Аутор: Milan Đ. Milićević

Kolarac Vule (Ilić) rodio se u selu Kolarima, u nahiji smederevskoj.

Na Kolare je, u starije vreme, udarao drum beogradsko-carigradski. To je mesto bilo kao neka palančica, u kojoj su i Turci živeli.

Kao mladić, Vule je služio u kavani, u mali Diviču, u nekoga Turčina. Ne mogući platiti neki mali dug, Vule bude zatvoren baš u ono vreme (1804) kad su se Srbi digli na Turke. Srbi Kolarci, poznavajući Vula kao mladića vredna i neobično drska, pomognu mu osloboditi se zatvora; a on, čim se vidi u slobodi, odmah potraži Srbe ustanike; nađe ih u selu Umčarima, i umeša se među njih.

Posle toga, Vule se je, u svakom boju, u kom se dešavao, odlikovao tako da je, u malo vremena, u srpskoj vojsci bio čuven i znan junak Vule Kolarac. Njegovi suvremenici uveravaju da je bio čovek neobično brz da smisli, i neobično drzak i vešt da izvrši što je smislio.

Godine 1806, pošto je oteto beogradsko predgrađe, Vule Kolarac, s Milojem Petrovićem, pređe na ostrvo sproću donjega grada. I odande stane tući grad iz dva topa.

Godine 1809, u boju na Suvodolu, kod Senice, silna turska konjica, u jedan mah, opkoli Karađorđa sa svih strana. Malo je još trebalo pa da ga živa uhvati. Vule Kolarac, koji je znao turski kao i Turčin, i koji je imao glas tako krupan da zvone stakla u prozorima, kad on obično govori, u času se doseti lukavstvu kojim Vožda izbavi, i pobedu okrene na srpsku stranu. On, na ime, na svom brzom hatu, poleti među Turke, vičući turski iz svega svoga silovitoga grla:

— Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!…

U turskoj vojsci taj glas načini zabunu, da su je Srbi, posle, sa svim razbili, i vođu njezina, pećskoga pašu, ranili, i naterali ga da, u po noći, pobegne.

Ali je, u tom boju, i Kolarac ranjen u desnu ruku.

Posle toga slavnoga boja, sva srpska vojska dobro je znala i volela Vula Kolarca.

Kad je smederevski grad, s nekoliko sela do reke Ralje, odvojen od okruga smederevskoga, i postao upravna celina za sebe; onda je Vule Kolarac postao vojvoda i komandanat gradu Smederevu. Na tom mestu ostao je do propasti Srbije.

Nesrećne godine 1813, Kolarac je, s vojvodom Vujicom, najpre bio u Deligradu; a odande je, s Mladenom Milovanovićem, došao bliže k Smederevu, i načinio je šanac vaše grada Kuliča, na levoj strani moravinoj, te je odbijao Turke, koji su navaljivali odonud ispreko Morave.

Jednoga dana, baš kad je Vule ručao, potegne kumbara i udari u njegov šator, slomi tu stožer, te šator priklopi sovru i, u malo, ne primlati i samoga Vula…

U taj šanac, k Vulu je dolazio, s vladikom Leontijem, Karađorđe, u oči onoga dana kada će ostaviti Srbiju, i pobeći u Nemačku.

Kad Turci pređu i Moravu, i stanu napadati na Smederevo, Vule, videći da se već ne može odbraniti, dočepa četo-kajik, na kom je bio jedan top, i, veslajući ko levoj dunavskoj obali, neprestance je pucao na Turke, koji su na njega takođe sipali vatru, ali ga nisu pogodili. Došavši u karantin, u Pančevu, Vule da četo-kajik Austrijancima, a sam se digne za Karađorđem u Štajersku, otkuda je, docnije, s drugim Srbima beguncima, otišao u Rusiju. u grad Hotin.

Godine 1831, Vule je želeo vratiti se u Srbiju, i Knez Miloš, uvažavajući ga veoma, rad je bio pustiti ga u otadžbinu; ali, kako uverava pok. Jovan Gavrilović, doglavnici kneževi behu tome protivni, te tako Kolarac ne vide svoje otadžbine…

Vule je tada ostao u Vlaškoj, gde je uzimao spahiska sela pod arendu, i tako je životario kako tako.

Kolarac je umro u Bukureštu, u veliki post, godine 1834.

Vule je bio rastom jedan od najviših ljudi, a prema visini bila mu je i snaga i krupnoća.

Dopuna

Vule Ilić Kolarac, živeći u Bukureštu, držao je pod arendu neko selo u okolini. Kad bi polazio s porodicom u to selo, on bi sve što je imao, po ondašnjem običaju, predavao na ostavu tadašnjem utvrđenom manastiru (današnjoj crkvi) Kneza Rada. (Radu voda), koji je pod sobom imao duboke i tvrde podrume.

