Аутор: Milan Đ. Milićević

Hajduk-Veljko Petrović, rodio se u selu Lenovcu, nahiji crnorečkoj, oko godine 1780, od oca Petra i majke Petrije.

Otac Veljkov bio je čovek vrlo miran a vrlo bogat osobito stokom. Priča se da su mu se ovce, po pesmi, tri puta hiljadile. Turci su ga zvali Petar Sirenjar.

Veljko je još od malena bio vrlo živ i nestašan. Dok je čuvao stoku, bio je svakad glavar čobanima (čoban-baša).

Turci su vrlo često dolazili na bačiju Veljkova oca te jeli, pili, i odnosili sir, maslo, i mleko. Jednom se Veljko dogovori s čobanima, drugarima svojim, te neke Turke pomlati na bačiji, i na taj se način svi dokopaju oružja.

U ono vreme grad Vidin i okolinu držao je Pazvanoglija, carski odmetnik. Turska vojska, verna caru, više puta se je sudarala u Crnoj Reci s vojskom Pazvanoglinom. U jednom tankom sukobu Pazvandžine krdžalije popale i poharaju selo Lenovac, kao i mnoga druga sela naokolo. Posle jednog takog paleža, Veljko, šiparac od desetak petnaest godina, ostavi kuću i roditelje, i ode u Vidin te se najmi u nekakva Turčina da mu čuva ovce. Posle nekog vremena, iz Vidina pređe u Požarevac, i najmi se u vojvode da mu gotovi jelo. Tu je služio duže; jednom, na vaskrs, igrajući s momčadma u kolu, zadocni se te svome gospodaru ne zgotovi večere na vreme, za to ga gospodar potera da bije, a on uteče, i ode u hajduke Stanoju Glavašu, s kojim provede leto 1803. Kad dođe zima, Stanoje ga namesti u belu Duboni kod nekaka čoveka, da kao čuva ovce. I tako, na jataku, kao najamnik čuvajući ovce, oženi se u tom selu, ušavši u kuću nekoj udovici, koja je bila nešto rod Glavašu. Kad se, u početku 1804, počne dizati buna na dahije, Veljko se iznajpre držao sa Stanojem Glavašem, a posle se prilepi uz Đušu Vulićevića, poglavicu smederevske nahije, i tako je uz njega išao i vojevao dokle Đuša nije poginuo 1805. Iza toga, Veljko ostane kod Đušina brata Vujice. Ali u tom je i sam bio stekao nekoliko momaka, i načinio se neki buljubašica.

u početku 1807, kad su Srbi uzeli Beograd, Veljko se je molio Karađorđu i savetu da pređe iz paraćinske nahije u Krivi Vir da pobuni Crnu Reku, i da je odmetne od Turaka.

To mu se dopusti: dâ mu se džebane i oružja, što su Turci ostavili u beogradskom gradu, i da mu se diploma da može kupiti bećare, pa da čuva granicu.

Uzevši sve što mu treba, Veljko dođe u manastir Ravanicu. Tu za nekoliko dana skupi dosta bećara i samovoljnika. S ovima posle pređe u Crnu Reku i u selu Podgorcu uhvati u kuli bega živa. Bega pusti a sve blago njegovo zadrži. Za tim uparadi družinu, pa svakom da po dukat; ostalo nešto zadrži sebi, a nešto pošlje u Beograd savetu. Veljko odmah postavi starešine po svoj Crnoj Reci, u Banjskoj, i u Svrljigu (i ako su u tim knežinama još sudili Turci), pa se vrati u Krivi Vir na zimovnik.

Pošto je beg u Podgorcu onako prošao, mnogi su se Turci razbegli iz Crne Reke, neki u Vidin, a neki u druga tvrda mesta.

Jednom samo ogledala je jedna potera da pođe na Veljka u Krivom Viru, ali on, doznavši da ga Turci misle napasti, sazove svoju družinu porekne:

— Turci se spremaju da dođu sutra nama na ručak: mesto da im gotovimo sutra ručak, hajdemote večeras mi njima na večeru!

I odista to veče u neko doba noći, kad se niko nije nadao, Veljko grune na Turke takom brzinom i junaštvom da je ne samo rasterao onu četu koja se spremala na njega, nego je ime njegovo od toga doba postalo bauk za sve Turke na onom kraju.

Posle toga Veljko je pogradio šančeve u Vražogrncu, u Zaječaru, Grljanu, Sumrakovcu, i sa svojim bećarima držao je te šančeve. Nad svima starešinama bio je postavio svoga brata Milutina, a nad šančevima i nad pešacima bio je metnuo nekoga Hadži-Nikolu iz Sarajeva, koji je bio vrlo učen čovek, i umeo graditi šančeve.

Sam Veljko, držeći pod svojom vlašću Crnu Reku, boravio najviše u Banji Sokolačkoj (aleksinačkoj).

Posle propasti na Kamenici 1809, Veljko je čuvao Banju od Turaka, a uz njega se nalazio i Stevan Živković, poslani od saveta da mu bude savetnik, da ne bi on, po svojoj prevelikoj slobodi i hrabrosti, gde god vojsku svoju u ludo potrъo i upropastio. Tukući se s Turcima oko Banje, rane se i on i Živković. Turci njih tu opkole sa svih strana, i držali su ih nekoliko nedelja. Veljko naumi da se izbavlja probijajući se kroz Turke. U tom se ukaže iza turske opsade srpska vojska koja ide Veljka da izbavlja. Poznavši je, Veljko se seti da ona ne zna otkud i kako da udari. Za to, jednom, po svom običaju uzjaše Kušlju i proleti kroz tursku opsadu, sastane se sa Srbima, i kaže im otkud i kako da napadnu, pa se onda vrati opet kroz Turke u Banju, i stane se spremati da se probije kroz Turke, i da se sastane sa Srbima. Kad se je on u svojoj sobi spremao za taj ispad, upitaju ga momci njegovi:

— A šta ćemo s ovim za Živkovića?

— Šta ćete? Ako može ići, nek ide kao i drugi ljudi, a ako ne može, vi mu odsecite glavu pa ponesite da je Turci ne nose.

Kad Živković, koji je ležao u drugoj sobi, čuje te reči, pomisli u sebi:

— Šta? Ovaj, kakav je lud, hoće to i učiniti, pa skoči onako ranjen, i nada među prvima…

U toj borbi (7 avgusta 1809) tursko zrno rani Veljka u nogu. On nogu metne u zobnicu, pa je opet jahao kao da ga nije ni zvrčka zvrčila.

Kad Turci prodru do na Moravu, Veljko im je sa svojim bećarima izokola činio veliku štetu i uznemiravao ih i plašio.

O novom letu 1810 godine, u Beogradu na skupštini, njega optuže neki kneščići i buljubašice iz onih nahija kuda je on zapovedao da je nekake devojke ljubio, a momci njegovi da su nekim ljudima pootimali goveda i ovce, i prodali kao tursko dobro. Za to ga savet osudi u kulu, nego ga, srećom njegovom, ne zatvore onaj dan, već ostave do ujutru, a on u veče skupi svoje momke pa im kaže:

— Braćo! Ja sam mislio, mene zovu u Beograd da me pitaju, koliko sam rana letos pretrpeo, koliko mi je momaka poginulo, koliko li sakatih ostalo, koliko mi je kumbara nad glavom puklo, i koliko je konja poda mnom palo, i imam li čim momcima plaću dati, a oni me pitaju: koliko sam devojaka poljubio; pa sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego bežite, da bežimo odavde!

Tu noć pobegne sa svojim momcima iz Beograda. U Smederevu se ustave te odmore konje, i tu on rekne:

— Dovde sam bežao; odavde ću ići polako; a ko je rad biti se i umreti, neka ide za mnom.

Sad je otišao u Poreč Milenku koji ga jedva dočeka, i odredi mu po 500 groša na mesec, a njegovim bimbašama i buljubišama kom 200 a kom 100, momcima pak kao i drugim bećarima.

Te godine (1810), kad Rusi pređu u Krajinu, otide i Veljko sa svojim momcima pred njih, i celo to leto vojevao je o njima duž Dunava i Timoka. Tu je, za hrabrost, dobio zlatnu kolajnu, a pred jesen je vodio rusku vojsku na Varvarin, gde se, u onoj slavnoj bitci, ranio u levu ruku, i po tom u šaci ostao malo sakat (nije mogao prste ni dobro skupiti ni opružiti). Toga je leta dobio od Turaka vrlo lepu sablju, okovanu srebrom i zlatom, i iskićenu kamenjem pa je, preko starešine ruske vojske, pošlje na dar grofu Kamenskom; nu ovaj mu je vrati natrag izgovarajući se da nije vredan take sablje nositi, nego neka je nosi onaj junak koji ju je od Turaka i zadobio, i pošalje mu još 200 dukata na dar.

O skupštini 1811, bio je opet u Beogradu, i mogao je pomoći Milenku i Dobrnjcu protiv Karađorđa i Mladena, ali ga ovi prevare: načine lažno pismo, kao božem da su Turci udarili na Banju. Karađorđe ga zovne i rekne:

— Veljko, sine, trči!

I Veljko odleti k Banji da je brani od Turaka, a ona dvojica ostanu u Beogradu bez njegove pomoći…

U leto 1811, na ponovljene tužbe onih buljubašica i pređašnjih vojvodica, bude premešten iz Banje u Negotin na mesto Miše Karapandžića koji je te godine umro.

Kad je došao u Negotin nije imao nikakva bogastva, osem dobrih konja i gospodskoga odela i oružja; jer sve što je na vojsci dobijao delio je sa svojima. Ali godine 1812 zakupi skele i đumruke na onom kraju, te se srećom vrlo obogati, pa i taj dobitak gotovo sav podeli sa svojim bimbašama i buljubašama.

Kad se godine 1813 otvori rat s Turcima, odredi mu savet i Karađorđe još tri knežine iz nahije požarevačke u pomoć da čuva onaj kraj od Turaka.

