Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Daničić Đurađ

    Daničić Đurađ (u književnosti, a kršteno mu je ime i prezime Đorđe Popović) rodio se u Novom Sadu, 61 aprila 1825, od oca Jovana, sveštenika, i matere Ane.

    U mestu svojega rođenja, Đura je svršio osnovnu školu i gimnaziju; u Požunu filosofiju, a u Pešti i u Beču slušao je prava. Došavši u Beč, pred jesen 1845, Đura se je brzo poznao s Vukom i s Miklošićem. Prvi mu je, kao što je, docnije, sam pričao, otkrio blago srpskoga jezika, a drugi mu je dao videlo, da može to blago poznati. Za to, u jesen 1846, ostavi prava, i oda se sa svim na filologiju. Sad se još bolje sprijatelji s Vukom, i stane braniti njegovu reformu sa svim novom snagom.

    Ne prođe mnogo, a Đura napiše odbranu Vukovoj reformi. U toj odbrani dokazao je sa svim naučno putnost i prirodnost novomu pravopisu. Na ovom svom sastavu bio se je potpisao Jugović, po braći Jugovićima iz narodnih pesama, koje je veoma milovao.

    Bečka cenzura ne dopusti mu da taj sastav štampa. Za to je morao tražiti drugo mesto, gde bi svoj sastav štampao. Drugo najzgodnije mesto bilo je Budim ili Pešta, ali se i tu ne bi mogao sastav štampati onakav kakav je, dokle mu se ne bi promenilo ime, i potpis pisca; jer, što je bilo zabranjeno u Austriji, nije se ni u Madžarskoj smelo pustiti bez nekih izmena.

    Tada Đura svoj sastav nazove:

    „Rat za srpski jezik i pravopis“.

    I na njem se potpiše Daničić, po braći Daničićima, opet iz pesama, koje je, posle Jugovića, najvoleo.

    Eto tako je Đuri došlo prezime Daničić, mesto staroga mu prezimena Popović.

    Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis bio je najsilniji utuk protivnicima Vukove reforme; on je svome piscu otvorio vrata Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu, i, najjači posle Svetića, Vukov protivnik, Dr J. Stejić, pročitavši ovaj sastav, uzdahnuo je i rekao:

    — E, ovako još nije pisao ni jedan Srbin!

    Od godine 1853—1856, Daničić je učio Kneginju Juliju srpskom jeziku.

    Došavši u Srbiju, Daničić je 16 maja 1856, postavljen za bibliotekara Narodne Biblioteke, s ugovorom, kao tuđ državljanin. Za tim je izabran za sekretara Društvu Srpske Slovesnosti.

    Pošto je, redovnim putem, prešao u srpsko građanstvo, utvrđen je u zvanju bibliotekarskom 10 februara 1859.

    Te iste godine, 26 novembra, postavljen je za profesora slovenske filologije, opšte istorije književnosti, i estetike u Velikoj Školi.

    Na toj katedri, kao nastavnik, Daničić je ostao malo ne punih šest godina.

    Na kraju godine 1864, našavši se uvređen jednom naredbom ministra Cukića, Daničić je ostavio katedru, na kojoj je tako plodno radio i, 2 januara 1865, postavljen je za sekretara u Ministarstvu Unutrašnjih dela; ali on te službe nije ni jednog dana vršio, nego je sedeo doma, i radio svoj naučni posao.

    Među tim, pozvan za sekretara Jugoslovenskoj Akademiji, dao je, 21 septembra 1865, ostavku i na to sekretarstvo u Ministarstvu, i otišao u Zagreb.

    Godine 1873, aprila 3, vratio se je iz Zagreba u Beograd, i zauzeo katedru filologije u Velikoj Školi.

    Te iste godine, 11 dekembra, srpska mu je vlada uvažila vreme od 21 septembra 1865 do 3 aprila 1873, koje je preveo u Zagrebu, i uračunala mu ga u godine profesorske službe.

    Kao profesor Velike Škole, Daničić je poslan u Pariz te je Kraljicu Nataliju učio srpski.

    Daničić je do smrti ostao profesor velike beogradske škole, gde je i platu primao, ma da je, po odobrenju srpske vlade, na molbu Jugoslovenske Akademije, svoje poslednje godine proveo u Zagrebu, uređujući veliki Akademiski „Rečnik jezika srpskoga ili hrvatskoga“.

    Daničić je bio čovek vanredno krepka uma, naučnik neobično temeljnoga znanja, pisac odveć velike savesnosti, književnik nesporna ukusa, i poslenik bez umora. On je radilo i perom i rečju bez prestanka. Njegovi su radovi i mnogi i sjajni.

    Evo ih onim redom kako su se javljali:

    1. Pismo u Podunavcu od 14 dekembra 1845, broj 50, str. 207.2
    2. Rat za srpski jezik i pravopis, Budim, 1847;
    3. V. Laziću, 1, Beč, 1848;
    4. Stara pjesma za novo vrijeme, Karlovci, 1848;
    5. V. Lazić 2, i još koješta, Beč, 1850;
    6. Mala srpska gramatika, Beč, 1850;
    7. Nešto o srpskijem akcentima, Beč, 1851;
    8. Novi Bukvar Vladike Platona, Beč, 1854;
    9. Razlike između jezika srpskog i hrvatskog, Beograd, 1857;
    10. Rukopis o Aleksandru, Beograd, 1857;
    11. Srpska Sintaksa, Beograd, 1857;
    12. Rukopis Kiprijanov, Beograd, 1857;
    13. Jedan prolog na pergamenu, Beograd, 1858;
    14. Iz srpske sintakse, Beč, 1858;
    15. Tri stare diplome, Beograd, 1859,
    16. Šta je pisao Despot Stefan Visoki, Beograd, 1859;
    17. Građa za crkvenu istoriju srpsku, Beograd, 1859;
    18. Tajna srpska bukvica, Beograd, 1859;
    19. Diminucija i augmentacija u srpskom jeziku, Beograd, 1860;
    20. Život Sv. Save. Napisao Teodosije, Beograd, 1860;
    21. Pohvala Knezu Lazaru, Beograd, 1861;
    22. Vukov prijevod Novoga Zavjeta, Beograd, 1862;
    23. Početak srpske književnosti, u Vidovu Danu, Beograd. 1862;
    24. Služba Svecima Srbima, u Vidovu Danu, Beograd, 1863;
    25. Oblici jezika srpskog, Beograd, 1863;
    26. Rječnik iz književni starina srpskih 1 — 3, Beograd 1863 — 1864;
    27. Književnost bogoslovska u Bugara 11—14 veka, Beograd, 1863;
    28. Miloš Svetić pojeta, u Vidovu Danu, Beograd, 1864;
    29. Srbin Srbendi (bez imena), Beograd, 1864;
    30. Život Sv. Simeuna i Sv. Save. Napisao Domentijan, Beograd 1865;
    31. O Svetićevu Ogledalu, Beograd, 1865;
    32. Nikoljsko jevanđelje, Beograd, 1865;
    33. G P. Ninkoviću, odgovor na Ninkovićev privremeni odgovor u „Srbobranu“, 31 i 32, 1865;
    34. Tipik Sv. Save za Orahovicu, Zagreb, 1866;
    35. Sveti Đurađ Kratovac, Zagreb, 1866;
    36. Životi Kraljeva i Arhijepiskopa Srpskih, Zagreb, 1866;
    37. Ć. Đ. u istoriji slovenskih jezika, Zagreb, 1867;
    38. Zapisi iz nekoliko rukopisa, Zagreb, 1868;
    39. Akcenti u Glagola. Zagreb. 1869 (Čitao 1867);
    40. Knjiga Konstantina Filosofa o pravopisu, Zagreb, 1869;
    41. Rukopis Vladislava Gramatika, Zagreb, 1869;
    42. Bugarski rukopis, pisan 1277, Zagreb, 1869;
    43. Indiske priče prozvane Stefanit i Ihnigat, Zagreb, 1870;
    44. Muke blaženoga Grozdija, Zagreb, 1870;
    45. Poslovice, Zagreb, 1871;
    46. Gramatika Đurđa Križanića, Zagreb, 1871;
    47. Hvilov rukopis; Zagreb, 1871:
    48. Akcenti u adjektiva, Zagreb, 1871;
    49. Prilog za istoriju akcentuacije srpske, Zagreb, 1372;
    50. Tri stare priče, Zagreb. 1872;
    51. Proroštvo Despota Stefana Lazarevića, Zagreb, 1872;
    52. Apokalipsa iz Hvalova rukopisa, Zagreb, 1872;
    53. Tondla, Zagreb, 1872;
    54. Dva apokrifna jevanđelja, Zagreb, 1872;
    55. Poslanica Sv. Save Arhtijspiskopa srpskog iz Jerusalima u Studenicu Igumanu Spiridonu, Zagreb, 1872;
    56. Poslanica Patrijarha Jerusalimskog Teofila Despot srpskom Stefanu, Zagreb, 1872;
    57. Pjesme Mavra Vjetranića — Čavčića, Zagreb, 1872;
    58. Pjesme Nikole Dimitrijevića i Nikole Nalješkovića, iz 16. vijeka, Zagreb, 1873;
    59. Nom. Sing. masc. na o i na e. Zagreb, 1874;
    60. Prilog za istoriju komparitiva u srpskom jeziku, Zagreb, 1874;
    61. Dioba slovenskih jezika, Biograd, 1874;
    62. Istorija oblika u jeziku srpskom ili hrvatskom, Biograd, 1874;
    63. Osnove jezika srpskog ili hrvatskog, Biograd, 1876;
    64. Korijeni jezika srpskog ili hrvatskog, Zagreb, 1877;
    65. Rječnik jezika srpskog ili hrvatskog, počeo u Zagrebu, 1878.

