Аутор: Milan Đ. Milićević

Grbović Stevan, sin Milovana Grbovića, rodio se u Mratišiću.

Učio se je u Krčmaru i u Ribnici, pa se zapopio i postao prota.

Stevan je, posle smrti oca svoga, postao starešina u Kolubari, i vodio je Kolubarce u manje bojeve, pa se, na skoro, razboleo, i umro.

Čestita kuća Grbovića dala je toliko boraca i vojvoda, i svi su pali ne od neprijateljskih pušaka i sabalja: već od trčanja, umora, i prozeba.

Bog neka ih prosti!

Selo Mratišić ide staroj crkvi u Krčmaru.

Grbović Milovan sahranjen je kod te crkve. Na grobu njegovom bio je beleg sa zapisom; ali proti valjevskom, pokojnom Živojinu Markoviću, taj smerni spomenik beše nešto na smetnju.

— Ne može, govorio je on opštinarima: — litija da obilazi oko crkve od toga kamena!

Pa je, zato, zapovedio te je spomenik iščupan, i bačen u temelje zvonari, kad se zidala!

S te zvonare zvona danas glase slobodu za koju se Grbović borio ali, u neko vreme, glase i mrak i nezahvalnost služitelja Božjega oltara:

Oh! ropstvo od mraka nije ni malo manje zlo od ropstva najgorih Turaka!…

Grbović Radovan, najmlađi sin vojvode Nikole Grbovića, posle smrti brata svoga Milovana, postao je 1808, vojvoda Kolubarcima.

Ovaj poslednji Grbović borio se je slavno na Šapcu, Loznici, i Sokolu. Preživeo je nesrećnu godinu 1813, i dočekao te se borio i u novom ustanku 1815.

Kad se je rat svršio, i kad je vreme bilo da se odmori i poraduje napretku svoje otadžbine, Radovan se je razboleo i — umro. Telo mu je sahranjeno u mratišićkom groblju.

Grbović Nikola, iz sela Mratišića, još do ustanka, 1804, bio je knez u valjevskoj Kolubari, onako isto kao Birčanin u Podgorini, i Aleksa Nenadović u Tamnavi.

I Nikola bi bio posečen, kao što su posečeni Birčanin i Nenadović, da ga od turske sablje nije zaklonila bolest, s koje nije mogao doći u Valjevo Fočiću na poziv, nego je poslao sina Milovana, a ovoga je Fočić samo okovao, u početku, pa ga je, posle, pustio da ide kući.

Uz ustanak Grbović je pristao odmah, čim se je od bolesti pridigao, i doveo je svoje Kolubarce na Valjevo.

— Idem ja, rekao je on Proti Nenadoviću, u prvoj opsadi Valjeva: — ono čardaka, sena, i slama ispod Valjeva, da zamunđam, nek’ pasja vera zna da se ne šalimo, nego baš hoćemo da palimo!

A kad su se Turci, posle prvih sudara, zatvorili u zidane kuće, i stali braniti se iza zidova, srpske pak starešine stale se dogovarati: šta da rade, Grbović je Proti rekao:

— Ovi se Turci, dušo, zatvoriše u tvrdoću, gde im se ne može išta bez topa, nego ih valja čuvati i stezati, dok se od gladi ne predadu; ali nema brašna (tako je zvao puščani prah); nego, ti, dušo, idi, i traži brašna, a ja ću ovu pasju veru čuvati, i ceniću je kao što su oni moga Aleksu i Birčanina cenili!

U potonjim bojevima prema Užicu, prema Sokolu, k Šapcu, bivao je svuda i Grbović s Kolubarcima.

Kad se otimao Beograd, u oči 30 novembra 1806, Grbović je jurišao sa 1000 svojih Kolubaraca. Tu se je teško razboleo, te su ga odneli u Mratišić kući, gde je, na skoro, i umro.

Grbović Milovan, drugi sin Nikole Grbovića, rodio se u Mratišiću, gde i ostali Grbovići.

Posle smrti brata mu, Protopopa Stevana, Milovan je postao starešina Kolubarcima.