Kad je, s ostalim ženama i decom, bio ispratio i svoju ženu sa snahama i decom iz Negotina u Poreč, dođe mu prijatelj jedan, i videvši po sobi različne srebrne nakite konjske i druge kojekakve skupocene stvari, zapita ga u veče na samo, zašto i to nije poslao sa ženom u Poreč, a on odgovori:

— Neka žene nose i čuvaju svoje košulje, i čarape, i platno, i pređu, i pletivo, a ovo su stvari junačke koje sam ja na sablju dobio, i sad sabljom valja i da čuvam; a koji to nije kadar sabljom čuvati i braniti, nije ga vredan ni imati. Sramota bi bilo, da Turci dođu u moju kuću pa, kod tolike slave i imena moga, ništa u njoj da ne nađu!

Prijatelj je taj nameravao da ide u Beograd, a on ga je zadržavao i ustavljao govoreći:

— Mi smo ovde dosta veselih dana proveli, ostani i sad da razbijeno Kapetan-Pašu (za koga se govorilo da će udariti na Negotin), pa barem i slavu da delimo!

— A kako misliš razbiti Turke? upita ga prijatelj.

— E! Kako Izvešću moje soldate i bećare pred njih, pa ću ih j… mater!

Svega vojske pod svojom komandom nije imao tada više od 3000 ljudi, pa i to je bilo nešto u Brzoj a nešto na Velikom Ostrvu. A za Turke se znalo da ih ide na Negotin više od 15.000; za to mu prijatelj reče:

— Ali sad ne će udariti na tebe samo subaše, nego će doći carska vojska, i dovući ubojne topove i kumbare; za to, može biti, bilo bi bolje da se ti ne zatvaraš u Negotin, nego da načiniš još jedan mali šančić gde god u planini, a ovde da odrediš samo toliko pešaka koliko je potrebno za čuvanje šančeva, i da im postaviš dobre urednike; pa kad Turci udare na Timok, ti iziđi te ih dočekaj: ako ih razbiješ, hajde u Negotin; ako li Turci razbiju tebe, ne idi više u Negotin nego sa svim konjicima i s ostalom vojskom što je suviše u šančevima, idi u planinu, pa će se Turci više bojati tebe iz planine sa 1000 ljudi, nego da imaš deset hiljada, pa da te ovde opkole.

Veljko se grohotom nasmeje.

— E, ti si se uplašio od Turaka! Moli se ti samo Bogu da Turci udare, pa kad dođu moji kozaci s Timoka i reknu:

— Eto Turaka! Onda ću ja pripasati sablju, i uzjahati Kušlju, pa idem u polje pred njih; a ti viči Petra Ključara, neka ti donese olbu pelenaša, pa evo ovde sedi i pij, i uzmi durbin pa gledaj kako ću ja njima da j… mater!

Posle nekoliko dana taj je njegov prijatelj otišao u Poreč, pa i u Beograd, a Veljko je ostao u Negotinu kao i pre.

U negotinskom gradiću, baš onde gde je sad načelstvo, bila je kula u kojoj je sedeo Veljko. Kula je bila od više tavana, a na vrhu je imala neki trem s direcima koji su držali krov nad tim tremom, a između direka bilo je na sve strane otvoreno. To se zvalo Baba-finka¹.

Na toj Baba-finki obično je Veljko sedeo, pušio, i razgledao polje oko Negotina, motreći na svako tursko kretanje. Čučuk-Stana ili snaha mu Stanojka dvorile bi ga, služeći vino ili rakiju, čemu je kad bilo vreme. Događalo se čak i to da i koje topovsko đule proleti pored Baba-finke, i po koji direk okrzne te se čeljade koje služi piće trgne i obrne od one siline.

— More, ne okreći mi leđa, rekao bi Veljko, kroz mali osmejak.

— Zanese me vetar, odgovorila bi Stana ili Stanojka.

— Drž’ se zub’ka za vetar da te ne okreće! I tu bi se svršila šala.

Dokle Veljko tako sedi i pije na Baba-finki, dole u avliji bi svirali i pevali najbolji svirači Cigani. I momci on spremali Kušlju da se ide u boj. Kad bi sve bilo gotovo, izišao bi Abraš na Baba-finku, i rekao bi:

— Pobratime, konji su gotovi!

— I ja sam! odgovorio bi Veljko odmah, i nagrile bi naslonio na jastuk, pa ustao na noge. On bi stao nasred trema: Čučuk-Stana bi prišla, uzdigla bi na leđa njegove čepken-rukave od dolame i zakopčala mu ih iza vrata tako da mu niz ruke ostanu samo tanki široki rukavi od svilene kušulje.

Iza toga, dala bi mu sablju koju bi on obesio o vrat, pa onda pošao lagano niza stepenice. Pred kulom u avliji za to vreme Kušlja se, opreman, vadao i njega čekao. Pre nego što bi ga uzjahao, Veljko bi sam zagledao u kolan, u uzde, i na novo bi potprašio čanke u kubura.

Pojahavši, izišao bi na zapadnu veliku kapiju, između sadašnje crkve i načelstva. Svi bi momci jahali za njim, a za svima bi išli Cigani svirajući i pevajući, Veljkov je Kušlja išao lagano u hod.

Izišavši iz varoši, Veljko bi se okrenuo, i mahnuo rukom: to je bio znak da se Cigani vrate, i da se sklanja kud ko može, a on s momcima upućivao se pravo u Turke.

Primakavši se na puškomet neprijatelju, svaki bi opalio samo po pištolj, pa bi onda isukali sablje, i jurnuli bi kao kopci među tice.

Kad je god tako uletao, nikad se nije vraćao bez turske glave, a pucnjava na grad Negotin i na Baba-finku umukla bi za neko vreme posle toga.

Kad su Turci iz Adakala (Redžepovi) prvi put izišli u Ključ da narodu ne dadu bežati unutra u Srbiju, nego da ga vraćaju u Adakale. i tu se pobiju s Milutinom Veljkovim bratom: onda Veljko uzme nekoliko stotina svoje vojske, pređe preko Timoka, na pešake ostavi iznad vidinskog polja u brdima, a s konjicima siđe do samoga Vidin, te zapleni nekoliko hiljada ovaca, i potuče nešto Turaka, pa se vrati u Negotin. Turci su ga gledali s vidinskoga grada kako leti na svome hatu kao munja preko neba. Priča se čak i to da je doleteo do kapije vidinske, i u nju udario koplje svoje, pa ga tu i ostavio!

Po pričanju staraca, veliki bojevi oko Negotina godine 1813 počeli su na 15 dana posle Petrova dne.

Prvu tursku vojsku dočeka Veljko kod sela Bukovče, razbije je i uzbije pa trag. Ali treći dan udari sva sila turska s topovima i svom opravom. Veljko je opet dočeka u polju, i borio se je neopisanom hrabrošću, ali ko će sili Božjoj odoleti? U njega je bilo 3—400 konjanika, i toliko još soldata u ravnu polju, a Turaka 15—16.000! Dok je on jednu vojsku tukao a razbijao, dotle su ga druge dve obilazile da ga odseku od Negotina. Tu noć iziđe opet iz Negotina, i udari na Turke kao grom; ali se sila održi. I tako je, posle, svaki dan izlazio iz Negotina, i bio se kao pravi junak, ali se Turci utvrde, izgrade šančeve oko Negotina, pa mu se počnu primicati lagano ali pouzdano. Još im dođe i pomoć od Redžepa iz Adakala, od vlaškoga kneza Karadže, pa najposle stigne i veliki vezir Rušid-Paša.

U Veljka pak od ono malo vojske što je imao, izginu i dopadnu rana najbolji junaci. Turci su se svaku noć kroza zemlju primicali tako da su najposle bili toliko blizu srpskih šančeva, da su se mogli batinama pustimice tući. Tu sad drugoga boja nije bilo nego sa šančeva iz topova, kumbara, i pušaka. Turci sve negotinske kule topovima i kumbarama razvale ili obore, i sama Baba-finka u kojoj je Veljko sedeo bude prorešetana, te on siđe u podrum. Najposle, nestane mu džebane, osobito topovskih i puščanih taneta; on pokupi sva kalajna kandila, kalajlije, kašike, i sve to rastopi na puščana zrna; a u topove je, kad su jednom Turci jurišali, metao najposle i same talire te njima suzbijao Turke.

On je više puta pisao za pomoć i za džebanu, a najposle je, kao što pesma kaže, i pretio:

— Ako da Bog te prebolem ovu ranu (otisne Turke od Negotina), pitaćemo se na zimu kako se brani carstvo (Tojest, na skupštini, koja se držala svake godine o Malom Božiću).

Džebana, poslana iz Beograda, dođe dockan, a Mladen opet, zar bojeći se oslabiti Deligrad, i uzdajući se valjda u Veljkovo junaštvo, ne pošlje mu ni pomoći, te tako Veljko ostane sam sa svojom srećom.

Dan noć je hodao po šančevima, ljude slobodio, i ruševine popravljao, što je gde pokvareno. Svako jutro bi sam točio tobdžijama rakiju, i sokolio ih da se ne plaše.

Jedno jutro, u drugu polu meseca jula, iziđe Veljko na Mali Šanac, u sadašnjoj vlaškoj mali u Negotinu, i stane naređivati i kazivati da se nešto na tabljama nagradi i popravi, što su turski topovi bili razvalili; a turski ga topdžija pozna, nanišani nanj, pogodi ga kroza sred pleća, i tako ga prekine i raznese da ništa više nije mogao reći nego:

— Drž! i s tom polovinom reči padne mrtav na zemlju!…²

Momci njegovi, videći šta bi, uzmu neke trave koja je tu bila donesena za konje, te ga pokriju da ga ljudi ne vide. U veče brat mu Milutin s momcima uzme ga i sahrani kod crkve i, metnuvši još dva mrtva bećara povrh Veljka, tako zaravni grob da se nije poznavao, jer bi Turci dali nebrojeno blago za glavu Veljkovu, ali je nisu mogli naći.

Vojska sva, zalud je bilo kriti, još taj dan pozna da Veljka nema!

Kako nesta njega, svi poviču da se duže ne mogu držati u Negotinu, nego da se beži makar kako.

Peti dan posle Veljkove smrti, Srbi ostave Negotin i povuku se u Poreč.

