Pomenik

Аутор: Milan Đ. Milićević

  • Uzun-Mirko (Apostolović)

    Uzun-Mirko (Apostolović), rodio se u selu Smrdljikovcu, u rudničkoj nahiji, od prilike godine 1782.

    Otac Mirkov, Petar Apostolović, došavši iz Pipera, stanio se je bio u tom selu, u rudničkom Kačeru.

    U Kočinu Krajinu, Mirkov deda Apostol, i otac mu Petar, poginu bijući se uz Austrijance protiv Turaka, a mati njegova, kad se Austrijanci povuku, pređe s Mirkom u Srem da se skloni od Turaka. Povrativši se docnije iz Srema, ona ne ode u Smrdljikovac na starinu, nego se nastani u selu Mislođinu u beogradskoj nahiji.

    Mirko kao šiparac siđe slučajno u Beograd, pa tu stane u Turčina Mehmeda terzije da uči terziski zanat. Izučivši zanat, vezao je Aganliji ćurak od 100 dukata ondašnjih novaca: ali u tom poslu pokvari vid, i u malo ne oslepi sa svim. Od te bolesti izvidao ga je bez pare i dinara, samo za savet, neki Hadži-Kariman.

    U terzije Mehmeda, Mirkova majstora, bile su dve kćeri, mlade i lepe. Mehmed ponudi Mirka da se poturči, pa da mu da jednu kćer i veliki deo svoga imanja. Mirko ne htedne menjati svoje vere, i Turčin ga ostavi na miru.

    U proleće godine 1804, Srbi ustanici već su se počeli tući s Turcima, i glas o njihovim bojevima prodirao je čak i u ardije majstora Mehmeda terzije u Beogradu.

    Jednoga sveca, kada se nije radilo, Mirko je, sedeći kraj prozora hartijom zalepljenih, mislio kako bi se izmakao iz Beograda, i uskočno među ustanike. Pa tek od zaludnice stane prstima lupkati u hartiju na prozoru kao što se lupa u doboš. Vrata sobnja bila su mu zatvorena. On je u sobi bio sam. Na jedan mah neko lupne na vrata i vikne turski:

    — Ač kapi (otvori vrata)!

    — Ničim ačajim (za što da otvorim)? Odgovori Mirko.

    — Otvori!

    — Ne ću!

    — Otvori!

    — Ne ću!

    U to dođe i Mirkov majstor, Mehmed, i upita šta je to!

    Turčin, sused, koji je lupao Mirku da otvori, rekne:

    — Ovaj tvoj đaur dobuje u pendžere i zove u hajduke!…

    Mehmed se sad toliko rasrdi da Mirka odmah obori u falage, i udari mu 90 pruta po tabanima!

    Od toga boja bolovao je tri meseca; i za to vreme sve jednako je vrebao priliku da uteče iz Beograda.

    Momci pašini gonili su svaki dan iz grada kamile pa pašu izvan šanca koji je bio oko varoši. Mirko, jednoga dana, uđe među kamilare i kamile te tako, s tom gungulom, prođe kroz kapiju, a straža ga ne opazi. Kad odmakne od varoši, ostavi i kamile i kamilare, pa zapne među ustanike, i to pravce u Glibovac Stanoju Glavašu, uz koga su bili mahom bećari, goli sinovi.

    Prvu ranu dobio je Mirko na Karanovcu 1805: kad su Srbi napadali na turski šanac, Mirka zgodi olovo u glavu više čela s leve strane.

    Drugu, mnogo slabiju ranu, dobio je na Smederevu.

    Treću mu je zadala jedna greda koju je na njega svalio turski top, 29 septembra 1806, u opsadi Beograda.

    Za juriš na varoš Beograd, u oči Sv. Andreje 1806, odabere Bimbaša Konda 90 bećara, s kojima je hteo da osvoji Sava-Kapiju (koju Turci zovu Banjalučka Kapija). U ovim bećarima bio je i Mirko, i to jedan baš od one petorice koji su s Kondom izvršili to junačko delo.

    U oči Sv. Andreje 1806, 90 bećara boji su pristali da s Kondom provale tu kapiju, spremali su se ranije za taj junački posao. Mnogi su se to veče pobratimili zaklinjući se jedan drugome da drug druga ne ostavi u nevolji, neki su čistili oružje, neki su prilegali da malko prospavaju, a mnogima san na oči nije ni sletao!