Milovan Grbović slavno se je tukao o Turcima na Beogradu, na Užicu, Smederevu, Požarevcu, Šapcu, Loznici, i Sokolu.

U poslednjoj bitci, na Sokolu, razbole se, dođe u Mratišić kući, i tu, na skoro, umre.

Ovo je onaj Grbović koga je Fočić bio zatvorio, pa ga, posle, pustio.

Sima Milutinović stavio je u stihove besedu koju je Milovan Grbović, pred bitku, govorio svojim vojnicima.

Evo te besede:

„Čujte braćo Srbi!
Svak škrgutni zubi!
Tursko je halakat’,
Srpsko — pobeđivat’;
Oštro svaki zveraj,
Svak’ u meso smeraj!
Pušku hitro puni,
Ranu tek odukni!
Nije tu junaka,
Kog’ ne diči s’ majka
Srcem i mišicom,
Ol’ junačkom smrcom!
„Čujte, braćo Srbi!
Planina se razbi
Gde je vešti glavar,
Lav je vazda ratar.
Slatka j’ svakom voljnost,
Gnusna turska holost.
Umom bistra glava,
Verno razmerava,
Ruke volju vrše
Slogom vraga skrše.
Sluša li se glava,
Eto večna slava!
„Čujte, braćo Srbi!
Dedov’ naših grobi
Svedoče nam javno
Carstvo naše davno
Bilo i propalo
Al’ seme ostalo
Srpskoga junaštva.
Srodno nam je piti
A nasledno biti:
Udri, dakle, brate,
Nasrnuli na te“!

Gojkovića Jaćima iz Mozgova u aleksinačkom okrugu, dve kćeri, Mariju i Milanu oteli su, u zadušni četvrtak, pred Mitrov Dan, 1832, Frenčevići: Selim-Beg i Osman-Beg, spahije iz Kruševca, i odveli ih najpre u Kruševac, u svoj harem, a posle u Niš, gde su ih poturčili, i dali im turska imena, Mariji — Jurmusa, i Milani — Fatima.

Otmica tih dveju devojaka bila je povod da Srbi ustanu na oružje u nahijama: aleksinačkoj, paraćinskoj, i kruševačkoj.

Knez Miloš se je odmah umešao u tu stvar, i pozvao u pomoć rusku diplomatiju. Na svršetku je izašlo to: da se obe devojke vrate svojim roditeljima, i da se Srbiji pridruže onih šest okruga, koji su 1812 godine, kad je podvezivan Bukureški Ugovor, bili jedno s njom.

Posle toga, Knez Miloš je obe te devojke udao o svom trošku. Marija je, nakon nekoliko godina, umrla, a Milana koja se, u poslednje vreme, zvala Milkana, živela je u Beogradu do 9 marta 1885 godine, primajući penziju iz državne kase, a toga dana je umrla.

Kad je preminula bilo joj je 70 godina.¹

Otmicu tih dveju devojaka, i ustanak Srba u onim okruzima, istoriski slika priča „Jurmusa i Fatima,“ štampana u Beogradu, 1879, a posvećena Đ. Daničiću.

---

1. Novi Beogradski Dnevnik, br. 54. ↩︎

Gluvac Mijailo rodio se u selu Kamenici, u šabačkoj Tamnavi. Najviše se nahodio, kao momak, uz Popa Luku Lazarevića. Gospodstva po vlasti nije nikad tražio; sva mu je slast bila lično junaštvo, i prema takoj žudnji, i srce je imao junačko. Doista se dive svi, koji su Gluvca znali, njegovoj nestrašnosti usred najveće opasnosti.

Gluvac je vrlo često, sam bez društva, delio megdane. Čekajući na megdanu da ga protivnik napadne, Gluvac bi obično sedeo na konju i pušio; tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu, i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje.

Nekad bi, kažu, uzeo u usta dima od duvana i, naperivši svoju pušku, pustio bi dim iz usta, da protivnik pomisli „slaga mu puška,“ pa da poleti sa sabljom, a Mijailo bi ga, tek tada, sastavio sa crnom zemljom!