Krajina i Crna Reka, a malo za tim, i sva Srbija poznaše kako je kad nema Veljka!…

Veljko je bio tanka i visoka struka, smeđe kose, i vrlo malih brkova, dugih, suvih obraza, širokih usta, i podugačka, malko pokučasta nosa; glas mu je bio krupan kao u Vula Kolarca ili u Stanoja Glavaša; nosio se je lepo. Po srcu i po telesnom junaštvu, bio je prvi junak ne samo u Srbiji nego i u svoj Jevropi onoga ratnoga doba. Kad je hteo jurišati na Turke, obično je postavljao svoje vojnike u paradu, pa bi viknuo: — j… mu oca ko prođe mimo mene, a i ko ostane! I tada bi halaknuo.

I u takom napadu Turci su mu sami gotovo svakad krčili put!

Veljko se nije odlikovao kao upravnik; i sam je pripoznavao da mu to svojstvo nedostaje. Zato je najvoleo slušati Vujicu i kneza Miloja Todorovića, a za Mladena je govorio javno da nije za vojsku, i da Srbi moraju biti nadbijeni i nesrećni gde god on zapoveda i upravlja.

Kao i mnogi drugi slavni ljudi, Veljko je poznavao svoju vrednost, i za to se je srdio što neke male vojvodice, koje su vojvodstva dobile manjom hrabrošću, ili novcem, ili lažom, imaju ime i čast kao i on. Za to je često govorio:

— Da Bog da da se Srbi ne umire s Turcima, dok sam god živ ja; jer kako Turci udare, odmah mene stanu malo odlikovati od ovih kokošara;³ a da se umire s Turcima, onda bi meni i žene sudile. Kad pak ja umrem, da im Bog da mir, pa nikad više rata da nemaju.

Knez Miloš je rekao za Veljka (1860):

— More, kad je mir, Veljka da zatvoriš u onaj kavez u kom se nose po svetu tigrovi i lavovi, on bi se istrgao, i učinio što bezredno; a kad je rat, samo ga pusti, pa ne beri brigu za njega!

Turcima je Veljko bio zadao takav strah da je jedan, koji je bio u ratu protiv Veljka, pričao ovo:

— Kad se u vojsci samo začuje reč „Veljko“! svaki se vojnik, ma bio i na sahat daljine, tek nina iza vrata, da li ga već nije Veljko maznuo svojom sabljom? U turskoj se je vojsci mislilo da je Veljko brži od svake ljudske brzine!

Kao pravi junak, Veljko nije umeo lagati; on je toliko bio otvoren i prostodušan, da mu čovek nije smeo nikakve tajne kazati. Za to opet, mogao si mu, u po noći, bez ikakvih svedoka, poveriti nebrojeno blago.

U ratovanju bio je lakom na novce i na svaki plen, a inače za sve to nije ništa mario, nego je poklanjao drugima i to ne samo svojim momcima nego i ma kome.

— Kad u mene ima, govorio je on javno: — kom god treba neka dođe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja ću oteti u koga god znam da ima.

Videći da mu majka ne će nikad da otpaše neki pojas koji nosi oko sebe, napadne pitati je: zašto taj pojas nikad ne otpasuje? Ona se odgovarala da je slaba, ali je on natera te se otpaše, i on u pojasu njenom nađe 400 urubija. Upita je ko joj je dao te pare, a ona kaže da je Milutin zaštedio od plate i dao joj. Veljko plane, i poleti da poseče brata, ali ovaj uteče. Onda on te sve urubije razdeli momcima.

Od svega na svetu najvoleo je tri dobra svoja: konja Kušlju, koga je dobio još u Podgorcu kad je bega osvojio, pušku, i Čučuk-Stanu.

Veljko se je dva puta ženio ili, upravo kazati, imao je dve žene. S prvom ženom najpre je živeo dosta lepo, a posle se zavade, što nije htela da mu služi momke kad zimi dođu s njim s vojske. Kad mu ona jednom srdito rekne, da ne će da služi njegovih hajduka, on joj odgovori:

— To su moja braća; s njima sam ja dobio čast i slavu, i sve što imam; za to ti njih moraš služiti kao i mene; ako li ne ćeš, ja ću te oterati, pa uzeti drugu ženu!

— Dok je živ Karađorđe i moj brat Stanoje, ne ćeš ti žene oterati, odgovori ona.

Tamo njoj mater i sa Stanojem, vikne Veljko: — a Karađorđe neka sudi i zapoveda svojoj ženi; ti pak videćeš smem li ili ne smem!

Posle godine 1809, ta njegova žena dođe u Beograd, i tu se nastani; a on, kad ono uteče k Milenku u Poreč, nađe onamo lepu devojčicu Stanu, koja je bila rodom iz kuće Plještića u selu Sikolu u Krajini. Njih tri sestre posopke bile su u oca: Stana, Stojna, i Stamena. Posle sviju rodio iz se je brat Mijailo. Stana je bila došla u Poreč da se žali Milenku i drugim starešinama, ne bi li joj oni povratili darove i haljine koje su joj bili odneli bećari, koji su poharali Sikole i druga neka krajinska sela. Devojčicu tu vidi Veljko najpre u kući krajinskoga kapetana Stojana Abraša, pa je odmah odzove i uzme da ga služi. Kad čuje njegova žena da on živi sa Stanom kao sa svojom ženom, ona se stane spremati da dođe k njemu u Poreč, a on joj odmah poruči da će je baciti u Dunav ako dođe.

Posle toga da 1000 groša vladici, i nešto Karađorđevim pisarima, te mu dopuste da se venča sa Stanom. I tako se oženi po drugi put; a onoj prvoj ženi pokloni kuću i još neko imanje u Jagodini, te je posle onamo živela.

Ali on, kao i mnogi drugi slavni vojnici, ljubeći više ženski rod nego samu svoju ženu, nije ni Stani ostao veran, pa ne samo što je grešio s drugima, nego se i prvoj svojoj ženi navraćao, te je 1812 godine rodila dete.

Sa Stanom nije imao dece: a s prvom, osem onoga deteta 1812, imao je sina Raku koji je, kažu, bio vrlo nalik na oca.

Za Čučuk-Stanu kažu da je bila vrlo milostivog srca, i mnoge je izmolila da ih Veljko ne poseče.

Nju je Veljko bio poslao sa snahom i drugim ženama u Poreč, a kad razbije Turke na Bukovči, učini mu se sramota da svoju ženu krije po Poreču, pa pošlje te i nju i Milutinovicu dovedu opet u Negotin. Kad Srbi pobegnu iz Negotina, posle Veljkove smrti, Milutin s momcima izvede svoju ženu i Stanu koja je bila trudna pa u Negotinu od pucnjave topova i kumbara pobacila.

O Veljku ima više u Kneževini Srbiji, str. 889—903.

Dopuna

Onaj beg koga je Veljko u početku svoga vojevanja uhvatio u selu Podgorcu , i od koga uzeo je konja Kušlju, zove se Osman. Od Kušlje se posle Veljko nije rastajao do smrti.

---

Još valja pročitati ono što o Veljku piše Sima Milutinović u Trojebrastvu od str. 1—38.

---

1. Finka znači levak; a Baba-finika kažu da se zove ona kotarica lađi na katarci u kojoj sedi po jedan, te pazi kud lađa ide. Gled. Kneževinu Srbiju, str. 983. ↩︎
2. Pesma kaže da je Veljko pao u nedelju. Zna se da je onih dana, u koje po svemu pričanju pada Veljkova smrt nedelja bila 20 jula. Te tako je sva prilika da je negotinski vitez pao licem na Sv. Iliju, 20 jula 1813, na svetu nedelju. ↩︎
3. Tako je zvao te male vojvodice. ↩︎

Hadžić Jovan (u književnosti Svetić Miloš), rodio se u Somboru, u Bačkoj, 8 septembra 1799.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju i prava u Pešti.

Godine 1826 postao je doktor u pravima, i dobio je mesto vojnog krajinskog advokata. Godine 1830 postao je pravozastupnik bačke konzistorije, i direktor novosadske gimnazije, a godine 1834 senator (odbornik) varoši Novoga Sada.

Na poziv Kneza Miloša, prešao je 1837 u Srbiju, gde je ostao 9 godina. Za to vreme preveo je i uredio za Srbiju Građanski Zakonik koji je obnarodovan na Blagovesti 1845: a i druge neke uredbe i zakone spremio je za to vreme.

Godine 1847 bio je zastupnik Novoga Sada na dijeti u Požunu.

Godine 1850 određen je bio, kao ministarski komesar, za sudsko uređenje u srpskoj vojvodini, a malo docnije postavio ga je car Franja Josif Prvi za predsednika okružnoga suda u Novom Sadu.

Godine 1854 došao je u stanje mira, i više se u službu nije ni vraćao.

U književnosti Hadžić se javio još godine 1821 kad je napisao:

„Odziv mladog srpskog duha na glas arfe šišatovačke“.

Godine 1827 štampao je prevod Horacijske pesme: de arte poëtica; godine 1830, posle smrti Đorđa Magaraševića, uredio je 7 svezaka Srpskog Letopisa.

Od godine 1839 do 1844 uređivao je u Beogradu zbirku Golubicu.

Godine 1855 štampao je u jednoj knjizi svoje Izabrane pesme; a godine 1858 u drugoj knjizi Pesme prevedene.

Te iste godine štampao je knjigu Dug naroda srpskog.

Iza toga je preveo i u narodnom stihu izdao Lesingovog Mudrog Natana.

Posle godine 1861, kroz neko vreme, izdavao je Srpsko Ogledalo.

Pisao je više jezikoslovnih sitnica, a godine 1853 izdao je Ključ jezika srpskog.

S Vukom Karadžićem vodio je više godina raspru oko srpskog jeziva i pravopisa; i toga radi napisao je više utuka, ma da ni jednim nije protivnike mogao utući.

Ne znam šta pesnici vele za Hadžićeve pesme, a radovi oko jezika i pravopisa ostali su mu prava zaludnica.

Isto je tako mala dobit srpskoj istoriji od onoga što je u toj struci pribirao i radio.

Najbolje što je uradio Hadžić, jeste Srpska Matica, kojoj je udarno temelje godine 1826 u Pešti, složivši nekoliko rodoljuba da svaki da po 40 forinata na izdavanje knjiga.