    Dođe zapovest da se polazi: niko da ne govori, niko da ne kašlje, da ne lupa. Konda je išao napred, Mirko za njim, pa Petar Sremac, Nikola Stambolija, neki Karlovalija, i još dvojica. Osem pomrčine od noći još je bila i magla pala. Na prvom stanku, vide se da je od 90 ostalo samo 25; ali ovi idu odvažno.

    Prođu turski han onde gde je sada zgrada carinska. Na puškarnice tome hanu Konda je naredio da se prislanjaju s polja ciglje, te tako da prođu bez štete: i odista prođu.

    Konda se prvi popne na palisad; prihvati Mirka, i pomogne mu da se popne i on. Sad pođe na kapiju da je otvori. Petar Sremac nosio je sekiru da obije katanac.

    Stražar ih oseti, i upita:

    — Ko je? Pa zamane nožem. Mirko uhvati rukom za nož, te se obrani ali opali pištolj. To učini uzbunu. U tom Konda ne puca nego samo nožem probada i seče, a Petar sa sekirom dospe te obiju katanac i viknu svojima:

    — Hajdete, braćo, kapija je naša!

    Tako se tu, posle dosta krvi, Srbi ukrcaju unutra, a Turci koji ne izginu, pobegnu ka gradu. Konda je tu dobio četiri teške rane. Mirko je dobro prošao, i čak je dospeo da svoga majstora Mehmeda zakloni od vojnika, poda mu da dukat za ukop žene, koja mu je baš tada bila umrla.

    Posle osvojenja Beograda, Mirko se borio na Drini, bio je i na Deligradu, i tu je ranjen. Osem toga bio je u bojevima na Užicu, na Lešnici, na Kamenici 1809, i na Jasici 1810.

    Godine 1813, ranjen kroz kuk, prešao je i Mirko u Austriju, i otišao u Beč te se lečio.

    Mirko je dospeo da se bije s Turcima i u drugom ustanku, pod Knezom Milošem. Tada je bio u bojevima na Liparu, na Čačku, i na Dublju.

    Pošto se umiri, Mirko kupi u Beogradu kuću, i nastani se da živi tu. Ali su ga Turci toliko uznemirivali da je, najposle, prodao kuću i otišao na Kolubaru kod Obrenovca da drži mehanu.

    U to vreme u Ostružnici je bio pop Marko Doljančević, veliki neprijatelj turski.

    Turci su dosadili Knezu Milošu tužbama na ovoga Popa Marka i na Uzun-Mirka.

    — Vala i bila, od ova dva čoveka Turčin živ ne može proći onim putem, govorili su oni: — Što papaz propusti pa Ostružnici, to Uzun sačeka na Kolubari; a što Uzun propusti na Kolubari, to papaz sačeka i potuče na Ostružnici!

    S ovakih tužaba Knez Miloš je zvao Mirka nekoliko puta u Kragujevac na odgovor, i svagda ga je otpuštao s darom od 50 do 60 mamudija.

    Najposle Knez Miloš ga postavi za carinika na Višnjici, gde je ostao do godine 1842 a tada, pri promeni vlade, osta bez službe.

    Više puta molio se već iznemogli starac Uzun-Mirko Knezu da mu se da kakva penzija, ali mu se to nije odmah dalo. Čak su ga jednom, pričaše sam on, u savetu zapitali:

    — Kamo ti dokumenti o službi!

    — Moji su dokumenti mojih 7 rana, odgovori Mirko, i počne se svlačiti da rane pokaže savetnicima, ali ga oni ustave, i odrede mu 140 talira penzije.

    Ta mu je penzija docnije povišena na 300 talira.

    Knez Mihailo dao je Mirku svoju fotografsku sliku na kojoj je svojom rukom napisao: „Junaku Uzun-Mirku za spomen. Na Cveti, 1865 marta 28, — M. M. Obrenović“.

    O pedesetogodišnjici, 21 maja 1865, Knez Mihailo mu je, svojom rukom, pridenuo takovski krst. A knez crnogorski poslao mu je zlatnu medalju Obilićevu.

    Uzun-Mirko je bio vrlo visoka rasta; za to je i prozvan uzun, što turski znači visok. Za mladih svojim godina, osobito kad je vojevao, odevao se je bogato i vrlo živopisno. To se odelo u nekoliko vidi i na njegovoj slici koja se nahodi u narodnom muzeju, u Beogradu.

    Uzun-Mirko je preminuo 20 novembra 1868 godine, i ukopan je kod crkve Sv. Marka u Paliluli.

