Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Filipović Đuka

    Filipović Đuka, knez lepenički, rodio se u selu Jagnjilu, u nahiji kragujevačkoj.

    Đuka je bio knez još za Turaka. U njegovih potomaka čuva se danas prsten na kome piše „Oborknez Đuka 1801.“

    Priča se da je Đuka, kao knez, dao Turcima 2000 dukata da mu ne dolaze u knežinu. Turci su novce primili, pa posle toga još više navalili na lepeničku knežinu kao gusenica na list.

    Tada se Đuka dogovori s Karađorđem i Stanojem Glavašem da se dignu protiv Turaka.

    Kad je ustanak (1804) buknuo, Knez Đuka je stao u prve redove narodnih vođa. Pod njim su bili i odlikovali se ovi:

    1. Dimitrije Parezan, kapetan, koga valja videti pod njegovim prezimenom;
    2. Ilija Bimbaša, iz Kragujevca, koji je poginuo pa Banji;
    3. Sava Bimbaša, iz Trnave, poginuli na Bukorovcu;
    4. Đorđe iz Komarica, čestit borac, poginuli na Jagodini;
    5. Gavra Buljubaša, iz Kragujevca, i
    6. Uroš Novković, iz Žabara.

    Ova poslednja dvojica hrabro su se borila u bitkama, pa su oba umrla kod svojih kuća.

    Godine 1813, Knez Đuka nije bežao nikuda nego se je predao sili, i Turci su ga ostavili u vlasti, kao kneza lepeničkoga.

    Godine 1815, muselim kragujevački, čuvši za neko vrenje u nahiji rudničkoj, dozove Kneza Đuku u Kragujevac, pa ga zadrža kao taoca. Ali lepeničani, i ako su na taj način ostali bez vođa, ustanu na Turke, i za vođa uzmu Gazda-Petra Topalovića iz Grbica. S ovih vođem, i s braćom gružanima, oni opkole Kragujevac.

    Turci kragujevčani, posle nekoliko dana odupiranja, jedne noći ostave Kragujevac i pobegnu k Jagodini, poteravši sa sobom i Kneza Đuku. A kad Srbi opaze da su Turci pobegli, pojure za njima, i stignu i napadnu ih blizu Taborišta: tada Turci Kneza Đuku svega iscepaju noževima, i izgaze konjma pa ga, tako ojađena, ostave na putu.

    Od tih rana i uboja, Đuka se je nekako izvidao i, kad je 1815 Marašli-Ali-paša išao iz Ćuprije u Beograd s vojskom, onda su ga, po naredbi Kneza Miloša, Vujica Vulićević, Prota Nenadović i Đuka Filipović propraćali kroz Šumadiju do Beograda.

    Knez Đuka je umro u Jagnjilu, gde se je i rodio. Na njegovu grobu ima samo ovo zapisano:

    „Knez Đuka 1818.“

    Knez Đuka je imao, kažu, veliko imanje u Kragujevcu; ona livada gde je danas kragujevačka železnička stanica, vele da je bila čair Kneza Đuke.

    U potomaka Knez-Đukinih danas se nalaze ove stvari:

    1. Prsten sa zapisom koji je napred pomenut;
    2. Mali vrlo fini sa srebrnim koricama nožić koji je Đuki poklonio Hajduk-Veljko;
    3. Veliki nož s dugačkim turskim zapisom;
    4. Sablja koja je, po pričanju, na Karanovcu 1805 odsekla glavu Zguri Mehmed-Agi; i
    5. Mala ikonica Sv. Bogorodice koju je Đuka nosio kad je u rat išao.

    Sve ove stvari bile bi nakit za srpski narodni muzej u Beogradu.

    Knez Đuka je bio čovek srednjega rasta, brkat, i gustih sastavljenih obrva.

  • Đurić Dimitrije

    Đurić Dimitrije, đeneral i pisac, rodio se u Beogradu 28 septembra 1838. Stari su mu iz Hercegovine.

    Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Beogradu.

    U artilerisku školu stupio je 29 oktobra 1855.

    Kaplar je postao 22 dekembra 1856.