Gluvac je poginuo u jednom veselju, 1810 godine, u šabačkom gradu, od topa, po nepažnji gradskog tobdžije. Tada mu je bilo 52 godine.

Mijailo je bio tvrdih ušiju, za to je i prozvan Gluvac. Naravi je bio vesele: svakad pun šale, koja slobodi i snaži. Tako je on, naravno u šali, uveravao da sve turske puške pale, ali ne sastavljaju! Bio je stava visoka, pleća širokih, masti crne; čovek kosmat, imao je obrve kao kakve streje nad očima, a oči su mu sevale kao živa vatra.

Gligorijević Vule, koga su obično zvali Aga-Vule, rodio se u Senici, 1797 godine.

Vule je, još kao dete, bio došao u Čačak, i u nekoga Turčina, sarača, najmio se da služi, i da uči sarački zanat.

Knez Miloš, prolazeći kroz Čačak, ustavi se te kupi nešto od saračke robe u Turčina, Vulovoga gazde. Kupljenu robu iz dućana donese Vule u stan Knezu Milošu. Tom prilikom, Miloš vidi Vula, zapazi ga, i pozove da pređe k njemu u službu.

Saraču Turčinu, Vulovu gazdi, nije bilo pravo, da ga Vule ostavi, pošto je u njega proveo dve—tri godine.

Miloš mu da nekoliko talira orlaša, kao naknadu za šegrta, pa Vula uzme, i odvede.

Ovaj slučaj dao je, docnije, povoda priči, po kojoj je Knez Miloš, božem, iz ropstva iskupio Vula Gligorijevića?

Od toga doba, Vule je uvek bio uz Kneza Miloša, najpre kao čibugdžija, posle kao momak, koga je slao te mu je razne poslove svršavao.

Godine 1816, Knez je Miloš Vula poslao, s Markom Štitarcem i Petrom Lazarevićem, u Šabac da ubiju vladiku Melentija Nikšića.

Godine 1820, dekembra 11, Knez Miloš je postavio Vula za starešinu Porečkoj Reci, a da sedi u Poreču.

Godine 1833 i 1834, Vule je bio starešina u srezu mačvanskom, kud je otišao posle smrti Marka Štitarca,

Pod Vulom Gligorijevićem, Mačva je ušorena.

Posle toga, Vule je išao s čina na čin, sa zvanja na zvanje, dok, najposle, nije postao pukovnik i član zemaljskog Saveta.

Godine 1842, po odlasku Obrenovića iz Srbije, kao velika njihov prijatelj, ostao je bio neko vreme bez službe, a docnije dana mu je penzija, s kojom je živeo u Beogradu kod svoje kuće.

Vule je bio oženjen Vidom, ćerkom kneza gružanskog, Petra Topalovića, ali poroda s njom nije imao.

Umro je 18 marta 1855, u Beogradu, i sahranjen je u porti Palilulske Crkve, na sever od zvonare.

Knez Mihailo, vrativši se u Srbiju, naredio je te je Vulu čelo glave stavljen lep beleg od topčiderskog kamena.

To će, čini mi se, biti prvi grobni beleg koji je otesan od topčiderskog kamena.

Glavaš Stanoje rodio se u selu Glibovcu, u smederevskoj Jasenici, blizu Palanke, a žena njegova, Marija, bila je rodom iz Varvarina, u Temniću.

Pre ustanka od 1804, Stanoje je bio čovek oženjen, i dobar domaćin na kući, pa se odmetne u hajduke, i ustanak je dočekao kao vođ hajdučki.

Evo neposrednoga uzroka s koga je otišao u hajduke:

Jedan momak i jedna devojka, oboje iz Stanojeve rođe, koji su bili bliski rod među sobom, zamiluju se, i naume da se uzmu. Stanoje, ne dajući da mu se rod sramoti, kako je sam govorio, spreči im venčati se. Oni se, preko nekih svojih prijatelja, obrate spahiji Muji, Turčinu, i ovaj, za ćup masla, da im ispravu da se mogu venčati. Stanoje ipak tu svadbu pokvari.