    Prevodi su mu ovo:

    1. Pripovijetke iz Starog i Novog Zavjeta, Beč, 1850;
    2. Pisma o službi Božijoj, Novi Sad, 1854;
    3. Istorija Srpskoga Naroda, od Majkova, Beograd, 1858; i
    4. Sveto Pismo. Stari Zavjet, Beč, 1868;

    Osem ovih spisa, jamačno će se naći još i izvornih sastava i prevoda Daničićevih, koji nisu spaženi, ni ovde uvršćeni.

    Daničić je bio član Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu; član književnog odeljenja Matice Srpske, u Novom Sadu; član Carske Akademije Nauka, u Petrogradu; član Jugoslovenske Akademije znanosti i umetnosti, u Zagrebu; počasni član Lekarskog Društva, u Beogradu; i Dr filosofije, po oceni Petrogradskog Universiteta.

    Od Kralja Milana imao je takovski orden trećeg reda; a od Ruskog Cara Aleksandra Drugog, skupoceni brilijanski prsten.

    Družina mladih Srba 1877. kad se je navršilo ravno trideset godina njegovu književnu radu, priredila je lepu svetkovinu u slavu njegovu.

    Na nekoliko godina pre smrti, opažalo se je da Daničiću zdravlje slabi. Ta slabost i za njega nije bila tajna. Među tim živeći umereno, i dajući sebi, preko godine, po nekoliko nedelja odmora, Daničić je mislio da je to sa svim dovoljno brige o trošnom telu svom.

    U jesen, godine 1880, želeći malko više odmoriti se, i, tom prilikom, videti nove srpske okruge, još iz ranije ugovarao je da i u Sofiju ode.

    I odista je, poslednjih dana avgusta i prvih dana septembra, s Dr Matkovićem, i piscem ovih vrsta, bio u Nišu, Pirotu, Sofiji, Brezniku, Trnu, Vlasotincima, Leskovcu, Prokuplju, Kuršumliji, Kruševcu, i Žiči.

    Ovo putovanje ga je jako razveselilo i okrepilo tako da je druge godine došao opet u Beograd, i opet je putovao po Srbiji, ali se nije vratio onako zadovoljan, jer je slabost njegova već tada bila veća.

    Ne gledajući na slabost, koja ga je sagorevala kao plamen sveću, Daničić je radio do same svoje smrti, koja ga utuli 4 novembra 1882, u Zagrebu.

    Po želji Njegovoga Veličanstva Kralja Milana, Daničićevo je telo, o državnom trošku, preneseno iz Zagreba u Beograd, i ukopano kod Markove Crkve, u Paliluli.

    13 novembra, u 31/2, časa po podne, stiže niza Savu parabrod Tetis, i donese telo Daničićevo. Savsku obalu beše pritisnuo silni svet.

    Sanduk pokojnikov beše okićen nebrojnim vencima. Po programu, koji je naročiti odbor ranije utvrdio, dočekaše ga članovi Učenog Društva, profesori Velike Škole, đaci, prijatelji i drugi bezbroja Beograđani.

    Sa Save je telo sprovedeno u Veliku Crkvu gde je, namešteno i okićeno, prenoćilo. Skoro celu noć vrveo je svet da vidi skrinju koja za doveka zakloni onoliku veličinu srpskoga naroda.

    Među tim ni čestiti grad Zagreb nije hteo pustiti Daničića bez pratnje u Beograd. Tri izaslanika, g. Jurković, od strane zemaljske vlade, i g. dr P. Matković i g. Ar. Pavić od Akademije i grada Zagreba, došli su amo da dragog i nama i njima pokojnika doprate do večne kuće njegove.

    S ovom trojicom udružio se je iz Broda i g. Brlić, veliki prijatelj i poštovalac Daničićev.

    14 novembra osvanu vedar i, za ono doba godine, vrlo topal dan.

    U Velikoj Crkvi, nad telom pokojnikovim, koje je opojano u Zagrebu, učinjen je svečani pomen.

    Na toj tužnoj svečanosti bejaše Njegovo Veličanstvo Kralj Milan: ministri, državni savetnici, po gotovo sve što miluje knjigu srpsku.

    Besede su govorili:

    Arhimandrit, Rektor Bogoslovije, g. Nestor, i profesor Velike Škole, g. Jovan Bošković.

    Od crkve se sprovod krenuo dubrovačkom ulicom, pa je povio desno pored Velike Škole i stana Učenoga Društva.

    Po programu, tu je bila nameštena katedra; tu se sprovod ustavio, i pisac ovih vrsta izgovorio je ovo nekoliko reči:

    Tužni Zbore! Ovde, pred ovim hramom naukâ, u kom se tolika godina lila naučna svetlost s usana neprežaljenog pokojnika, i u kom će se od sada kroz vekove zahvalno pominjati ime Daničića, mi molimo žalosni sprovod da se ustavi, da bar jednu reč progovorimo o onome kome smo toliko dužni, i koga nikad više ne ćemo ovde sresti. ·

    Ali kako da započnemo tužno izricanje?

    Onaj, koji je rečju svojom drešio jezike naše; onaj, koji je perom svojim čistio besede naše, eto, nem, hladan, leži pred nama!

    Koji jezik tu može govoriti? Koja usta tu smeju besediti?

    Onde je pre mesto plaču, ridanju, nego govoru, besedi.

    Pred nama je, tužni zbore, zemljana senka jednoga neobičnoga rodoljuba, jednoga dubokoga naučnika, odličnoga književnika, životvornoga nastavnika, i, povrh svega toga, jednoga vanredno retkog poslenika na polju dužnosti sproću otadžbine, sproću naroda svoga!

    Još od svoje mladosti, Daničić je, životom i radom svojim, pokazivao kako silno, kako neobično ljubi svoj narod.

    Draži mladićskih godina, miline života porodičnoga, čarobni sjaj zlata, varak visokih činova — ne imahu u sebi nikakve primame za mladića koji se dan noć učitavaše u tvorevine narodnoga duha; koji u oblicima narodne besede proučavaše bogastvo i tvoračku moć narodnoga đenija, i koji se truđaše da blaga ta obelodani svetu, te da krepost naroda svoga pokaže u proizvodima duha njegovoga!

    Rad taj bejaše veoma težak; uspeh, naročito u ono doba, veoma sumnjiv.

    Svi mi ljubimo svoj narod. Neprirodno bi bilo pomisliti da čedo ne ljubi roditelja svoga. Ali mi narod ljubimo svaki svojom ljubavlju; ljubimo ga onako kako koji umemo; ljubimo ga onoliko koliko koji možemo.

    Neka je svakad iskrena, neka je svakad srdačna, ljubav ta može ipak da bude jednostrana, da bude nedovoljna.

    Samo umovima neobično svetlim, darovima vanredno širokim, dano je da, odvajajući glavno od sporednoga, razlikujući opšte od mestimičnoga, i trajno od prelaznoga, u svojega naroda ljube baš ono što čini večitu dušu narodu, da ljube ono bez čega narod i nije narod!

    Daničić bejaše takav svetli um; on bejàše takav šaroki rodoljub.

    Gledajući takim svetlim očima na dušu naroda, a ljubeći ga tako žarko, Daničić je prionuo raditi smerno ali nepregržno, da duša naroda srpskoga i hrvatskoga zasija svojim pravim, svojim divnim sjajem.

    I, na slavu svoju, na sreću narodnu, uradio je u tome više nego iko do sada!

    Takav rodoljub bejaše neprežaljeni Daničić!

    Taj veliki rodoljub bejaše u isto vreme i veliki naučnik.

    Rođen s neobičnim umom, obogaćen potpunim školskim obrazovanjem, Daničić se sav odade nauci o jeziku i, za malo vremena, stade naporedo s prvacima u toj vrsti ljudskoga znanja.

    Njegovo vatreno rodoljublje uvećalo je njegovu revnost u tegobnom naučnom radu, a nauka mu je bila jedina sudilja u svima odlukama njegovim. S toga ni ujednom njegovom spisu, na u jednom njegovom stavu, ne će čitalac naći da se naučnik povija po rodoljubu; nego naprotiv svuda rodoljub samo podupire naučnika u trudu, a naučnik osvetljava rodoljuba u sudu.

    Takav naučnik bejaše neprežaljeni Daničić!

    Veliki naučnik bejaše ne manji književnik.

    Kad bi, proučavanjem pojava i činjenica, pronašao izvesne naučne zakone, i kada bi zaželeo staviti te zakone u knjige, da svetle onima koji idu za njim, onda se naučnik pretvarao u književnika.