    Podnarednik 16 novembra 1857.

    Narednik 5 novembra 1859;

    Potporučnik 9 avgusta 1860.

    Poručnik 30 jula 1862.

    Istupio iz vojske 5 februara 1863.

    Nanovo primljen, kao poručnik, 5 dekembra 1867. Za tim je postao:

    • Kapetan druge klase 2 januara 1872;
    • Kapetan prve klase 27 aprila 1873;
    • Major u godini 1876;
    • Potpukovnik 1876;
    • Pukovnik 1881, a
    • Đeneral je postao u oči sme smrti svoje, 1893.

    Đurić je proveo u pruskoj vojsci godinu dana; a svršio je i Nikolajevsku akademiju đeneralnoga štaba u Petrogradu (1865 — 67).

    Bio je:

    • Komandir čete u pešadiji;
    • Štabni oficir u Podrinju;
    • Profesor taktike u vojnoj Akademiji;
    • Komandir pešačke brigade 1882.
    • Referenat za pešadiju u aktivnoj komandi (1884);
    • Načelnik intendanture u prvom srpsko-turskom ratu 1876, i srpsko-bugarskom ratu 1885 godine.
    • Načelnik štaba šumadiskog kora u drugom srpsko-turskom ratu 1877—1878.
    • Načelnik operacionog odeljenja glavnog đeneralnog štaba 1887:
    • Ministar vojni 1889—1892, i
    • Upravnik vojne Akademije do smrti, koja ga snađe 19 oktobra 1893 godine.

    Napisao je više vojnih sastava, od kojih su mu najznatniji:

    • Taktika, u tri dela; i
    • Strategija, po Lêru.

    Dekoracije je imao: Takovski krst drugog reda, Sv. Savu trećeg reda, i Sv. Stanislava prvog reda.

    Bio je član Srpskog učenog društva, i mnogo se trudio da se granica među zemljama srpskim i bugarskim odredi prijateljskim dogovorom Srba i Bugara.

    Bio je čestit čovek i vatren rodoljub. O njemu ima više od đenerala Miškovića u Ratniku za oktobar 1893.

    Laka mu srpska zemlja!

  • Đurović Đuro

    Đurović Đuro rodio se na Žlijebima, u općini Hercegnovskoj, u Boci, u pola prošloga veka.

    Osnovnu školu učio je na Topli, a posle se bacio na more, pa se, kao trgovac, stanio u Trstu, gde je stekao lepo imanje.

    Ne imajući od srca poroda, zaveštao je, 28 aprila 1838 godine, „dve svoje kuće u Trstu, koje daju čista prihoda oko 2520 dinara, da se osnuje i izdržava u Herceg-Novomu škola srpskoga, talijanskoga, i nemačkoga jezika.“

    Ova je zadužbina, posle avgusta 1838, kad je zaveštalac preminuo, spojena sa zadužbinom Jovana Boškovića, te je tako škola osnovana, i već radi na korist narodu srpskom u Primorju, i na slavu dobrotvorima!

  • Đurić Janićije

    Đurić Janićije rodio se u selu Stragarima, u osoju rudničkom, od prilike 1779, a knjigu je naučio u Manastiru Blagoveštenju, u Rudniku.

    Kako je buknuo, u Jasenici, ustanak 1804, Janićije se je pridružio ustanicima i, još u Orašcu, gde je Đorđe Petrović izabran za vođa ustanku, postao je Karađorđu sekretar. U toj službi ostao je do propasti Srbije, 1813.

    Za to vreme, Đurić je uvek imao uticaja na Karađorđa: kom je on rekao da živi, nije trebalo da se boji Đorđeva pištolja, a kom je rekao da mre — nije mu pomoglo ni nebo ni zemlja! Tako vele suvremenici za uticaj Janićijev u Karađorđa.

    Godine 1809, maja 2, Đurića je Karađorđe slao u Vlašku, u ruski glavni stan, da se dogovori o zajedničkom ratovanju na Turke.

