dao je Leontiju hiljadu desetina zemlje u Besarabiji. (Rasprava Morozova P. O. Istoričeskije materijali).

    Godinu smrti Leontijeve nisam mogao doznati.

  • Laketića Jevrosima

    Laketića Jevrosima, odiva glasovite kuće Vladislavića, rođena u selu Srbini, odmah više Herceg-Novoga, a preminula 27 maja 1847, ne imajući poroda svoga, ostavila je u svome testamentu ovaku naredbu:

    „Moja kuća, u kojoj živim, i baština oko kuće, želim da bude u polzu škole, koja se očekuje da se osnuje od zaveštanja pokojnih Boškovića i Đurovića, na srpskom dijalektu slovima kirilskijem, radi polze naše mladeži“!…

    To je sve danas izvršeno i, zahvaljujući čestitim rodoljubima, škola u Srbiji već cveta donoseći plod za Srbe Primorce, a slavu za svoje osnovaoce!

    Slava im do veka!…

  • Tomazeo Tomašić Nikola

    Tomazeo (upravo Tomašić) Nikola, rodio se u Šibeniku, u Dalmaciji, 9 novembra 1802, od oca Jerolima i majke Kate.

    Osnovnu školu svršio je u Šibeniku, a posle se je učio u Spljetu, i u Padovi u universitetu.

    Tomašić je, poznavši se s talijanskom naukom i knjigom, otišao među Talijane; putovao je mnogo, a i pisao je mnogo — sve na tuđim jezicima.

    Poslednje dane života svoga proveo je u Florenciji, gde ga pogodi kaplja 1 maja 1874.

    Pred kraj života svoga, Tomašić je bio sa svim oslepeo.

    Naša književnost ima od Tomašića samo 33 iskrice1, koja mu daju pravo na naše sećanje i pominjanje.

    Drugi njegovi spisi, i ako su dika rodu našemu, korist su tuđa, jer su blago tuđe književnosti.

    Evo nekolikih Tomašićevih iskrica, na ime one pod brojem 4:

    „Nemamo mi (Srbi) uspomena koje bi nas razveselile, ali nemamo ni onih koje bi nas zasramile. Novi život možemo početi, vrata budućih vremena nisu nam zatvorena. Pesme naše pevaju junaštvo i ljubav; prirodni duh živi u njima. Ne znaju zlatna pera onako pisati kako javorove gusle gude. Ne leži naša vila u velikim posteljama, ne sedi za gospodskim trpezama; žedna i gladna leti ona po gorama; i što se više zamori, tim lepša biva, i glas njezin izlazi puniji iz golih grudi njenih. U našim pesmama nema izmišljenoga studenoga poštenja. Mi pevamo dike i žalosti svoje, a ne sramote živinskoga života. Kuće nemamo, ali porodice imamo. Otac i majka još u nas nisu imena bez značenja“!…

    U iskrici 18 veli:

    „Pesme su istorija naša; u njima tražimo dobro i zlo naše. Drugi narodi čitaju ih, prevode, i dive im se, a mi ih se sramimo, i još ih ismejavamo svojim prosvećenim varvarstvom. Pokupimo, braćo, pokupimo svoje blago pre nego ga vetar vremena raznese. Hleb iz zemlje, lepotu iz naroda; narod je otac, a zemlja majka naša“!

    U iskrici 24 veli:

    „O, mladići, koji idete u tuđe zemlje iskati znanja koje vam vaša zemlja ne daje, budite nada i veselje a ne žalost i strah otadžbini bednoj! Sećajte se uvek otadžbine! Sačuvajte lepo njezin jezik; učite i druge (jezike), ali da vam tuđi ne istisne iz srca jezika materinoga… Ljubite uvek istinu više nego zlato, a braću uvek više nego život. Običaje drugih naroda gledajte i poštujte; ali niti im slepo sledujte, niti ih grdite. Braća njihova budite a ne robi“!

    Srce, iz koga su sevale ovake iskre, makar da njih imamo samo 33, steklo je pravo na poštovanje sviju onih koji ljube svoju otadžbinu i svoj narod.

    Dopuna

    O životu i o spisima Nikole Tomazea (Tomašića) pominje se i u Filologičeskim zapiskama. Вынускъ 2 i 3 za godinu 1894 str. 25—40.

    Tu su i njegove Iskrice prevedene sve na ruski jezik.

    1. Štampao ih je latinicom u Zagrebu 1844, g. Ivan Kukuljević Sakcinski. ↩︎

  • Kursula Jovan

    Kursula Jovan rodio se u selu Donjoj Gorijevnici, u rudničkom okrugu, godine 1768.