Jednom, kad se Vule vrati iz sela u Bukurešt, sretnu ga kaluđeri i jave mu da su manastirski podrumi obijeni i da je iz njih sve odneseno. Tako je Vule u jedan mah od bogata čoveka postao siromašak. Na skoro posle toga i umro je.

On je sahranjen kod crkve Kneza Rada, s desne strane, poviše oltara. Na grobu mu je bila ploča, sva ispisana, i pre desetinu godina moglo se pročitati što je bilo zapisano, a sada se je sve istrlo da se ni jedna reč ne može pročitati. Samo se po uglovima i ivicama ploče neka slova poznaju.

Ovo mi je javio neki nepoznat mi Srbin iz Bukurešta.

---

Kolarac Vule Ilić, smederevski vojvoda, imao je rođenoga brata Grujicu, koji je bio pod njim podvojvoda.

Sava Grujić današnji đeneral unuk je ovome Grujici Iliću Kolarcu. Za to je Sava i preneo kosti vojvode Vula Kolarca iz Bukurešta u Beogradu 17 septembra 1889 godine, i saranio ih u palilulskom groblju do crkve u grobnici Vulove kćeri Milice, bivše žene pok. Cvetka Rajovića, od koje su ostale danas žive dve kćeri: Draga Oreškovićka i Katarina Kalinićka.

Kolarac Ilija (Milosavljević) rodio se u selu Kolarima, u smederevskom okrugu, oko 1800 godine, od oca Milosava, i matere Jovanke.

Otac Ilin bio je zanatom abadžija; s toga su ga, obično, zvali: Aba-Milosav, a majku su mu zvali Joka.

Godine 1806, u jurišanju na Beograd, Milosav je ranjen u čelo, tako da mu se je, do smrti, poznavala rupa, gde ga je puščano zrno bilo udarilo.

U početku 1807, po što su Srbi oteli od Turaka Beograd, u Kolare su se, priča Kolarac: — vraćali seljaci koji su bili u vojsci, i donosili su ćurkove i druge turske aljetke i stvari, koje su oplenili od pobeđenih Turaka, po što su Beograd osvojili. To je Ilija dobro upamtio, ali ne zna koliko mu je tada bilo godina.

Školu osnovnu učio je Ilija u mestu svoga rođenja. To mu je i bilo sve redovno školovanje.

Godine 1813, s ostalim seljacima, pobegli su i Ilini roditelji, ispred turske vojske, i došli su na Dunav, kod Orešca, više Smedereva. Tu se narod prevozio na onu stranu. Kolarac priča da je otac njegov tu hteo ostaviti jedno ždrebe, ne mogući ga smestiti u skelu. Iliji je bilo toliko žao ždrebeta, i toliko je navaljivao na oca da ga ne ostavi, da je ovaj, najposle, vezao ždrebe za skelu, te tako je preplivalo i ono na levu stranu Dunava.

Onda je, kao što se zna, mnogi svet iz Srbije bio prebegao u onu stranu, i, ne želeći udaljavati se od Dunava, sav je bio pao po selima duž te reke. Ilini roditelji odu i nastane se, za neko vreme, u selu Crepaji.

Ilija, ma da je bio vrlo mlad, nije hteo sedeti bez posla, nego je uzeo konja i taljižice, pa je na Dunavu, od ribara, kupovao ribu, i raznosio je po beguncima Srbijancima i prodavao.

Kad se sve umiri, Turci pozovu begunce iz Srbije, da se vrate svaki na svoje ognjište. Vrate se i Ilini roditelji; ali Ilija ne ostane dugo u Kolarima.

Iz Kolara dođe u Beograd, da traži rada i zarade.

— Kad sam ušao u Beograd, pričao mi je sam Kolarac: — imao sam samo 30 para! Od te svoje imovine, odvojio sam dve pare, i kupio lepinju da ručam. Jedući tu lepinju, sve sam mislio: šta ću činiti, dok potrošim i onih 28 para?!

Ali, vredan i okretan mladić, našao je odmah i rada i zarade. Godine 1817, marta 9, on je već bio trgovački momak, i gledao je, kako su Turci, na Kalemegdanu, pogubili Kneza Simu iz Borka, i Kapetana Dragića Gorunovića, iz Ropočeva!¹

Najpre je služio u trgovini nekog Drvenjaka Boltadžije, posle je bio u nekog Ćor-Marka Radovanovića, trgovca, a, najposle je prešao u službu Markovu bratu, Milutinu Radovanoviću.

U ovoga poslednjega gazde, Ilija je ostao dugo i, 1827, oženio se ćerkom njegovom, Sinđelijom (rođ. 1809), s kojom je proveo vek, i stekao gotovo sve svoje imanje.

