Аутор: Milan Đ. Milićević

Katić Stevan, iz Rogače, najmlađi od braće Katića, postao je vojvoda 1810, posle smrti svoga brata Marka.

Stevan je vodio Kosmajce u bojeve, koji su bivali od 1810 do proleća 1813, ali se ne zna da se je čim osobito odlikovao.

Razbolevši se od bolesti, Stevan je umro, kod svoje kuće, u Rogači.

Na njegovoj grobnoj ploči čita se ovaj zapis:

1813

Zdje počivajet rab Božji Stevan Katić, vojvoda, predstavi se meseca aprila, 24 dan.

Katić Stevan je poslednja muška glava iz kuće Katića, u Rogači. Po smrti njegovoj, došao je na njihovo imanje, i nasledio njihovo prezime, sestrić njihov, Nikola Katić, koga valja videti, na svom mestu.

Katić Sima Prekodrinac rodio se u selu Dvorovima, u Bosni, blizu Drine, oko godine 1783.

Prešavši u Srbiju, kad je već srpski ustanak dopro do Drine, Katić se je s porodicom svojom smestio u selu Glogovcu, a s puškom je stao u red momaka Čupićevih.

Čupić ga je, na skoro, postavio buljubašom od drinskoga ušća gore do utoka potoka Žiče u Drinu.

Na tom prostoru, Katić je, u dve godine dana, dočekao i razbio više od deset omanjih turskih četa, koje su nadirale odonud ispreko Drine da robe mačvanska sela.

Za toliku hrabrost u bojevima, i razboritost u službi, postao je, 1808 godine, bimbaša.

Docnije se je odlikovao u bojevima: na Salašu, na Golom Brdu, na Žiči, i u selu Runjanima.

Jednom se digne odonud iz Bosne četa od 200 Turaka, da pređe Drinu, i da porobi selo Badovince.

Katić dozna za tu nameru, i preteče je: tek što se Turci izvezu na desnu drinsku obalu, Katić, sa svojom družinom, grune na njih, i potuče ih tako da glasnik odatle nije glave izneo.

Docnije je druga turska četa htela udariti na selo Prnjavor, i porobiti naročito kuću Srdana Ilije. Katić je i ovu četu pretekao, potukao je, i zadobio sebi i družini vrlo lepa oružja i odela.

Godine 1812 i 1813 Karađorđe ga zove vojvodom, i naređuje mu da pribere sve došljake pod svoju komandu, i da im zakaže da rade oko šančeva sve kao i starinci što rade, a kad bude vreme vojevanju, onda će oni svi s njim zajedno vojevati.

Poslednji put bio se Katić s Turcima na Ravnju, a posle poraza na tom mestu, prešao je u Srem.

Kako je pak čuo za drugi ustanak 1815, Sima Katić se vratio u Mačvu, i tu je, o Protom Smiljanićem, Markom Štitarcem, i Srdanom Ilijom, radio da se Mačvani dignu na Turke.

Posle slavne pobede na Dublju, i posle utvrđena mira s Marašlijom, Knez Miloš postavi Marka Štitarca za starešinu u Mačvi i u Pocerini; Simu Katića pak metne za pomoćnika Štitarcu.

U toj službi, u kojoj se odlikovao razumnim i pravičnih suđenjem i upravom, Katić je dočekao i smrt, koja mu dođe od bolesti godine 1832, u selu Glogovcu.

Sima Katić je bio srednjega rasta, crne masti, dugih gustih crnih brkova, i u opće čovek lep na oči. Mačvani su ga jako voleli.

Katić Nikola rodio se u Rogači, u nahiji beogradskoj. Njegova majka rođena je sestra Katićima Janku, Marku, i Stevanu.

Godine 1813, aprila 24, umro je vojvoda Katić Stevan, i Karađorđe je, na njegovo mesto, postavio za vojvodu Nikolu Katića, sestrića njegova.

Nikola je došao na imanje svojih ujaka, i uzeo i prezime njihovo, jer, od tri brata, pravih Katića, već nije bilo ni jedne muške glave.

Nikola nije dugo vojvodovao: svega od aprila do 21 septembra 1813!