    Godine 1813, jula 13, kad je već sve bilo pošlo kud ne treba, Karađorđe pošalje Đurića na Drinu, kao glavnog starešinu svoj vojsci na onom kraju. Na Drini je Đurić ostavio ružan glas, po svojoj vojničkoj sposobnosti, i o svojoj ljubavi prema otadžbini.

    Posle poraza srpske vojske na Zasavici, Đurić je pohitao u Beograd i, 21 septembra 1813, prešao je, zajedno s Karađorđem, u Zemun, odakle je poslan u Petavu; pa je, 1814, opet zajedno s „voždom,“ otišao u Rusiju, i nastanio se u Hotinu.

    Godine 1830 vratio se je u Srbiju, i, kao čovek dobra imovna stanja, načinio je bio lepu veliku kuću onde gde je danas novi Kraljevski Dvor. Docnije je tu kuću prodao Državi, pa sebi ozidao drugu, prema Milutinovićevoj Apoteci, na Terazijama, koju je, pre neki dan, kupio Dr Hirš.

    Janićije Đurić postavljen je za člana apelacionom sudu 17 februara 1839, a 9 juna 1840 postao je predsednik tome sudu. Te iste godine, 22 avgusta, postao je član zemaljskoga Saveta.

    Poslednje godine svoga života proveo je, kao penzionovani savetnik, nešto u Beogradu, a nešto u Stragarima, gde je takođe imao lepo nekretno imanje.

    Preminuo je od štucanja, 14 aprila 1850, u Stratarima i sahranjen je u Manastiru Voljavči, gde je, godine 1838, podigao zvonaru o svom trošku.

    Janićije Đurić dobro je uradio što je ogledao da, makar što god, zapiše o događajima koji su se, za njegova života, ređali u Srbiji.

    To što je pisao, štampano je u Glasniku, 4 od str. 75—150.

    Đurić je imao od Ruskog Cara Aleksandra Prvog orden Sv. Vladimira drugog reda.

    Njegova slika nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

  • Đurđević Janko

    Đurđević Janko rodio se u selu Konjskoj (koje se sad zove Mihailovac), u nahiji smederevskoj.

    Janko je bio savetnik za smederevsku nahiju od 1805—1813.

    Janko je bio vrlo uvažen čovek i u narodu i među vojvodama.

    Njega su obično zvali „Sirotinjska majka;“ u pesmi su mu pevali: „Šiško Janko, sirotinjska majko!“

    Toma Milinović za njega ovako veli:

    „Prosti starac, sirotinjski otac;
On u svačem pravdu govoraše,
I nikome još ne ustupaše,
Ni mlađemu, niti starijemu,
Učenomu, nit’ neučenomu —
Kanda ga je rodila Rimljanka,
A ne srpska majka Šumadinka!“

    Milutinović pak za njega kaže:

    „A Đurđević bio b’ znatan Janko,
    Da učio s’, kako Bliher slavni!1“

    Kad je ono Mladen zatvorio rudničkog vojvodu Miloša, i kad je već bila reč da se ovaj pogubi, starac Janko dođe Karađorđu i rekne:

    — Gospodaru! Pokloni mi glavu Miloševu! Ako mi je danas pokloniš, možeš je odseći kad god hoćeš; ako li je danas odseče, sutra ti je uzalud kajati se; ona nikad ne će prirasti za ramena!

    — Koekude, odgovori Karađorđe: — i mnogi drugi mole me za njega, pa kad i ti, sirotinjska majko, tako veliš, neka tako i bude! Pustite Miloša!

    Knez Miloš je, za ovo, pobratimio Janka, i uvek mu je, za to, bio zahvalan.

    Kad je ono knez Maksim Rašković, sav u ranama, suđen u Sovetu, i kad mu je Mladen viknuo da ide u tavnicu, onda je Janko ovako rekao:

    „Ne vidite l’, Bog vas ne video,
    Da taj čovek kriv ni u čem nije?
    A, Mladene, prođide se zala,
    Ne vređajde na junaku rana,
    Kada mu ih zalečiti ne ćeš!
    Niti stojiš, i nogu mu miti!
    Junak sudit tek može junaku!“2

    Godine 1812 Janko je prebegao preko Dunava, i docnije je, otišao u Rusiju, i nastanio se u varoš Hotinu, gde je i umro 1828.