Matica Srpska imala je, posle toga, mnoge borbe, ali je kroza sve srećno prošla, i sad radi i napreduje, obećavajući narodu krasnih usluga. Na Srpsku Maticu ugledajući se, nikle su druge Matice slovenske.

Hadžić je umro u Novom Sadu 23 aprila 1869.

Hadži-Zaharija, pećski mitropolit, „obnovitelj Dečana,“ rodio se je u selu Vincima, u nahiji kumanovskoj, od prilike 1754.

Zaharija je bio jedan od one šestorice đaka, koje je Hadži-Danilo skupio u Dečane i nastao učiti ih i spremati za kaluđere. U Dečanima se je, dakle, Zaharija učio, zakaluđerio, napredovao u činovima crkvenim i, uza svoga učitelja i dobrotvora Hadži-Danila, toliko trudio da je s njim zajedno zaslužio zvati se „obnovitelj Dečana“.

Zaharija je s Hadži-Danilom najpre putovao po Hercegovini radi pisanije a posle je, opet sa svojim učiteljem, bio u Bugarskoj, u Carigradu, i u Jerusalimu, te je na taj način i on postao hadžija.

Hadži-Zaharija je nasledio sve hrišćanske vrline svojega učitelja i duhovnoga oca Hadži-Danila; onako isto starao se je o manastiru, onako mesto učio je narod ljubavi i bogougodnom življenju, samo je u znanju bio pretekao dobroga učitelja svoga. Jer je, naučivši dobro grčki jezik, čitao grčke knjige, i koristio se znanjem koje je crpao iz njih. On je bio na glasu kao najučeniji kaluđer u onim krajevima.

Ta svojstva preporučila su ga te je od Dečanskog igumana postao Pećski Mitropolit.

I kao mitropolit, starao se je Hadži-Zaharija o Dečanima. Često je dolazio u Dečane i braću svetovao da žive u ljubavi i da čuvaju manastir.

— Ugledajte se, govorio im je on često: — na našega učitelja Hadži-Danila: on nam je svima bio ugled za trud i za smernost!

Kad bi koga monaha proizveo za jeromonaha nije hteo uzeti za to ni pare.

— Od vas ne ću uzeti ništa, govorio je on kaluđerima dečanskim: — nego ću vam još pomagati dokle god uzaživite u ljubavi, i dokle god se trudite o dobru manastirskom. Ako li čujem da se tužite Turcima, i jedan drugoga opadate, onda ću vas globiti, i uzeću vam sve što imate, jer je bolje da vaše imanje uzmem ja, nego da ga date turskim starešinama!

U vreme grčkog ustanka 1821, kad su Turci obesili patrijarha, i kad su gotovo sve pravoslavne vladike pozatvarali, i Hadži-Zaharija je dopao tamnice zajedno sa svojim protosinđelom Kalinikom, i tamnovao je skoro godinu dana.

Izišavši iz tamnice, bio je tako oboleo da je mislio kraj životu mu je sa svim blizu. Za to dozove brastvo iz Dečana, pouči ga, očita u crkvi oproštenu molitvu, i blagoslovi sav narod svoje jeparhije.

Srećom on tada ne umre nego ozdravi, i živeo je još nekoliko godina.

Pred što će umreti, Hadži-Zaharija je pred braćom kaluđerima i mnogih hrišćanima rekao ove reči:

— Praštam svima svojim neprijateljima koji su me opadali kod turske vlasti. Oni će mene žaliti posle moje smrti; oni će kukati na mome grobu kad im dođu vladike Grci!

Na kraju godine 1830, preminuo je ovaj dostojni pastir Hristova stada, i sahranjen je u grobnicu svoga učitelja i dobrotvora Hadži-Danila!

Duhovnici iz svih manastira srpskih, velikih i malih, nastanite, navalite, da se i o vama ovako može pisati na slavu vašu, na dobro veri, a i na radost samim piscima!

Hadži-Ruvim, rodio se je u selu Babinoj Luci, u nahiji valjevskoj, oko godine 1744. Kršteno ime bilo mu je Rafailo.

Kao mlad momčić, obuče se jednom od đavostva u devojačke haljine, pa sa ženama i devojkama otide nekakvoj Turkinji na prelo. Kad se to pročuje, i Turci ga stanu tražiti da obese, on pobegne od kuće i, po manastirima, stane učiti knjigu. Pošto se ta njegova krivica zaboravi, i on knjigu izuči, vrati se kući, pa se oženi i zapopi.

Posle nekog vremena umre mu popadija, a on ode u manastir Bogovađu te se zakaluđeri; po tom godine 1785 ode u Jerusalim na Hristov grob i, vrativši se otuda, postane 1795 arhimandrit.

Godine 1802 zavadi se s prnjavorskim subašom, i potuži se nekoliko puta knezu Aleksi Nenadoviću, da bi mu promenio subašu; a kad Knez Aleksa ne mogne to učiniti, Ruvim u početku 1803 pobegne iz Bogovađe u Studenicu, a odande ode o vaskrsu u Svetu Goru. Ali mu se brzo dosadi potucanje po tuđim manastirima. Za to se, iste godine u jesen, vrati opet u Bogovađu.

Knezu Aleksi nije ni malo bilo milo što se Ruvim vratio jer je, među tim, na njega bila bačena krivica da je pisao ono pismo s Aleksinim imenom koje su Turci uhvatili na savskoj skeli. Za to mu poruči: da odmah beži iz beogradskog pašaluka (kao da sumnja jednako ostane na njemu); ali mu Ruvim otporuči:

— Kažite vi Knezu Aleksi neka sad beži on; a ja sam dosta bežao i skitao se. Ne zna Aleksa što je tuđa kuća, i tuđa zemlja…

Nasta godina 1804. Dahije počeše seći knezove i druge odabranije ljude u Srbiji. Fočić Mehmed-Aga dođe u Valjevo i, kako dođe, uhvati Kneza Aleksu, okova ga i baci u tamnicu.

Hadži-Ruvima spopadoše crne misli. Posle večere sedi on u svojoj odžakliji prema vatri, i uzbuđeno broji svoje brojanice. Na polju je pomrčina kao testo a u odžakliji se jedva vidi od vatre i ognjišta; druge sveće nema u njoj. O zidu, više domaćinove glave, visi puška krdžalika, sablja srebrom okovana, i dva pištolja kuburnjaka. To je sobi sav nakit. U uglu, desno od ognjišta, police su na kojima se u senci jedva vide neke stare pocrnele crkvene knjige, do polica je mali orahov stolić na kome je sav pisaći halat, a još dalje je klupica, i na njoj kutija sa svima halatljikama za rezanje i šaranje krstova i ikona!

Hadži-Ruvim u trenutke duševnoga mira maša se ili za pero te paše knjige, ili za sečivo te reže krstove i ikone — time on svetuje „raju oko sebe“!

U ovaj mah ne beše mu ni do pisanja ni do rezanja. Strašni glasi o seči knezova i drugih rodoljuba uznemirili su starca duhovnika. Njegove oči samo blenu u oganj, ruke njegove broje brojanice, koje potmulo zveče na noćnoj tišini u praznoj odžakliji, ali je um njegov daleko, daleko: on preleće po Srbiji mesta koja je već pokapala mučenička krv, pa odleće i u ona koja će tekar pokapati.

— Milostivi Bože! prošapta on: — ti jedini smiluj se ovomu jadnomu narodu!…

U taj mah, sobnja se vrata otvoriše tako tiho kao kad vetar neosetno ćarne, i pred Ruvimom se obrete čovek neobična lika i odela. U ruci držaše dugu pušku, i za pojasom svetle mu se dva pištolja i jatagan. I pušku i pištolje bejaše okrenuo na molbu a ne na boj. Na glavi mu je povelika šubara koju je dobro nabio na oči, a donju polu lica obujmili su mu brci i gusta crna brada.

— Dobar veče, duhovniče! reče neznani gost, gotovo šapatom.

— Bog dao dobro! odgovori Ruvim.

— Blagoslovite, duhovniče!

— Bog te blagoslovio, sinko, odgovori duhovnik, i očima pitaše neobična gosta: ko je, i šta hoće u ovo doba?

— Boj se, ti mene ne poznaješ, duhovniče? Ja sam hajduk Cepigrabić za koga si jamačno slušao.

Ruvim se trže kad ču to vrlo razglašeno ime.

— A kojim dobrom ovako u nedoba? upita on dalje.

— Došao vam da ti se za nešto ispovedim.

— Pa lepo, sinko: de sedi, odmori se, i povečeraj pa sutra, Bože zdravlje, posle jutrenje…

— Dugo je do sutra, prekide ga hajduk: — sad dani idu brzo. Ja sam bez duše predrъo preko Maljena samo s dva druga: eto ih pred portom, čuvaju stražu. Moram se još noćas vratiti bar do Planinice. Ko zna šta može doneti jutro?

Ruvim se pojmi da udari u dlane, da mu đak donese petrahilj i knjige. Hajduk ga zadrža, rekavši:

— Ne treba to duhovniče a, ako hoćemo pravo, sad tebi ovde ne može ni doći niko, dok ja ne iziđem. Moji stražari tako čuvaju! Ne molim se ja tebi, duhovniče, nastavi hajduk: — da mi duhovuješ u Boga, nego u beogradskog vezira. Evo čuj sve po redu: Ja sam u svojemu veku pomlatio dosta Turaka. Poslednjega sam ubio Nedži-Bega iz Beograda; i ubio sam ga na Crnokosi više sela Koserića. Za toga Nedži-Bega Turci obediše Minu iz Seče Reke, oteraše ga u Beograd i baciše u tamnicu. Sad Mina trune u okovima, a ako biti, duhovniče, što kriv, to je i Mina. To Minino stradanje na pravdi mene toliko muči, da sam nekoliko puta hteo sam otići veziru i kazati mu da pusti prava čoveka a da okuje kriva mene; ali se sve bojim: mene će pogubiti a Minu ne pustiti, pa dve štete. Za to sam evo potegao k tebi duhovniče, i molim ti se otidi veziru i kaži mu neka pusti prava čoveka, a ja se evo kunem tebi da ću se dragovoljno predati, pa nek čini sa mnom što hoće, samo kad čujem da je Mina slobodan!