Za to vreme, u „Karađorđevu Protokolu“ nalazimo samo jednu zapovest voždovu na vojvodu Nikolu Katića (br. 1448), u kojoj mu nalaže: da odseče glave vojvodama Petru Moleru i Pavlu Cukiću, pa da ih pošalje u Topolu!

To je bio raspis na sve vojvode, kad su se ono, ova dvojica, bila odmetnula od vlasti za neko kratko vreme.

Šta je bilo s Katićem Nikolom 1813, ne umem kazati, a pominje se da je bio na onom znamenitom sastanku, u Rudovcima, gde je ugovoreno da se na novo ustaje na Turke, i godine 1815, posle takovske odluke, poveo je Kosmajce odmah u boj.

Po što se ratovanje svršilo, i s Turcima uglavio mir, Knez Miloš je postavio Katića za kneza knežine kosmajske. A kako je u Rogači bio sud za beogradsku nahiju još od onoga doba, otkad je Janko Katić postao starešina narodni, to je i sada sastavljen sud u tom selu za beogradsku nahiju, i u tom je sudu bio Nikola Katić i kao sudija, i kao „knez“, i kao „kapetan“; tako razno nazivan, on je uvek vršio jednu istu službu.

Ne će biti od štete ispisati jednu presudu toga rogačkoga suda, u kom je Katić bio sudija i, u ovom slučaju, u neku ruku, i optužena strana.

Evo toga celoga slučaja, onako kako ga je pričao sam onaj koji je pred sudom odgovarao, i sudsku presudu trpeo.

U ono vreme, kad je sud beogradskoga okruga bio u Rogači, jednoga dana, momak Kneza Nikole Katića, Živko Davidović, na dobru konju, s pištoljem za pojasom, izjaša iz sela Rogače, i uputi se drumom k Beogradu.

Ne hoteći ići kolovozom, kuda je bila još po neka bara od kiše, Davidović se primi rudine, i skoro naiđe na ovce koje su bezbrižno pasle po poljani.

Na jedan mah, ruknu veliki ovčarski pas, i kidisa na konjanika, da ga svali sa sedla. Davidović se maši za pištolj, da se odbrani. Puška puče, a pas, pogođen baš u čelo, prostre se na travu. Davidović odjezdi svojim putem, i ne okrećući se da vidi šta bi se njegovim napadačem.

Kupivši u Beogradu za što je bio poslan, Živko se vrati u Rogaču, ali kad prispe Katićevoj kući, u kojoj je onda stanovao beogradski okružni sud, začudi se, videći jučašnjega psa u u avliji, pred sudnicom, i njegovoga gazdu, seljaka, da čeka da iziđe pred sudije na tužbu.

Kako Davidović odjaša od konja, zovnuše ga u sud, a pustiše i seljaka, gazdu ubijena psa.

— Šta se ti, brate, upita sudija Laza Ivanović Brka: — žališ na Knez-Nikolina momka, Živka?

— Gospodo sudije! reče seljak, iskašljujući se: — žalim se što mi je ubio čuvara moje stoke, moga imanja, moje kuće.

— Kako je to bilo, Živko? upita predsednik i momka.

Živko kaza u kratko sve kako je bilo.

— Gospodo sudije, veli seljak, prenemažući se: — vi ćete reći pseto je to, pa nije ništa; ali verujte Bogu, a ne meni, ja bi mu lakše oprostio da mi je ubio vola iz jarma, nego ovoga psa.

— Kako će pas biti skuplji od vola! reče sudija Katić: — Prekrsti se ti, brate!

— Ne znaš ti, kneže, koliko je meni valjao ovaj pas. Zlotvor nije smeo prići mome stanu, kad mi je taj pas bio kod ovaca. Kad bi koja ovca gde zastala, on dođe pa je, lepo, sobom pogoni da ne ostaje od stada…

— To je depo, ali je drugo pas, a drugo je vo — hranitelj!

— Ko? ver’ i Bog, reći će seljak, da bi dokazao veliku svoju štetu: — da mi je brata rođenoga ubio, lakše bih mu oprostio, nego ovoga psa!

— Na polje! Ciganine jedan! Ciknu Laza Brka: — zar ti, nikakav čoveče, porediš brata sa skotom?

Seljak izađe na polje gunđajući, da će se tužiti Knezu Milošu.