  • Urovičanin Petar

    Urovičanin Petar, glavni tobdžija Veljkov, rodio se u selu Urovici, blizu Brze Palanke.

    Jednom o Spasovu dne, kad slavi negotinska crkva, na ručku su bili Hajduk-Veljko i ruski đeneral kome je stan bio na Prahovu.

    Kad su pili zdravice, Veljkovi su vojnici pucali iz pušaka. Onda će ruski đeneral upitati:

    — Zar nemate topova nego pucate iz pušaka?

    Veljko, malo da se pohvali, odgovori ovako:

    — Imam i topova, imam i tobdžija boljih no ti, gospodine đenerale, ali mi je ogodno džebane, pa štedim…

    Đeneral onda zapovedi da dovuku njegova dva topa k crkvi, i rekne:

    — Evo dva topa i dosta džebane! Naredi da jedan pune tvoje tobdžije a drugi će puniti moje: da vidimo koji brže rade.

    Veljko bi se sad pokajao, ali đeneral hoćaše da vidi koje su tobdžije bolje?

    Kad namestiše topove i javiše đeneralu, on se okrete Veljku i upita:

    — Kamo tvoje tobdžije?

    Veljko dozva: Petra Urovičanina, Martina iz Negotina, i Džurku iz Malajnice.

    Sva trojica behu u belim suknenim haljinama, opasani sidžimkama preko haljina.

    — Eto mužiki a ne soldati! podrugljivo reče đeneral.

    — Drugih nemam, odgovori Veljko, slegnuvši ramenima.

    Đeneral uze s astala jednu kalajliju, i u nju sruči ravno deset dukata rekavši:

    — Stavi i ti, Veljko, toliko!

    I Veljko sasu 10 dukata u kalajliju.

    — Koje tobdžije, u tri maha, izbace top pre, neka nose ove novce! viknu đeneral.

    Sad dozvaše tobdžije i ruske i Veljkove, i sam đeneral kaza im šta je opklada.

    — Ne osramotite cara, mene, i sebe! završi on, gledeći Rusima u oči!

    Veljko pak, okrenuvši se Petru, Martinu, i Džurki, reče:

    — Ako me danas osramotite, bolje u Turke bežite; mene više ne čekajte!

    Tobdžije se namestiše oko topova i počeše svoj rad.

    Prvi top ispališe tako u jedan mah, da bi čovek rekao jedan je top pukao a ne dva!

    Drugi ispališe tako da su se mogla raspoznati dva pucnja.

    Treći Veljkove tobdžije ispališe, i počeše čistiti ga, pa tek tada puče top ruski.

    Đeneralu bi vrlo krivo, pa svoje tobdžije posla u zatvor; a Petra, Martina, i Džurku dozva i u njihove šubare izruči im novce od opklade.

    — Pite! I nek vam je na zdravlje! reče on.

    Veljko pak dodade im vlaški:

    — Te pare podelite s ruskim tobdžijama; oni će nama sutra trebati!

    Tobdžija Petar Urovičanin naročito se je odlikovao na Kobišnici i u Negotinu, gde je od silne vatre izgubio jedno oko. I sve te nesreće on je preživeo, pa ga je kao starca oko godine 1866, kod njegove kuće, ubio đeram od bunara!!…

  • Urošević Ranko

    Urošević Ranko, iz Ostružnice, koji je mogao Savu gde se god hoće stojećki preplivati.

    Kad su se Srbi 1804 digli na Turke i, ne imajući baruta, došli u Ostružnicu da traže iz one strane te robe, taj je Ranko preplivao Savu, otišao u Zemun k Milošu Uroševiću, i pozvao ga da dođe na Ostružnicu, ponesavši malo baruta!

    Urošević je došao, i doneo baruta u velikoj čuturi, u kojoj su austriski latovi mislili da je vino.

    Ranko je, posle, poginuo u Resavi.

  • Ugričić Jevtimije

    Ugričić Jevtimije, rodio se u Smederevu godine 1800 od oca Pavla i matere Stevane.

    Ded Jevtimijev, Marko, doselio se je iz Like u selo Surduk u Sremu. Tu je rodio sina Pavla, i oženio ga 1790 godine. Ovaj je Pavle, posle, prešao u Smederevo i postao najpre učitelj, za tim sveštenik i, najposle, prota smederevski, a preminuo je 1837.1

    Jevtimije Ugričić svršio je osnovnu školu u Smederevu, gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Pešti, a bogosloviju opet u Karlovcima.