Hajduk svrši svoju ispovest. Ruvim ga gleda ništa ne govoreći a u glavi mu se nižu ove misli:

— Moj veseli sinko! Ti mene šalješ da izbavljam glavu Mininu, a ne znaš da i moja visi o dlaci. Tek ću ipak činiti što mogu. Kad je tako, reče on glasno: — ja ću, koliko sutra, poći u Beograd da se molim dahijama za Minu: danas vezir malo i sudi…

— ’Vala ti duhovniče kao ocu! Laka ti noć! A kad hoćeš da dođem, možeš mi poručiti preko Radoja Kobasice u Planinici.

Arhimandrit ga na novo poče ustavljati da večera; nu hajduk ne hte izgovarajući se da nije gladan. Na prstima, lagano, izmače se iz ćelije i iz porte pa zviznu, drugovi mu se odazvaše, i iza toga sva trojica utonuše u gustu pomrčinu.

Treći dan posle te ispovesti pred veče, stiže u Beograd, i odsede u mitropoliji bogovađski arhimandrit Hadži-Ruvim s jednim momkom Damnjanom Veskovićem iz Brezovice.

Mitropolit, primajući ga, reče:

— Oče arhimandrite, po Bogu, kako ugodi baš u ovu vatru?

— Šta znam, odgovori Ruvim: — od vatre sam i pobegao!

Još se nije ni odmorio od puta, a turski kavazi dođoše i odvedoše ga Kučuk-Aliji, koga je kuća bila ispod sadašnje glavne beogradske policije.

— Ne vodite ga ko meni, reče Kučuk, kad mu javiše da je Ruvim u avliji: — Ovde mu je dete (To je bio Petar Moler koji je Kučuku molovao sobe), nego ga vodite Aganliji, pa što mu drago i s njim!

Kavazi Ruvima te ka Aganliji. Tamo beše neki vajni sud.

Starac, krepak zdravljem, visok stavom, uman i prijatan besedom, čist odelom, poštovan držanjem — Ruvim iziđe i stade pred svoje sudije.

— Jesi li ti kaluđer Ruvim iz Bogovađe! upita Aganlija.

— Ja sam, čestita sudijo, odgovori duhovnik.

— Što ti buniš narod da ne sluša cara i careve većile?

— Nisam, i ne bunim, čestiti sude!

— A što si pisao Nemcima knjigu i s njima se dogovarao da dignete bunu na cara? Ovde se misli ono Knez-Aleksino pismo.

— To pismo nisam pisao ja. To je beda na mene. Bogu sam grešan, i svaki mu dan grešim, a vama u tom poslu nisam kriv ništa. Tek sila Boga ne moli…

— Ti još prkosiš našoj sili! prodera se Turčin: — I poznaćeš da odista imamo u rukama silu. Vuc’te ga!

Kavazi starca ščepaše i izvukoše na polje. Turiše ga na strašne muke, da bi im kazao što kazati nije znao. Kleštima mu otkidahu uštipke živa mesa od sisa i ispod pazuha, ali s usana njegovih ne otkidoše ni jedne reči, ni jedne klevete!

Posle svih muka, povedoše ga na gradsku stambolsku kapiju. Starac se svim putem molio Bogu po redu crkvenomu. Kad stiže na mesto gde će ga pogubiti, on zaiska još četvrt časa da dovrši molitve „na ishod duši“. I, gle čuda, to mu dadoše.

Svršivši molitve, mučenik reče:

— Gotov sam; čin’te svoje!

Oštra sablja senu, a glava Hadži-Ruvimova, ona bistra, ona umna, ona divna rodoljubiva glava — slete s junačkih ramena; i još jedna mučenička krv poprska srpsku zemlju!

To je bilo 29 januara 1804.

Turci beograđani, osobito oni koji držahu stranu dahijama, bejahu veoma radosni što ovako brzo nestaje ovih Srba koji su bili moćni opirati se njihovoj sili. Ali razumnije među njima, pored sve te velike radosti, obuzimaše neki strah, što ovi Srbi umiru ovako mirno kao da se nadaju pozdravo sutra ustati. Tome se od raje nikad nisu nadali!…

Hadži-Ruvim je Turke veoma mrzio; to se vidi iz njegovih zapisa po crkvenim knjigama kojih je ostavio vrlo mnogo. Evo jedne od tolikih njegovih beležaka. Zapisujući kako se nekakav Đorđe Đurđević zakaluđerio za vladike valjevskoga Jaćima, Ruvim dodaje: „pri prokljatom bezbožnom’ tureckom caru sultanu Aftulamidu 12 čisla bogomrskoga carstvovanija“!…

Ali za ono pismo, za koje su ga dahije posekle, nije bio kriv ni najmanje.

Mir neka je njegovoj rodoljubivoj duši, a slava imenu njegovu do veka!

Dopuna

O Hadži Ruvimu gledaj u Radu 1 str. 182—184 i 187 njegove zapise dok je bio u Voljavči. Njih je priopštio Đ. Daničić. A sama ta rukopisna knjiga, iz koje su izvađeni, nalazi se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

I istorija te knjige vrlo je interesna a zapisana je na jednom njezinom listu.

Hadži-Ristić Kosta, rodio se u Sarajevu, godine 1845.

Školovao se je u mestu svoga rođenja godine 1852—1862.

Među učiteljima njegovima zahvalno se pominje Aleksa Šuškalović koji je, svršivši veliku školu u Beogradu, otišao u Sarajevo za učitelja, gde je poslužio nekoliko godina s najvećom korišću.

Osem škole i nauke od učitelja, Kosta se je i sam učio, čitajući redovno i marljivo srpske knjige.

Godine 1862 prvi put je išao preko Fruške Gore i Novog Sada u Beč, gde je u svoje braće trgovaca proveo leto.

Posle toga, do godine 1866, nije nikud putovao, a tada ju morao u Beču potražiti lekarske pomoći.

Još je u dva maha zdravlja radi odlazio u Beč.

I ako je bio mlad, živo je žudeo za oslobođenjem svojega naroda; želeo mu je oslobođenja od tiranstva, i oslobođenja od neznanja. Najpre je mislio da je ono prvo preče, a u poslednje vreme kao da je bio promenio misli videći da se, dokle ne dođe oslobođenje od tiranstva, može korisno raditi o prosveti i o materijalnom blagostanju narodnom.

Bio je veliki neprijatelj onih zloglasnih vladika bosanskih, na koje se je narod nekad žalio gotovo više nego na Turke. On je upravo bio vođ mlade napredne stranke u Bosni.

Nije imao duga veka; a po onom što je za kratko vreme uradio, vidimo koliko bismo s njime dobili di mu je Bog bio dao više života.

Bolovao je od suhe bolesti. Videći da će umreti, naredio je šta da bude od njegovoga imanja posle njegove smrti. Sve je uradio plemenito. A mi ovde beležimo da se je u bolesti svojoj setio ovoga dvoga:

1. Ostavio je na izdavanje najboljih srpskih knjiga, osobito o Bosni, 170 dukata; i
2. Priložio je 170 dukata na osnivanje Srpskoga sveučilišta, u Beogradu.

O trošku one prve zadužbine Srpsko Učeno Društvo izdalo je:

Srpske narodne pesme, pokupljene po Bosni. Zbirka Koste H. Ristića, u Beogradu, 1873.

U toj knjizi pobeleženo je i drugo što je sam pokojnik raznim listovima srpskim kad i kad štampao.

Drugi onaj prilog predan je upravi Fondova na rukovanje i priplod.

Lep i hvalan pomen među braćom čestitom mladom Srbinu Sarajevcu, koji se i na samrti seća nauke koja je spas mnogom pa i trovernoj braći Srbima!

Hadži-Prodan Gligorijević, rodio se u Senici. Njegovo je prezime po ocu Gligorijević, a hadžijom su ga zvali što je bio u Jerusalimu, na Hristovu grobu. To ime je bio stekao pre nego što se je umešao u narodne srpske poslove.

U mestu svojega rođenja Hadži-Prodan je bio trgovac s dobrim imanjem.

Na skoro posle godine 1804, Hadži-Prodan se izmakne između Turaka i, ostavivši svoje mesto rođenja i domaću čeljad, prebegne sa svoja dva brata među Srbe ustanike.

Posle toga, kroz Senicu prođe idući u Bosnu ćehaja bosanskoga vezira. Čuvši da je hadžija s braćom utekao među Srbe ustanike, odvede u ropstvo njegovu i brata mu Mijaila ženu i decu, da tim kaštiguje njih dvojicu kao izdajnike turske. Ali Hadži-Mustaj-beg Čavić, seničanin, veliki prijatelj Prodanov, izmoli to roblje od ćehaje, i sve tajno isprati ovamo ka Hadži-Prodanu i bratu njegovu.

Radeći svojski s braćom svojom, a znajući sva mesta na onom kraju, Hadžija se toliko pokaže da je već godine 1806 postao vojvoda u jednoj knežini Staroga Vlaha koja se je turski zvala daić-kol (od sela Daića, više današnje Ivanjice).

Kad je Karađorđe 1809 udarao na Senicu, iziđe prilika te Prodan zahvalno vrati dobro za dobro begu Čaviću. Srpska vojska bila je zarobila Čavićeva sina i snahu. Prodan ih izmoli od Karađorđa, i pošlje zdrave čitave kući njihovoj.

Dok se Karađorđe bavio na Senici, dođe mu čuveni Gavrilo Šibalija, s tri stotine druga, i s pismom od vladike crnogorskog Petra Prvog, čestitajući mu napredovanje i želeći sjedinjenje. U to doba Vasojevići ga pozovu da ih prihvati pod svoju ruku. Karađorđe radostan otporuči vladici da je već „most gotov s Dunava na more“; samo da i on pripomaže sa svojim Crnogorcima; a među Vasojeviće pošalje Antu Simonovića i Raku Levajca, kao starešine, i odredi Hadži-Prodana sa 700 vojnika da ih sprovede do u Vasojeviće.

Ovu ekspediciju Prodan je tako nesmotreno izvršio pošavši s ljudma bez hrane, da su se svi morali vratiti, i tako je cela misao ta ostala kao lepa prazna želja.