Sud naredi te se izmeri ubijeni pas. I izađe u njemu 25 oka.

— Kneže Nikola, reče sudija Brka: — goveđe je meso na klanicama 12 para oka. Plati ovom čoveku po 12 para za svaku oku ubijena psa!

Katić izvadi i izbroja pare. Sad Brka uzva seljaka i dade mu pare.

Seljak primi pare, ali reče da će ići na žalbu čak Knezu Milošu.

— Idi ti kud ti drago. Pravijega suda ne ćeš naći, nego još možeš izvući batina!

I tako Živko Davidović prođe vrlo jevtino na sudu: za njega je štetu platio njegov gazda N. Katić.

Katić Nikola bio je čovek stasit, lep na oči, pametan, rečit, lak na konju, junak u boju, a pravedan u sudu.

Umro je 22 dokembra 1833, pošto je proveo u službi 21 godinu, i ukopan je kod sibničke crkve, gde i ujak mu vojvoda Janko.

Bog da ih prosti obojicu.

Katić Marko, brat Katića Janka, postao je vojvoda, posle Jankove smrti, 1806.

Marko je poginuo na svadbi kod kuće Maričića, u Rogači, meseca januara, godine 1810.

Marko, kao vojvoda, sedeo je u prvom čelu sovre, iza njega stajala je njegova žena, i, po običaju, dvorila ga.

Svatovi su oko kuće igrali, veselili se, i pucali iz pušaka.

Na jedan mah, tresne olovo vojvodu posred prsiju, te se on usturi, i žena ga dočeka, mrtva, na ruke.

Niko nije video ko je vojvodu ubio. Jednoga su čoveka okrivili, i odmah ga na mestu isekli na komade.

Docnije se je ta stvar tragala, i čak se je mislilo da je tu imalo masla i Miloja Petrovića Trnavca.

Tek vojvode Marka Katića nesta s ovoga sveta.

Na njegovoj grobnoj ploči još se može da pročita samo ovo:

1810

Здје почивајетъ раб Божи војевода Марко Катичъ, мца јану….. (dalje se ploča izljuskala, te se ne može da pročita).

Katić Janko rodio se u selu Rogači, pod Kosmajem, u Šumadiji. Još dok je bio dete, otmu Turci njegovu rođenu sestru, i odvedu u Beograd. U te svoje sestre, Janko je, docnije, boravio nekad kraće a nekad duže vreme, i tako je naučio turski govoriti.

Momak neobično lep, vešt na konju, hitar u borbi svakojakom oružjem, Janko je bio rado gledan u kući Turčina, svoga na silu zeta. Boraveći tu, Janko učini ljubavno poznanstvo s Turkinjom, rođakom zeta svoga. To poznanstvo dođe dotle da, u jednoj strašnoj prilici, Turčin, zet mu, s golom sabljom jurne da poseče Janka; ali Jankova sestra raširi ruke, i stane pred svoga muža, rekavši:

— Raseci mene, pa brata moga!

To Janku da vremena da, kroz nekolika vratanca, umakne na ulicu, pa posle, u Avalu, i u Kosmaj…

Kad pak bukne srpski ustanak 1804, Janko odmah pristupi Karađorđu, i knežina turiska, u koju je spadalo selo Rogača, izbere ga za kneza, koji će njom upravljati; nu Janko se više zvao vojvoda nego knez.

Aprila 28, godine 1804, na onom sastanku kod đenerala Ženeja u Zemunu, gde je Austrija ogledala: da izmiri Srbe s Turcima, Janka Katića vidimo i kao tumača, i kao jednoga od prvih glavara ustaničkih.

Na tom sastanku Katić, ljut na Dahije što napadaju siromašne seljake bez oružja, viknuo je turski:

— Čujte me i dahiski i carski Turci! Kažite kurvi Kučuk-Aliji, u jutru rano nek’ iziđe na Dedino Brdo, ili u Vračar, gde voli, pa: hat mu — hat mi; kubura mu — kubura mi; gardija mu — gardija mi; sablja mu — sablja mi: čim god voli — da podelimo megdan ja i on, a sirotinju nek ostavi na miru“!

Godine 1805, januara 5, Katić je podelio megdan sa Gušančevim sestrićem, kapadahijom Demom, na mestu Majdanima, kod Belih Voda, iza sela Žarkova.