    I u tome poslu Daničiću nema ravna. Čitalac ne može dovoljno da se nadivi onoj logičnosti, onoj jedrini i određenosti svakoga stava Daničićevoga. U njega nema nigde ništa nedokazano; nema ništa prekazano. U njega je svud ugod onoliko reči koliko njegova misao traži!

    Čak spoljni oblik Daničićevih spisa (hartija, slova, raspored reči) odvojit je od spisa drugih književnika.

    I nekad su proticale desetine godina dokle nevične oči tek spaze te sićušne ali značajne razlike.

    Takav književnik bejaše neprežaljeni Daničić!

    Taj fini, taj besprekorni književnik bejaše na katedri životvorni nastavnik.

    U profesorskoj službi, kao i u svakom drugom poslu svom, Daničić bejaše svetli ugled. Na časove je dolazio tako tačno da su se, slobodno, po njemu mogli sahati dogoniti! Odelo njegovo bejaše svakad uljudno; držanje svakad ugledno; nastava jasna; lekcija primerna, a reč — oganj živi koji ne pali, ne sagoreva, nego osvetljuje i zagreva!

    Krepost njegovoga duha, sjaj njegovoga uma privlačahu k njemu i one koji ne behu njegovi redovni učenici.

    Takav nastavnik bejaše neprežaljeni Daničić!

    I kad sve te vrline poređamo; kad svakoj odamo dostojno poštovanje; onda se tek ustavljamo pred Daničićem na straži dužnosti.

    Svi smo mi srećni kad možemo reći da smo ispunili po koju dužnost sproću otadžbine, sproću naroda svoga. Vojnik, od koga sene traži ništa manje nego krv, kad kucne veliki čas, istavlja prsi svoje udarcima neprijateljskim, da posluži svoju otadžbinu. Zgođen — on pada na prečac. Njega kadi pesma; njega kiti slava. Pošteđen — vraća, se mirno na odmorak, gde prima nagrade i odlikovanja. I drugi javni radnici, ko pre, ko posle, dobijaju odmenu u službi, dobijaju odmor posle truda.

    Daničić, vojnik znanja protiv neznanja, ne imade smene ni odmora svega veka svoga! Daničićeva bitka traja ravnih 35 godina!

    Za toliko vreme, Daničić ne znade ni za sreću porodičkog života, ni za milinu prijateljske dokolice, i za odmenu u radu, niti za odmor u trudu. On je lagano venuo na straži svoje dužnosti; on je, svaki dan po malo, umirao kroz punih 35 godina!

    Kad mu prijatelj jedan, videći to, reče:

    — Prestani; odmori se! On odgovori:

    — Žetve je mnogo, žetelaca malo: mora se žuriti!

    — Tako ćeš satrti sebe pre vremena!

    — Ako! Samo neka se izvrši dužnost!

    — Ako oslepim, poslušaću te; a dokle god vidim, ovo mi je dužnost, kao vojniku straža!…

    Takav poslenik bejaše neprežaljeni Daničić!

    Ipak, pored sve nemarnosti prema samom sebi, u Daničićevu srcu bejaše i jedna čisto lična želja, koju on izjavljivaše vrlo retko, i pred retkim prijateljima svojim. Ta je želja: Da kosti ostavi u Srbiji.

    4 septembra 1880, Daničić, s dvojicom svojih prijatelja, putovaše iz Kuršumlije preko Jankove Klisure u Kruševac. Uz put bacaše on često oči na veličanstveni Kopaonik, pa će u jedan mah više šanuti nego progovoriti jednom od prijatelja:

    — Pravo ima Pančić, što želi da se sahrani na Kopaoniku! A meni bi svaki breščić bio Kopaonik, samo kad bi mi Bog dao da ostavim kosti u Srbiji!

    Đuro, brate slatki! Hvala po hiljadu puta Svetlome Kralju, tvoja se smerna želja eto ispuni!

    Tvoje će kosti počivati u nedrima majke Srbije, a tvoje ime, tvoj spomen, i tvoja dela, kao istorisko naslestvo svega naroda srpskoga i hrvatskoga, predaju se umu i srcu potonjih naraštaja srpskih i hrvatskih, da se delima tvojim osvetljavaju, da se duhom tvojim zadahnjuju, da se imenom tvojim diče i ponose!

    Daničiću, prijatelju neprežaljeni! Ti umre da tekar od sada živiš…

    Laka ti bila srpska zemlja, koju si toliko proslavio!

    Od velike škole, sprovod je prošao pored pozorišta, Terazijama, pored Kraljevog Dvora, pa na groblje palilulsko.

    Nad samom rakom, g. Ljuba Stojanović, u ime đaka svih škola naših, oplaka pokojnika zavetom: da će školska omladina srpska vazda imati pred očima sjajni i životvorni primer velikoga učitelja svoga, Daničića!

    Sahranismo ga; otpevasmo poslednje „večnaja pamjat!“

    Sunce grejaše kao u avgustu, ali žega njegova ne zagreja srdaca naših, kad hladna zemlja pokri ovo životvorno sunce srpskoga uma!…

    Daničićeva slika ima u beogradskom Narodnom Muzeju.

    1. Daničić je, svojom rukom, u svojoj avtobiografiji, zapisao da se je rodio 6 aprila 1825… ↩︎
    2. „U ovome se prvi put pokazalo kojim će pravcem poći književna radnja, moja“, veli sam Daničić. ↩︎

  • Damnjanović Raja

    Damnjanović P. Raja, rodio se 29 avgusta 1811, u Sinoševiću, u okrugu šabačkom, od oca Petra i majke Anđelije.

    Učio se najpre u Sinoševiću, a posle u Manastiru Krivaji.

    Prešavši u Šabac, Raja je došao u kuću g. Jevrema Obrenovića, koji je bio veliki serdar toga kraja.

    Kad se g. Jevrem premestio u Beograd, on je i Raju poveo sa sobom, i, docnije, učinio ga svojim sekretarom. U toj službi Raja je ostao do 1839.

    Te godine određen je bio za sekretara vojvodi Vučiću, koji je, onda, išao s vojskom u Kragujevac na Divlje Polje (pred Kragujevcem).

    U jesen, te godine, bio je Raja u onoj komisiji koja je išla po Srbiji, i narodu tumačila Ustav. Po povratku, postavljen je za sekretara u Ministarstvu Financije.

    Godine 1840, ostavi službu i — zbog trvenja među strankama — iziđe iz otadžbine. Trgujući hranom, probavio je u Brodu i Sisku do avgusta 1842. Avgusta meseca pak dočeka u Zemunu Vučića, pa s njim, preko Pančeva, pređe u Smederevo, i ode u Kragujevac. Tu Vučić zauzme vojsku i topove, otvori bunu protiv Kneza Mihaila, i razbije ga i tu i na Žabarima, posle čega siđe s vojskom na Vračar, gde postavi sa svim drugi red stvari u Srbiji.

    Raja je, za to vreme, bio uz Vučića, kao njegov sekretar.

    Pošto je Aleksandar Karađorđević izabran za Kneza, Raja je postao glavni blagajnik Ministarstva Financije, ali te službe nije ni primao, već je vršio dužnost upravitelja Varoši Beograda čak do kraja 1844.

    Tada pak postavljen je za pomoćnika Ministru Unutrašnjih Poslova.

    Godine 1847, postao je Ministar Financije.

    A godine 1848 vraćen je za pomoćnika Ministru Pravde i Prosvete.

    Godine 1855, postao je predsednik Vrhovnom Sudu, po tom član Saveta, a odmah za tim Ministar Unutrašnjih Poslova.

    Godine 1856, vraćen je s ministarstva u Savet, a godine 1857 ušao je u zaveru protivu života Kneza Aleksandra, zbog čega je zatvoren, osuđen na smrt pa, putem milosti, zatočen u gurgusovačku kulu, gde je i umro 14 marta 1858 godine.

    Raja Damnjanović bio je, u svoje vreme, vrlo čuven među činovnicima većega reda, sa svoga demokratskoga ophođenja sa svakim, sa svoje ljubaznosti s kojom je rad bio svakom učiniti male usluge, da njima može, kad zatreba, kupiti veće. Vodio je prepisku i s praktikantima, i s pandurima, i valjda nikad nikakva pisma koje bi mu od koga došlo, nije ostavio bez odgovora!

    I sve to činio je rad vlasti za kojom je ginuo do smrti, i rad koje je i umro pre vremena.

    Po duši, veoma lukav, a po ophođenju veoma gladak i ljubazan gospodin, on je u životu, većinom, cenjen kao čovek dobar, koji strada sa svoje dobrote!…

  • Davidović Dimitrije

    Davidović Dimitrije rodio se u Zemunu, 13 oktobra 1789, od oca Gavrila i matere Marije.

    Osnovnu školu svršio je u Zemunu; otac ga je hteo dati u školu grčku, da nauči grčki, ali Dimitrije, dečko vrlo uporan, ne htede ni po što šći grčkom daskalu, za koga je mislio da se od daske zove daskalo.

    Docnije se je mnogo kajao što je tako bio neposlušan, ali — što je prošlo, nije se vraćalo.