Turčin Muja, spahija, sedeći pred svojim čardakom jedno veče, pušio je u mraku. Stanoje, s drugoga brega, iz daleka, potegne iz puške i razbije mu lulu, a njega ne pogodi, jer mu je čibuk bio dugačak.

U Stanoja je bio brat, koga su zvali Deli-Marko, jer je bio čovek junak. Turci ovoga Marka ubiju, a Stanoje, posle toga, ubije onoga spahiju Muju, i odmetne se u hajduke.

Najbolji drugovi u četi, Stanoju su bili neki Milovan iz Velike Plane, Lepi Steva iz Prěova, i Hajduk-Veljko.

Stanoje nije nikad napadao mučki: što je hteo da učini, javljao je napred. Njemu, njegovoj družini, i prijateljima, bila je lozinka: „S nama je Bog“!

U početku svoga hajdukovanja, najviše se je zadržavao oko svoga kovanjuka i svoje kolibe, naspram Glibovca, u bregu, do Vodica, više Kisele Vode.

S Karađorđem je bio dobro poznat i pre godine 1803.

U početku godine 1804, baš kad se zametao ustanak, Glavaša, vidimo s Karađorđem, u toposkim vinogradima i, docnije, u Orašcu gde je, na ponudu da bude vođ ustanku i starešina narodu, izgovorio ove značajne reči:

— Dobro, braćo! Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju. I slušaće me; ali sav narod nisu hajduci, pa će ljudi sutra reći: „Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće, ni kućišta; sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci haraju i rebe“. Nego vi postavite starešinu kakoga čoveka između vas, koji je i dosad bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu, kao i do sad“.

I odista Stanoje, za svo ono vreme od 1804—1813 nije nikad upravljao narodom, nego se samo bio se Turcima. Samo u jednom zapisu, u Manastiru Studenici, sećam se da sam pročitao ovo:

„Pomeni Gospode… dom i rod gospodara Stanoja Obor-vojvode!…“

Godine 1806, kao što priča Anta Protić: — Glavaš, nalazeći se na Deligradu, uzme oko 3000 ljudi, pa pređe Jastrebac, grune na Prokuplje, i svega ga spali, samo ostanu opkopi. Tom prilikom je i sebe oprljio raketlama koje su Srbi gradili od trske.

Ovim je napadom nagnao skadarskog vezira Ibrahim-Pašu da odstupi od Deligrada.

Posle nesrećne godine 1813, Glavaš se je predao Turcima, a veliki vezir, Kuršid-Paša, bio ga je postavio krserdarom: da goni hajduke, i da čuva carigradski drum, kroz Srbiju, od razbojnika. Za to je Stanoje i dalje nosio ono odelo i oružje, koje nosio pod Karađorđem.

Posle Hadži-Prodanove bune, Skopljak-Paša ražljuti se na Glavaša, što nije uhvatio Hadži-Prodana, pa pošalje svoje zaptije u Palanku sa zapovešću:

— Ili Stanoja živa da mi dovedete, ili — njegovu glavu da donesete! Ako ne učinite ni jedno ni drugo, platićete svojim glavama!

Turci dođu u Palanku, i kažu muselimu Skopljakovu zapovest.

Muselim dozove Glavaša, i pred Skopljakovim zaptijama, zaište nekake pištolje koje je Stanoje od nekoga, u boju, bio oteo. — Ja pištolja ne dam, odgovori Stanoje: — trebaju meni i mojim pandurima!

Pa se digne i ode kući, a od kuće u selo Baničinu na neku svadbu.

— Eto vam Glavaša! rekne muselim Skopljakovim Turcima: — ja mu ne smem ništa, niti mogu; a vi gledajte što vam god drago, i ja ću pomoći, ako velite da mogu!

Turci, onda, uzmu muselimova buljubašu Kolebana, i s njim odu na Stanoja.

Među tim Stanoju dođe pobratim Đorđic iz sela Viševca, te mu kaže da će doći Turci da ga ubiju. Stanoje, nahodeći se na svadbi, kad mu to Đorđic kaže, ne htene sa svadbe u šumu, nego ode na svoju kolibu.