    Kad je buknuo srpski ustanak na Turke, 1804, Kursula je bio među prvima koji su udarali na Čačak i na Karanovac. On je pripadao vojsci Mutapovoj; ali niti je imao kakve komande, niti se pokoravao odredbama vojničkoga zapta. Uvek je jahao dobre konje, uvek je nosio pouzdano oružje, i svud je delio junačke megdane, te time vojsku slobodio i srpsko ime proslavljao.

    Kursula nije nosio sablju o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je. Na megdan je obično polazio pušeći čibuk, koji bi lagano istresao i ostavljao u čibučnicu tek pred samim svojim protivnikom.

    Godine 1809, osobito se proslavio na Crnom Vrhu, kad je ono Gušanac bio nadro da prodre u Gružu i u Jasenicu.

    Milutinović, pevajući tu srpsku pobedu, veli:

    „Sam Gušanac mučno desi traga, No da brže stigne na selamet, Okune ga čete Srbadije. Hitre puste, na nogama lake, Isprate ga i jezdaci neki, Osobito Jovane Kursula.“

    Godine 1810, na Varvarinu, junaštvu i pouzdanosti oka i ruke Kursuline zadivili su se ne samo Srbi i Turci, koji su ga i dotle poznavali, nego i braća Rusi, koji su se tu, naporedo sa Srbima, borili s Turcima.

    Skoro cele godine 1813, Kursula se nahodio u Deligradu. Onoga dana, kada će dopasti samrtnih rana, bio je izišao iz velikog šanca, na svojoj kao trava zelenoj bedeviji, koju je zvao „strina,“ i otišao u šanac vojvodi Novačiću, i deliji Parezanu, na razgovor. Na vratima od šanca odjaše bedeviju, i da je sejizu da je vada. Dok se on razgovarao, Turci udare na Novačićev šanac. Kursulin se seiz prepadne i nekud, bez traga, uteče s bedevijom. Turci šanac opkole sa sviju strana. Kursula, znajući da je „strinu“ ostavio šancu na vratima, pohita da se sastavi sa svojim krilima, ali, tek što iz šanca iziđe, vide da mu bedevije nema, a Turci put već presekli. On potrči k velikom šancu bijući se, i tako sebi put krčeći.

    Do velikoga šanca, dobio je kojekakvih 17 rana. Jedan ga Turčin udari kopljem koje se zalomi u rani, i on je ovaj odlomak odneo čak kući.

    Putem od Deligrada do sela svojega, neveštinom u negovanju, rane se pozlede, te je još manje bilo nade da će ozdraviti.

    Kad je već hteo umreti, upitaju ga: da li za čim žali?

    Kursula poćuti, pribere svoje misli, pa rekne:

    — Vala sam se dobrih konja najahao; oružja se krasna nanosio; neprijateljskih se glava nasekao; ničega već nisam željan; ali mi je žao moje stare majke, i — žalim što mi se ne desi „strina“, da se pasjaka sit nasečem!

    I… s tim rečma, izdahne… To je bilo 16 avgusta, 1813. On je ukopan kod cvetačke crkve. Na grobu mu je ploča s ovim zapisom:

    „Ovde počiva Jovan Kursula vojvoda, koi je hrabar vojnik bio… Požive 45 godina. Donešen ranjen iz Deligrada, predstavi se 16 avgusta 1813.“

    Kursula je bio kose smeđe, u licu beo, obraza punih a prićosav; širok u plećima, i tvrd na ušima.

    Kursula je iz reda onih junaka koji su dika rodu svome. Vatreno zauzet za oslobođenje svoje otadžbine, on se ne samo nije plašio nikakve neprijateljske sile, nego nije ni glave okretao na slast gospostva i vlasti među svojima. Njemu se htelo da otadžbinu vidi čistu od nasilnika, pa neka se u njoj slavi vlašću i gospostvom koji god hoće od njegove braće.

    Slava imenu njegovu do veka!

  • Kurlaga Vučić

    Kurlaga Vučić sa Stapara, više Užica, bio je buljubaša na Šarganu, kuda je išla granica Srbije pre 1833. Kurlaga je, po zapovesti Kneza Miloša, naplaćivao carinu od trgovaca koji su tuda prolazili.

    Godine 1830, udari preko Šargana Ahmet Kusov, Turčin iz Užica, s devojkom i svatovima, idući iz Bosne. Kurlaga zaište carinu. Turčin ne dadne, a devojka brizne plakati, čuvši da Vlasi još mogu od Turaka naplaćivati carinu!