Postavši svoj gazda, otvorio je dućan, tako zvanu boltu, u svojoj kući, koja je i sada svojina Kolarčeve zadužbine, u dubrovačkoj ulici više Zereka.²

Kad se tako lepo namestio, i uputio u radu, Ilija je i braću svoju: Tasu, Mitu, i Ranka, digao iz Kolara i doveo u Beograd.

U ono vreme, kad je Ilija, kao mlad trgovac, zarađivao lepe pare, počnu neki mlađi beograđana nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od toga palila sklanjati, makar kakvim merama: zapovedi te se nekoliko beograđana, s tim zlatali-kapama, obale i istuku batinama!

Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo.

Neki pričaju da je, i osem tih zlatali-kapa, bio još jedan uzrok toj seobi; na ime, veli se: da je Kolarac bio kupio kuću na velikoj pijaci. onde gde sad stoji požarna četa, pa mu tu kuću, ne znam zašto, oduzeo Knez Miloš. On se, s toga, odseli u Pančevo!

Nastanivši se u Pančevu, Kolarac je počeo trgovati hranom i svinjama, ali više hranom nego svinjama. Tovario je lađe žitarice, i slao ih u Sisak, u Đur, i u Beč. Ta radnja ga je poznala s velikim trgovcima, i ime Ilije Srbijanca — onamo su ga tako zvali — za malo vremena, postalo je znano u mnogim mestima austriske carevine.

— Ja nisam znao, pričaše pokojni Kolarac: – šta je to glad i žeđ; šta li nespavanje i umor, kad god me je čekao kakav poveći posao.

Na taj način, kroz kratko vreme, Kolarac stade u red najbogatijih žitarskih trgovaca u Donjem Banatu.

Još u to doba, Kolarac je počeo pogledati na srpsku knjigu, i na srpske književnike. Roman „Grof od Monte Hrista“, u srpskom prevodu, izašao je na svet Kolarčevom pomoću. U poslednje vreme svoga života, Kolarac je govorio da se u njegovu „tevteru“ nalazi velika cifra koja pokazuje koliko je on, ovda onda, dao na potporu književnicima. Na žalost, taj se „tevter“ nije našao posle njegove smrti.

Godine 1855, juna 7, umre Ilina žena Sinđelija, u Pešti, i on je, mrtvu, donese u Beograd, i sahrani kod markove crkve u Paliluli.

Godine 1856, Kolarac ostavi Pančevo, i vrati se u Beograd, da ovde stalno živi. Ovde je, neko vreme, trgovao solju, nabavljao je državi šalitru, i bavio se razrađivanjem nekih rudnika.

Od toga doba, ozidao je dve velike kuće: jednu na Varoš-kapiji, a drugu još veću, na Stambol-kapiji (kod Pozorišta).

Stanivši se u Beogradu, a ne imajući od srca poroda, Kolarac je sve ozbiljnije mislio: svoje veliko imanje odrediti na potporu srpskoj knjizi. U Beogradu se poznao i sprijateljio s pokojnim Kostom Cukićem, koji ga je uvek utvrđivao u tim patrijotskim namerama.

Godine 1861, juna 15, licem na Vidov Dan, Kolarac upravi pismo na ovu gospodu: Pantu Jovanovića, Emilijana Josimovića, Miloja Lešjanina, Dimitrija Matića, Ljubomira P. Nenadovića, Josifa Pančića, i Kostu Cukića. U tom pismu izjavio je da će, unapredak, svake godine, davati po 100 dukata na potporu knjigama koje ta gospoda preporuče za nagradu.

Tako je postao „Književni fonad Ilije Milosavljevića Kolarca.“

Te iste godine, Srbi u Ugarskoj slavili su stogodišnjicu od rođenja Save Tekelije. Na tu svetkovinu pozvan, otišao je i Kolarac u Novi Sad.

Na izlasku iz lađe, u Novom Sadu, njega dočekaju svečano i srdačno, da je od radosti plakao kao dete.

Tada je dao 1000 forinata na osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu.

Želeći pomoći širenju prosvete u svom narodu, Kolarac se dugo mučio na što, na ime, da ostavi svoje imanje? A kad je video da braća Hrvati stekoše svoj universitet, smisli da svojim imanjem osnuje u Srbiji universitet.

Mnogi su ga odvraćali od te namere, govoreći da za universitet ima da se stara sama država, a za takav zavod i novaca valja mnogo više nego što on ima…

Na sve to Čika Kolarac samo bi rekao:

— Ne znate vi kako se pare brzo množe, kad se njima rukuje kako treba.