    Gimnaziju je učio u Karlovcima. Na kraju šestoga razreda, Davidović se nešto zameri svome profesoru Hranislavu te, s toga, bude isključen iz škole.

    Iz Karlovaca ode u Kezmark, te svrši prvu godinu filosofije, a drugu godinu ode te svrši u Pešti, pa onda pređe u školu medicinsku, u kojoj je učio tri godine, uvek odlično napredujući u naukama.

    Ovo se dogodilo godine 1811, kada je Dimitriju bila dvadeset druga od rođenja.

    Iz Pešte Davidović ode u Beč, te produži medicinske studije. Baveći se u Beču, Davidović se udruži s Dimitrijem Frušićem, te u austriske vlade izrade dopust, i počnu izdavati Srpske Novine. Ovaj posao Davidović je, najpre, radio zajednički s Frušićem, a posle, svršivši četvrtu godinu medicine, ostavi školu, i sam se sa svim oda na književnost.

    Tako je Davidović, od godine 1813 do 1821, uređivao u Beču Srpske Novine, koje su onda, u svem srpskom svetu, bile jedini srpski glasnik o narodu srpskom! Izdajući novine, bio je nastao i dobio dopust, te je i srpsku štampariju nabavio, a to se, u ono vreme, uzimalo kao ogromna narodna tekovina.

    Toj tekovini je Fruškogorski pevac spevao odu, punu patrijotskoga žara, koja se i danas može u slast pročitati.

    Pored Srpskih Novina, Davidović je, od 1815—1821 (osem 1817) izdao šest knjiga Zabavnika, s lepom, odabranom sadržinom koja je, gotovo sva, izišla iz njegova pera.

    Godine 1821 štampao je kratku Istoriju Srpskog Naroda.

    Baveći se u Beču, oženio se je, 18 maja 1817, devojkom Savkom Diomandinom, iz Pešte.

    Ova žena, rodivši mu sina Svetozara, umre posle porođaja, a on se, 26 januara 1819, oženi drugom, po imenu, Jelenom, s kojom je izrodio drugu decu, i s kojom je živeo do svoje smrti.

    Godine 1821, novembra 14, prešao je u Srbiju, i Knez Miloš ga je postavio za sekretara svoje kancelarije.

    u toj službi ostao je dugo, i radio je mnogo, vrlo mnogo.

    Kad je, godine 1829, septembra 2, u Jedrenu, uglavljen mir između Rusije i Turske, Davidovića je Knez Miloš, s deputacijom, 5 novembra, poslao u Carigrad da, prema tom ugovoru, predstavi zahteve Srbije. Iz Carigrada se je Davidović vratio tek o Mitrovu dne 1830, pošto je, dotle, Porta već dala Hatišerif od 3 avgusta 1830, u kom su bila određena prava ondašnje Kneževine Srbije.

    Na Svetog Andreju (30 novembra) 1830, Davidović je, po zapovesti kneževoj, na Vračaru, gde je sada porta Palilulske Crkve, na Humci koja se poznaje i danas, taj Hatišerif čitao i objašnjavao skupštini pred Knezom Milošem i beogradskim vezirom. Do toga dana, Davidović je zavijao oko glave šal, kao i sve druge srpske starešine, po pročitanju pak toga akta, odavio je šal i poslao ga kući, a na glavu je metnuo drugu kapu.

    Godine 1831 išao je, po drugi put, u Carigrad radi narodnih poslova, i bavio se je onamo nekoliko meseca.

    Godine 1833, februara 3, poslan je, o deputacijom, po treći put u Carigrad, s predlozima od pobunjenih nahija. Odonuda se vratio meseca septembra, a novembra je već izdan naknadni Hatišerif. Tada su s Davidovićem bili Laza Todorović i Stojan Simić. Tada je Davidović dobio od Cara Nikole orden Svetoga Vladimira četvrtog reda.

    Pored svih svojih službenih poslova, Davidović je dospevao da radi i u književnosti: opisao je Žiču (Letopis 2. 1828), izdao Zabavnike za 1833, 1834 i 1835; a godine 1834 i 1835 uređivao je i Srpske Novine, prve u Srbiji.

    Prvih dana godine 1835, buknu u Srbiji Miletina Buna. To je bio jedan opor protest protiv oklevanja s kojim se uvodilo pravno stanje u Srbiji. Ljudi su tražili: da lična i imovna prava budu zaštićena redovnim sudovima, pa kad se to nije na vreme dalo, javio se je ovaj opori protest i zahtev.

    Knez Miloš, da bi zadovoljio narod, obeća sazvati o Sretenju (2 februara) skupštinu, i tada, dati Srbiji ustav. Toga radi poveri Davidoviću da Ustav napiše.

    Davidović, čovek oduševljen za ideje slobode, i malko idejalista po umu, jedva dočeka tu priliku, i naveze u Ustavu sve slobode koje je ondašnje napredno mišljenje u Jevropi smatralo kao najveću narodnu tekovinu.

    Knez Miloš, zdravo ceneći prilike u kojima je, govorio bi mu češće:

    — Kumašine, činiš ’voliko, oči otvaraj, gledaj što pišeš, da posle nemam nove glavobolje!

    — Ne brinite se, Gospodaru, odgovarao je Davidović: — Srbija ima nezavisno vnutrenje pravlenije: vi možete svoju zemlju uređivati kako nađete za najbolje!

    — E, moj kumašine, da je to jahati konja, pasati sablju, i biti se s Turcima, znao bih ja i sam šta bih radio, ali to naše nezavisno pravlenije mora da se povija po svakom jakom vetru. Za to ti gledaj šta pišeš!

    Ustav se napisa, i, s velikom svečanošću, proglasi.

    Davidović, po proglašenju toga ustava, posta ministar unutrašnjih poslova a, za vreme, upravljao je i ministarstvom prosvete.

    Ne prođe mnogo po obnarodovanju toga ustava, a Knezu Milošu stigoše gorki prekori od Porte, od Rusije, i od Austrije kao susetke.

    Knezu se zameralo: što se poveo za Davidovićem, te u Ustav uneo neke „vigovske ideje“, koje su, govorilo se, opasne za susede! Dalje se je tražilo da se Davidović, kao takav čovek, udalji od poslova.

    Knez Miloš, ljut po naravi, ovde plane sa svim pravedno, jer je sve to predviđao i govorio Davidoviću, pa ga nije poslušao. Davidovića je krivio i što je takav Ustav napisao, i što ga je u vrlo mnogo egzemplara štampao, i što je sve druge reforme objavljivao u novinama.

    Za to, 16 marta 1835, oduzme od Davidovića uređivanje Srpskih Novina, i preda ga Dimitriju Isailoviću.

    Davidović, udaljen od poslova, a čovek slaba zdravlja, ostavi Kragujevac, i preseli se u Smederevo, bliže vodi i lekarima onostranim. U Smederevu, pomoću braće Simića, kupi, za 300 dukata, dobarce Ćirilovac, i počiv, u varoši, graditi kuću na dva boja; ili je nije ni dovršio, nego je, onako nedovršena, prodata posle njegove smrti.

    Davidović je udaljen od poslova 4 maja 1835.

    Te godine, 9 jula, prispe u Srbiju Baron Rikman, poslanik Cara Nikole. I ovaj je žestoko kudio sve što je urađeno o Sretenjskoj Skupštini.

    U isto vreme, Knez Miloš se je spremao da ide u Carigrad, Sultanu u pohode. Pa, polazeći iz zemlje, ostavi na svom mestu brata svoga Jevrema, a ujedno (13 jula 1835) postavi Davidovića za, savetnika, i zapovedi mu da bude zajedno s g. Jevremom u dvoru kragujevačkom, i da se nahodi Jevremu na ruci u svačemu.

    Dok se je Knez bavio u Carigradu, prebacivali su mu i Turci, i Rusi iz poslanstva, što još drži uza se Davidovića, koga su oni smatrali za uzrok svemu nezadovoljestvu dvorova protiv Kneza i Srbije.

    Za to je Knez Davidoviću, i posle, davao platu, ali ga u poslove nije zvao.

    Kad mu se Davidović požalio na to stanje, on mu je, 12 septembra 1836, ovako otpisao:

    — Vi sami znate ko vas u našoj službi ne trpi!

    Davidović poište pasoš da ide u Vlašku, a Knez odgovori:

    — Onaj koji te ovde goni, ni u Vlaškoj te ne će ostaviti na miru; nego sedi gde si!

    Davidović, po naravi žustar, a sad još i bolestan, piše Knezu, i, među drugim razlozima, veli ovako:

    — Lasno je reći: „sedi gde si“, ali je teško to učiniti, kad se nema o čem živeti!

    S proleća 1837 dođe Davidoviću poziv da ide ka Kneževićima Milanu i Mihailu, i da sastavi plan za njihovo školovanje. Ma koliko da se je tome radovao, ipak, na taj posao nije mogao otići, sa svoje bolesti koja ga je bila veoma obrvala.

    Davidović je umro u Smederevu 25 marta 1838, i ukopan je čelo oltara Gornje Crkve. Po želji njegovoj, grob mu pokriva, beli studenički mramor s ovim zapisom: „Dimitrije Davidović sav Srbin“.

