Batalaka (Lazar Arsenijević) rodio se u selu Bukoviku, godine 1793.
Učio se u Jugovićevoj školi u Beogradu, i tada mu ono Milutinović dovikuje:
„Oj Lazare Arsenijeviću!
Stepenita slova i mišljenja!“1
Godine 1813, kad je Srbija propala, prešao je s drugima u Nemačku i Batalaka, i neko vreme boravio je u Novom Sadu. Docnije je otišao u Rusiju, i onamo je, u varoši Kišenevu, učio decu bogatijih srpskih begunaca, i tako je živeo.
Dolazeći u kuću vojvode Jakova Nenadovića, da mu uči kćer, Batalaka se pozna s devojkom Stanom, iz sela Jagnjila, u kragujevačkom okrugu, koja je bila u toj kući, kod svoje tetke, G-đe Joke Nenadovićke. Suv, kašljav, Batalaka je svim starijim ljudma zadavao brige: jer su svi mislili da boluje od suve bolesti. Devojke pak nisu sve tako mislile o njemu.
Laza se zagleda u Stanu, i Stana zavoli Lazu; ali tetka i tetak ne dadu Stanu za „kašljava“ mladića, već hoće da je dadu za nekoga Bugarina, trgovca, koji je dotle imao kad steći dosta novaca, a dosta i godina! Stana pak ne će za trgovca Bugarina.
Stvar se ta vukla dugo.
Najposle, jednoga dana, reći će Stana tetki svojoj da hoće za trgovca! Tetka, radosna, javi to svima kojima treba, i u veče je sva kuća bila vesela. Stana, obučena u najlepše svoje haljine, posluživala je sve koji su to veče dolazili tečinoj kući.
Posle večere, svi u kući poležu i pospe, samo Stana, obučena u najlepše svoje odelo, nije dospela bila da legne. U neko doba noći, začuje se pred kućom mali tutanj od kola. Stana, lagano otvori prozor, a pred kućom stanu kola, i iz njih izađe, ko? Laza! Ona mu doda stolicu, jer je prozor bio visoko od zemlje. Posle sama prođe kroz prozor, spusti se na stolicu, koju je Laza držao, da devojka ne padne: sa stolice na zemlju, sa zemlje u kola, a s kolima u manastir, gde se ona i Laza venčaju!
Drugi dan, i tetka i tetak vide šta je od njihove Stane! Ljutili su se i vikali; ali venčanje osta venčanje!
Tako se romantično oženio „Stepeniti Lazar Arsenijević!“
Lazar Arsenijević vratio se je u Srbiju 6 avgusta, 1827, i, posle toga, bivao je u raznim službama u Požarevcu, u Kladovu, u Kragujevcu, u Beogradu, i u Smederevu.
Kad je boravio u Kragujevcu, godine 1828, pokojni Dimitrije Davidović prozvao ga je Bata Laka (Bata Lazar), i to mu je ime, posle, bilo poznatije od krštenoga.
Posle promene u Srbiji 1842, postao je savetnik, i nekoliko puta bivao je popečitelj pravde i prosvete.
Poslednje godine svoga života proveo je, kao penzionar, u Beogradu. i pisao je svoje „Memoare“, koji se sada nalaze u Dra Nikole Krstića, člana državnoga Saveta.
Balalaku su smatrali kao protivnika Knezu Milošu, a osobitoga poštovaoca Karađorđeva.
I Knez Miloš, ne znam za što 1859, zatvori Batalaku, i podrža ga malo u zatvoru, pa ga, posle, pusti da ide kući.
Došavši kući, posle toga zatvora, Batalaka zastane svota dobroga prijatelja Hadži-Dimitrija (u koga je svakad bilo nekoliko hiljada Batalakinih dukata pod interesom). Hadžija je bio došao da vidi šta je to bilo, i da se obraduje što mu je prijatelj pušten kući.
Batalaka, uvek zlovoljan na Kneza Miloša, sad se počne Hadžiji gorko žaliti: kako u Srbiji nema nikakve sigurnosti ni za čast, ni za imanje, niti za život! Govoreći to, on je, ujedno, hteo, i da prekori svoga prijatelja, koji je bio poznat kao Obrenovićevac:
— Moj Hadžo, moj brate, vidiš kaki su tvoji Obrenovići?
— A vaša pravdina kakva beše? upita ravnodušno Hadžija: — Sedi kako sediš; sedi!…
I Batalka se više ne potuži!…
Batalaka je, u svoje vreme, bio na glasu kao najozbiljniji i najoštriji starešina; a u društvu, među znanim prijateljima, niko nije umeo veštije od Batalake preobući se u telala, ili u ma kakva sojtariju, te društvo razveseliti i nasmejati.
Neku snahu Sime Milutinovića, koja je imala sina, dosta raspuštena mladića, Batalaka, jednom, prekori što dete ne stegne, da se bolje vlada?
— Još je mlad i lud, odgovori majka: — kad mu stigne pamet, vladaće sve bolje…
— Ali će propasti pre nego što mu stigne pamet, reče Batalaka.
— Ako bude sreće, ne će! Kad nisi propao ti, devere, i moj Đorđe (muž joj), što dignete burence na šljivu, pa sa šljive točite rakiju i pijete, ne će, zar, ni on, ako u njega ima koliko bilo pameti. Za sad nek protera ludost u mladost!