    U Srbiju se vratio u jesen 1824 godine, i zamolio se Knezu Milošu za službu. Knez ga postavi za pisara onoj Konzistoriji u Kragujevcu kojom je upravljao arhimandrit Melentije Pavlović, i protiv koje su ondašnje vladike protestovale. U toj dužnosti ostao je Jevtimije do leta 1825, kada je postao pisar kod mitropolita Agatangela, a pošto ovaj ode u Carigrad za patrijarha, Ugričić je ostao i dalje pisar pri mitropolitu Ćirilu do kraja godine 1826, kade je Ćirilo umro.

    Godine 1827, Ugričić je poslan u Brusnicu za pisara Gospodaru Jovanu Obrenoviću. Iz Brusnice je uzet opet za pisara u kancelariju Kneza Miloša, gde je služio do početka godine 1834.

    Godine 1834 marta 31, postavljen je za sekretara velikom serdaru podunavskom Joksi Milosavljeviću u Požarevcu.

    Godine 1835 februara 25, postao je aktuar smederevskog okružnog suda; docnije, 25 marta te godine, postao je predsednik istoga suda, a 23 maja te godine preimenovan je od predsednika za ispravnika, jer su tada i sud i politička uprava ujedno nazvani „ispravničestvo“.

    Godine 1838 februara 1 postavljen je za člana u rudničkom magistratu, pa je otuda 1839 marta 16 vraćen za pomoćnika smederevskom načelniku.

    Godine 1840 septembra 14, postavljen je za načelnika promišljenosti u popečiteljstvu financije.

    Godine 1842 dekembra 28, postao je član apelacionom sudu, a godine 1846 dekembra 31 predsednik istom sudu.

    Godine 1855 februara 10, postavljen je za člana vrhovnom sudu, docnije je bio potpredsednik pa i predsednik tome najvećem sudu.

    Godine 1858, pri promeni dinastije u Srbiji, Jevta Ugričić bio je najpre član privremene vlade, a docnije, kad Knez Miloš tu vladu telegrafom razreši, i postavi Stevču Mihailovića za svoga mestozastupnika, Ugričić je označen kao pomoćnik mestozastupniku Stevči.

    Godine 1859 januara 28, postavio ga je Knez Miloš za popečitelja pravde i prosvete, a te iste godine 27 septembra, vratio ga je na staro mesto u kasacioni sud.

    Godine 1861 oktobra 14, postavljen je za člana državnom savetu u kom je zvanju ostao do 29 juna 1869, kada je penzionovan.

    Iza toga živeo je u svojoj kući u Beogradu, gde je i preminuo 14 oktobra 1886, i sahranjen je kod crkve Sv. Marka u Paliluli.

    Ugričić je imao od vladalaca ove znake odlikovanja:

    Od Nj. V. Kralja Milana orden Beloga Orla, i od sultana Nišan iftihar.

    Ugričić bio je srednjega rasta, uvek dobra zdravlja, življenja smerna, a naravi tihe.

    Osem srpskog jezika, znao je nemački i latinski.

    U suđenju je bio pravedan ma čija parnica bila.

    U privatnom životu bio je smotren i, osobito u starost, više osamljen. U mladosti je rado lovio, i odevao se ukusno po turskom običaju, za to ga je Knez Miloš u šali zvao: Efendija, i po nekad: Ćevap-Efendija.

    Pokojni Čiča Srećko, koji se mnogo parničio oko svoje vodenice, kad bi izgubio parnicu u velikom sudu, rekao bi:

    — More, ljudi, ne zna Ugrica što je vodenica!

    A kad bi dobio, obrnuo bi izreku:

    — Bez Ugrice nema pravedne presudice!

    1. Knez Miloš je, 1 januara 1836, dao u novine ovaku objavu: „Budući da neki između činovnika srpskih, inače sposobni i čestni ljudi promenili su svoja sopstvena prezimena, i uzeli druga, misleći da se tim kao uveličavaju, i veću sebi čest zadobivaju: to da bi ih opomenuli na mudrost, i pravilno upotreblenije prezimena svojih, objavljujemo ih ovde, kao:
      „Jevtimije Ugričić nije se od starina Ugričić zvao, već uzeo je to prezime od Ugrice vojvode, koji njemu nije bio ni rod ni pomozi Bog. On treba da se zove po ocu, koji je Prota, i ime mu je Pavle, dakle Protopopović ili Pavlović“. Dalje se pominju još Dimitrije Tirol i Jakov Jakšić. ↩︎

  • Tucaković Petar

    Tucaković Petar, rodio se godine 1792 u selu Vučjaku, blizu sela Gleđice, poj planinom Golijom, u nahiji užičkoj.