    Davidović je, osem srpskog jezika, znao nemački, latinski, i francuski, a razumevao je i ruski.

    Bio je član Učenoga Društva u Krakovu još od 1820 godine.

    Davidović je bio od sitnih ljudi, suv, boginjav, očiju slabih, trepavica crvenih, sa čega je, pre vremena, morao nositi naočare.

    Njegova dobro pogođena slika nalazi se u Beogradskom Narodnom Muzeju.

    Posle sebe, Davidović je ostavio dva sina: Svetozara i Milana, i kćer Savku. Kći mu je umrla 1841, a oba sina su preminula kao neženjeni ljudi.

    Godine 1864, Knez Mihailo, nahodeći se u Smederevu o berbi, zovne svoga dvorskog upravitelja, g. Nastasa Jovanovića, pa mu rekne:

    — Otidite Gornjoj Crkvi, nađite grob pok. Dimitrija Davidovića, razgledajte mesto, pa pišite u Beč, da se načini i pošlje lep grobni spomenik pokojniku!

    G. Jovanović uzme sa sobom i Milana Davidovića, sina Dimitrijeva; odu na grob i razgledaju mesto, pa onda Nastas Milanu kaže, kakav je nalog dobio od Kneza.

    Čuvši to, Milan odgovori:

    — Ja sam veoma zahvalan Njegovoj Svetlosti, što želi pokazati svoje uvaženje prema pokojnom ocu mome, ali to ne može biti;

    — A zašto? upita Nastas.

    — Za to što je otac moj testamentom naredio:

    • a. da se sahrani u Srbiji;
    • b. da mu se grob pokrije kamenom iz Srbije, i
    • v. da mu na ploči budu samo reči: Dimitrije Davidović sav Srbin.

    A kad bi se, sada, uradilo to što želi Knez, mene bi savest grizla!

    S toga namera Kneza Mihaila nije ni izvršena…

    Godine 1884 pokrene se u Smederevu misao: da se Davidoviću, na grobu, digne spomenik; i, u to ime, sklopi se odbor koji će se brinuti o izvršenju ga misli. Ali neko izađe i kaže, da je Davidović bio u nemilosti kod Kneza Miloša te mu, božem, s toga, ne treba dizati spomenik!!

    Ovo je toliko smešno, da mu se nikako ne može verovati, nego će pre biti ono što je smelo i Kneza Mihaila, te zaslužnom književniku, i sekretaru oca svoga, nije mogao dići spomenika, kao što je želeo.

  • Dabić Živko

    Dabić Živko rodio se u selu Jautini, u nahiji valjevskoj, godine 1778.

    U početku rata za oslobođenje, bio je prost vojnik, i borio se je u redovima valjevaca, zemljaka svojih.

    Docnije je postao prvi momak u vojvode Jakova Nenadovića. Kao takav, nekad je komandovao većim odeljenjima valjevaca.

    Godine 1806, januara 17, Dabić je, s Lukom Lazarevićem, razbio Turke na reci Jadru, blizu Lešnice. Iz te bitke poslali su oni tri glave turskih bosanskih poglavara u logor kod Šapca Karađorđu, koji je naredio da se te glave nataknu na kolje, pa to kolje da se, noću, pobije tako blizu gradu Šapcu, da sutra dan Turci iz grada vide i poznadu čije su te tri glave!

    Dabić je junački pao u velikom boju na Loznici u ponedeljak, na Sv. Trojice, 25 maja 1808.

    Telo mu je, s bojnoga polja, preneseno u Manastir Kaonu, koji je sad svetovna crkva, i sahranjeno više oltara.

    Na grobu njegovu leži ploča s ovim zapisom:

    „Selo Jautina. Zde počivajet rab Božji, Živko Dabić, i pogibe u rat turski i srpski. Bjaše prvi momak Gospodara Jakova. I požive 30 leta. Bjaše razuman vesma. I potrudi se brit jego, i iznese stenu na pokrovenije groba brata svojego. Meseca maja 25 dan.“1

    To piše ozgo na ploči, a sa strane, na debljini ploče, urezan je broj 1807, te tako bi se moglo misliti da je Dabić poginuo u ponedeljak, na Sv. Trojice, 25 maja, 1807.

    Ali su Sv. Trojice godine 1807 bile 2 juna, a ne 24 maja; pri tom, te godine, nije ni bilo, u to doba, bojeva na Drini. Nego je sva prilika da je taj boj bio 25 maja 1808, kada su Trojice odista bile 25 maja, i kada je na Drini bilo takvih bojeva, da je sam Karađorđe morao imati posla s Turcima oko Loznice druge pole maja meseca.

    Najviše je za verovanje da je Živkov brat ovu ploču bratu na grob izneo docnije, kada je već bilo prošlo više vremena od dana Živkove smrti. To se, u nekoliko, može misliti i po onim rečma u zapisu: „Pogibe u rat srpski i turski,“ koje pokazuju da je vreme pogibije već bilo prilično odmaklo u prošlost, kad je zapis ovaj u ploču urezivan.

    Lako je, dakle, moglo biti da je rezač pogrešno ukresao godinu 1807 mesto 1808…

    1. Kneževina Srbija, str. 339. ↩︎

  • Ćurčija Đorđe

    Ćurčija Đorđe, rodio se u selu Bosutu, u Sremu; prezime mu je bilo Obradović1, ali se nikad nije zvao drugojače nego ovako kako je zapisano. U Srbiju je prešao još kao dete. Najpre je živeo u Krupnju, kao majstor Ćurčija, od čega mu je i prezime ostalo. Docnije se odmetnuo u hajduke i bio je najslavniji harambaša na svemu onom kraju.

    Kako je čuo da je u Šumadiji buknuo ustanak, odmah je i svoje napade na Turke raširio, i tako se je sastao s Jakovom Nenadovićem koji je s valjevskom nahijom pristupao k Šapcu.

    Na Lazarevu Subotu, 1804, kod manastira Čokešine, pred onaj krvavi boj u kom su ustanici onako stradali i braća Nedići onako junaštvo pokazali, Ćurčija se svadi s Jakovom, pa sa svojim ljudma ode u planinu.

    Malo docnije, Jakov zauzme Šabac i svu šabačku nahiju, pa postavi svoje ljude na skelama i po selima za upravnike.

    Ćurčija se, tada, pomiri s njime, i oba zajedno odu najpre na Vračar — na poziv Karađorđev — a posle, zajedno s ovim, na Požarevac.

    Posle osvojenja Požarevca, kad su delili plen, Ćurčija se zbog nekog đavoljeg noža naljuti i na Jakova i na Karađorđa, pa zapali, sa svojim ljudima, u Mačvu, i tamo otera Jakovljeve ljude, a namesti svoje. Na mitrovačku skelu metne svojega brata Jovana.

    Baš kad je Ćurčija, tako ljutit idući od Beograda, stigao u Šabac, i svoj svileni barjak pobio na srpskom varošištu, udari iz Bosne Bećir-Paša s vojskom da, po ugovoru sa Srbima, dahisku silu skrati. Kad Turci vide kako se vije Ćurčin barjak, onda će jedan starac, uhvativši se za bradu, viknuti:

    — Vala i bila! evo bijela brada a barjaka hajdučkoga ne viđeh do danaske!…

    Rasteravši Jakovljeve ljude i namestivši svoje, Ćurčija ode tući se s Turcima koji su bili jako navalili ispreko Drine, osobito prema Loznici i Jadru. U tom je bio junak svuda, ali ne i srećan svuda; osobito se uzmicalo gde nije bilo njega i njegovoga čvrstoga zapta. Pri svem tom, on je ili pobio ili rasterao sve Turke koji su bili u Krupnju, u Loznici, i u Lešnici. U Šuricama zapalio je Alibegove dvore, pokupio dželep goveda, poslao na Mitrovicu te prodao, i za te novce kupio baruta pa razdao vojsci.

    Najposle se stani u šumi Ranitovači na utoku Jadra u Drinu.

    Među tim Mus-Aga, koji je, po ranijem ugovoru sa Srbima, morao ostaviti Šabac i otići u Bosnu, skupi u Bosni nekoliko dobrih konjanika, prođe neviđen kroz Mačvu, dođe k Šapcu, poseče na bajiru 70 Srba, uđe u šabački grad i, posle kratkoga bavljenja, vrati se na trag u Bosnu. Govorilo se je onda da je samo došao te iskopao svojih sto oka dukata koje je bio zakopao u gradu.

    Jakov opet, kako je čuo šta je Ćurčija uradio od njegovih ljudi, počne mu raditi o glavi. Za to razglasi da je Ćurčija izdao Jadar i Mačvu Turcima za novce. I tako ga, na Vračaru, optuži kod Karađorđa i drugih vojvoda, kao izdajnika, hajduka, i zulumćara, i dobije dopuštenje da ide s vojskom da ga ubije, i onaj kraj umiri i uredi. I da bi to mogao lakše učiniti, i kao svakad da bi imao izgovor da ga nije sam on ubio nego u dogovoru sa svima, krene nešto vojske i iz beogradske nahije.