Batalaka se nasmeje, i ostavi je.
Batalaka je bio čovek visok, suv, koštunjav; čela velika, kosa šiljasta, nozdrva isečenih, brkova tankih, malih; uvek marljivo obrijan, a u poslednje vreme, posle smrti svoje kćeri jedinice, nosio je omalenu belu bradu. U opće Batalaka je, po svojoj spoljašnosti, više ličio na kakoga profesora, ili inače čoveka od knjige, nego na srpskoga starešinu, koji svoje političke protivnike ume da baca u najteže okove!
Batalaka je odista govorio razgovetno, i rečenice je svoje sklapao mahom po ruskih piscima Karamzinovoga doba. I pisao je dosta razgovetno, tek mu stil u jasnosti daleko izostaje od besede.
Ako se štampaju njegovi rukopisi o istoriji Srbije od 1804 do 1812, videće se iz njih i Batalakin um i njegovo srce, Tih rukopisa ima na 300 tabaka, pisanih njegovom rukom.
Batalaka ima jednu veliku pogrešku u toj svojoj istoriji. On ne sudi o ljudma i o njihovih delima kao sudija, nego obično proslavlja, koga voli, a uništava koga ne voli! Njemu je Karađorđe idol; od njega, kao od blagoga Boga, izlazi samo dobrota, a od drugih kako kad. Ko hvali Karađorđa, Batalaki je mio; a ko što zabavi „Voždu“, toga gotovo ne može očima da gleda. Za to je bilo ljut na Vuka Karadžića, kao na kakva zlotvora, i grdio ga je gde bi seo ili stao. Ko je hteo navući ga na govor bez kraja, trebalo je samo da reče što dobro o Vukovim istoriskim spisima. Tada se starac pretvarao u pravi vulkan. U Vukove poslove o jeziku nije nikad dirao.
Batalaka je umro u Beogradu, 15 januara 1869, i ukopan je kod Markove Crkve.
Njegova, vrlo dobro pogođena slika, ima u Beogradskom Muzeju.
Dopuna
Batalakini preci zvali su se Popovići, za to što je u njihovu rodu bilo 17 popova, uzastopce jedan za drugim.
Po svršetku Kočine Krajine, otac Batalakin Arsenije, sa svojom braćom, i svom čeljadi — 30 i više duša — ostavi Srbiju, pređe u Srem, i nastani se u Vrdniku pod Fruškom Gorom. Onde na ove došljake udari pomor te za 3—4 meseca iz njihova roda iziđe 11 grobova! Popovići se poplaše, pa se vrate na trag svi, osem Arsenija. Braća Arsenijeva zvala su se: Radivoje, zanatom ćurčija; Tanasije, bukovički prota; i Sreten, koji je obdržavao kuću.
Arsenije, dakle, ostane u Vrdniku; odande se presedi u Irig, a iz ovoga mesta dođe u Zemun, gde se okući i stani. Žena mu se zvala Đurđija, a sinovi Todor i Lazar. Arsenije je trgovao svinjama, a po zanatu bio je abadžija.
Jednoga dana Arsenije se zadocni van varoških zidina u Zemun (jer je onda varoš Zemunska bila ograđena zidom i endekom, i kapije su se u veče zatvarale) pa videći kapiju zatvorenu, popne se na breg, da s one strane, s koje se moglo, uđe i da dođe svojoj kući. Bila je mesečina: njemu se učini da je put ravan, te korači slobodno, a on se među tim stropošta u provalu, i ugruva s toliko, da su ga polumrtva doneli kući. Od toga je naskoro i umre. Lazaru, sinu njegovu, tada nije bilo više od 4 godine. Arsenije, umirući, zakune svoju ženu Đurđiju da sina Lazu dâ na zanat.
Kad je Laza poodrastao, išao je u srpsku zemunsku školu, a posle toga i u grčku, i već je počeo grčki govoriti, kad ga mati dade na zanat abadžijski. Laza, slab od rođenja, ne mogne izdržati šegrtluka u abadžije. Za to ga mati dâ na terziluk; al mu ni to ne pođe za rukom. Među tim se njegov stariji brat Todor bio nastanio u Beogradu, i Laza pređe k njemu; a stric njihov, 6ukovički prota Atanasije, željaše Lazu zapopiti, pa ga preda učitelju Jovanu da uči knjigu, a proti beogradskom Vukašinoviću preporuči, da mu pokazuje crkveno pravilo.
Jednom, čitajući nešto iz časlovca u crkvi, Laza od duga čitanja gotovo zapenuši i pljune. Prota to vidi i vikne mu:
— Anasana sićim pezevenk, što pljuješ?!
Lazi ta psovka bude toliko teška da ostavi časlovac, i prestane učiti se u prote za popa. U tom se otvori ona Jugovićeva škola, i Laza ode u tu školu.
Od oca im je ostalo svega 120 dukata: 40 materi, a po 40 svakom bratu.
Ovo sve pričao je sam Batalaka Dr-u Nik. Krstiću 27 aprila 1868.
Batalaka se venčao sa svojom ženom Stanom u crkvi sela Mamalige, koje je selo pod arendu držao Jevrem Nenadović.
- Srbijanka, 3, 101. ↩︎