    Treće godine od rođenja, Petra roditelji prenesu iz Vučjaka u selo Čestin, u Gruži, i tu se nastane.

    Petar je, dakle, odrastao u selu Čestinu, u glasovitoj Gruži.

    Prvi put se Petar Tucaković javlja na narodnom poslu u vreme Hadžiprodanove bune, kada je u Gruži razvio barjak i udario u talambase!

    Kao što je poznato, Hadžiprodanova je buna vrlo brzo ugušena, i Ćaja-Paša, s rudničkim knezom Milošem, vraćajući se od Čačka, dođe u Knić. Tu Miloš prizove k sebi Tucakovića, Vučića, i Paštrmca, koji su zajedno bili ustali na oružje, i stane im govoriti da se predadu, pošto u taj mah nije bilo ni malo prilike da se turskoj sili može što učiniti. Vučić i Paštrmac poslušaju Miloša, ostave oružje, i odu kućama da sede s mirom do boljih prilika. Tucaković pak, ne hoteći se predavati, a ne mogući sam borbe nastavljati, štukne nekud u goru, da ni njegova kuća dugo nije ništa znala za njega.

    U novom Miloševom ustanku 1815, Tucaković je svojski radio protiv Turaka zajedno s pređašnjim svojim drugovima.

    Godine 1828 januara 20, postavio ga je Knez Miloš za buljubašu svojih momaka koji su se zvali Kapadahije.

    Godine 1830 januara 27, postao je Gruži kapetan, posle Vučića.

    Godine 1837 jula 27, postao je pukovnik u stajaćoj vojsci, s 1000 talira plaće.

    Te iste godine septembra 29, postavio ga je Knez Miloš za člana upravnoga saveta; a kad je došao sultanski ustav, Tucaković je, 14 februara 1839, postao član zemaljskog saveta.

    U proleće godine 1839, kad se ono u Beogradu Knez Miloš lomio ili da vlada po ustavu, ili da ostavi presto sinu svom Milanu, na jedan mah pobuni se kragujevački garnizon, poveže sve svoje oficire, i krene se s njima u Beograd „da traži Kneza Miloša.“ Među tim oficirima došao je vezan blizu do Trešnje i Petar Tucaković. Tu nekako šmugne u čestu, odreši se, i pobegne u Beograd, a vojnike koji su Tucakovića vezana vodili, na Trešnji sretne Vučić, te ih obezoruža i raspusti kućama.

    Po odlasku iz Srbije Kneza Miloša, Tucaković je ostao bez službe. I od toga doba živeo je, kao privatan čovek, kod svoje kuće.

    Petar Tucaković i Toma Vučić, i ako se u politici nisu slagali, živeli su kao dva verna prijatelja, kao dva brata.

    Jednom je Tucaković bio odskočio u goru, i ni na poziv Kneza Miloša nije hteo doći.

    — Samo ću doći, ako mi Vučić poruči da dođem, rekao je onom koji ga je zvao da se preda. I odista, na Vučićev poziv, došao je u Kragujevac pre onih koji su mu poziv odneli.

    Ima u životu narodnom bez broja prilika u kojima bi naši stari mogli biti nama danas divni učitelji!

    Petar Tucaković je umro u Kragujevcu 9 avgusta 1857 i sahranjen je u selu Čestinu, kod crkve kamenačke, u grobnici svoje porodice.

  • Trifković Kosta

    Trifković Kosta, rodio se u Novom Sadu 20 oktobra 1843.

    Gimnaziju je učio u mestu rođenja, u Vinkovcima, i u Pešti. Želja ga je vukla na more, s toga izuči pomorsku školu na Rijeci, i godinu dana na jednom trgovačkom brodu plovio je po Levantu i po Crnom Moru.

    Ali mu se poremeti zdravlje, te ostavi more pa, dovršivši gimnaziju, ode slušati prava u Požunu, Debrecinu, i u Košicama.

    Po svršetku pravnih nauka, vidimo ga 1872 u Novom Sadu kao varoškoga pravozastupnika.

    Na skoro ga napadne teška bolezana sušica, kojoj je tražio leka i u ubavoj Fruškoj Gori, i u zdravu Išlu, i u divnome Neapolju, pa sve uzalud: 19 februara 1875 Trifković je preminuo u mestu gde se i rodio.