    Sina Jankova, Pauna Jankovića, koji se školovao u Rusiji, dozvao je Knez Miloš k sebi, i dao mu službu u svojoj kancelariji još za života Jankova.

    On ga je, od milošte, prozvao Baćuška i Baća.

    1. Srbijanka, 2, 101. ↩︎
    2. Srbijanka, 3, 17 i 18. ↩︎

  • Đukić Petar

    Đukić Petar bio je vojvoda u kruševačkoj Župi od 1812 do 1813 godine.

    Đukić je poginuo na Deligradu 1813, pred samu propast Srbije. Na domu mu je ostala žena Ikonija i dvoje dece: sin Boško i kći Spasenija.

    Kad Hadži-Prodan, 1814, digne onu zlosrećnu bunu, onda glas o tom ustanku brzo dopre i u kruševačku Župu. Boško Đukić, mladić živ, i otresit, ostavi mater i sestru, pa ode u Levač da razbere šta je to i kako je?

    U Levču ga Turci uhvate, okuju, i oteraju u Beograd, gde ga je čekala neminovna smrt.

    Mati njegova pak, saznavši šta je sa sinom njenim, zovne svoju kćer, i upita je: bi li pristala ići u Turke, samo da izbavi brata?

    Sestra pristane.

    Ikonija onda, zajedno s ćerkom, dođe u Beograd, i obe iziđu pred Ćaja-Pašu.

    Majka ponudi kćer da bi izbavila sina!

    Ćaja upita devojku: pristaje li na to, drage volje?

    — Ako mi brata daš majci, pristajem, odgovori devojka.

    Ćaja pusti brata, i preda ga majci, a devojku pošlje u svoj harem.

    Docnije se je ova devojka, junačkim pregnućem, izbavila iz turskoga harema, i prebegla preko Save1.

    1. Milutinovića Istorija, str. 93—94. ↩︎

  • Đorđević Milisav

    Đorđević Milisav, vojvoda crnorečki, rodio se u selu Suhotnoj, u osoju Maloga Jastrepca. Pošto mu umre otac, majka mu se uda za drugoga čoveka. S majkom, i ovim očuvom, Milisav se je, docnije, preselio u selo Lasovo, u Crnoj Reci.

    U Lavovu je Milisav odrastao, naučio kačarski zanat i, za kratko vreme, stekao lepo imanje. Najpre su ga seljaci izabrali selu za kmeta, a posle ga Turci postave za kneza knežini crnorečkoj.

    I Veljko, kad je 1807 očistio Crnu Reku od Turaka, priznao je Milisava za starešinu u tome kraju.

    Godine 1811, kad se je ono Srbija razdrobila na mnoga sitna vojvodstva, Milisav je dobio diplomu, kao vojvoda crnorečki i, kao takav, dočekao je propast godine 1813.

    Posle propasti, prešao je u Austriju, a odonud je otišao u Rusiju, ali se iz Rusije vratio odmah 1816, i nastanio se je u Svilajincu, gde je radio svoj kačarski zanat; docnije je bio podigao na Resavi stružnicu za čamove daske, pa je tako životario.

    Umro je u Svilajincu 26 marta 1832.

  • Đorđević Jovan

    Đorđević Jovan, profesor, književnik, rodio se u Senti u Bačkoj 13 novembra 1826.

    Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja. Posle je produžio školovanje u Novom Sadu, u Segedinu, u Temišvaru, i Budapešti. On je slušao filosofiju i medicinu, ali ovu poslednju nije dovršio.

    Godine 1852, postao je profesor novosadske gimnazije. Godine 1863 bio je upravnik putnoga srpskog pozorišta novosadskoga.

    Godine 1868, prešao je ovamo u Beograd, gde je u novom pozorištu, kao dramaturg, radio nekoliko godina.