Katić se mahom nahodio uz Karađorđa. I uvek se odlikovao koliko god junaštvom, toliko isto i razboritošću i težnjom za pametnom i pravičnom upravom u zemlji. On je voleo Karađorđa, ali je ipak bio među onim vojvodama koje su želele da se uredi neka vlast koja bi svačiju pa i „voždovu“ naglost mogla umeravati.

Godine 1806, još u časni post, Katić je, zajedno s Vujicom, bio poslan u Mačvu, u pomoć onamošnjim vojvodama.

O Blagovestima, Turci pređu odonud preko Drine, i porobe selo Sovljak: silnu marvu poteraju srpsku.

Katić, kad to vidi, brže naredi da Srbi zbace s konja bisage, da sakriju svoje kose, da zaviju čalme, i da konjma potegnu popruge, pa se, tako prerušeni kao da su Turci iz Šapca, približe k Turcima Bošnjacima, i onda, na glas Katića: — Juriš, braćo! udare junački, te Turke razbiju, i nateraju na Drinu, a marvu im i sve roblje otmu i vrate.

Mrtvih Turaka, tom prilikom, ostalo je na mestu 67!

Docnije, u drugoj poli meseca jula, Srbi sretnu i uzbiju ka Šapcu bosanskog Hasan-Pašu. Glavni boj bio je na Dugim Njivama, kod vode Petkovca, u selu Krnjiću. Srpski vojnici, goneći Turke koji su, posle razboja, uzmicali k Šapcu, stignu nekog starog Turčina koji je bio ostao od svoga društva, i poviču mu da se preda.

— Komu da se predam? upita Turčin.

— Predaj se vojvodi Janku Katiću, njegova smo mi vojska, reknu mu Srbi.

u taj mah i Janko, na konju, dotrči konjima, hoteći zakloniti život osamljenu Turčinu, ako bi vojnici poumili da ga poseku, pa i on vikno:

— Ne gini, Turčine! tvrda je vera; slobodno se predaj!

— Kom da se predam? upita on na novo.

— Meni, Katiću Janku, odgovori mu on, i ne gledeći u njega, već motreći šta gde biva dalje među Srbima i Turcima.

Turčinu zasijaše oči, kad ču ime: Janko Katić.

— Predajem se! progovori krvnik, i, u taj isti trenutak, opali malu puščicu¹, i pogodi Katića posred srca živa. Vojnici, a osobito momak Čevrljuga, pritrčaše, prihvatiše Janka koji izdahnu odmah.

To se dogodilo nedaleko od samoga bojnoga polja, koje malo čas pomenusmo, i po svoj prilici, na Sv. Iliju, 20. jula 1806.

Janka su doneli i sahranili kod sibničke crkve. Na grobnoj mu ploči, koja je uzidana u crkveno platno s polja, s južne strane crkve, piše:

„1806. Zdje počivajet rab Boži Janko Katić, od Rogače, vojvoda srpski“.

Katić je bio čovek vrlo lep, srednjega rasta, umerena stasa, vrlo rečit, vrlo pametan, i neobično junačan. Odevao se uvek bogato i ukusno; jahao je divnoga hata đogata kom je, od velike dike, metana kana na grivu, kao što Turkinje često rade. Za to se u pesmi za njega i veli:

„Katić Janko iz sela Rogače
Na đogatu grive oknivene.“

Suvremenici Katića i ne zovu drugojače nego mudri i junačni Janko.

Po njegovoj smrti, vojvodsku vlast preduzeo je njegov brat Marko.

---

1. Kažu, nije bila duža od aršina. ↩︎

Katanić Milija, pukovnik, dobrotvor, rodio se u selu Bečnju u rudničkoj Moravi 15 juna 1836, od oca Milića i matere Paune.

Osnovnu školu Milija je svršio u Bresnici, s kojom je Bečanj onda činio jednu školsku opštinu. Nižu gimnaziju svršio je Kragujevcu, a dva viša razreda u Beogradu.

Godine 1855 Milija je stupio u vojnu akademiju, a svršio je taj zavod godine 1960, i odmah je postao pešadiski potporučnik.

Docnije je preveden u artileriju, u kojoj je ostao do smrti.