    Posle mnogo reči, Kusov plati što se od njega tražilo, ali se zareče, da će se Kurlagi osvetiti za to.

    Godine 1832, februara 14, Kurlaga siđe poslom u Užice knezovima. Oni mu reknu da ni pošto ne ide u Donju Čaršiju, jer mu Turci mnogo prete. Kurlaga navlaš ode baš na dućan samom Kusovu. Dogodilo se je da je Turčin, baš u taj mah, na gornjem boju svoje kuće, tukao svoju ženu. Kurlaga, čujući vrisku, vikne:

    — Ne udri žene, Kusove!

    Turčin izmoli glavu kroz prozor, pozna Kurlagu, pa ostava ženu, uzme dve male puške, i siđe na zemlju. Došavši do Kurlage, bez jedne reči, skreše obe u Kurlagu, a puške mu — ne sastave!

    — Stani Turo! vikne Kurlaga: — ovako se bije! I srebrnjakom pogodi Kusova posred čela. Tim metkom rani još jednoga Turčina, koji se je blizu desio. Drugi Turci pritrče i Kurlagu ubiju tu na mestu.

    To načini čitavu bunu u varoši. Knez Miloš, doznavši za to, iseli sve Srbe iz Užica u Požegu; preseli i okružni sud, a Srbima iz okolnih sela zabrani ići u Užice na pazar.

    Užičanima, preseljenima u Požegu, nije bilo ugodno novo mesto. Žalili su se da im deca umiru. A Turci Užičani opet ostali su bili kao u opsadi. Za to su se i oni molili Knezu Milošu da se Srbi vrate u Užice.

    I Knez je to dopustio tek godine 1835.

    Taj se slučaj u Užicu zove: Kuragina Krajina.

  • Kujundžija Dimitrije

    Kujundžija Dimitrije rodio se u selu Štitkovu, blizu Nova Pazara.

    Naučivši kujundžiski zanat, Dimitrije je boravio i radio u Novom Pazaru. Od toga zanata, ostalo mu je prezime Kujundžija, za sav potonji život.

    Dimitrije je imao starijega brata Jevtana, i mlađega Kostu.

    U početku srpskoga ustanka, Turci Pazarci, pogube Jevtana, brata Dimitrijeva; odseku mu glavu, nabiju je na šiljak, pa je iznesu gradu na bedem, i okrenu ka selu Štitkovu, kao da pokažu šta čeka i sve druge koji bi simpatisali srpskom ustanku!

    Godine 1807, Dimitrije Kujundžija, i brat mu Kosta, iskradu se iz Pazara, pređu među Srbe, skupe četu, i počnu se biti s Turcima.

    Godine 1809, pri napadanju na Pazar, Dimitrije i Kosta pokazali su se pravi junaci; ali Turci, ugovarajući da se predadu Srbima, zatraže od Karađorđa da, kud na drugu stranu, pošalje Dimitrija i Kostu, pošto oni, veljahu Turci Pazarci, žudni da osvete brata, ne bi mogli održati ugovor koji bi se sada uglavio.

    Karađorđe, posle toga, pošalje Dimitrija i Kostu, s Pavlom Cukićem, na Rogoznu da preseku put Turcima, koji bi od Kosova mogli navaliti na Srbiju.

    O napadanju na Novi Pazar, pevala se je u okolini ova pesma:

    „Protužile bule u Pazaru,
Tugujući, kade govorile:
„„Avaj nama, do Boga miloga!
Od zuluma silna Kosta-Bega,
I njegova brata Dmitrija,
Zlih vojvoda od Nova Pazara:
Tugujući Crnog Đorđa mole,
Da ustavi i Kostu i Dišu
Da ne pale Novoga Pazara.
Karađorđe njima odgovara:
„„Ustaviću sve vojvode redom,
Al’ ne mogu ni Kostu ni Dišu:
Turci su im brata pogubili,
Jevtan-bratu glavu otkinuli;
Na bedem je, na šiljak natakli,
Ka Štitkovu lice okrenuli,
Te da gleda svoga zavičaja,
Nedaleko od Novog Pazara:
Ne mogu ih, za to, ustaviti!“…

    Dimitrije je, posle toga, bio vojvoda pazarski, što će reći, danas, studenički,

    Godine 1812, u Karađorđevu Protokolu, broj 957, piše:

    … „da on (Dimitrije) u hapsu stoji, dokle se za pravo nađe: imenije njegovo, koliko na pismu šiljemo, da se raspoloži i proda, i da se poplaća tužiteljem njegovim, koje je on od sabora počinio od 1809 goda, a prije što je bilo, ono na stranu. A posle ni on, ni njegovi sinovi, da ne budu više narodne starešine, za prestuplenija njegova; a brat njegov Kosta da bude vojvoda, da se ne batali, jer na Kostu nikakve dave nema.“

    U ovom zatvoru nalazeći se, Kujundžija je „svaki dan vrtio topove,“ kao najgori sužanj, kako priča Milutinović, koji mu svu krivicu svodi u to „što se, veli, zetu Pljaku zamerio,“ koji ga je „ocao i oklevetao“!1

    Godine 1813, Dimitrije je bio prebegao u Nemačku, ali kako je Knez Miloš utvrdio s Turcima mir, on se je vratio, i nastanio u Smederevu, gde je na novo počeo raditi svoj kujundžiski zanat. Godine 1841, izvezao je srmom i pozlatio prestoni krst za smederevsku crkvu. Na krstu je potpisan on kao majstor, i crkveni tutori Ilija Nešić, Janja Đorđević, i Ica Marković. Tim se krstom i danas služe u novoj smederevskoj crkvi.

    Dimitrije je u Smederevu, u crkvenom kraju, imao svoju kuću.

    Bio je visoka rasta, crnomanjast; nosio se je uvek lepo, svakad je išao u čoinoj vezenoj dolami, i s džemadanom zlatom vezenim.

    Vrlo je često, na pomamnu konju, projahivao kroz smederevske ulice. To ga zadovoljstvo nije ostavljalo do pred samu smrt.

    Umro je u Smederevu 29 novembra 1843, i 30 novembra, na Sv. Andreju, opevao ga je prota Teofan Stanković.

    Saranjen je, kako njegovi potomci pričaju, kod stare crkve smederevske.

    1. Srbijanka 3, 110 i 111. ↩︎

  • Kujundžić Milan

    Kujundžiću Milanu, državniku, piscu, kršteno je ime Janićije, pa je on, ugledajući se na druge, svoje ime posrbio, naznavši se Milan!

    Kujundžić se rodio u Beogradu 16 februara 1842 godine.

    Svršivši osnovnu školu u Beogradu, bio je još vrlo mali za gimnaziju; zato ga otac pošlje u Pančevo u nemačku školu, da jezik nemački nauči.

    Posle se vratio u Beograd, te je svršio gimnaziju i Veliku Školu. Još kao đak bio je vrlo živ i slobodouman, te je s toga jednu godinu dana bio isključen iz škole!

    Docnije je otišao u Beč, pa u Nemačku, i najposle u Francusku i u Englesku. Najviše se bavio studijama iz nauka filosofskih.

    Vrativši se u otadžbinu, postao je činovnik u ministarstvu prosvete; pa profesor u Velikoj Školi, pa činovnik u ministarstvu unutrašnjih poslova; skupštinar, ministar prosvete, poslanik u Rimu i najposle pensionar.

    Za vreme naših ratova, Kujundžić je vodio dobrovoljce u bojeve. U vojsci je došao do čina artileriskog potpukovnika.

    Pred kraj života, snašla ga je bilo teška bolest, u kojoj je namučio i sebe i one oko sebe. Preminuo je u Beogradu 14 novembra 1893.

    Kujundžić je bio čovek obilnoga prirodnoga dara, nastavnik i književnik temeljne naučenosti, Srbin žarkoga rodoljublja i državnik čvrste volje i pohvalne nesebičnosti. On je i pevao, i pisao, nastavljao, i vojevao, i upravljao.

    Srpska Kraljevska Akademija, koju je on, kao ministar prosvete, stvorio i najvišu joj sankciju izradio, njegovo će ime zapisati na drugo mesto u Pomeniku svojih dobrotvora, jer je on njojzi i znatan deo svoga imanja nakon sebe ostavio.

    Pored mnogih pesama, članaka, kritika, i drugih sastava, rasutih po raznim časopisima, od Kujundžića imamo ovo spise.

    1. Aberdar. Gusle Aberdarove. Novi Sad, 1861.
    2. Kratki pregled harmonije u svetu. U Beogradu, 1967 i 1872.
    3. Filosofija u Srba. Beograd 1868.
    4. Ide li svet na bolje ili na gore. Novi Sad. 1870.
    5. Volja i sloboda, u 20. Glasu Srpske Kraljevske Akademije. Beograd, 1889.

    Neka mu je laka srpska zemlja, koju je žarko ljubio i svojski poslužio!