I ako se u bojevima odlikovao, Prodan je imalo čestih svađa s Knezom Maksimom a najposle je stavljen pod vlast vojvode Avrama Lukića.

Kao vojvoda daićske knežine, Prodan je u selu Raščiću, u vrh Dragačeva, kod pećine Šljepaje, bio načinio dvore, a u pećini je imao crkvicu gde se molio Bogu, i gde je mislio skloniti se, ako dođe do nevolje.

Nesrećne godine 1813, on se odista i skloni u tu pećinu, pa niti je hteo kuda bežati, niti se Turcima predavati. Ali kmetovi iz okolnih sela, a osobito Avram Lukić, sklone ga da se preda, i da poštedi sela od vojske i zatrice. I tako se Prodan preda Latifu, muselimu čačanskom, koji ga ne samo lepo primi nego zadrži pri sebi kao prijatelja i savetnika.

Pošto se tako preda i namesti uz Latifa, Prodan i svoju porodicu digne iz Šljepaje i premesti je u manastir Trnavu pod Jelicom, 2 časa od Čačka.

Ali udari kuga u Srbiju, pa dođe i u Čačak. Čačani krenu kud koji. Latif, sa svojim momcima i silnim blagom (a Harem mu i nije bio s njim), pobegne u manastir Trnavu da se ukloni od strahovita pomora.

U manastiru Trnavi, u to vreme, bio je iguman Pajsije Ristović, a tu je boravio i Prodanov brat Mijailo.

Valja kazati i to da su se mnogi Srbi još od 1813, ne hoteći se predavati Turcima, odmetali u goru. Takih odmetnika bilo je više četa. Oni su tumarali po gori, i sa svojim rođacima viđali se i razgovarali. Za njih i za njihov posao vreme je kužno vrlo udesno. Ovi su odmetnici smišljali da se opet dižu na Turke, samo nisu nigde znali čoveka koji bi mogao biti vođ i glavar takomu velikomu poslu.

Mijailo, brat Prodanov, i Pajsije iguman, mislili su tako isto, a šta su otpočeli raditi, sad će se videti.

Latif-Aga, znajući za ove hajdučke čete, koje su se još više osilile uz ovaj pomor od koga se narod uznemirio, zovne k sebi Avrama Lukića, Đorđa Protića Gučanina, i uzme Hadži-Prodana, pa iziđe u nahiju, da malo narod umiri, a odmetničke čete da rastera, ili da pobije ako uzmože. To je bilo u jesen po krstovu dne 1814 godine, malo te ne će biti baš 21 septembra!

Izišavši tako iz Čačka, Latif dođe u selo Lazac, i tu padne na konak u Milovana Miladinovića.

Kad noću, eto ti čoveka¹ iz manastira Trnave, koji šane Hadži-Prodanu da su njegov brat Mijailo i kaluđer Pajsije one Latifove sluge u manastiru povezali, i vezane ih odveli u planinu, da ih i ne bi ko zastao vezane u manastiru, i pre vremena razglasio što se dogodilo.

Prodan, kad to čuje, izmakne se i, ne kazavši nikom ništa, odleti u Trnavu, te momke Latifove pusti a novce njegove zadrži.

Latif-Aga pak sutra dan još nije ništa znao o poslu u Trnavi, nego ode u manastir Žiču. Tu sazna sve. I pošlje ljude da se bolje izvesti šta je i kako je. Čim čuje šta je bilo, dođe u Karanovac pa sedne te raspiše svim okolnim turskim starešinama, za događaj u Trnavi, pa čak javi i velikom veziru u Bitolju da se Srbi opet dižu, nego neka pošalje vojske!

Može biti da su Latifovi momci vezani samo zbog velikog Latifovog blaga, koga je bilo vrlo mnogo, a sve je bilo u njihovim rukama; ali, jedno što je u narodu bilo vrlo zlo raspoloženje prema Turcima, a drugo što je Latif ovaj mali događaj uvećao i svuda razglasio, kao munja proleti i ostane svakom u pameti čak i danas ovaj mali događaj kao Hadži-Prodanova Buna!

Turci, skoro naseljeni u Čačak i u Trstenik, prepadnu se od ovoga glasa, i odmah počnu izmicati iz tih mesta i primicati se k Nišu.

Među tim odovud iz Gruže dignu se Toma Vučić, Petar Tucaković, i Stanko Miljčević, pređu preko Morave i, iza Trstenika u selu Lopašu, stignu jednu gomilu Turaka. Tu ih napadnu, neke potuku, a od nekih uzmu oružje, pa ih puste da idu slobodno, pošto sebe dobro naoružaju².

Mijailo pak i Pajsije, kako su povezali Latifove momke, odmah su poslali popa Radovana Vujovića iz Trnave Knezu Milošu, i pozvali ga da bude vođ novom narodnom ustanku. Miloš taj poziv popreko odbije, kazavši da je bezumlje u to doba godine, i u takoj nepripravnosti, zametati rat s Turcima!

A Ašin-beg, muselim nahije rudničke, čuvši za tu bunu, dozove k sebi Miloša, koji je tadi živeo u selu Šaranima, i upita ga šta je to i kako je! Miloš mu odgovori da za to ne zna, niti hoće da zna, i čak se ponudi da nemir sam utiša. Ašin-beg se tu pobratimi s Milošem, pa onda s njime i s nekoliko rudničana i nešto svoje vojske pređe u Čačak, a već se i iz Beograda vezirov o Ćaji-Paša, Ibšir po imenu, krene k Čačku s vojskom.

Iz Čačka Ašin-beg pošalje Miloša i Ćorzuku s vojskom u Neboš planinu (jedan vis planine Jelice) gde je bio Hadži Prodan sa svojom družinom. Ova vojska nađe ustanike, napadne na njih, razbije ih, i jednoga im druga ubije.

U selu Goračiću uhvati Hadžiprodanovu porodicu, i igumana Pajsija, a sam Prodan izmakne, jer ga otme mrak.

Hadži-Prodan, posle ovoga razboja, bežeći od potere, pređe preko Morave u rudničku nahiju, i dođe u selo Ješevac k nekom Jovanu Žujoviću. Posle se sastane s Nikolom Vukićevićem iz Svetlića, znatnim trgovcem koji je takođe bio počeo narod buniti. I tako se po Gruži i Lepenici počnu pribirati sve bolji i bolji ljudi da se čak i jagodinska nahija uskomeša i počne tući Turke.

Ćaja-Paša brže pošlje iz Čačka Ašin-Bega i Miloša da i ovamo narod utalože, te Hadži-Prodan, videći da nikako ne uspeva, sa svojom braćom i momcima obrne k Savi. Na Velikom Dubokom više Ostružnice pređe u Srem. Iz Zemuna ga Nemci pošlju u Muhač, otkuda je, posle nekoliko meseca, otišao u Hotin u Besarabiji k drugim Srbima koji su onamo pre bili stigli.

Godine 1817 maja 30, piše Knezu Milošu Mijailo German iz Bukurešta da mu je dolazio Hadži-Prodan i molio za kakvu pomoć.

Vidi se, dakle, da je tada još bio živ, a kud se je deo posle nije se moglo doznati.

Hadži-Prodanova buna buknula je u nedoba, sa svim iz nenada, bez pristanka prvih vođa u narodu, i bez ikake spreme; izložila je cele krajeve zverskoj osveti turskoj, okvasila je kolje mučeničkom srpskom krvlju: ali je, pri svem tom, dala nepobitnih dokaza da je narod još živ i krepak, i da deset godina svojega života i borbe za slobodu nije prošlo bez ploda za narodno vaspitanje Srba. Na prvi odvažan glas, letele su stotine junaka u novu borbu za slobodu otadžbine!

Narod je bio živ, narod je bio krepak da poraz pretrpi i da se nada uspehu!…

---

1. To je bio Borisav Palalić, ili Popović iz sela Atenice. ↩︎
2. Milutinović, str 7. ↩︎

Hadži-Nikola Mijailović, rodio se je u Sarajevu. Ne zna se kad je došao u Srbiju, ali se priča da je bio vrlo učen čovek, i da je umeo graditi bojne šančeve. Mi smo se s njim najpre sreli u Crnoj Reci pod komandom Hajduk-Veljkovom, kad je Veljko tim krajem zavladao.

Godine 1811, kad se je Veljko iz Crne Reke premestio u Krajinu, poveo je i Hadži-Nikolu, i postavio ga bimbašom i upravnikom šanca na Velikom Ostrvu u Dunavu.

Pošto Negotin padne, posle Veljkove smrti, Karađorđe postavi Hadži-Nikolu glavnim upravnikom u Poreču. I on u dno Poreča načini mali šančić i utvrdi ga velikim topovima protiv turskih lađa koje su nadirale uz Dunav.

Borba se otvarala sve veća i sve žešća: Turci su navaljivali velikom silom, a Srbi su se branili upornim junaštvom. Hadži-Nikola je imao pobratima Đorđa Vladića koji je, kad se već videlo da se održati ne mogu, gore na Grebenu prevozio narod na levu stranu Dunava, dokle je Hadži-Nikola na donjoj strani branio Poreč od Turaka.

Hadži-Nikola je rekao Vladiću:

— Pobratime, ja ću braniti ostrvo, a ti prevozi narod! Ako vidim pa se ne mogu održati dići ću barjak, te ti onda dođi s lađom da prevezeš i mene!

I tako se je boj produžavao.

Jedne noći, kroz gustu maglu i pomrčinu, provuku se uz Dunav od srpske strane nekolike turske lađe, i izvezu vojsku na sred ostrva Poreča, između varoši i Hadži-Nikolina šanca. I tako neprijatelj njegov šanac opkoli sa svih strana.

Oni što su bili u Poreču navale prevoziti se na levu stranu Dunava, a Hadži-Nikola nije imao kuda, niti mu je Vladić mogao doći u pomoć po obećanju.

Uz Hadži-Nikolu tada se nahodio kladovski knez Kračun (koga je držao kod sebe najviše za to da se ne bi tajno dogovarao s Redžepom za kojim mu je bila sestra), porečki knez Steša Jordanov, i oko sedamdeset dobrovoljaca.