I, odista, posle dugog razmišljanja i dogovaranja, svede svoju poslednju volju na jedno, i 25 februara 1877, sastavi svoj testamenat, kojim sve svoje imanje ostavi dvema fondovima:

• a, Fondu za universitet, i
• b, Fondu za pomaganje književnosti.

Ovom drugom fondu odredio je 10.000 dukata, pa interes od te sume da se deli na tri dela: dva da se troše na književnost a treći da se pridaje kapitalu, dokle fond naraste do 20.000 dukata; posle pak sav interes da se troši na književnost.

Fondovima ovim upravlja odbor od šest lica koja je imenovao sam Kolarac, ovlastivši njih da se, dalje, sami obnavljaju i, po potrebi, umnožavaju.

Pred kraj godine 1877, one koje je testamenat i napisao, Kolarac dopade velike nevolje, koja bi slabijega čoveka mogla pokrenuti da uništi sve svoje rodoljubive namere; ali Kolarac bejaše toliko rodoljub, da izdrža sve tegobe, a ne skrete s puta pravoga, velikoga rodoljuba.

Okrivljen za veleizdaju, Kolarac je zatvoren, i odveden u Aranđelovac, pred preki vojni sud. Onamo je osuđen na tamnicu. Vladalačka milost dala mu je opet slobodu, te se, 1878, vratio u Beograd, svojoj kući.

Kad su ga poveli iz kuće u zatvor, poslao je sudu svoj testamenat na čuvanje, a vrativši se kući, posle sve bede, rekao je:

— Prav sam i čist kao sunce; za to sam i mislio da će me pustiti; ali, u jedan mah, bi me teško, i htedoh pocepati testamenat: hvala Bogu te nisam!

Kolarac je uvek, s nekom milinom, pominjao mesto svoga rođenja i svojega detinjstva – Kolare. Godine 1852, kao stanovnik pančevački, poslao je kolarskoj crkvi zvono od 3 cente, Za pomen svojim roditeljima, a u testamentu svom, ostavio je opštini na školu 200 dukata. Od tih novaca sad se pomažu siromašni učenici kolarske škole. I kao osuđenik, idući iz Aranđelovca u Požarevac, ustavio se je u Kolarima, noćio onde, i nagledao se je sit mesta, u kom ga je prvi put ogrejalo sunce.

Oslobodivši se zatvora, Kolarac je, istina, došao kući svojoj, ali pređašnjega zdravlja nije doneo. Bolest ga je savlađivala svaki dan sve više i više. Najposle, 6 oktobra, 1878, između 3—4 časa posle po dne, preminuo je, u svojoj velikoj kući, kod Pozorišta, a 7 oktobra sahranjen je u svojoj grobnici, kod palilulske crkve, pored žene svoje Sinđe.

Kolarac je bio čovek od krupnijih ljudi, umerene punoće; sed kao ovca, ali kosom obilat i do smrti; čist u odelu i držanju; čuvaran u trošenju, smotren u svemu i svačemu.

Pored jezika srpskog, znao je nešto malo i nemački.

Kad su svršene parnice koje su dizane protiv Kolarčevog testamenta, i kad su izdani svi pojedini legati, što je pokojnik kojekom ostavio, odbor je, na Sv. Aranđela 1886, kao na dan slave Kolarčeve, učinio pokojniku svečani pomen, oglasio stanje zadužbine kojom upravlja, i objavio da književni fond počinje vršiti ono na što ga je pokojnik namenio.

Celokupno imanje Kolarčeve zadužbine, to jest, fonda književnog, i fonda univerzitetskog, iznosi sumu od 904.985,17 dinara.

Slava rodoljubu Iliji Kolarcu!…

---

1. Kneževina Srbija, str. 83. ↩︎
2. Jedan vršnjak pokojnoga Kolarca, iz sela Suvodola, priča ovo:
   — Nekako u ono vreme, kad je bila Đakova buna, mi seljaci iz Kolara, Suvodola, i iz drugih podunavskih sela, kosili smo, pod kuluk, livade u Godominu, kapetanu Simi Radojkoviću, iz Selevca. Jednoga dana besmo sišli u Smederevo rad kosidbe. S nama bejaše i Milosav Aba, otac Ilin. Pored nas, putem, udariše neki trgovci. Jedan od njih, ugledavši Milosava, reče:
   — Zar i ti, tata, da kosiš pod kuluk?
   — Moram, sinko, odgovori Milosav: — vlast me redi, pa moram.
   Trgovac nađe našeg kmeta Steju iz Kolara, izvadi novaca i, dajući ih njemu, reče:
   — Kmete, evo ti novaca, pa plati kom drugom za moga oca, a on neka ide kući!
   Milosav pođe, a trgovac ga ustavi, te i njemu spusti nešto u ruku. Pa se onda rastaše.
   Kad trgovci odoše svojim putem, naš kmet Steja uze nam kazivati, da je taj trgovac Ilija Kolarac rođeni sin Milosava Abe. ↩︎

Kojadinović Radovan bio je iz sela Zaovina, kod Mokre Gore, u užičkom okrugu.