    Posle toga, prešao je u gimnaziju za profesora, pa otišao u Šabac za direktora, odakle je došao za profesora u učiteljsku školu, i u vojnu Akademiju, a najposle postao je profesor istorije u Velikoj Školi. Neko vreme bio je i nastavnik Nj. V. Kralju Aleksandru, pa, najposle, neko kratko vreme i ministar prosvete.

    Umro je u Beogradu prvi dan Vaskrsa, 9 aprila 1900, posle duge bolesti.

    Đorđević je bio čovek po prirodi tih a u radu razborit i smišljen; pisao je lepo, čitko, da mu pisanje može služiti kao pohvalan primer.

    Milovao je klasičko obrazovanje, i navaljivao mnogo da prevodi odabrane klasike, ali je u tom slabo odziva nalazio.

    O njegovu jubileju donosili su listovi i ovdašnji i onostrani iscrpne beleške o svim njegovim književnim radovima1, i o životu njegovu.

    Laka neka mu je crna zemlja!

    1. Neki su listovi pisali da je Jovan Đorđević tvorac one narodne alegorije „Markova Sablja“. To je u toliko istina, u koliko je on tu alegoriju preradio, a nju je za pozornicu prvi spremio Jovan S. Popović još godine 1848, pa se ona, takva kakva je, nije mogla u docnije vreme igrati na beogradskoj pozornici. Zato ju je Đorđević preradio. To je njegova mešavina u tom komadu! ↩︎

  • Đorđević Đoka

    Đorđević S. Đoka, književnik, rodio se u Beogradu 3 novembra 1867.

    Osnovnu školu, gimnaziju, i Veliku Školu svršio je u Beogradu.

    Godine 1890 položio je profesorski ispit: iz srpskog i staroslovenskog jezika s literaturom; iz istorije Srpskog Naroda sa zemljopisom, i iz nemačkog jezika.

    Godine 1891, aprila 2, postavljen je za predavača treće beogradske gimnazije.

    Godine 1891 jula 1 postavljen je za profesora iste gimnazije.

    Godine 1892 dobio je šest meseca odsustva od dužnosti, da se uči u Beču.

    Tada je, položivši ispite, postao doktor u filosofiji.

    Godine 1898, marta 16, dobio je orden Sv. Save četvrtog reda.

    Preminuo je u Beču 26 aprila 1898. Odonuda je telo njegovo u Beograd preneseno, u Velikoj crkvi opevano, i u Starom groblju sahranjeno 29 aprila iste 1898 godine.

    Đorđević je, u poslednje vreme, vršio dužnost sekretara fiološkog odseka u Srpskoj Kraljevskoj Akademiji.

    Pisao je rasprave: o Simi Milutinoviću, i o Divkoviću.

    „Mnogo teo, mnogo započeo,
Čas umrli njega je pomeo.“

  • Đorđević Đerasim

    Đorđević Đerasim, vladika šabački, rodio se u Vidinu, 1779, od roditelja Vlaha.

    „Majka moja Anuca, priča sam Đerasim: — nikakvog drugog jezika nije znala, jadnica, kromje svoga maternjega vlaškog govora.“

    Đerasima roditelji dadu u školu, u Vidinu, gde se je, u dobroga učitelja Ceke, učio do svoje 12 godine.

    U ono vreme Manastir Studenica imao je u mnogim većim varošima svoje metohe, u kojima je sedeo po jedan monah, te ljude poučavao, i od njih, za svoj manastir, primao milostinju. Takav jedan metoh Studenica je imala i u Vidinu; a Vidinci, ljudi pobožni, davali su svake godine, svaki esnaf, po sto oka soli, Lavri Srpskoj Studenici!

    Viđajući često studeničke duhovnike, i slušajući što se priča o carskoj zadužbini Studenici, i uopće o Srbiji, Đerasim zaželi da i sam ode u Studenicu, koja mu se je predstavljala kao raj na zemlji,

    Dogodi se da neki Vidinci pođu u beogradsku nahiju da kupuju hranu, pa Đerasim pristane s njima, i, tako, dođe u Veliko Selo, u beogradskom okrugu, nekom Popu Ostoji, u koga je bio čuo da se nalazi neki duhovnik iz Studenice.