    Trifković se u književnosti srpskoj javio 1870.

    Radio je za pozorište. Ovo su imena njegovih spisa:

    1. Milo za drago (prerađeno), 1870;
    2. Francusko-pruski rat, 1870;
    3. Pola vina pola vode, 1870;
    4. Mladost Dositija Obradovića, slika iz života, 1871;
    5. Čestitam, 1871;
    6. Na Badnji dan, 1871;
    7. Školski nadzornik, 1871;
    8. Tera opoziciju, 1871;
    9. Mila (prerađeno), 1872;
    10. Izbiračica, 1872;
    11. Ni brigeša (prerađeno). 1872;
    12. Ljubavno pismo, 1873;

    Osem ovoga, ostalo mu je još nešto u rukopisu a nešto i nedovršeno.

  • Trandafilovica Marija

    Trandafilovica Marija, rodila se u Novom Sadu, 1814.

    Udala se je za Jovana Trandafila, vešta trgovca koji je bio podreklom iz Makedonije.

    Marija je svom čoveku donela ogroman miraz a on, radeći i štedeći zajedno s njom, to je imanje jako uvećao.

    Jovan i Marija imali su samo dvoje dece, sina Kostu i ćerku Sofiju, pa su im oboje umrli u ranoj mladosti svojoj.

    Jovan i Marija opravili su o svom trošku Nikolajevsku crkvu u Novom Sadu, koja je u madžarsku bunu bila gotovo sa svim srušena.

    Jovan i Marija, radeći zajedno a nemajući poroda, načine zajednički raspored sa svojim imanjem za slučaj smrti svoje.

    Sve što su imali, tim su rasporedom namenili na pobožne, prosvetne, i dobrotvorne potrebe svojega naroda.

    Jovan Trandafilo umre 1862, i bude sahranjen u Sv. Nikolajevskoj crkvi, u N. Sadu.

    Marija, ostavši udovica, produžila je pomagati sirotinji, siromašnim đacima, i crkvama i bolnicama.

    Marija je preminula 14 oktobra 1883 godine u Novom Sadu, i sahranjena je vrlo svečano u Sv. Nikolajevskoj crkvi, pored muža svoga.

    Sve svoje imanje, koje iznosi pa 1,400.000 dinara, odredila je ova plemenita srpkinja na pomaganje dobrih a siromašnih đaka u novosadskoj gimnaziji, na bolnice u Novom Sadu i Oseku, na crkve, na siročad, i na udaju siromašnih devojaka!

    Svom tom ogromnom zadužbinom rukuje Matica Srpska. A ako bi ona prestala, ili bi se kud preselila, uprava zadužbinskoga imanja preći će na pravoslavnu crkvenu opštinu novosadsku.

    Slava ovakoj srpkinji, dobrotvorki naroda svojega!

    „Ko pomaže sirotinji, daje u zajam Bogu, a Bog će jamačno svoj dug s interesom platiti“!

  • Topalović Petar

    Topalović Petar, rodio se u selu Kusatku, u nahiji smederevskoj, 1774.

    Mati Petrova, ostavši udovica po smrti njegova oca, preudala se je u selo Gornje Grbice, u nahiji kragujevačkoj, za siromatnoga seljaka Jovana Topalovića, i sina Petra od 4 godine odvela u taj drugi dom. Tu je Petar odrastao, i primio prezime svoga očuha, a njegovo očino prezime i ne zna se. Zna se samo da mu je Miloje Đak bio brat od rođenoga ujaka.

    Kao pastorak u siromašna očuha, Petar je bio vrlo siromah, ali se je odlikovao vrednoćom i bistrinom u svakom poslu. Ondašnji trgovac iz Čumića, Radoje, otac Miloja Božića, uzme Petra da mu kao kalauz luči svinje. Tu se je i izveštio u trgovačkom poslu, i zaslužio lepu paru.

    Posle je radio s nekim Jankom, trgovčićem iz Grbica, koji je bio rodom iz Turske.

    Ovoga Janka Petar je okumio kad se je ženio; i on mu je, docnije, krstio prvo dete — Vidu.

    Posle nekog vremena, Janka pozove rodbina na valajet. A on, polazeći, da Petru 100 dukata (dukat je išao 7 groša) s amanetom, da mu ih vrati ako dođe s vilajeta, a ako ne dođe — da ostanu Božji i njegovi. Ali za to da Petar, pored svoje slave, uzme i Jankovu, Sv. Iliju, te da mu se slava ne ugasi!