Na Zapolju, Radovan je učinio Srbima veliko dobro zaklanjajući, kao čovek vičan mestu, odstupanje srpske vojske ispred Turaka.

Na Ravnju, 1813, videći da sve propada, Radovan je seo u sred šanca, kad su već Turci ušli u nj, i povikao:

— Ima li danas junaka da poseče Radovana Buljubašu?

Turčin se jedan uputi k njemu; ali ga Radovan obori svojim dževerdanom, na kom je bilo 44 rezotine, koliko je njime neprijatelja ubio!…

Tu je Radovan, posle toga, isečen sav na komade.

Radovan je bio čovek krupan, crnomanjast, ćutljiv. Nije mario ni za vlast, ni za bogastvo, nego je samo želeo da se bije, i da, po svojoj snazi, sveti Kosovo!…

Koča Kapetan, rodio se u selu Panjevcu, niže Jagodine. Kršteno ime bilo mu je Kosta, a prezime Anđelković¹; ali ga niko nije zvao tako, već: Koča, i Koča Kapetan.

Kad je Austrija, godine 1788, objavila Turskoj rat, i počela, u Srbiji, kupiti dobrovoljce za tu vojnu, Koča je bio marveni trgovac, već poznat u narodu.

Držeći da je to rat hrišćanstva protiv turstva, i da će taj rat doneti Srbiji slobodu, Koča ostavi trgovinu, pa digne momke iz cele nahije jagodinske, i počne se biti s Turcima. Iz manastira Kalenića, Koča uzme kaluđera Isajiju za pisara i za drugara u bojevima, za to se, posle, i pevalo u Levču:

„Vojsku kupi Koča Kapetane,
……………………..
Barjaktara, crna kaluđera:
Po barjaku položio bradu,
Pa on uči Srbe u paradu“.

Kao što je mislio Koča, tako je mislio gotovo sav narod naš: kako je radio on, tako je radila sva njegova vrsta. Otuda se ovaj rat, u Srbiji, i ne zove drugojače nego Kočina Krajina.

Druga polovina toga ratovanja, i svršetak mu, behu nesrećni za austrisku vojsku. Turci su Austrijance potiskivali na svim bojnih poljima.

Koča, uzbijajući, ili bar uzdržavajući Turke, koji su prodirali uz Dunavo, borio se je, poslednjih dana, više Poreča, na levoj strani Dunava. Dotle se je austriska vojska već bila trgla čak k Temišvaru. Ostao je bio samo Koča, i njegovi hrabri dobrovoljci.

Turci, kojima je Kočino junaštvo već bilo dobro poznato, pozivali su ga, više puta, da se mane borbe, pošto je ostao s tako malom družinom. Koča, uzdajući se u svoju staru sreću, i u mesne prilike dunavskoga tesnaca, ne posluša tih poziva. Turci nagrnu velikim brojem i opkole ga sa svih strana. Posle strašnoga boja, i seče, uhvate živa njega i šezdeset druga s njime (Ostali su imali lepu sreću izginuti ranije). Njih sve odvedu u Tekiju prema Oršavi, i tu ih žive ponabijaju na kolje!…

Mir mučeničkom prahu! Slava junačkom imenu tvome, nesamrtni Kočo! Tvoje, i drugova tvojih, ječanje na samrtnom kolju zadahnu srpski vazduh dahom koji poče tražiti osvete! Neka se na visini plavoga neba razvesele vaše junačke duše: iz praha vašega, ponikoše divovi: Đorđe, Čarapić, Veljko, Katić, Miloš, Sinđelić, i bezbrojni drugi!…

Radivši za otadžbinu, zaslužni ste ljudi!

A pretrpevši tako mučeničku samrt, vi ste svojemu potomstvu svetitelji!

Slava Vam do veka!

---

1. Joca Naumović, okružni načelnik, u Jagodini, pismom svojim, 20 marta 1854, javlja: da je ovo prezime čuo od staraca iz Panjevca koji su Koču dobro poznavali. ↩︎

Knićanin Stevan (Petrović) rodio se u selu Kniću, u Gruži, 15 februara 1807 godine. Po imenu svojega sela, prozvan je, docnije, Knićanin. Otac mu se zvao Petar Komadinović, i trgovao je živom stokom.

Stevan je, najpre, bio momak u Kneza Miloša, i kao takav, u bogatom narodnom odelu, pratio je Kneza Miloša, kad je ovaj, 1835, išao u Carigrad u pohode Sultanu Mahmudu.