    Izišavši s ovom vojskom u Mačvu, Jakov nije hteo ništa dirati u one ljude koje je Ćurčija bio ponameštao, nego prođe s mirom u Novo Selo. Tu se ulogori, pa piše u Jadar Ćurčiji da mu dođe na sastanak, da se dogovore kako će unapredak onaj kraj čuvati od Turaka. Ćurčija kad primi to pismo, ne bojeći se niti što sumnjajući, ostavi svoje momke u Jadru pa samo s trojicom (sa Simom iz Cerovca, s Petrom i Nikolom, dvojicom rođene braće iz Badanje) dođe u Novo Selo. Jakov, premda je imao čitavu vojsku a Ćurčija samo tri momka, opet je bio u velikoj brizi, kako će ga pogubiti; jer se bojao da ne opazi, i na novo se ne pohajduči, pa posle ne bi imao mira ni danju ni noću; a kako se god bojao njega tako isto i njegovoga momka Sime Cerovca. Za to ih, kad dođu, primi vrlo lepo, a naredi svoje momke da gledaju da ih ubiju oba u jedno vreme. Kad Ćurčija, posle ručka, legne pod čadorom da spava, Jakovljevci sednu sa Simom na neku kladu, i navale da ga opoje, pa se pritvore da hoće da pazare neke njegove pištolje: a kad on jednima da pištolje da gledaju, drugi ga prevale preko klade, i zakolju kao jagnje. Opazivši to, jedan od one dvojice braće iz Badanje otrči Ćurčiji pod čador pa poviče:

    — Arambaša! Od Boga ne našao! Ubiše Valjevca Simu!

    Ćurčija skoči, i poviče:

    — Kamo moj konj!

    A kad vidi da se već ni do konja doći ne može, spopadne pušku po sredini, pa pobegne preko logora a Valjevci poviču:

    — Aj, more, udrite hajduka!

    Sa svih strana ospu se na nj puške, i odmah ga, tako u bežanju, udari sedamnaest pušaka; onda on potegne pištolj, te iz jedne kolibe rastera ljude, i tu izbaci nekoliko pušaka na one koji su na njega izokola jednako pucali, ali ga rane savladaju, te padne na zemlju, a ljudi sa strane pritrče te ga primlate puškama kijački, i još onako živa svuku ga, i razgrabe mu haljine i oružje. Tu poginu i ona mu dva momka iz Badanje. Kako Ćurčije nestane s ovoga sveta, Jakov odmah pošlje svoje ljude, te ubiju i brata njegova na mitrovačkoj skeli; a druge razašnje po svoj šabačkoj nahiji, te pobiju više od 30 Ćurtinovaca, a ostali se razbegnu i posakrivaju. Jakov namesti opet svoje ljude, kao što su i pre bili i, naplativši dobro svoju poputninu kako od Mačvana što su Turke propustili, tako i od šabačkih Turaka, što su ih primili, vrati se s vojskom k Beogradu.

    U Đorđa Ćurčije bio je pisar potonji slavni Jadranin, Vuk St. Karadžić, koji je većinom ovo i zapisao o svome starešini.

    1. Zastava br. 62, od 1887. ↩︎

  • Ćudina Jakov

    Ćudina Jakov, doktor prava i književnik, rodio se 1820 u varošici Sv. Filipu blizu Zadra, a stari su mu iz Bosne, od Travnika, odakle su, sa 300 kmeta, prešli u Dalmaciju.

    Ćudina se učio u Dalmaciji i u Italiji. On je u poslednje vreme bio beležnik opštinski u Spljetu. Bivao je urednik mnogih listova, i napisao je, koje većih koje manjih, više od stotine publikacija. On je vrlo zaslužan za srpsku knjigu, jer je srpske narodne pesme prepevavao na talijanskom jeziku, te tako ime srpsko širio u prosvećenom svetu. Ponajveća su mu dela: Istorija jugoslovenske književnosti, i Istorija Crne Gore. Umro je 1 marta 1900 u Spljetu.

    Imao je odlikovanja: od Srpskoga Kralja Orden Sv. Save, od Crnogorskog Kneza orden Danilov, a od Ruskog Cara skupoceni prsten.

    Bog da ga prosti! Neka mu je vazda mio spomen među Srbima!

  • Ćeleš Đorđe (Popović)

    Ćeleš Đorđe (Popović), rodio se u Zagorju, u Epiru. U svojoj postojbini Đorđe se je oženio udovicom koja mu je dovela troje pastorčadi. Od to troje dece jedno je bila Agnija koja je docnije udata za Tomu Vučića Perišića, i koju su od milošte zvali Nula.

    Đorđe je došao u Srbiju oko godine 1815, i stupio je službu kod Kneza Miloša. Bio je čovek živ, okretan, vešt Turcima i njihovim običajima, a govorio je osem jezika srpskoga, vrlo dobro turski, grčki, i arnautski.

    Knez Miloš uzme Đorđa za svojega tumača u poslovima koje je imao s beogradskim vezirom i s Turcima uopće.

    Godine 1820 slao ga je i u Carigrad, zajedno s Pajom Sretenovićem iz Lisovića, te su molili Portu da u Srbiju pošalje naročitoga čoveka koji bi iz usta naroda saslušao želje narodne.

    Za to što je Đorđe bio ćelave glave, Knez Miloš ga je po svom običaju prozvao Ćelešem, i više ga je zvao tako nego krštenim imenom.

    Ćeleš je bio čovek vrlo šaljiv, i nekad je svojom šalom mogao za srce ujesti.

    Knez Miloš je po dva tri puta preko godine slao u Beograd veziru brata svoga Jevrema radi rasprave važnijih poslova. Jevrem, kad bi god tako dolazio u Beograd, nikad ne bi dolazio sam, već bi dovodio po nekoliko važnijih knezova, da mu je pratnja jača i važnost veća.

    U drugoj poli godine 1825, sišavši u Beograd, Jevrem bejaše doveo i kneza Vasu Popovića, starešinu nahije požeške. Knez Vasa se je poznavao s nekadašnjim magličkim spahijom Arnautinom Dervišem Bešamićem, koji je tada boravio u Beogradu, i koji je uvek, kad bi Knez Vasa bio u Beogradu, dolazio tu na viđenje i razgovor. Ovaj spahija nije bio sve pameti, nego malko sulud, a uz to prek i brz na boj kao gotovo svi njegovi zemljaci.

    Kod Kneza Vase, u konaku, sastanu se, 1 avgusta 1825 maglički spahija i Đorđe Ćeleš.

    Knez Vasa iziđe poslom iz sobe, a ova dvojica ostanu u sobi.

    Ćeleš, kako ga je Bog dao nestašna podsmevača, pogleda Arnautinu u pojas, i podsmehne mu se pištoljima.

    Arnautin, ni pet ni šest, nego istišti pištoljem te Ćeleša u trbuh, koji odmah padne na patos.

    Knez Vasa, čuvši pucanj, dotrči u sobu, gde zateče Ćeleša u krvi a Bešamića s drugim pištoljem naperenim u njega, ako bi mu prvi bio malo!

    Vasa odmah ščepa i obezoruža Turčina, sveže ga, i pošlje paši.

    Ćeleš je umro posle nekoliko časova. Po naredbi Kineza Miloša telo je njegovo bilo sahranjeno kod beogradske crkve i grob mu je pokriven pločom s ovim zapisom:

    „Ova stena pokriva kosti Georgija Popovića, roždena u Zagorju, u predelu epirskomu, i deset ljet srpskomu Knezu, Gospodaru Milošu Obrenoviću, i narodu srpskomu, i po višoj časti dragomanom u Beogradu srpskom, za vreme vezira Marašli-Ali-Paše i Abdurahima, verno posluživša, ubijena od spahije magličkoga Derviša Bešamića, 1 avgusta 1825 goda, u Beogradu, u dvoru Kneza Miloša, koji mu, za vernu službu, postavi ovu stenu na grobu“.

    Kad je pak srušena stara beogradska crkva i počela se zidati nova, kosti su Ćeleševe prenesene u Topčider, i ukopane kod onamošnje crkve.

    U jednom pismu Gospodaru Vasi Knez Miloš je posle potpisa dodao ovo:

    „Da se u svima glavnijim crkvama požeške nahije čini pomen za 40 dana, uz druge, i pokojnom Đorđu Ćelešu“.

    Ćeleš je bio čovek srednjega rasta, pun, plav, razgovoran, i šaljiv odviše.

    U svojoj postojbini zvao se Papadopulos i Papazoglu, a u Srbiji se potpisivao Đorđe Popović, među tim su ga svi zvali Đorđe Ćeleš.

  • Čvarković Aleksandar

    Čvarković Aleksandar, rodio se u Karlovcima 1815.

    Osnovnu školu, gimnaziju, i bogosloviju svršio je u mestu svojega rođenja, a filosofiju i prava u Požunu.

    Godine 1843 prešao je u Srbiju, i dobio službu profesorsku u gimnaziji najpre u Čačku, posle u Kragujevcu i, najposle, u Beogradu.

