Аутор: Milan Đ. Milićević

Jovanovićka Julijana, dobrotvorka, supruga pokojnog Petra Jovanovića, paroha putinačkog u Sremu, preminula je u Zemunu, noću između četvrtka i petka, 26 i 27 februara 1898.

Pokojnica je zajedno sa suprugom svojim zaveštala 10.000 forinata karlovačkoj bogosloviji na stipendije onim bogoslovima koji budu hteli slušati duhovne nauke u Rusiji. Takima će se mladićima stipendije davati od interesa, a glavnica se ova neće krnjiti.

Zemunskoj crkvi Svete Bogorodice ostavila je 2000 forinata.

Na njezinu opelu pevalo je pevačko zemunsko društvo, a činodejstvovali su svi sveštenici s učiteljima. Do večne kuće ispratili su je skoro svi građani zemunski.

Bog da je prosti!

Jovanović Vladimir, profesor, pesnik, rodio se 1859 u Šapcu. Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u mestu svoga ređenja, a višu gimnaziju i Veliku Školu u Beogradu.

Od 10 juna 1876 do 3 juna 1880 bio je praktikanat u ministarstvu financije.

Godine 1880 juna 4 postavljen je za praktikanta ministarstva prosvete.

Godine 1882 jula 28 postao je pomoćnik uredniku Srpskih Novina.

Godine 1888 oktobra 4 postavljen je za predavača u nižoj gimnaziji u Valjevu.

Godine 1885 avgusta 18 premešten je, po molbi, u gimnaziju šabačku.

Godine 1890 oktobra 6, postavljen je za profesora šabačke gimnazije.

Godine 1885 oktobra 1 premešten je, po potrebi, u prvu beogradsku gimnaziju.

Imao je orden Sv. Save petog reda.

Godine 1898 avgusta 11 stavljen je u pensiju, jer je, kukavac, duševno već bio oboleo. Od te bolesti, posle dugoga bolovanja i mučenja, preminuo je u Beogradu 1 avgusta 1899.

Jovanović Vlada pevao je darovito, skladno, lepo, milo.

Zbirku njegovih pesama pod imenom Iz Bračnog života izdali su Savići i kompanija u Beogradu 1896.

Jovanović Stojan rodio se u Beogradu, 1819.

Osnovnu školu učio je u Beogradu, gimnaziju u Kragujevcu, a u Pančevu je učio nemački jezik.

Posle toga školovanja, ušao je u državnu službu, i postao, najpre, sreski pisar u Kruševcu, otkuda je, docnije, prešao u beogradsko načelstvo, za sekretara.

Godine 1839, poslala ga je srpska vlada, zajedno s drugim mladićima, u strane zemlje na nauke. Tada se je učio u Beču, i, neko vreme, u Parizu.

Godine 1842, vrativši se u Srbiju, zastao je u njoj sa svih novi red stvari: Knez Miloš i Knez Mihailo bili su otišli iz otadžbine, u kojoj je tada već knezovao sin Karađorđev Aleksandar.

Stojan Jovanović, mladić živ, energičan, okretan, a vrlo veliko prijatelj dinastiji Obrenovića, u dva tri maha, ogledao je da digne kakvu uzbunu, te da poremeti red koji mu nije bio po volji. Ali ne samo da nije mogao uraditi što je želeo, nego je, u svakom takom slučaju, dopadao tamnice i okova i on i oni koji su pristajali uz njega.

Iz poslednje tamnice pobegao je, prešao Savu, i sklonio se u Austro-Ugarsku, gde se, posle, nalazio najviše uz Kneza Miloša.

Godine 1844, u jesen, na ime, 22 septembra, Stojan Jovanović pređe Savu na Klenku, i uđe u Šabac, sa 32 druga, koji su svi bili na konjma, u husarskom odelu, i pod oružjem.

Zauzevši iz ubaha varoš, Stojan je naredio te su odmah ubijeni: predsednik okružnog suda, Marko Lazarević, i pomoćnik načelstva, Nikola Ninić.

Postavivši u Šapcu svoje ljude za upravnike, Stojan se, sa svojom družinom, koju je narod odmah prozvao: Katane, uputi kroz Mačvu ka Lešnici.