Godine 1836, novembra 11, postao je načelnik srezu jaseničkom, u smederevskom okrugu; a odatle je, 9 marta 1839, otišao u Smederevo za okružnog načelnika.

Godine 1840, stao je na stranu onih starešina, koje su bile opozicija ministarstvu Kneza Mihaila. Za to je ostavio službu, i, zajedno s njima, izišao iz otadžbine.

Godine 1842, posle uspeha Vučićeve bune, postao je državni savetnik, i kao takav, godine 1846, bio je u sviti Kneza Aleksandra, kad je ovaj išao u Kazanluk Sultanu Abdul Medžidu u pohode.

Godine 1848, bio se je nešto pobrkao s Vučićem te je, o Petrovskoj skupštini, u Kragujevcu, morao dati ostavku.

Među tim na onoj strani, u Austrougarskoj, Srbi su bili u velike ustali da brane svoju narodnost od nasilnog pomadžarivanja Knićaninu se učini da može pomoći braći svojoj, pa, u prvoj poli meseca avgusta 1848, pređe na onu stranu. Odmah je ušao u boj kod Bele Crkve; a 23 novembra 1848, na selu Tomaševcu, gde se je bio ukopao, odbio je i sa svim porazio neprijatelja koji je težio da osvoji Pančevo, na tako svu banatsku vojnu granicu da pritisne.

Što se dalje produžavalo ratovanje, to je sve više raslo ime Knićaninovo. On se je proslavio u bitkama na Tomaševcu, Titelu, Vilovu, a naročito na Pančevu (20 dekembra 1848), i na Mošorinu.

Zahvalni Srbi, na onoj strani, prozvali su, posle te pobede, Mošorin — Knićevac.

Za tako junaštvo, dobio je priznanja: od vladike crnogorskoga Petra Drugog Njeguša, od Patrijarha Rajačića, od Cara Austriskog Franje Josifa, i od ruskog Cara Nikole.

Kad se madžarski vođ Gergej predao ruskom đeneralu Paskeviću, i rat već prestao, Knićanin je putovao po Jevropi: bio je u Zagrebu, kod Bana Jelačića, a bio je i u Beču, kod Cara Franje Josifa. Za pobedu pančevačku Car mu je dao orden Marije Terezije trećeg reda, i ađutanat grof Grine, i Ban Jelačić, pred licem carevim, svojim rukama pridenuli su taj orden na prsi Knićaninu, koji je bio u narodnom odelu, sa sabljom o bedrima.

Iz Beča je otišao u Berlin da vidi sina Antonija, koji se je onda onamo bavio na naukama.

Kad se vratio u otadžbinu, posle tolikog glasa i tolike slave, dan mu je čin vojvodski koji se, u ono vreme, uzimao kao najveće dostojanstvo u zemlji, i koji je onda imao jedini Vučić. Na skoro posle toga, Knićanin je, s jednim delom redovne vojske, prešao u Kragujevac, i onamo je ostao skoro do smrti.

Boraveći u Kragujevcu, bio je sa svim zdrav. Na jedan mah, udari ga kaplja, i on pohita u Beograd radi leka. Iz Beograda je išao u Mehadiju, u toplice, ali se slabo pomogao, pa se otuda vratio u Beograd.

u subotu, u oči Trojica 1855, izdahnuo je u svojoj kući na Terazijama, prema dvoru.

U Beogradu se pričalo o njegovom ukopu, kao o kakvom čudu, toliko je bilo sveta na njegovoj pratnji. Tek docnije ukopi Kneza Miloša i Kneza Mihaila nadmašili su brojnost i veličinu Knićaninove pratnje.

Ukopan je kod paliluske crkve, između grobova Stojana Simića i Tenke Stevanovića.

Za svedočanstvo koliko muke ima istorik koji traži tačnost svakom kazivanju, upućuje se poštovani čitalac da vidi ono što je pisano o Knićaninu u Kneževini Srbiji, na strani 286.

Knežević Ivan, knez od Semberije, rodio se u selu Dvorovima, a, docnije, boravio je u selu Popovu, u beljinskoj nahiji.

Ivan je rano izašao na glas u svojoj okolini, za to je i postao Knez Semberije¹, kad mu je tek bilo 20 godina! Narod ga je veoma poštovao, za svašta ga pitao, i, bez njegova odobrenja, nije činio ništa. Sami turski bezi: Vidajić Rašid-Beg, Tuzlagić, i drugi, cenili su u svačem njegovu pamet i njegovo znanje. Pesma još veli da se je sam Kulin Kapetan pobratimio s Ivanom, uvažavajući njegovu veliku mudrost i neobičnu dobrotu.