Turci pak, idući na Glavaša, nađu Radojka Toplicu, iz sela Rakinca, te ih on navede na Stanojevu kolibu. Njih je bilo oko 40 pušaka. Koliba je bila od brvana, a pokrivena slamom.

Opkolivši kolibu, Turci napadnu na Stanoja, koji se je, iz kolibe, branio i sedam Turaka oborio. Turci, najposle, nalože vatru, i stanu bacati ugarke da zapale kolibu. Primoran vatrom, Glavaš iziđe iz kolibe, i nagne k šumi. Tu ga jedna puška zgodi i rani. Onako ranjen, Glavaš se ispravi, i saspe vatru u Turčina koji mu je bio najbliži. Ovaj se stropošta i zahrči, izdišući.

— Gle! rekne Stanoje mirno: — ti od jedne rane već zahrka, a na meni ovolike, pa mi nije ništa!

Ali ga snaga izda; i, kako je bio u čizmama, u jednoj se bari oklizne, i padne.

Turci pritrče, odseku mu glavu, i, kao najveću dragocenost, odnesu u Beograd. Skopljak zapovedi te se Glavaševa glava nabije na šiljak pred pašinim dvorom.

U to vreme nahodio se je u Beogradu, kao talac da se Srbi ne bi pobunili, bivši rudnički vojvoda, Knez Miloš Obrenović. Jedan od pašinih kavaza reći će mu jedno jutro:

— Kneže! vide li Glavaševu glavu? Sad je na tvoju red?

— Vala sam ja moju davno bacio u torbu, odgovori Miloš u onaj mah: — a ovo je tuđa što je nosim na ramenima!

Neka žena iz Stanojeve rođe ode u Beograd i, nekako, ukrade glavu Stanojevu, donese je u Baničinu, i sahrani kod njegova tela.

Među tim, u Baničini se priča da su Stanojevi rođaci dali onoliko talira koliko je bila teška glava, pa je tek tako dobili.

Bilo jedno ili drugo od ova dva pričanja, oba tvrde veliku cenu Stanojevoj glavi, i veliku ljubav njegovih rođaka prema njoj.

Slava i njemu i njima!

Gde je zakopan Glavaš, kopaju se i drugi seljaci, i to se zove: Glavaševo Groblje.

Stanojeva sestra Stana iznela mu je na grob ploču i krst koji stoji i sad; ali ni na krstu, ni na ploči nema nikakva zapisa.

Kad je Glavaš poginuo, imao je na sebi crveno od kadife ćurče, s kratkim rukavima (dolaktnik), a na nogama crvene turske čizme.

Glavašem je Stanoje prozvan sa svoje velike glave. Pored toga što je bio osobito glavat, bio je i neobično grlat. Milutinović za Stanoja, Veljka, Kneza Maksima, i Vula Kolarca, veli:

— Kad bi lavovi progovorili, ne bi mogli drugojače, nego kao ova četiri srpska junaka!

Gereski Atanasije rodio se u Čereviću, u Sremu, 1807.

Još kao mladić, dao se je na trgovinu, pa je, posle nekog vremena, otišao u Rusiju, i stanio se u Odesi.

Trgujući i štedeći, Gereski je stekao lepo imanje.

Oko godine 1880, ostavi Odesu i, kao čovek već star, dođe u svoj zavičaj, da ostavi kosti u svojoj zemlji, pored svojih dedova i pradedova.

Gereski je, još za života, dao dvadeset hiljada rubalja da se osnuje zadužbina Atanasijevica (Atanaseum) iz koje će se davati pomoć dobrim a siromašnih đacima u Novosadskoj gimnaziji.

Po smrti pak, sve svoje imanje razredio je na pomoć književnicima, Velikoj ženskoj školi, u N. Sadu, i Ženskoj školi u Čereviću.

Gereski je preminuo u Novom Sadu 30 marta 1885, i sahranjen je veoma svečano, kao što i podoba narodnom dobrotvoru.

Svetao mu pomen među potomcima!