Prenoćivši u Lešnici, dođe, drugi dan, u Loznicu, gde bude dočekan kao izbavitelj. Iz Loznice je mislio preko Valjeva u sredinu Srbije.

Ali, dok je on tako zaovitnim putem, i tako sporo napredovao, vlada srpska brže bolje pribere u Valjevu vojsku, koja pođe pred Stojana. S ovom valjevskom vojskom Stojan se sretne, i pobije, 25 septembra 1844, na mestu Petrovači, u valjevskom selu Bukovici, 2 časa na zapad od Valjeva.

Vojna ga sreća izneveri; on izgubi bitku, izgubi glavu, a družina mu izgine, ili se rasprsne.

Koji su ostali živi, pohvatani su, i predani prekom sudu u Šapcu, te su osuđeni neki da izgube život, a neki da trpe tamnicu duže ili kraće vreme.

Taj događaj zapisan je u istoriji kao Katanska Buna, i ljudi iz onih okruga koje je zahvatio, pričaju o njemu kao o strašnom Sudu Božjem!

Od Stojana Jovanovića u književnosti srpskoj ima:

„Francuska Gramatika za one koji, bez pomoći učitelja, hoće da uče francuski jezik“, u Beču, 1844.

I pisac ovih vrsta ima da zahvali ovoj gramatici za mnogu olakšicu u učenju francuskoga jezika!

Jovanović Stevan rodio se u selu Tekerišu, u Jadru, oko godine 1759.

Knjigu je učio u manastiru Tronoši, i onde se vrlo mlad zakaluđerio, i mlad je postao arhimandrit, još za rata turskoga i nemačkoga.

Nemačkom ratu 1787—1788 Stevan se jako obradovao, i bio je jedan od onih koji su najviše narod podsticali da ustane na oružje, te da i sam pomogne isterati Turke iz Srbije.

I ratovanje je, pomoću srpske krvi, bilo srećno; podrinski okrug sav, osem Sokola, i cela Srbija do Kruševca i Niša, biše očišćeni od Turaka. Ali Austrija, zbog neprijateljskog držanja Pruske, bi primorana zaključiti mir, i svu Srbiju vratiti Turcima.

Tada je Arhimandrit Stevan tekar pokazao koliko je voleo da se Srbija oslobodi od Turaka, i koliko je truda kadar bio podneti u to ime. On je skupljao ljude, nabavljao potpise, pisao molbenice, sastavljao deputacije, išao sam lično to vojskovođama, to vladikama, to caru u Beč, to srpskom saboru, u Temišvar, da bi, ma gde, našao pomoći narodnoj stvari.¹

Kad sve to moljakanje i zauzimanje nije ništa pomoglo, kad se, što ono veli Vuk², dosadi i njemu uzalud moliti, i Nemcima njegove molbe i ukore slušati: onda on pobegne iz Srema natrag u Srbiju, preda se Turcima, i dođe opet u Tronošu, kao u svoju kuću.

Kad je u Srbiji, godine 1799, nastala velika glad, Arhimandrit Stevan ode u Zvornik Kapetan-Paši, i zamoli ga da pozajmi narodu nekakvu proju koja je, kao što se pripoveda, još od Madžara bila ostala u gradskim kulama. Paša se stane ustezati, izgovarajući se da on to ne može učiniti. Onda mu Stevan rekne:

— Čestiti pašo! nije pravo da narod mre od gladi, kod te proje, a ta je proja i onako pokvarena, stojeći od toliko godina; nego daj da je razdelimo narodu, neka se izrani sad u ovoj nevolji, pa kad da Bog, te rodi godina, narod će vratiti, i napuniti kule novom projom;, ako li ti ne da te proje, ja ću iskati od Nemaca, pa će oni pozajmiti narodu žita iz njihovih magacina“.