Godine 1806. pređe Kulin-Kapetan, s vojskom, preko Drine, i porobi Jadar i Podrinje. Popalivši sela, Kulin prevede u Bosnu silno roblje: jedni vele 111 roba, a Milutinović tvrdi da je, bilo 303 roba.

Boleća duša dobroga Kneza Ivana zašišti od tuge, videći da će se to roblje rasprodati i razvesti kud koje, po svem carstvu turskom. Za to ode Kulinu, koji je svoj toj vojsci bio starešina, i ponudi mu otkupe za roblje.

Kulin zaište osam hiljada rušpija. I Ivan, ma da nije imao toliko novaca, pristane, uzme roblje, izvede iz turske vojske, skloni u svoju kuću, pa pozove kmetove iz Semberije, prostre pred njih kabanicu, i rekne: da prilaže koliko ko miluje za otkup roblja!

Milutinović peva da je Ivan sav otkup sastavio, Kulinu ga izmirio, i roblje naranio i napojio, pa pustio, da ide kud koje hoće.

„Ode roblje kud je kome drago,
Blago Ivi i Ivinoj duši!
I to Ivi niko ne pripozna.
Ni Ivanu kogode zahvali.
A kamo li da Ivanu plati!
Ivan ne će ni od koga plaće.
Ivanu će Hristos Gospod platit’
Kada Iva bude na istini“!…

Među tim, drugi vele da je Ivan, svojom novcima, jedva polovinu otkupa sastavio; a za drugu polu pošao prositi po trgovcima, nu tu ga sreća izda, te otkupa ne mogne sastaviti. Kad to vidi, Ivan prebegne u Srbiju, i živeo je u velikoj siromaštini.

Karađorđe ga je postavio za vojvodu onim prekodrincima koji su dobegli u Srbiju, i koji, kao i Ivan, nisu imali nigde ništa. Za to vreme, bio je uvek pod vlašću Luke Lazarevića.

Kad je Srbija stradala 1813, onda je Ivan Knežević izgubio i zemlju u kojoj je imao pravo sirotovati, pa se je morao potucati van Srbije.

Posle godine 1815, Kneza Ivana vidimo kao člana u šabačkom okružnom sudu. Tu službu dao mu je Knez Miloš iz priznanja prema njegovom velikom dobročinstvu.

Kad je, kao star čovek, i za tu službu onemoćao, Ivan je boravio u dvoru vladike Maksima, u Šapcu, gde se je i upokojio, i ukopan je u šabačkom groblju.

Kad je umro, mogao je imati oko 70 godina.

Slika Kneza Ivana od Semberije, nalazi se u beogradskom Narodnom Muzeju.

Mladim Srbima, rad kojih i zbiramo ove, i ako ovako oskudne podatke, svetujemo da, svakojako, pročitaju celu narodnu pesmu o tom: kako „Knez Ivan otkupljuje roblje od Turaka“. Iz te pesme videće da je narod srpski, i u ono teško vreme, pored junaka na bojnom polju, imao i dobrotvora kakvi su slava svakom vremenu i svakom narodu!

A tako isto radovaće se ako pročitaju Milutinovića pesmu „Semberac ili vrlost i nadežda Bošnjaka,“ u Trojebratstvu, str. 39—72.

---

1. Semberija zove se deo zvorničke nahije, u Bosni, na levoj strani reke Drine. ↩︎

Knez Petar iz Gložana, bio je starinom iz nahije užičke. Ded njegov Jovan, ne mogući podnositi silu tursku, otisne se od nahije užičke dole k Moravi; a otac Petrov Đurko naseli se u selu Gložanima, u Resavi, blizu Morave.

Petar je imao tri brata: Vučka, Andreju, i Milovana. Nije prošlo mnogo, a Petar je i po pameti, i po odvažnosti, a i po imanju, bio čovek čuven i uvažen u svoj Resavi, i kao takav, izabran je za kneza knežini resavskoj.

u onim razmiricama između vernih caru Turaka, i carevih odmetnika, Knez Petar je uvek bio na strani carevoj. I za to je, po zapovesti Mustaj-Pašinoj, i vojevao protiv muslomana, nepokornih caru svome.

Dok je u Beogradu živeo i zapovedao Mustaj-Paša Šinikoglija, Petru je bilo dobro. Ali kad carski odmetnici, Dahije, ovoga dobroga pašu udaviše, i svu vlast nad Srbijom u svoje ruke prigrabiše, pa — da bi tu vlast duže održale — počeše seći jednog po jednog one Srbe koji su, u carevo ime, vojevali protiv Turaka odmetnika: onda je i resavskom Knezu Petru bilo presuđeno: da izgubi glavu!