Gavrilović Jovan rodio se u Vukovaru, u Slavoniji, 9 novembra 1796.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Pečuju, u Karlovcima, u Stojnom Beogradu, Segedinu, i nešto u Šopronu.

Otac mu je bio imućan trgovac, pa je i sina svoga spremao za trgovca.

Po svršetku školovanja, ili nešto ranije, po potrebi očeve radnje, Gavrilović se je vratio kući, i počeo pomagati svome ocu u trgovini.

U to vreme, 1822 godine, dogodi se u mestu rođenja Gavrilovićeva veliki požar: oko 800 kuća, u jedan mah, pretvorio je plamen u puhor. Imanje Gavrilovićeva oca, tom prilikom, znatno se ošteti, i trgovina, koja se pre vodila na veliko, tada spade sa svim na trgovinu sitnu.

Ne želeći ostati u mestu svoga rođenja, Gavrilović je, još 1829, dolazio u Srbiju, te razgledao prilike i razbirao: da li bi bilo ugodna mesta za njega kad bi došao? A jula 21, godine 1831, odista pređe i nastani se u Srbiji, gde odmah bude postavljen za sekretara u Velikom Sudu. U tom sudu stariji sekretar bio je tada Pavle Jovanović, potonji Mitropolit Petar.

Te iste godine, septembra 22, Gavrilović je poslan za sekretara Srpskoj Agenciji u Carigradu, otkuda je, 7 dekembra 1833, vraćen u Srbiju za sekretara Kneževoj Kancelariji.

Godine 1834 bio je opet sekretar Velikoga Suda; a 2 maja 1835 poslan je za sekretara beogradskom Varoškom Sudu.

Godine 1836, februara 18, poslan je u Bukurešt, za sekretara onamošnjoj Srpskoj Agenciji.

Godine 1839, marta 22 postao je načelnik odeljenju promišljenosti u Popečiteljstvu Financije.

Godine 1840, kad je Knez Mihailo vratio centralnu zemaljsku upravu iz Beograda u Kragujevac, Gavrilović, ne hoteći ići u Kragujevac, dao je ostavku, i bio je bez službe do 4 aprila 1841, kada je postavljen za sekretara Kneževe Kancelarije; 3 novembra, te iste godine, postao je direktor te kancelarije, a 26 avgusta 1842 ostao je opet bez službe do 22 septembra 1843, kad je nanovo postavljen za načelnika u Popečiteljstvu Financije, gde je 2 marta 1859 postao pomoćnik ministru, a 27 oktobra 1860 posle smrti Kneza Miloša, postavio ga je Knez Mihailo za svog popečitelja financije.

Godine 1861, dekembra 6, postao je član Državnom Savetu, a posle smrti Kneza Mihaila, 20 juna 1868, izabran je za trećeg namesnika Kneževoga Dostojanstva.

Godine 1872, avgusta 10, kad je Knez Milan, kao punoletan, primio kneževsku vlast, i Namesništvo prestalo, Gavrilović je stavljen u penziju, i posle toga živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Osem prave službe, u kojoj je svakad bio vrlo tačan, radan, i savestan, Gavrilović se zauzimao za svaki napredak u prosveti.

Neko vreme, od svoje drage volje, bio je upravnik Posleno-Trgovačke Škole, koja se je, najposle, pretvorila u sadašnju Realku.

Isto tako bio je član Školske Komisije, dokle god je bila ta kolegija.

On je bio jedan od prvih koji su počeli obraćati pažnju na numizmatiku i u opšte na starine u Srbiji.

Pri svem tom, život i običaje naroda u Srbiji vrlo je malo poznavao.

Godine 1866 i 1867 Gavrilović je, kao predsednik Učenoga Društva, bio zvan da ide u Moskvu, na Etnografsku izložbu; ali nije hteo ići. Jedan od članova koji su se spremali da idu u Moskvu, navali na starca da pođe, uveravajući ga, da će biti lepo da Rusi vide tako u godinama učenog Srbina.