Na te reči, paša dopusti da se proja razda narodu, i on pođe od paše da gladnoj sirotinji nosi taj radosni glas. Nu kad izađe na polje, paša s ostalim Turcima koji su onde bili, stane tumačiti one njegove reči, što je kazao da će iskati od Nemaca žita, i da će mu oni dati, i zaključe: da se on i sad s Nemcima dogovara, i da će, najposle, opet dovesti Nemce u onu zemlju, i oteti je od Turaka. Za to pošlje svoga čoveka da Stevana zovne na trag, kao da se još nešto dogovore, a svome lekaru, nekom Grku Janku, zapovedi da mu načini otrov u kavi. Dokle ga pašin čovek stigne i vrati, lekar mu pripravi otrov, i dadu mu ga te popije, i odande otide u hrišćansku varoš, na svoj stan, pa tu umre drugi dan. Telo mu, po tom, Srbi donesu u Tronošu, i onde ga sarane pored crkve, s desne strane.

Arhimandrit Stevan bio je vrlo prikladan čovek: rasta tanka i visoka, lica bela i vesela, kose smeđe, obraza duguljastih; i nije mu bilo puno četrest godina kad je umro. Bio je čovek pošten i pametan, a znao je lepo čitati i pisati. Imao je vrlo lep glas i rado je pojao u crkvi. Svakad je, o velikim praznicima, poučavao narod u crkvi, i to vrlo lepo, prema narodu: da ne kradu jedan od drugoga, i da ne otimaju; da ne lažu jedan na drugoga; da ne idu Turcima na tužbu za svaku besposlicu, da ih Turci zatvaraju i globljavaju, nego među sobom neka se bratski slažu i namiruju; bogati siromahe da nadgledaju (kao što je i on sam činio). On je, istina, kao kaluđer, od bogatih uzimao milostinju, ali je siromasima vrlo rado davao, na priliku, žita; o Božiću — pečenice; uz Belu Nedelju — sira; o Vaskrsu — opet kaka mrsa: golome košulju ili kakvu haljinku, a siromahu (koji nema čim da plati arača i poreza) novaca.

Gde se god u srpskom narodu zna za ovake duhovnike i sveštenike, tu se nikad nije čula ni tužba na svešteničku oskudicu, niti jadikovanje da je bogomolja o praznicima prazna.

Neka ja ovo na razmišljavanje svim prijateljima vere u srpskom narodu!

---

1. Glasnik 20, 22—101. ↩︎
2. Danica 1828, 2—6. ↩︎

Jovanović Petar, mitropolit srpski, rodio se u Iloku, u Sremu, 18 februara 1800. Otac mu se zvao Lazar a majka Julijana. Na krštenju nadenuto mu je ime Pavle, a Petrom su ga prozvali kad se pokaluđerio.

Pavle je svršio osnovnu školu u mestu svojega rođenja; gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Segedinu, pa za tim bogosloviju u Karlovcima 1820.

Odmah po svršetku tih škola, postao je profesor u karlovačkoj gimnaziji, gde je služio ravnih 10 godina.

Bio je čovek vrlo gledan na oči, zato su ga obično zvali: Lepi Paja.

Godine 1831, prešao je u Srbiju, i postao sekretar, najpre u narodnom sudu, a posle u kancelariji Kneza Miloša.

U to vreme, umre srpski mitropolit Melentije Pavlović, i Knez Miloš zamoli mitropolita karlovačkog, Stefana Stratimirovića, da mu preporuči koga naučenog duhovnika Srbina za mitropolita. Stratimirović odgovori:

— Boljega ne tražite od Pavla, sekretara Vašega!

Po takoj preporuci, Knez Miloš izbere Pavla za mitropolita, i pošlje ga, najpre, u Čačak gde ga, poslednje četvrti, godine 1833, zamonaši, zađakoni, zapopi, i zaarhimandriti užički vladika Nićifor Maksimović.

Tada mu je dano ime Petar.

Posle toga, opremi ga Knez u Carigrad, gde ga, na Sv. Nikolu, 6 dekembra 1833, Patrijarah Grigorije posveti za arhijepiskopa i mitropolita srpskoga.

Novi mitropolit Petar vratio se odmah u Srbiju, i prvu službu, kao arhijerej, služio je na Božić, 1833, u Požarevcu, gde se je onda nalazio Knez Miloš.

Od toga doba, do početka 1859, upravljao je Petar crkvom u Srbiji mudro mi čvrsto. Zaveo je bogosloviju za spremu mladića za sveštenike 1836¹, uredio konzistorije, izradio protama državnu pomoć, otvorio put mladićima u ruske bogoslovske zavode, za potrebu crkve, i uopšte uveo je red u sve službe i odnošaje svešteničke.