Godine 1872, kao kapetan prve klase, slan je u Prusku, gde je izučavao vojnu administraciju.

Godine 1876, u početku rata, Milija se kad major, nalazio Deligradu, u glavnom štabu, uz đenerala Černjajeva.

Godine 1877 dobio je potpukovnički čin, i postao načelnik ekonomnog odeljenja u vojnom ministarstvu.

Godine 1883 postao je pukovnik.

Od dekoracija, imao je:

1. Takovski krst trećeg reda;
2. Spomenicu za hrabrost;
3. Kolajnu za revnosnu službu, i
4. Spomenicu ratnu.

Od godine 1888 Milijino se zdravlje poremetilo, te je 1889 morao tražiti penziju. I miran život i marljivo lečenje Miliji ne doneše pomoći. Patio je od nesvestice, i 20 februara 1891 ispusti svoju dobru dušu na prečac. On je sahranjen u Novom beogradskom groblju, u porodičnoj grobnici Katanića.

Milija se nije ženio. I od godine 1880 pa do svoje smrti, živeo je zajedno s bratom đeneralom Markom Katanićem u ovoga kući u Beogradu.

Milija je ostavio posle svoje smrti 36.000 dinara gotovih novaca.

Od svoje gotovine Milija je zaveštao Fondu za potpomaganje siromašnih velikoškolaca 10.000 (deset hiljada) dinara.

Crkvi Bečanjsko-Bresničkoj 1200 dinara, a što je preko toga preteklo podelio je svojim srodnicima.

Milija je, kao siromašan a dobar đak, znao sve đačko nevoljisanje za vreme učenja, a osećao je i slast i važnost nauke, pa je od svoje ušteđene tekovine najveći darak dao na pomoć siromašnim velikoškolcima.

Neka mu je za to najveća hvala i slava!

„Ko pomaže sirotinji taj Bogu uzajmljuje“, a Bog svoj dug stostruko vraća u školovanim i na rad spremnim zahvalnim Milijinim pitomcima!

Neka bi ga hvalom pominjali do veka!

Katanić Mijajlo, major, rodio se u selu Bečnju u okrugu rudničkom 1840. Otac mu se zvao Joca a majka Obrenija. Osnovnu školu Mijailo je svršio u Bresnici, a tri razreda gimnazije u Beogradu.

Godine 1858 Mijajlo je dragovoljno stupio u vojsku. Kaplar je postao 15 novembra 1859, podnarednik 4 februara 1861, narednik 27 februara 1862, potporučnik 27 maja 1864, poručnik 1 januara 1878, a kapetan druge klase 10 oktobra 1876.

Bio je u ratovima za oslobođenje i nezavisnost 1876, i odlikovao se je u bitkama na Glogovičkom visu, i na Prćilovičkom visu. Od 20 avgusta do 18 oktobra proveo je na Mostobranu kod Aleksinca, sve pod topovskom vatrom!

Godine 1877 bio je u bitkama na Gorici, pri osvajanju Niša; na Grdilici, Kopašnici, i na Vranji.

Odlikovan je 31 avgusta 1876 činom kapetanskim za hrabrost pokazanu na Glogovičkom visu; za bitku na Gorici (5 januara 1878) takovskim krstom petog reda; a za bitke na Grdilici, Kopašnici, i na Vranji, tavovskim krstom četvrtog reda, zlatnom kolajnom za hrabrost, i krstom Sv. Stanislava trećeg reda 31 jula 1878.

U ratu s Bugarima, Katanić je bio u bojevima na selu Vrapču (3. nov. 1885); na Slivnici (7 novem. 1885); i na Neškovu visu, gde je, braneći zastavu, dopao grdnih rana, i kao takav pao Bugarima u ruke.

Desilo se, da je Knez Batomberg svojim očima gledao junačko držanje Katanića, koji je branio zastavu i dobacivši je nižim činovima, skomandovao im odstupanje, te zastava nije dopala neprijateljima.

Teško ranjen i onesvešćen, Katanić je prenesen u Caribrod, gde ga je Knez Batemberg pohodio, i svom ličnom lekaru naredio da mu naročitu pažnju ukazuje.

Iz Caribroda je prenesen u Sofiju, gde je duže ležao i lečio se.