U početku godine 1804, on ode u Ćupriju, i odnese danak resavski, a Turci ga uhvate, poseku kod mosta na reci Ravanici, pa glavu odnesu u Beograd, a telo bace u Ravanicu, koja ga snese u Moravu, a ova ga izbaci na sprud kod sela Krušara, ispod Ćuprije.

Krušarci seljaci, poznavši, po odelu i po prstenu na ruci, da je to na sprudu telo Knez Petrovo, brže jave njegovoj kući, te braća i rođaci dođu, uzmu telo i odnesu na mesto Mijailovac, Petrovo imanje, gde je on najradije boravio. Tu su ga opevali, a posle su ga sahranili u gložanskom groblju.

I danas se poznaje kameni krst na grobu Knez Petrovu, ali na njemu nema nikakva zapisa. Na dnu je bilo nešto izdubljeno dletom, valjda za zapis, ali nije zapisano ništa.

Plativši glavom za svoj otpor nasilničkoj vladavini, Knez Petar je imao ipak sreću ostaviti nakon sebe učenika, dostojna i svojega učitelja, i posla koji ga je čekao. Njegov momak Stevan Sinđelić, baš kao ono Milić Kedić, posle Birčanina, primi knezovsku vlast u Resavi, i povede Resavce u borbu za slobodu otadžbine, povede ih u — slavu!

Ko nakon sebe ostavlja ovaka naslednika, onom je i večni počinak lakši!

Knez Milisav iz Medveđe, u Resavi, bio je čovek uvažen u svojoj okolini. I njega su Dahije mislile pogubiti, kao što su pogubili kneza Petra iz sela Gložana; ali je on, u ovaj mah, nekako izmakao ispod turske sablje. Docnije, godine 1809, knez Milisav je ostavio svoju glavu na Čegru, zajedno s drugim resavcima, braćom svojom.

Slava mu!

Kengelac Pavle rodio se u Kikindi, 1772 godine; učio se je u mestu svoga rođenja, u Požunu, i Jeni, gde je postao doktor u filosofiji. Iza toga, učio se je i u Nevskom Manastiru, u Petrogradu, gde je postao doktor u bogosloviji.

Putovao je i u London.

Po želji temišvarskog vladike Petrovića, pokaluđerio se je.

Umro je u Temišvaru, 1835, a sahranjen je, po svojoj želji, u manastiru Sv. Đurđa.

Kengelac je pisao:

„Jestestvoslovije“, velika knjiga, od 295 strana, u Budimu, 1811.

Osem toga, štampao je 1821, „Vsemirnago zbitijaslovija, čast pervuju“.

Jezik mu je rusko-slovenski, jer on veli da ne će da piše „po pravilam babi Smiljani“, ali je dikcija tečna, i interpunkcija pravilna. Znanski mu rad bio je na visini gde je stajala prirodna nauka u njegovo doba.

Kedić Milić rodio se u selu Suvodanju, u valjevskoj Podgorini. Najpre je bio momak, pa buljubaša u podgorskoga kneza Ilije Birčanina.

Kad je Mehmed-Aga Fočić, 23 januara 1804, posekao, u Valjevu, Kneza Iliju Birčanina, Kedić je, kao Ilin momak, uzeo mrtvo telo Birčaninovo, odneo ga u Ćelije, i sahranio kod crkve sa severne strane.

Kad je pak Fočić, posekavši Birčanina, kneštvo nad Podgoranom ponudio bratu Ilinu, i ovaj ponudu odbio, onda je on oknežio ovoga Milića Kedića koji je, po tom, prvih dana svoga knezovanja, prešao na stranu ustanika, i počeo se boriti za oslobođenje svoje otadžbine.

Kedić se je odlikovao u svim bojevima, i kao vojnik i kao vojvoda.

Godine 1809, u proleće, srpska vojska pređe Drinu, i počne prodirati dublje u Bosnu. Tada je Kedić, u jednom jurišu, na Pribićevcu, više Srebrnice, teško ranjen. Odonuda je prenesen preko Drine ovamo u šanac na Bauriću, gde je i preminuo 25 apr. 1809.

Glas o smrti Kedićevoj dopro je čak do Mitropolita Stratimirovića, koji je smrt tu uneo u svoj zapisnik¹.

Na tako veliki glas, Kedić je bio izašao najviše svojim ličnim velikim junaštvom.

On je bio dostojan učenik svoga bojnog učitelja Ilije Birčanina. Slava mu doveka!

Posle Milićeve smrti, Karađorđe je postavio sina njegovoga Dimitrija za vojvodu nad Podgorinom. I ovo je onaj Kedić, koji se pominje u Karađorđevu Protokolu, godine 1812 i 1813…

---

1. Glasnik 2, str. 212. ↩︎