I ako je bio rodom iz one strane, tojest, iz Srema, ipak je bio vrlo na oprezu prema svojim zemljacima i njihovim navikama, kad bi koji ovamo k njemu prešao. On je, možda, jedini od svojih zemljaka, koji se je sa svim povijao po duhu i običajima zemlje u koju je došao.

Kao svetovan čovek, pušio je, a pošto se zakaluđerio, nije dima uzeo u usta!

Pada u oči, da i duhovnici, na onoj strani, hoće po nekad jezik svoj da puste dalje nego što streja kamilavke blagosilja: hoće da govore onako kako nekad govore ljudi svetovni, ljudi mladi — pa i ovi tek kad su sami!…

Mitropolitu Petru ni trunka takva prekora ne može se učiniti. Naprotiv, on je svoj govor i držanje oštro udešavao prema zahtevima svoga čina, i prema mišljenju društva u koje je ušao…

U svojoj bogoslovskoj struci, Petar je bio jak; a i u drugim državnih poslovima uvek dobar savetnik. Pamtilju je imao za čudo jaku.

Pod njegovim rukovanjem, izrađene su i štampane ove knjige crkvenoga sadržaja:

1. Sveštena Istorija kratka, i prostranija,
2. Katihizis kratki, a prostraniji,
3. Istorija Crkve,
4. Dogmatičko bogoslovlje;

Za tim:

1. Časlovac,
2. Psaltir,
3. Službenik,
4. Trebnik,
5. Molbano pjenije,
6. Opšti minej.

Ove su knjige, njegovim nastajavanjem, preštampane u Beogradu.

Od godine 1834, retko je kad služio, a da nije i propovedao.

Neke od njegovih beseda štampane su u listovima onoga vremena, a gde su ostale, nije se moglo doznati.

Godine 1859, po promeni koja se onda izvrši u Srbiji, Mitropolit Petar je dignut o crkvene uprave, a na njegovo mesto došao je Mihailo, njegov pitomac.

Petar je, posle toga, neko vreme bio vladika Gornjo-Karlovački, i umro je u Sremskim Karlovcima 22 septembra 1864, i ukopan je u manastiru Krušedolu, u Sremu.

---

1. Bogoslovija je otvorena, prvi put, 1 septembra, 1836 godine. ↩︎

Jovanović Pavle, publicista, rodio se 9 februara 1849 u Zemunu. Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; 6 gimnazijskih razreda u Beogradu, a dva poslednja u Zagrebu i u Oseku; filosofski fakultet svršio je u Cirihu.

Godine 1873 postao je nastavnik u realci u Zemunu; godine 1879 premešten je u Petrinju, a odatle 1881 u Sarajevo.

U Sarajevu je pokrenuo list Trebević. Iz Sarajeva je vraćen u Petrinju, gde je ostao do 1884.

Te godine je prešao u Zagreb i krenuo list Srbobran, koji je uređivao sve do smrti, ravnih 14 godina.

Jovanović je bio poslanik na crkvenom saboru u Karlovcima. Iza toga je dve godine bio poslanik na Hrvatskom saboru u Zagrebu, a preminuo je 22 maja 1897 u Zagrebu.

Bog da ga prosti!

Jovanović Milan doktor, književnik, akademik, rođen je 12 aprila 1834 godine u Jarkovcu, u pančevačkoj pukovniji, nekadašnje vojničke granice. Kršteno mu je ime Minojlo, a Milanom se prozvao sam.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Vršcu, Pešti i Temišvaru, a medicinu u Beču. Kao medicinar u Beču, osnovao je đačko društvo Zoru, i bio mu prvi predsednik.

Po svršetku školovanja, došao je u Beograd, i dobio mesto nastavnika sudske medicine u Velikoj Školi. Posle šest godina rada u Beogradu, pređe u Novi Sad, gde je bio profesor realke, praktički lekar, i potpredsednik Srpske Matice.

Posle četiri godine, otišao je u Herceg-Novi, u Boki Kotorskoj, za lekara, odatle, na knežev poziv, izišao je na Cetinje, gde je, kao knežev lekar, ostao do svršetka rata. Vratio se iz svoje mesto u Herceg-Novi, a odatle za lekara Lojdu na brodu, ali kad bukne drugi rat bude na novo pozvan na Cetinje za ličnog lekara Knezu.