    Janko se nije vratio s vilajeta, i Petru su ostali novci, te se je lepo njima spomogao, a za to je, pored svoga Sv. Đorđa, preslavljao svake godine i Jankova Sv. Iliju.

    To je bio početak Topalovićevoj tekovini koja je, docnije, postala neobično velika.

    Za doba Karađorđeva, Petar Topalović se ne pominje nigde kao starešina.

    Kad je prvi put kroz Gružu proleteo glas o takovskom ustanku 1815, Knez Teodosije iz Knića, koji je bio izgubio kneštvo, pa žudeo da ga dobije, odmah otrči u Kragujevac, i kaže muselimu da sad sam Miloš diže narod na Turke.

    Muselim, čuvši to, zadrži Teodosija pri sebi, a pošlje ljude da mu dođu knežinski knezovi, božem na razgovor, a on je samo hteo domamiti ih u svoje ruke kao taoce.

    Knez Đuka iz Jagnjila prevari se i dođe; dođe i jasenički knez Šarga, te Turci njih oba zadrže. Ali knez gružanski, Jovan Dimitrijević Dobrača, ne samo što ne ode muselimu, nego digne svoje ljude, i stane se primicati Kragujevcu da se bije s Turcima.

    Uz gružane dignu se na oružje i lepeničani i, kako je njihov starešina, Knez Đuka, bio u turskim rukama, i oni bezglavni: tako izberu Gazda-Petra Topalovića iz Grbica za svoga kneza i vođa. .

    Tako je Topalović postao glava i vođ lepeničanima u početku 1815.

    Dok je trajao rat, Topalović se je borio svojski, i lepeničane vodio mudro. Pošto se je umirilo, postavio ga je Knez Miloš za kneza gružanskoj knežini. Ali je Petar više trgovao, nego što je upravljao knežinom. Imajući od Kneza Miloša i poverenja i novaca da trguje i za se i za njega, Topalović je lučio brave gde god ih je našao dobrih, pa ma oni bili i pod kaparom drugih trgovaca, i plaćao je za njih koliko je sam hteo a ne koliko je gazda tražio.

    Na taj način, stekao je ogromno imanje na selu i u Kragujevcu, a novaca je imao da ni sam nije znao koliko. Ali za to, kad je buknula buna 1825, Miloje Đak, ma da je Petru bio brat od ujaka, žurio je tražio svoga brata da mu plati „što trgovcima uzima svinje ispod kapare“!…

    Pred što će se razboleti na smrt, imao je Topalović u Dubravici na hrani 6000 svinja. Tu se je razboleo, pa su ga bona doneli u Kragujevac, gde je umro 5 marta 1832 godine, i sahranjen je u Manastiru Drači.

    Na grobnoj ploči njegovoj ima ovaj zapis:

    „Petru Topaloviću, trgovcu i žitelju kragujevačkomu, dražajšem svom roditelju, u Grbicama1, nahije kragujevačke rođenomu, poživivšemu 58 godina, a 8 marta 1832 u Kragujevcu umršemu, za znak sinovlje ljubavi, i večnog vospominanija, položi ovaj spomenik 1833 blagodarni sin njegov Milosav“.

    Topalović je bio srednjega rasta, pun i krupan, velikih plavih brkova, plave kose, a na temenu ćelav; očiju je bio plavih. Bio je čovek vrlo ljut, i preko mere oštar prema mlađima. Hvale ga da je bilo odličan jahač.

    Posle smrti Topalovićeve, Knez Miloš je zapovedio, te su sve hartije i novci njegovi odneseni u knežev dvor. Muku je imao Avram Silistar i druge kneževe sluge dokle su silno Topalovićeve novce preneli u dvor Knezu Milošu.

    Od tih novaca je, posle, Knez Miloš dao u državnu kasu 3000 dukata „za spomen Topalovića Petra“!

    Još kao dete, Petar je imao običaj, kad god hoće da sedne, prostirati što poda se; pa ako ništa drugo nema, on je strъo svoj gunjić. Kad ga je majka upitala za što prostire gunjić kad se nema čim pokriti, odgovorio joj je:

    — Ja volim prostrto nego pokriveno!

    Kći Petra Topalovića, Leposava, bila je za Đorđem Protićem, bivšim docnije predstavnikom Kneza Mihaila.