    U književnosti od A. Čvarkovića ima:

    1. Nemačka gramatika za učenike gimnazije, u Beogradu, 1854;
    2. Nemačka čitanka sa nemačko-srpskim i srpsko-nemačkim razgovorima, za učenike gimnazije, u Beogradu, 1859; i
    3. Kraljica Hortenzija od Lujize Milbah, prevod s nemačkog, u Beogradu. 1867.

    Posluživši 30 godina u profesuri, Čvarković je po zakonu dobio penziju i živeo je posle u Beogradu, gde ga snađe smrt 11 oktobra 1872 godine.

    Sahranjen je kod Markove crkve u Paliluli.

  • Čupić Stojan

    Čupić Stojan, rodio se u Pivi, u Hercegovini. Njegovo je pravo prezime Dobrilović, a kako se je prozvao Čupić kazaće se malo niže.

    Stojanov deda, očin otac, po imenu Toda, bio je neki starešina u mestu svojega rođenja u Hercegovini. Ne zna se zašto, ali ovaj Toda u jedan put ostavi onamo svoje sinove i svu kuću, pa dođe ovamo u Srbiju, i stani se u Crnobarskom Salašu, koji se onda zvao Ali-Agin Salaš.

    Posle nekoliko godina pomru u Pivi Todini sinovi, a ostanu samo deca njihova. Od nevolje krenu se tada tri Stojanove sestre, Đurđija, Kata, i Stana, povedu Stojana, i dođu u Mačvu u selo Crnobarski Salaš, k dedi svome Todi, koji se tu već bio nastavio. Jedna Stojanova sestra, na ime Stana, uda se onamo preko Drine, u Balatun, u Bosni. Za to su neki mislili da je Stojan rodom odonuda.

    U Salašu se, u ono vreme, desio nekakav učitelj, i sestre dadu Stojana tome učitelju, te tako nauči čitati i pisati.

    Kad je Stojan već bio izišao iz škole, dođe jednom u selo njihovo u goste neki Strahinja Čupić iz sela Salaša Noćajskog. To je bio čovek bogat a bez poroda. Ugledavši Stojana, mladića zdrava, naočita, vredna, okretna a bez baštine, zaište ga od dede mu Tode da ga uzme mešte sina. Toda, razgovorivši se sa svojim unukama, pusti Stojana. Strahinja odvede Stojana kući, provuče ga kroza svoju nogavicu (kao da bi ga bio i rodio), usini ga, i držao ga je posle kao da mu je pao od samoga srca.

    Tako Stojanu Dobriloviću dođe novo prezime Čupić od poočima Strahinje.

    Posle nekolike godine, Strahinja oženi Stojana, da mu baštine da može raditi, a i novaca da može po malo trgovati. Priča se da je Stojan, osem ove pomoći od poočima, i svoje zasluge, troje novce iskopao iz zemlje: jedne je, kažu, našao još dok je bio u dede Tode; druge — ne zna se gde; a treće je izorao orući njivu s nekim Strahinjinim sinovcem Perom.

    Za ovaj poslednji slučaj priča se ovo:

    Jednoga dana Stojan i Pera orali su zajedno. Peri se pridrema, pa ode u hlad i zaspi. Stojan za to vreme izore ćup pun dukata. Da bi iskušao Peru koliko mu je pravi prijatelj, Stojan prospe nekoliko dukata po brazdi pa kad Pera ustane rekne mu da sad opet on sam malo poore, dotle se Stojan odmori i pospava. Pera naiđe u brazdi na dukate, pokupi ih, i sakrije, a Stojanu ne kaže ništa.

    U veče, o večeri, upitaće Stojan:

    — Bogati, Pero, da li li nisi danas u oranju našao štogod?

    — Nisam, Stojane, odgovori Pera.

    — Baš ništa?

    — Ništa za celo!

    — E, moj brate, reče Stojan: — vi’š kako si lukav! Ali neka te! Kakav si ti prema meni, onakav ću biti i ja prema tebi! Ja sam našao ćup dukata, i da si kazao pravo, delio bih ga s tobom, a ovako ne ću.

    Godina 1804 zatekla je Čupića kao marvenoga trgovca već na lepu glasu.

    Prvi put se našao i video s Karađorđem negde u valjevskoj nahiji, kuda je bio otišao da luči svinje. Posle toga sastanka i razgovora, Čupić je odmah počeo skupljati brčnije ljude i s njima zatvarati putove između Bosne i Šapca, a naročito onaj koji je išao pored Save. Malo je vremena prošlo, a on je Turcima zadao takav strah duž Save i Drine, da su ga se bojali kao kakve hale.

    U slavnoj bitci na Mišaru, Čupić se je junački borio protiv turske sile. Po razboju goneći Turke sustigao je kod sela Drenovca, više Šapca, i pogubio čuvenoga Mulu Sarajliju za koga se držalo da „i caru ume suditi“.

    Čupić se je odlikovao i ličnom hrabrošću kao junak, i vojvodskim vrlinama kao upravnik vojske. Osobito se je proslavio u bojevima: na Glavici onamo preko Drine gde je spasao Cancar-Janka; na Klenju; na Bajinoj Bašti, gde je prešao preko Drine na megdan silnome Begu Zumbuliću, i na Crnobarskom Salamu. Ovaj poslednji boj opevao je i slavni Višnjić. Kraj krasne Višnjićeve pesme glasi ovako:

    Otkako je gavran pocrneo
Nije guja zmiju dočekala,
Kao Čupić Mehmed-Kapetana,
U široku polju salaškomu;
Ako li tko verovati ne će,
Neka ide te očima vidi:
Znati će se turska košturnica
Dokle teče sunca i Salaša“.

    S neobične brzine u smišljanju i u izvršivanju svojih misli i s neospornoga junaštva, Čupića je pesma prozvala „Zmaj od Noćaja“. I to ime on je potpunce zasluživao.

    Posle nesrećne bitke na Ravnju, 1813, Čupić je kao i druge vojvode bio prešao u Srem, ali se odonuda posle kratkoga vremena vratio, pa se krio po mačvanskim lugovima dok nije buknuo novi ustanak pod Knezom Milošem 1815. Kako je pak čuo za taj ustanak, Čupić se uputi Knezu Milošu, i nađe se s njim na Valjevu. Pošto Turci iz Valjeva pobegnu, Knez Miloš rekne Čupiću da ide u Mačvu da i nju diže, a on će mu poslati i svojih ljudi u pomoć.

    Među tim je žena Čupićeva živela u selu Divošu u Sremu. Ona je bila u takoj siromaštini da je, tako reći, umirala od gladi a stidila se je prositi. U to vreme nalazio joj se je i pomagao joj koliko je mogao arhimandrit šišatovački znameniti Lukijan Mušicki.

    Stojan dođe u Mačvu, i stane nabavljati barut i sklanjati ljude na ustanak. Ali nekim mačvanskim kmetovima a na ime: Jovanu Laziću i nekom Jeliću iz Petlovače, Jakovu Rosiću i Živi Vračariću iz Badovinaca, Janku Šumanskom iz Crne Bare, i još nekima, nije nikako bilo milo da se opet dižu na Turke, jer su voleli biti na miru, pa makar Turci još sudili. Za to naume da Čupiću dođu glave, pošto su držali da to jedini on buni narod. Poruče tajno u Bosnu Turcima da pređu ovamo kod Badovinaca, a oni će dovesti Stojana te im ga prodati živa. Pošto su to udesili, kažu Čupiću da pristaju na ustanak, ali je, reknu mu, njemu poručio neki Turčin iz Bosne koji mu je i pre uvek nabavljao i dobavljao džebane, da dođe na Prudove da mu nešto kaže.

    Ali-Paša-Maraš s četom Turaka pređe na Prudove, pa se svi posakrivaju u lug. Urečenog dana dođu i kmetovi s Čupićem. Turci, u trenut oka, poiskaču iz zaseda, obezoružaju sve Srbe, a Čupića još i vežu. Kmetovi kad predadu Čupića paši reku ovako:

    — Evo hajduka koji zameće krajinu; više krajine ne će biti!

    Pa su se, posle toga, uhvatili kolo i igrali. Lazić je uz igru brojio ovu poskočicu:

    „Hopa, cupa, Marta!
Suknja ti je kratka!
Udri nogu o nogu!
Neka dođe pod nogu“!

    Čupića su odveli najpre veziru Rušid-Paši koji ga je lepo primio, pa poslao u Zvornik. S početka su ga vodili slobodna na konju, a posle ga okuju i na kolima oteraju te bace u zvorničke kazamate okovana unakrsnim gvožđem.

    Tu je ležao čitav mesec dana, pa ga onda umore i izbace na đubre, a raspuste glas da je umro od kuge.

    Od onih kmetova koji su Čupića predali, Jovan Lazić je ostao među Turcima kao talac za mir, a drugi su se vratila kućama.

    Kad su Srbi osvojili turski šanac na Dublju, 14 jula 1815, onda neki Dimitrije Nogić iz Sovljaka juriši na Lazića i stane ga nožem seći, podvikujući:

    — Hopa, cupa, Marta! itd.

    — Za Boga, Srbi smo, rekne Lazić.

    – Nisi ti Srbin, nego si od Turčina gori, odgovori Nogić: — kad Čupića izdade Turcima!