Još za trajanja toga ropstva, Katanić je, za hrabro držanje u bojevima, 6 dekembra 1885 odlikovan majorskim činom.

Po povratku iz ropstva, Katanić je postao komandanat okružne valjevske vojske, ali su ga već rane i bolesti bile savladale. O Đurđevu dne 1887 dođe u Beograd, da potraži leka u bolesti svojoj, pa mu se tu život i ugasi sa svim u kući strica mu M. Kanića đenerala.

On je preminuo 28 aprila 1887 u vtornik, u 2^1/2, sata posle dne, i ukopan je u Novom groblju.

Slava i hvala njegovom junačkom srcu i svetlu mu obrazu veka!

Karić Vladimir, književnik, dobrotvor, rodio se u selu Svetliću, u kragujevačkom okrugu, 2 novembra 1848 godine.

Osnovnu školu svršio je u Kragujevcu, a gimnaziju je učio nešto u Kragujevcu, nešto u Šapcu, a nešto u Beogradu, kako mu se je otac po službi premeštao. Prava pak slušao je u Velikoj Školi u Beogradu.

Godine 1870 aprila 18 postao je pisar druge klase u načelstvu požarevačkom.

Te iste godine avgusta 17 postao je suplenat u polugimnaziji u Šapcu.

Godine 1878 avgusta 11 postavljen je za profesora polugimnazije požarevačke; godine 1879 septembra 11 premešten je, po potrebi, u Šabac, a 4 septembra 1881 došao je, po svojoj molbi, u gimnaziju beogradsku.

Posle toga neko je vreme bio srpski konsul u Skoplju.

Godine 1892 avgusta 20 postavljen je na novo za profesora druge beogradske gimnazije. Za tim je stavljen u stanje mira.

Karić je preminuo u mestu Grisu, u Tirolskoj, 27 dekembra 1893, posle duge i teške bolesti. Njegovo telo preneseno je u Beograd, i 31 dekembra u velikoj crkvi opevano, i u Novom groblju ukopano.

D-r Jovan Cvijić govorio mu je na opelu besedu, a na groblju se s njim oprostio Sima Avramović.

Od Karićevih spisa evo ovde poimence nekolikih:

1. Istorija jednog zalogaja hleba, spis Žana Masea (Prevod, nedovršen).
2. Zemljopis za niže razrede srednjih škola od 1881—1883.
3. Školovanje u Srbiji, i njegovi resultati. Beograd. 1886.
4. Školovanje u Srbiji i njegovi resultati. Odgovor D-ru M. Jovanoviću na njegovu kritiku. 1887. — Ova se polemika ponavljala još jedan put.
5. Srbija. Veliki spis. Ilustrovao Titelbag, Beograd 1887.
6. Zemljopis za gimnazije 1889. Beograd.
7. Mali zemljopis za osnovne škole u otomanskoj carevini. 1891 Carigrad.

Pored tih knjiga, Karić je pisao više članaka i rasprava po raznim listovima. Neke je potpisivao svojim pravim prezimenom, u neke je puštao s potpisom Crnojević a to je isto što i Karić. Među ostalima, na spisu: Carigrad, Sveta Gora, Solun, Putnička crtica s beleškama o narodnoj propagandi na istoku. Beograd 1889, Karić se podpisao Crnojević.

Karić je zaveštao geografskom zavodu Velike Škole svoje spise i pravo na preštampavanje tih spisa, sumu od 3000 dinara gotovih novaca, i dosta svojih već štampanih knjiga.

Sve to učinilo je da je zadužbina Karićeva u početku 1901 godine narasla na 20 hiljada dinara.

Karić je naredio da se prihod, od ove ostavštine daje kao pomoć za geografsko ispitivanje srpskih zemalja i Balkanskog poluostrva.

Zadužbinom pokojnikovom rukuje upravnik geografskog zavoda Velike Škole.

Geografska ispitivanja srpskih zemalja dobila su u ovoj zadužbini jaku pomoć za prave naučne studije.

Bog neka da raj duši plemenitoga pokojnika, koji i svojim povelikim blagom umede tako mudro i plodorodno upraviti!

Slava Vladimiru Kariću!