— E, brate moj, odgovori Gavrilović: — ja ne mogu ići. Tamo je etnografski skup, gde će biti govora o životu i običajima srpskog naroda, a ja, do danas, još nisam ušao ni u jednu seljačku kuću u Srbiji!…

— Ne može biti! reče mu začuđeni sabesednik.

— Cela je istina: sve nekako nisam imao prilike uz put, a nisam nikad putovao naročito po selima. Tek ja mislim to nadoknaditi, ako samo živ budem.

I odista, došavši u penziju, starao se to nadoknaditi: svakog leta putovao je po Srbiji, sad u ovaj, a sad u onaj kraj; i na tim putovima izveštavao se je o mestima, o ljudima, i o svemu što mu se činilo da vredi znati. Mnogo je voleo otići u Dobrinju da vidi mesto Knez-Miloševo, i tu da digne humku od zemlje, ali zbog vrletnosti puta nije tu želju ispunio.

Osem srpskog jezika, Gavrilović je znao: nemački, francuski, i latinski, a razumevao je i talijanski i ruski. Čitao je vrlo mnogo, i kad bi osetio da ga oči slabije služe, uzimao bi koga dobrog đaka da mu čita. I pamtio je dosta dobro. Rado je upućivao druge gde što mogu naći u raznim knjigama koje je pročitao.

Iz njegova pera izišli su ovi spisi:

1. Rečnik geografisko-statistični Srbije, u Beogradu, 1846. Ovaj rečnik bio je dugo vreme jedina knjiga ove vrste o Srbiji.
2. Mali zemljopis Srbije i Turske, za osnovne škole, u Beogradu, 1850;
3. Kratki trgovački zemljopis za učenike trgovačke škole, u Beogradu, 1853;
4. Nešto iz rada srpske financije za 13 poslednjih godina, u Beogradu, 1857.

Osem toga, biće nekoliko njegovih članaka u Glasnicima Srpskog Učenog Društva.

Jednom je dao svojih 50 dukata te, tom nagradom, izazvao raspravu O Bogomilima, koja je docnije štampana.

Može se reći da je Gavrilović mnogo više kretao, izazivao, i pomagao da se radi, nego što je sam radio.

Nauku je jako cenio, i naučnike visoko poštovao i pomagao. Svagdašnji poštovalac Vuka Karadžića, kroz čitavih 50 godina, Gavrilović je bio jedini koji je slavnog Jadranina dočekivao, i na svojim kolima vozao, dokle god bi se starac bavio u Beogradu.

Daničiću je pomagao u izdavanju naučnih spisa novcem i drugim olakšicama.

Gavrilović je, pred kraj svoga života, na ime 9 novembra 1872 godine, učinio neki ugovor s ministrom prosvete. To je neka vrsta testamenta, po kome je: svoju kuću u Beogradu,¹ i oko 250.000 dinara ostavio kao fond za penzije učiteljskim udovicama i siročadma.

Taj Fond uređen je zakonom 20 aprila 1885. Njim rukuje Uprava Fondova, i iz njega već primaju izdržavanje udovice i deca umrlih učitelja i učiteljaka osnovnih škola.

Prijatelj pozorištu, Gavrilović je uvek držao ložu u pozorištu, koju bi ustupao nekom i nekom, a po nekada bi i sam došao, ali tada ne bi gledao šta se radi na bini, nego bi samo sedeo i mislio.

Gavrilović je bio član Matice Ilirske, član Jugoslovenske Akademije, u Zagrebu, i nosio je Orden Sv. Ane drugog reda, koji mu je poslao Ruski Car Aleksandar Drugi.

Preminuo je u Beogradu 29 jula 1877, i ukopan je u porti Crkve Sv. Marka. Na grobu njegovu još nema nikakva spomenika!

Dopuna

Gavrilović Jovan sve svoje imanje ostavio je kao fonad za pensije učiteljskih udovica i siročadi.

U parku na Kalemegdanu, sprema biste Đure Daničića, stoji danas verna bista Jovana Gavrilovića, koju su podigli zahvalni učitelji svojemu dobrotvoru 1893 godine.

---

1. Kuća ta vredi, u najmanju ruku, 24.000 dinara. ↩︎