    I odista je tu bio duhovnik Teodosije Studeničanin, koji dečka Đerasima primi lepo, i povede u manastir; alu, u tom putu, oni zađu čak na Valjevo da povedu što više poklonika Sv. Kralju.

    S ovim poklonicima, Đerasim je prvi put došao u mesto za kojim je duša njegova, i ne znajući ga, toliko žudela!

    Posle nekog vremena, bratstvo pošlje Đerasima u Novi Pazar, Vladici Janićiju Tuležaninu, te ga, na Todorovu Subotu, 1799, zađakoni.

    Godine 1800, taj peti vladika, došavši u Studenicu, proizvede Đerasima za jeromonaha.

    Kad se je, godine 1806, Studenici približila opasnost od turske najezde, onda je Đorasim, s ostalom braćom, i s moštima, Sv. Kralja, dobegao u man. Vraćevšicu, u rudničkom prisoju, gde su svi ostali do pred propast Srbije 1813.

    U Vraćevšnici, s početka, živeli su posebice: Vraćevšničani kaluđeri za sebe, a Studeničani za sebe. Ali posle smrti igumana vraćevačkog Josifa, kad Melentije Pavlović bi izabran za igumana, oni se sjediniše, te su, posle toga, živeli kao jedno brastvo sve do propasti srpske 1813.

    Godine 1813 pak, videći da će Turci ovladati Srbijom, arhimandrit Vasilije, s braćom Studeničanima, uzme Svetog Kralja, donese ga u Beograd, a odavde ga prenese preko Save u manastir Fenek.

    U Feneku, kod Sv. Kralja, ostane deset kaluđera, a Đerasima odrede u Grgeteg. Nu on, čim čuje da se sme u Srbiju vraćati, ostavi Frušku Goru, pređe u Srbiju, i već ga, 6 jula 1814, vidimo u Voljavči, u Rudniku, gde piše svoje stihove o Srbiji.

    Iz Voljavče je, za neko vreme, bio otišao u Kalenić Igumanu Nićiforu; a kad Nićifora, u Hadžiprodanovu bunu, Turci uhvatiše i pogubiše, Đerasim je opet došao u Rudnik, i nahodio se je uz arhimandrita Melentija Pavlovića, a nekad i u kući Kneza Miloša, u Crnući.

    Tom prilikom, poznao ga je Knez Miloš, i zavoleo.

    Godine 1831, oktombra 11, po želji kneževoj, Đerasim je posvećen za vladiku, i namenjen, kako on sam kaže, najpre na jeparhiju „požarevačke strane“, a posle ga pošlju u Šabac.

    Tiho, pobožno, proveo je Đerasim u Šapcu, kao vladika, oko osam godina, pa se je upokojio na svetlu sredu, 29 marta 1839, i sahranjen je u ozidanu grobnicu u šabačkoj crkvi, do severnih vrata crkvenih.

    Godine 1838, Đerasim je štampao u Beogradu knjižicu:

    „Znamenitiji događaji novije srpske istorije, na kratko, u vezanom i prostom slogu,“ str. 124.

    Kad Srbin čita ono što se je izlilo iz pera ovoga duhovnika, mora ga poduzeti neka osobita milina, jedno što mu se tu ređaju događaji koji su mu toliko bliski, a drugo — što se sve to lije iz srca koje je već kazalo da je začeto u utrobi majke nesrpkinje!

    O, sveti uticaju Lavre Studenice, i svih drugih spomenika minuloga srpskoga života! Nije li vaša moć toliko bajna, toliko krepka da od deteta nesrbina načini ovakoga vladiku rodoljuba?!

    Da li vas, sile božanske, umemo ceniti i upotrebiti mi, koji smo tako žudni, i toliko potrebiti da zagrejemo srca svoja, i srca omlađih svojih, ljubavlju prema svemu narodu svojemu, prema otadžbini dragoj, svoj kolika je?

    Đerasime, vladiko sveti! laka ti bila zemlja srpska, koju si tako sinovski ljubio, i koju si ljubavlju proslavio!

    Svetao ti, do veka, pomen među arhijerejima, a večita slava među svim Srbima!