    Ovaj je Nogić još dvojicu od ovih kmetova pre toga bio posekao u Prnjavoru.

    Čupić je bio rastom visok, u pojasu tanak a plećat, osrednje koštunjav, dugih nasmejanih obraza, velikih smeđih brkova, i primetno dugih prsta na rukama. Bilo mu je oko 50 godina a još nije bio prosedeo. Bio je čovek veoma rečit: govorio je i mnogo i lepo u Beogradu na skupštinama, s toga je jamačno Karađorđe, koji je bio čovek ćutljiv, rekao za Molera i Čupića:

    — Koekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera daću što zatraži!

    Čupić je bio u suđenju pravedan, a sirotinji veliki prijatelj. Nosio je pancir i čeličnu kapu. To je ostalo u kćeri njegove, i sad vele da je u zbirci naše vojne akademije. Jahao je uvek dobre konje, a najvoleo je nekoga izmrka doratasta, koga je zvao „Pejzom“. Za ovoga konja pesma veli:

    „Koji valja kutije dukata.
A Čupića stoji bez dinara,
Jera ga je Čupić zadobio
Od Turčina Pejza Mehmed-Age:
I jaše ga Turkom na sramotu"!

    Neka je Čupiću svetao spomen među potomcima koji će se svakad dičiti „Zmajem od Noćaja“, a bezdušnicima neka plati Bog i istorija!1

    1. O Stojanu Čupiću može se pročitati u Kneževini Srbiji strana 449—456. ↩︎

  • Čupić Nikola

    Čupić Nikola, rodio se je u Šapcu 1836. Ocu njegovom bilo je prezime Kurtović, a mati mu, Vasilija, rođena je kći pokojnoga vojvode Stojana Čupića.

    Nikola je pošao u školu u mestu svojega rođenja 1844. i zvao se u prvo vreme po prezimenu svoga oca, Nikola Kurtović. Docnije je ostavio to prezime, i počeo se zvati prezimenom svoga dede, materina oca — Nikola Čupić.

    Godine 1851 oktobra 8, stupio je u artilerisku školu u Beogradu. Tu školu svršio je s dobrim ocenama i, 6 novembra 1856 postao je potporučnik u vojsci. Godine 1859 novembra 7 postao je poručnik; godine 1861 januara 27 — kapetan druge klase, a septembra 4 godine 1863 — kapetan prve klase.

    Nikola Čupić bio je čovek kome nije bilo lasno naći drugara u svežu jednaka. Mladić crne masti — gotovo garav — svetlih crnih očiju koje svedoče bogat um što prodire skroz onaj predmet koji razmatra; porastom visok, vitak, i vrlo stasit; za dobra zdravlja svoga odveć dičan, ponosit, živ, i okretan, a i kad ga je bolest bila osvojila, opet je ostao tih, miran, ne izgubivši mnogo od svoje ponositosti. Učeći — odlikovao se je retkim darom i pamćenjem, osobito u matematici i u nacrtnoj đeometriji. Svakom teškom zadatku iz tih nauka radovao se je kao kakvoj najvećoj slasti.

    Zabave lake i besplodne nisu mu bile nikakva draž. Najvoleo je igru šaha, koju je igrao s osobitom voljom, s nekom milinom, i većinom s dobrim svršetkom. Pri ovoj zabavi često je govorio:

    — Ne pomaže ovde samo micati figure; tu treba najpre pamet zrelo da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini; u svakoj svojoj figuri valja smatrati po jedan deo svoje vojske, ili bar po jednog svog vojnika, koga ne treba nerazmišljeno gurati napred da gine uzalud.

    Vrlo je voleo jahati, i svakad je držao dobre konje koje je gajio, gledao, i čuvao do najveće nežnosti.

    Dok je bio zdrav, bio je izdašne ruke, osobito prema siromasima; a pošto se obolestio, postao je štedljiviji, i o tom je sam govorio:

    — Bolje je i prištediti za korist svoje otadžbine, ma da se to često i ogovara.

    Vrlo je rado čitao, i u tom je mogao duge časove provoditi. Najvoleo je čitati dela posle kojih ostaje njemu samom mnogo da razmišljava, da pronalazi, i da presuđuje. Čak spiritualizam i materijalizam zanimali su njegovu pamet, i njih je on često upoređivao, i o njima vodio razgovore.

    Bio je častoljubiv preko mere; gotov je bio na sve samo čast da očuva.

    Politiku je smatrao kao nešto što se ne zna u čem je; za to je svakad voleo ma koji rodni rad od zaludničkoga bavljenja politikom.

    Kao Srbin, mrzio je na Turke svom mržnjom svoje bujne duše; čak bi se moglo pomisliti da je nešto od te mržnje nasledio a od svoga dede, jer je odista u to osećanju preticao mnoge i mnoge. Kad god bi što novo i lepo od vojničke spreme nabavio, svakad bi rekao:

    — Ovo će valjati kad se pređe u Bosnu!

    On je konstruisao za pešake top koji je još u projektu; a sklopio je bio i neka kola s malim uglom okretanja, gde je rešio pitanje koje je mnoge vojničke glave toliko morilo.

    Čupić je bolovao od suve bolesti. Tražeći leka, putovao je u razna mesta na jevropskom jugu, pa najposle pređe u Afriku, i stani se u mestu Oranu.

    Pred polazak u Afriku, pisao je u Beograd svom prijatelju današnjemu đeneralu Kosti S. Protiću i, kroz neku sumornu šalu, govorio ovako:

    — Meni ni cela Jevropa ne može da pomogne; za to idem u Afriku; da’ko mi ona što pomogne! Ako i onamo leka ne nađem, i ako vidim da se mreti mora, pohitaću da sa u otadžbinu vratim, da tamo kosti ostavim, i da tuđu zemlju ne gnojim“.

    U poslednjem pismu iz Afrike, na nekoliko dana pre nego što će umreti, piše ovo:

    — Čas je tu; mreti se mora, leka mi nema; moći nemam da se kući vratim, — ah, srpsko sunce, srpska zemljo!… Hitam da učinim raspoloženje s mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bejah srećan da, kao što su moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju sa sabljom u ruci, za što se vazda spremah, ostaviću sve svoje imanje na prosveti celji, te da bar na ovom polju svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke, i da osveti naše Kosovo. Vama amanet da se ovo izvrši. Ah! slatka i draga Srbijo.

    8 januara 1870 u Oranu učinio je pokojni Čupić ovako zaveštanje:

    Pri čistoj svesti i zdravu razumu naređujem: da se s mojim imanjem ovaj raspored i upotrebljenje učini:

    1. Od moga pokretnog imanja izdaće se sestrama moje pokojne tetke, i to: Milki i Ruži po 100 dukata;
    2. Mome stricu da se dade 100 dukata;
    3. Ćeri majora Protića, Zorki, 100 dukata da se izda.

    Sve ostalo pokretno i nepokretno moje imanje da se upotrebi na izdavanje naučnih i moralnih dela.

    Moje nepokretno imanje sastoji se iz jedne novosazidane mehane u Šapcu.

    Pokretno imanje uloženo je kod bečkog društva Pfandliche Gesellschaft, u 8000 forinata, od 1866. Priznanica (knjižica) u mom sanduku.

    G. ministar prosvete odrediće komisiju iz 12 članova koja će rešiti: da li da se kapital odmah upotrebi na navedenu celj, ili da se prihod upotrebljava, a od kapitala da se Fond obrazuje; u kom slučaju i štatute da izradi komisija.

    Zaključenja komisije biće nepromenljiva.

    — Oran, 8 januara 1870, u Africi. N. Čupić, art. kapetan.

    To je sve uradio 8 januara, a 31 toga meseca, po starom kalendaru, izdahnuo je Nikola Čupić i sahranjen je u Oranu.

    Njegovo je zaveštanje već izvršeno. Komisija je određena koja je prečistila stanje fonda, i sastavila Uredbu po kojoj sada Čupićevom zadužbinom upravlja Odbor od 12 članova.

    Glavnica Čupićeva fonda iznosi 72.000 dinara. I u tu se sumu ne sme dirati: ona se ne sme krnjiti. Od interesa pak štampano je dosad 28 knjiga u 28.000 primeraka.

    Ni ovaj Pomenik ne bi možda ugledao sveta bez pomoći Čupićeva fonda.

    Od same Godišnjice Čupićeve dosad je izišlo deset svezaka.

    I tako dva slavna Čupića, ded ni unuk, ostaviše kosti van Srbije koju su toliko ljubili: prvi pade u ruke Turcima, svojim najvećim neprijateljima, i bi umoren smrću nejunačkom; a drugoga otera bolest preko bela sveta te u tuđini ostavi svoje srpske kosti uzdišući za srpskom zemljom, za srpskim suncem!…

    Ali on preko tolikih gora i dolina, preko tolikih zemalja i debelih mora, izdišući pominje „slatku i dragu Srbiju“, i njoj na službu dajs sve što po sebi ostavlja na zemlji!

    Hiljadila se srpska srca s ovakim osećanjima! S ovakvima čas našega oslobođenja i ujedinjenja ne bi bio tako daleko!