Kad je i ovaj rat svršen, pratio je Kneginju Milenu i naslednika u Neapolj, a vrativši se s toga puta, ostavio je Cetinje, i otišao u službu Lojdu. Tada je kao lekar na brodu proputovao kroz celi istok do samoga Kitaja.

Godine 1882 dođe na novo u Srbiju, i dobije mesto lekara železničkog na Ripanjskom tunelu. Tada je stanovao u selu Parcanima, dokle se radio Ripanjski tunel.

Godine 1888, postavljen je za profesora higijene u vojnoj akademiji, gde je ostao do smrti, koja ga snađe, sa svim na prečac, noću između 25 i 26 maja 1896 u Beogradu.

Kao sanitetski major i profesor vojne škole, sahranjen je 27 maja sa svima vojnim počastima koje majoru pripadaju.

D-r Milan Jovanović u književnosti je radio dugo, radio dobro i mnogostruko; ali su glavni predmeti njegovoga književnoga rada: drama, pripovetke, putopisi, estetika, i higijena s prirodopisom.

Od dramskih radova njegovih imamo ove:

1. Kraljeva seja, istoriska drama, u 4 čina, 1864.
2. Demon, povest i alegorija, 1871.
3. San i java, dilogija, 1874.
4. Nesuđeni, šaljiva igra u 4 čina.
5. Mera za meru, prevod od Šekspira, štampano u Letopisu.
6. Krstonosci, tragedija u 5 činova.

Pripovetke i putopisi sabrani su ovako:

1. S mora i sa suva, u Beogradu.
2. Tamo amo po istoku, dve slike.
3. Gore dole po Napulju, 1878.
4. Ljubavna pisma i Galebovi, u Javoru.
5. Teški dani, u Otadžbini.
6. Iz daleka, u Kolu.
7. Noviji putopisi, u Delu i Kolu.

Higijena i prirodopisi obrađivani su u ovim spisima:

1. Hemija za više ženske škole, u Beogradu, 1865.
2. Dijetetika za više ženske škole, u Beogradu 1866.
3. Menual sudskog lekarstva, Beograd, 1868.
4. Higijena za narodne učitelje, 1872 (prevedena na bugarski)
5. Dečije bolesti, 1873.
6. Narodni Lečnik, u osam svezaka, u Novom Sadu, 1880—1881.
7. Kužne bolesti. Beograd, 1884.

Plodan pisac, razborit kritičar, pouzdan estetičar, Jovanović se starao da mu i jezik bude čist i slog pravilan i lak za razumevanje.

Neka mu je mio spomen do veka među onima koji srpsku knjigu čitaju.

Jovanović Mijalko rodio se u selu Rataju, u kruševačkoj župi.

Zanat kujundžiski naučio je u Nišu, pa je, docnije, kao majstor, radio u Kruševcu, a posle u Jagodini.

Karađorđe, imajući potrebu da mu se svrše neki kujundžiski poslovi, bio je najmio neke majstore iz Stare Srbije, pa Mijalka Jovanovića, iz Jagodine, postavi za nastojnika nad tim radnicima.

U Topoli, na tom poslu, ostao je Mijalko čitavu godinu dana.

Posle toga, Karađorđe ga je postavio buljubašom u Jagodini.

Za ratovanja, Mijalko se je mahom nalazio na Deligradu, i na Topoljaku.

Godine 1813 ostao je u Topoljaku dugo, i po što je Karađorđe bio otišao iz Srbije.

Ostavivši šanac topoljački, Mijalko se provere do Save, kod Velikog Dubokog, te se onde preveze u Srem.

Kad tamo, a Nemci traže oružje; Mijalkovo oružje pak sve je bilo izvezeno srmom i srebrom. Mijalko se, u čas, doseti, pa skine sve karike i sve druge ukrase i zadrži sebi, a oružje im da.

Porodicu svoju našao je čak u Beloj Crkvi.

Godine 1815, čim se je digao Knez Miloš, Mijalko je prešao, i Knez Miloš ga je postavio za kneza u Jagodini. Kao takoga, više puta ga je slao u Niš, i u druga mesta, k turskim pašama, jer je Mijalko dobro znao turski jezik.