Hrabri i pošteni Hadži-Nikola, opkoljen s jedne strane vodom, s druge turskom vojskom, i bez hrane koju je pre svaki dan dobijao iz varoši Poreča, nije znao šta da čini drugo nego se na poziv Redžepov, sa svojim dobrovoljcima, preda na veru koju im je Redžep zadao „da ni jednom dlaka s glave ne će uginuti.“

Ali neverni Redžep, kad ih primi u svoje ruke, Kračuna pusti da ide u Banat, a Nikolu i Stešu veže i dovede na poljanu kod sadašnjega Milanovca, na mesto koje se zove Rateska, i tu ih obojicu poseče, pa glave njihove nabije na kolje.

Ostale dobrovoljce najpre oglasi za robove, i sve ih opleni, pa posle zapovedi te im se svima izodsecaju glave i donesu pred njega.

Tako je prošao junak Hadži-Nikola sa svojim slavnim drugovima braneći Poreč nesrećne 1813 godine!

Večna slava, večna zahvalnost onima koji su ovako glave svoje dali za otadžbinu svoju!

Hadži-Milutin Savić Garašanin, rodne se u selu Garašima, u nahiji kragujevačkoj, oko godine 1762, a starina mu je u Belopavlićima u Crnoj Gori.

Za Kočine Krajine, služio je dugo pod Mihaljevićem kao dragovoljac; bio je u mnogim bojevima i osobito se odlikovao u boju na Kruševcu.

Pod Karađorđem je takođe bio vojnik, i obično se nahodio u bojevima u kojima je bila kragujevačka nahija.

Savestan u svojoj skromnoj dužnosti; smeran u ponašanju van dužnosti; gotov da uđe u sve opasnosti i s njima da se bori, ne za slavu ili za kakvu nagradu, nego samo za to što je mislio da tako treba; razborit u svojim prostim smatranjima, a čovek nezavisna karaktera: Milutin je mrzio na nepravdu ma otkud ona poticala. Istinu je govorio uvek, i šalio se nije nikad. S tih svojstava bio je jako uvažen među ljudma svojega kraja.

Karađorđe je, zbog blizine njihovih sela Garaša i Topole, poznavao Milutina, ali ga nije voleo. Milutin je to znao, ali nije mnogo mario, samo je na svaki voždov poziv svoje skromno mesto u vojsci odmah zauzimao.

U početku ustanka, Milutin se oženi sestrom Arsenija Lome iz sela Dragolja, u rudničkoj nahiji, i s njom je imao dosta poroda.

U početku godine 1812, zapali neko poštanska sena u selu Garašima. Ili je Karađorđe baš mislio da je ta sena zapalio Milutin, ili onako iz mržnje prema njemu, naredi on da Milutin „vadi maziju“, te tim da dokaže da je prav. Milutin je istina bio čovek prost, ali mu se taj sud učini toliko besputan da mu se ne htedne pokoriti, nego se odmetne u planinu. Karađorđe tada naredi te se Milutinu sve u Garašima porobi i popali, a porodicu mu progna u beogradski grad.

Tako se dogodilo da je Milutinov sin Ilija, rođeni u Garašima 16 januara 1812, još nekršten, odnesen u Beograd, i duže boravio u beogradskom gradu.

Vožd, prek samo u prve trenutke svoje ljutnje, a valjda i uviđajući nepravdu koju je čoveku učinio, pozove Milutina iz planine da se preda i da se izmire. Milutin dođe u Topolu, gde zateče Karađorđa da popleće prošće. Tu se izmire, i on se na novo nastani u Garašima, gde počne po drugi put kućiti kuću.

Kad Srbija 1813 padne, Milutin, i ako je mrzio na Karađorđa, krišom ode u manastir Fenek, gde se Karađorđe zadržavao pošto je bio prešao preko Save, i pozove ga da se vrati u otadžbinu, i da produži rat za izbavljenje naroda. Karađorđe mu na to rekne:

— E, moj Milutine, što bi bi; koekude, protrči sad zeče!…

U samom početku godine 1815, skupe se na tajni sastanak Milutin, Lomo, Vučić, Iguman Avakum, Pop Ranko iz Rudovaca, i još više rodoljuba, i zakunu se na novi ustanak, samo da se Miloš izvede iz Turaka, i da se on izbere za vođa ustanku. I ne čekajući taj ugovoreni ustanak, odu zaverenici svaki na svoju stranu tući Turke i odmetati narod. Tako Milutin u valjevskoj nahiji, u selu Dokmiru, u kući Višićevoj, ubije čuvenog zlikovca Turčina Ingriza s još dvojicom. U tom je sukobu i sam ranjen u desnu ruku.

Među tim se Miloš izmakne iz turskih ruku, i dopre u rudničku nahiju, gde mu kažu da je ugovoreno: da se ustaje, da se on izbere za vođa ustanku, a ako se ne primi — da se ubije! Onda se nisu, kao ovo sada, reči dugo žvakale, nego se moralo odmah gutati pa makar se što i isprečilo u grlu.

Miloš se dugo odupirao želji prvih ljudi, pominjući teškoće na koje će se naići. Najposle, pristane da narodu bude vođ.

Milutin odmah bude određen sa 300 ljudi te na Liparu, četvrt časa od trbušničke mehane, dočeka Ibšira mirmirana Ćaja-Pašu, i krvavo se potuče s njime. Ali je morao ispred vrlo velike turske sile uzmaći, i Ćaja-Pašu pustiti da ide k Čačku. Posle toga Milutin je bio u Miloševoj vojsci dokle god je ratovanje trajalo. Naročito se odlikovao u bojevima na Ljubiću, Čačku, Požarevcu, i na Dublju gde je i ranjen puškom.

Kad se svrši rat, Milutin ode svojoj kući u Garaše, gde ga Knez Miloš učini knezom. Od toga doba Milutin se zanimao pored svojih kućevnih poslova i delima svoje knežine. Knez Miloš ga je osobito uvažavao, i sam ga sklanjao da ide na Božji grob.

— Idi bar ti, rođače, govorio mu je on: — kad ja već nikako ne mogu!

I Milutin je odista išao u Jerusalim, te se poklonio Hristovom grobu.

Po povratku iz Jerusalima, Milutin je, po običaju, jednakom za sve take putnike, prozvan hadžija, i zvao se tako do smrti.

Kad se ono 1825 u smederevskoj Jasenici pobuni Miloje Đak, onda jedno odeljenje ove buntovne vojske udari na Garaše, te naročito Milutinovu kuću porobi. Milutin, pošto mu je sve porobljeno, ostavi Garaše, i ode s porodicom u Kragujevac. Knez Miloš mu, posle toga, da zemlje u Grockoj, gde se naseli i počne po treći put kuću kućiti.

Kao čovek vredan i razborit, Milutin je za malo vremena stekao lepo imanje. Kad se ustanovi u Srbiji državni savet, Knez Miloš ga postavi savetnikom, čega se Milutin primi preko volje, samo da ne izađe Knezu iz hatara; ali je svaki čas hteo da da ostavku, pa da ide kući. Jednom prilikom rekne mu neko od drugara savetnika da ne daje ostavke, nego da ostane, pa će se, vremenom, i on u tom radu izvežbati. Na to Milutin sa svim ozbiljno odgovori:

— E, moj brate! Ja bih se zar i nadao da ću se čemu naučiti, kad bih video da si se ti, otkad se vrzeš po službama, čemu god naučio; ali gledajući na te, ja velim da je bolje da mi ovu decu ostavimo da ona ove poslove rade. Ono što smo mi umeli, mi smo i uradili; a ovo, Boga mi, oni umeju bolje su nas!

Jednoga dana, prebaci mu neko od drugova, čini mi se Parezan, da je u nekoj stvari dao svoje mišljenje po hataru. Ovo Milutinu bi dosta. S mesta ustane, spremi konja, i ode u Grocku kući, Tek docnije su sinovi mu napisali ostavku, i podneli je na uvaženje, ali on o tom nije više vodio nikakva računa.

Milutin nije bio čovek od politike. I ako je uviđao potrebu da je svak bezbedan u državi, opet mu je bilo žao što sa hoće da se Knez Miloš ograniči ustavom. Knez Miloš je njega voleo, i od vladaočeve neograničenosti Milutin lično nije imao nikakve štete, niti je Knez dopuštao da ma ko od njegovih, pa čak i od braće, može dirati u Milutina. Iz tih uzroka Milutin u ono vreme nije hteo imati nikakva učešća u političkim događajima srpskim.

Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, kad su radnje i suprotradnje učinile da već nije moglo biti nikakve uprave u zemlji, kad su jedni stajali na strani popečitelja, jedni radili za povratak „Starog Gospodara,“ jedni samo za svoj račun, a malo ko za zakonitoga vladaoca, i kad je stranka stranku počela goniti, pa su i Garašani postali predmet gonjenja: Milutin pođe iz Beograda da diže narod te da se s Vučićem združi: ali, u gaju iza sela Barajeva, stignu ga katane, među kojima su bili Miloš Brka i neki Karić. Milutina tu ubiju iz pušaka, i glavu mu odseku i odnesu¹, a telo ostane te ga jedan seljak iz Barajeva noću sahrani. Posle je telo njegovo odatle iskopano i saranjeno kod crkve u Grockoj.

Milutin je poginuo 20 Avgusta 1842.

Posle tri dana, ubijen mu je i sin Luka, glava mu odsečena, i sa zapaljenim čibukom u ustima, u Grockoj pred Milutinovom kućom, nabijena na kolac. I njegovo se telo nije smelo ukopati!…

Kad se je, docnije, stanje stvari promenilo, i kada je Vučić osudio pa smrt Brku i Karića, onda ih je od te kazne izbavio sam Ilija Garašanin sin Milutinov.

Milutin nije znao ni čitati i pisati; ali je u Garašima, u svojoj kući, imao školu, gde su se učila njegova i seljačka deca. Učitelje je dovodio iz preka. Od njih se zna za Mijaila Borisavljevića i za Avrama Gašparovića koga je, posle, uzeo Knez Miloš svojim sinovima za učitelja.