    I kad je ovaj Đorđe Protić izvukao 50 batina po zapovesti Kneza Miloša, izvukao ih je po tužbi ovoga svoga tasta; a zašto je to bilo, dosta je što je kazano na jednom mestu. Ko hoće i to da zna, neka nađe biografiju Protića Đorđa.

    1. Ovo je pogrešno; napred je kazano gde je rođen. ↩︎

  • Tomić Vasa

    Tomić Vasa, rodio se u Kniću, u Gruži. On je rođeni brat Blagoju Tomiću.

    Nahodeći se s Gružanima na levoj strani Morave prema Čačku 1815, baš kad je Ibšir-Ćaja-Paša, nagoneći Turke da brode Moravu te da udaraju na Ljubić, i sam nagazio na vodu, i s golom sabljom u ruci pretio nesmelicama da će ih iseći ako ne smednu nagaziti na Maticu, Vasa ga pozna, opali pušku, i u času Ćajina ruka klone, sablja mu ispadne, i za tim se i on skljusi u Moravu!…

    Smrt ovoga paše pomela je Turke a osokolila Srbe. Od toga časa pobeda je bila svakad na srpskoj strani!

    Posle rata, Vasa je dobio od Kneza Miloša pismo, kojim je njega i sve njegove oslobodio od svih dažbina državnih i opštinskih.

    Docnije, Vasa ostavi Knić, i preseli se u selo Konjsku (današnji Mihailovac) u smederevskom okrugu, i tu je umro 7 novembra 1835 godine.

    Puška, kojom je Vasa Tomić ubio Ćaja-Pašu, nalazi se danas u narodnom muzeju, u Beogradu.

    Godine 1865, kad je slavljena pedesetogodišnjica od ustanka 1815, Knez Mihailo je, svojim pismom od 23 maja 1865, br. 3896, uputio sinu Vasinom Đoki Tomiću, srebrnu medalju spomenicu, kao nasledniku Vase Tomića.

  • Tomić Milić

    Tomić Milić, knez ražanjski, rodio se u selu Dečanima, u Staroj Srbiji, oko 1740 godine.

    Pobegavši od zla turskog, otac Milićev Toma, dođe u selo Stalać ispod Kruševca, od prilike 1750.

    Milić je u Stalaću kruševačkom odrastao i oženio se, a kad mu žena umre, preseli se u selo Ćićevac ušavši u kuću nekoj bogatoj udovici Stanki.

    U Stanke je zatekao sina Stevana, a s njom je posle rodio druga dva sina: Stojana 1783, i Dmitra 1787.

    Milić je bio čovek pametan i okretan, a ušavši u kuću bogatoj udovici, skoro je izišao na glas u svoj okolini.

    Za Kočine Krajine, Milić je pokazao i koliko mari i koliko može da uradi za narodnu stvar.

    Kad se taj rat svrši, i Turci opet ovladaju zemljom, Milić je, od Srba izabran i od Turaka odobren, postao knez nahiji ražanjskoj.

    Kad je srpski ustanak od 1804 zahvatio i nahiju ražanjsku, Milić je ušao među borce, zajedno s pastorkom svojim Stevanom, i sinovima Stojanom i Dmitrom.

    Stevan je poginuo na Kamenici 1809, a Stojan i Dmitar ostali su, da se i dalje bore, kao i otac im Knez Milić.

    Stojana je Milić oženio i zapopio, ali je ovaj i pod popovskim čitakinjom više vojevao nego popovao.

    Godine 1812 Milić Tomić, kao knez ražanjski, poslan je u Carigrad zajedno sa Stevanom Jevtićem i Ivom Protićem da ugovaraju s Turcima mir.1

    U Ćićevcu i okolini priča se da je Knez Milić dva puta po narodnom poslu išao u Carigrad.

    Godine 1813 Milić, sa svojim sinovima, nije hteo bežati nikud, nego dočeka Turke, koji odmah uhvate njega i oba mu sina pa ih sve, s mnogim narodom, izvedu na brdo Mečku između Jovanovca i Ražnja, i tu nabiju na kolje i Milića i sina mu Dmitra.

    Neki duševni Srbi skinuli su telesa njihova s kolja i ukopali ih više oltara crkve Svetoga Romana.

    Knez Malić je živeo 73 godine. On je nosio zelenu dolamu, pripasivao silaje i oružje, imao je dugu kosu spletenu u pletenicu; brada mu je bila velika, gusta, u mladosti crna a pod starost bela.

    1. Protokol Karađorđev, br. 890. ↩︎