Posle ga je poslao u onu narodnu kancelariju u Beogradu, koja je uređena, zdogovorio s Marašlijom, 1815.

Tu je Mijalko ostao dugo.

Knez Miloš mu je pisao vrlo često da svrši sad ovaj, a sad onaj posao. U pismima svojim, Knez ga naziva: Mijalko Kujundžić.

Godine 1835, Mijalko je bio „ispravnik“ u Jagodini.

Godine 1838, kad je već bio star i slab, Knez Miloš mu odredi 160 talira penzije na godinu, a sina njegovoga, Stevču Mihailovića, postavi za kapetana u Jagodini.

Mijalko Jovanović umro je u Jagodini 8 novembra 1849, i sahranjen je u jagodinskom groblju, u svojoj grobnici.

Jovanović Lazar, pukovnik, rodio se u Oseku, u Slavoniji, 9 avgusta 1828.

Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja. Posle je prešao u Đur na pravni fakultet a u Požunu i Pešti slušao je filosofiju.

Posle toga je stupio u vojnu matematičku školu a za tim, kao svršeni kadet, u drugi banski graničarski puk.

Godine 1849 u vojsci Jelačićevoj učestvovao je 13 novembra u bitci kod Novoga Sada, posle u borbi kod Heđeša, i u opsadi Varadina.

Godine 1853 postao je potporučnik u kom je činu ostao do 1859, kada je učestvovao u talijanskoj vojni u bitkama kod Mađente i kod Solferina.

Godine 1862 pređe u Srbiju, i upućen bude u Valjevo, u dobrovoljački kor, gde su već bili Orešković i Horvatović.

Godine 1871 preveden je u pešadiju kao kapetan prve klase; 1872 dobio je čin majorski, 1876 potpukovnički, a godine 1880 čin pukovnički.

U ratu za oslobođenje i nezavisnost Jovanović je komandovao požarevačkom brigadom u bitkama na Gramadi, Dervenu, Trsibabi, i na Knjaževcu.

Godine 1877, komandovao je krajinskom vojskom, i odlikovao se je u borbi kod Belogradčika.

Godine 1879 pukovnik Lazar bio je komandanat moravske divizije sve do svoga pensionisanja.

Pukovnik Jovanović nosio je takovski orden trećega reda, zlatnu medalju za hrabrost, i zlatnu medalju za revnosnu službu.

Bio je vojnik hrabar, starešina razborit, Srbin prosvećen, i u opšte odlikovao se smernošću i nehvalisanjem.

Proživeo je u Nišu najviše vremena. A preminuo je u Beogradu 11 aprila 1900 godine.

Laka mu bila majka zemlja!

Jovanović Kosta, državnik i pisac, rodio se u Beogradu oko 1832 godine.

Osnovnu školu, gimnaziju, i Veliku Školu svršio je u Beogradu. Posle toga, poslan je u Nemačku, gde je slušao političku ekonomiju.

Vrativši se u otadžbinu, postao je profesor u Velikoj Školi. Odatle je otišao u ministarstvo unutrašnjih poslova za sekretara.

Tu je, docnije, bio načelnik odeljenja, i najposle ministrov pomoćnik.

Godine 1883 premešten je, s ravnom platom, u Knjaževac za okružnog načelnika.

Posle zaječarske bune, došao je u Beograd za upravnika uprave fondova, pa odatle za člana Državnog Saveta, i u tom je zvanju umro 15 aprila 1895.

Od Jovanovića su nam ostali ovi spisi:

1. O preinačenju i uređenju naše poreske sisteme. Beograd. 1860.
2. Rečnik sviju varoši, varošica, sela i zaselaka u Srbiji. Beograd. 1872.
3. Narodna jekonomija za svakoga. Prerađevina. Beograd 1872.
4. Da li da se ukinu okružna načelstva. Beograd. 1887.

Jovanović je neko kratko vreme bio i ministar prosvete. Osem toga on je bio jedan od vladinih izaslanika, koji su u Beču s austrijskim ministarstvom pregovarali o uslovima za prvi trgovinski ugovor između Srbije i Austrougarske.