Karić Petar, prvi upravnik prve učiteljske škole u Srbiji, rodio se u selu Markovcu, u kragujevačkoj Jasenici, godine 1838, a kršten je u Bukovičkoj crkvi, ali njegovoga imena nema u protokolu krštenih, jer ta knjiga onda nije ni vođena u toj crkvi.

Petrovu ocu bilo je ime Dmitar. Zato se i Petar, u početku, zvao Dmitrović, pa se posle prozvao Karić.

Osnovnu školu Petar je učio u Bukoviku, a četiri razreda gimnazije u Kragujevcu.

Svršivši ta četiri razreda, prijavi se da stupi u vojnu akademiju, ali ga tu ne prime, jer je bio prošao rok upisivanju.

Karić onda ode u Odesu a iz Odese u Kijevo, gde je na universitetu slušao prirodne i pedagoške nauke. U Kijevu se Karić i oženio kđerju jednoga universitetskog profesora.

Sa svoga poremećenog zdravlja, Karić ostavi Kijevo, i dođe sa ženom u Beograd nekako pred godinu 1870.

Godine 1870, oktobra 6, iziđe zakon o uređenju Učiteljske Škole u Srbiji, a 8 novembra 1870 Karić bi postavljen za upravitelja te nove škole.

Škola je ta svečano otvorena, i počela raditi, licem na Sv. Savu, 14 januara 1871. To je sve bilo u Kragujevcu.

Kad je Karić postavljen za upravitelja, onda je i Stevan D. Popović naimenovan za nastavnika u tom novom zavodu.

Među tim Karićevo je zdravlje svaki dan bivalo sve slabije tako da se njegov život 10 juna 1871 ugasi za na vek.

Karić je bio nastavnik temeljno spreman za svoju službu, i od prirode vrlo darovit čovek. Odlikovao se je tečnim lepim logičnim i čistim srpskim govorom. Pored toga, Karić je među mladim Srbima, školovanima u Rusiji, bio jedini koji, po povratku u otadžbinu, kad bi govorio srpski, nije mešao ruskih reči u srpsku besedu!

Velika je šteta što mu vek bejaše tako kratak.

Bog da ga prosti!

Karapandžići bili su baš-knezovi u negotinskoj Krajini za Turaka. Oni su imali sultanske berate koji su zaštićavali izvesne povlastice njima i Krajini. Priča se da je Krajina bila, zaklonjena od sile i samovolje turske, tako da se nije smela naći na krajinskoj zemlji (i u Ključu) ni stopa od potkovice turskoga konja!¹

Vidinski paša Pazvanoglija, odmetnuvši se od sultana, pogazio je i carske berate i krajinske povlastice; načinio je u Negotinu gradić, i smestio u njega svoje vojnike Turke, koji su vladali u Krajini kao i u drugom njegovom području.

Za te Pazvandžine vlade, krajinski je Baš-Knez bio kao turski sluga.

Kad pak Srbi pređu preko Mirača, i ovladaju Krajinom, oni proteraju Pazvandžine Turke, i stvore nov red stvari u Krajini.

Kao najbliži k nama Karapandžići, pominju se Stanko² i Ilija braća.

Posle se javljaju Perča i Miša Stankovići Karapandžići.

Ovi su, godine 1807, prebegli u Poreč, gde je, na skoro, Perča umro, a njegovu lepu mladu udovicu Milenu uzeo je za se vojvoda Milenko Stojković.

Godine 1808, dekembra 10, kad je Negotin osvojen od Turaka, postao je vojvoda krajinski Miša Karapandžić koji je, za tim, 1811 godine, u leto, preminuo.

Tada je Veljko Petrović, iz Banje, premešten u Negotin, za vojvodu krajinskoga.

Priča se da se poslednji Karapandžić, rođeni u Srbiji, zvao Nikolče, i da od ovoga ima i sadu Beloj Crkvi ili u Rumuniji neki potomak, vojnoga čina, ali mu imena nisam mogao saznati.

---

1. O krajinskim povlasticama može se naći više u Kneževini Srbiji, str. 958—960. ↩︎
2. Gde je sada staro negotinsko groblje, tu je bila drvena crkvica, gde su se Negotinci molili Bogu. Godine 1803 ozidao je od kamena sadašnju staru Negotinsku crkvu Baš-Knez Stanko Karapandžić. ↩︎