---

1. O glavi Hadži-Milutina Garašanina može se videti što piše u Srpskim Novinama za Avgust 1842. br. 34 i 35. ↩︎

Hadži-Josif, rodio se je u selu Dobrinji, u nahiji užičkoj 1777.

Mati njegova, ostavši udovica, preuda se u selo Prislonicu, u nahiji rudničkoj, i dovede sina sa sobom.

Godine 1807, vojvoda rudnički Milan Obrenović i Gazda Nikola Milićević iz Lunjevice, opravili su stari manastir Obrovin, koji je docnije prozvan Vujan po imenu planine Vujan. U tom manastiru bio je starešina neki pop Radisav Milošević stric Josifov.

Josif je tu naučio knjigu, pa se zapopio, a pošto mu je na skoro umrla žena, zakaluđerio se je i posle Radisava postao iguman u Vujnu.

Godine 1833 išao je u Jerusalim, na Hristov grob, i za to se je prozvao hadžija.

Ovaj čovek je manastirsku crkvu izmolovao i ukrasio, podigao zvonaru i kupio zvona, imanje uvećao, goru zabranio i očuvao; sa četvoricom braće kaluđera živeo je u ljubavi, i bio je ugled svake vrline hrišćanske i svešteničke.

Za prvoga narodnoga ustanka, Josif je vojevao, i na Deligradu je jednom ranjen, ali se izvidao od rane.

Ostarevši i predviđajući da mu se smrt približava, Hadži-Josif je, pored velike tekovine svojemu postrigu manastiru Obrovinu (danas Vujnu), svima manastirima i svima crkvama u rudničkom okrugu ostavio i nešto u novcu.

Preminuo je 16 marta 1852 i, s velikim učešćem okolnoga naroda, sahranjen je kod manastira o kom se je za života tako mnogo i tako uspešno trudio.

Laka mu crna zemlja!

Hadži-Đera, moravački arhimandrit, rodio se u selu Crnući, u nahiji rudničkoj, u plemenu nekih Matića koji slave Sv. Arhanđela.

Kad se raščulo da dahije hvataju i seku sve čuvenije ljude u Srbiji, Hadži-Đera je već znao da se i njemu sprema turska sablja. Za to se je sklanjao i čuvao od Turaka. Ali neki Rupić iz Moravaca navede Turke na Hadži-Đeru baš kad se on nalazio u manastirskoj njivi kraj reke Ljiga. Tu ga uhvate, odseku mu glavu i odnesu, a telo su mu kaluđeri našli tek posle tri dana, i sahranili su ga s južne strane crkve, između sadašnje škole i crkve, gde su grobovi Popa Miloša¹ i Popa Adama. Na grobu mu nema ni ploče ni krsta: misli se da je toga bilo pa je, kad je zidana nova crkva, po divljem verovanju da se tako valja, sve polupano i u temelje novoj crkvi bačeno!

Na mestu, kraj Ljiga, gde je nađen mrtav Đera, bio je do skora mali kameni beleg, pa ga sada nema: ili ga je voda odronila i odnela, ili ga je zemlja zasula.

Drugi opet malo drugojače pričaju o Đerinoj smrti. Đera je, vele ovi: — nosio za pojasom o srebrnom lancu kašiku, viljušku, i nožić, čime se služio kad je na putu ili u nuriji. Kad su ga našli zaklana u njivi pored Ljiga, bio mu je u ruci taj nožić, kao božem da se je sam zaklao; ali u to nije niko verovao: svi su videli da je njega krvnička ruka zaklala.

Ovo drugo pričanje ne veli da je glava njegova odsečena i odnesena, kao što tvrdi ono prvo.

Razbirajući u Moravcima što više o Hadži-Đeri, naiđoh na čoveka koji mi ispriča ovu priču:

Otkad sam zaznao za se, veljaše taj moj pripovedač: — slušao sam za strašnu krvnu osvetu među seljacima iz sela: Moravaca, Liplja, Poljanice, Kozelja, Ivanovaca, Brančića, Gukoša i Dića, koja su sva nurija crkvi Moravcima. Ne prođe i mesec dana, pa se tek neko jutro začuje pred kojom kućom zapevka, i mi deca od svojih starijih doznamo da su nekoga našega seljaka iz osvete ubili seljaci iz koga drugoga sela s kojim je naše selo bilo u krvnoj omrazi.

Iza toga će proći neko vreme, pa će tek naši stariji u kući stati kazivati kako su sada naši seljaci zamenili ubijenoga, ubivši nekoga seljaka iz ubilačkoga sela.

Ova krvava pozajmica trajala je dugo, stajala je skupo, i niko nije mogao prekinuti je: niko nije umeo izmiriti zakrvljene braće. Turci, ondašnje starešine, nisu činili ništa, a saveti dobri ljudi nisu pomagali ništa.

I tako su se majke i sestre, jedne za drugima, zavijale u crno, i uza starije osvetničke grobove nicali su sve novi i jakovni.

E, već niko nije znao kad će jednom biti kraj ovoj krvnoj osveti među susedima i svojim ljudma.

Jednom o vaskrsu, priča moj pripovedač dalje: — mene bejaše otac odveo crkvi da se pričestimo. Silni se svet beše sletao Moravcima; bejaše naroda ne samo iz manastirske nurije, nego i iz rudničkih sela: Smrdljikovca, Šutaca, Kalanjevaca, Živkovaca, Banjana, Boždarevca, Slavkovice, i Baha; i iz sela valjevskih: Cvetanovaca, Veliševaca, Babajića, Latkovića, Račevića, Pepeljevca, Pridvorice, Strmova, Dučića, Mušića, Mirišta, Toplice, Ratkovaca i Lajkovaca, i iz beogradskih: Čibutkovice, Županjca, Ćelija, Petke, Kuka, i Barzilovice.

Pravi sabor, kakav najveći može biti.

Zora prezorila, jutro osvanulo, i sunce već ogrejalo — a u crkvi ne gori ni sveća ni kandilo: niti se išta sprema da se bogomolja počne!…

Moravački iguman koji se je skoro vratio iz Jerusalima s Božijeg groba, zdrav, hoda po ćeliji, broji brojanice, i moli se Bogu sam u sebi i često duboko uzdiše.

Ljudi se čude i jedan drugoga zapitkuju:

— Sa šta li se danas, na vaskrs, ne služi služba u crkvi?

Svaki tako pita a niko ne daje odgovora na to pitanje.

Najposle, nekoliko starih uvaženih ljudi, iz onih sela koja su nurija manastiru, digoše se te k igumanu u ćeliju:

— Oče, igumane! rekoše oni: — molimo te, hoće li biti danas u crkvi službe i zakona za ljude? Evo se silni svet slegao da primi zakon!

— Nema službe, nema zakona za vas, odgovori iguman: — niti će ga biti dokle god vi usprolivate bratsku krv kao vodu!

— Duhovniče! Mi se molimo tebi, kao svom starijem: nemoj ostaviti ovoliki svet bez zakoná; znaš, ovde ima ljudi starih podobnih mreti; mnogi, boj se, ne će ni dočekati da još koji put dođe crkvi!

— Kakav zakon tražite vi od crkve, kad živite preko zakona; pružate se za zakon Božji a ruke su vam mrljave od bratske krvi! Ne! Vas radi ja ne smem pristupiti k časnoj trpezi!…

— A zar nema nikake pomoći? Zar nam ne možeš duhovati grehu? Kaži kakvu hoćeš jepitimiju, primićemo je, i ispaštaćemo se!…

— Tako govorite sad ovde, pred svetim hramom; a čim se vratite u sela, zaboravićete što ste rekli, i ubijaćete jedan drugoga, kao da ste zlotvori a ne braća i svoji ljudi.

— Evo mi se tebi molimo: reci ti što god hoćeš, pa — proklet, triklet da je ko tebe ne posluša.

— Ako se zakunete ovde pred svetom crkvom da ćete oprostiti jedni drugima, i da ćete se izmiriti: onda ću prevrnuti odeždu na opako, služiću službu, i pričestiću vas. Pa, ako održite kletvu i mir među sobom, biće vam pričešće na zdravlje i na spasenije duši, ako li je ne održite — ono će vam se okrenuti na proklestvo, na pogibiju vama i porodu vašemu!…

Ljudi pristaše, i zakleše se za sebe i za one koji su ostali doma.

Posle toga, Hadžija iguman odista obuče odeždu na opako, i odsluži službu.

Po svršetku službe, i pre nego što bi počeo pričešćivati, onako obučen kako je služio, s krstom u ruci, iziđe u portu. Sad prizva sve seljake iz zavađenih sela, i zapovedi da sve dva i dva pristupaju ko časnomu krstu koji on drži u ruci.

Seljaci poslušate bez jedne reči. I eno ih pristupaju sve dva i dva; najpre se priklone, prekrste se, celivaju krst, poljube duhovnika u ruku, pa se onda njih dva poljube u obraz govoreći jedan drugom:

— Oprosti, brate!

— Da je prosto od danas do veka!

— Hristos među vas! dodaje radostan iguman!

Kad se svi tako ižljubiše i izmiriše, iguman se vrati u crkvu, otvori dvari, i pričesti sve koji su bili za pričešće.

Od toga dana prekide se krvna osveta u moravačkoj nuriji; i danas ljudi zahvalno pominju dobroga igumana koji učini što niko drugi ne mogaše učiniti: prekrati nesrećnu krvnu osvetu među braćom.

A koji je po imenu taj mudri i dobri iguman?

Niko mi ne umede kazati: svi su ga zvali Hadžija, Iguman Duhovnik, a imena mu niko nije pominjao.

Do početka godine 1804 u Moravcima je bio arhimandrit Hadži-Đera za koga Višnjić peva:

Moravcima crkvi dopadoše (Turci),
I tu Hadži-Đeru pogubiše,
Jer i on zna zlato rastapati,
I sa njime sitne knjige pisat’;
Te Dahije caru opadati
Oko sebe raju svetovati“.

A je li ovo bio glavom Hadži-Đera, ili drugi koji iguman ne umem kazati. Umem reći toliko: da je ovo bilo od istine, i da za to vredi da se zapamti.

---

1. Pop Miloš je na samrti svojima rekao: „da me sahranite pored groba Hadži-Đerina“. I s ojta ga je tako i sahranila! ↩︎