Blaznavac Milivoje (Petrović), državnik, rodio se 4 maja 1824 u selu Blaznava, u kragujevačkoj Jasenici. Njegovo je prezime Petrović, a Blaznavac je prozvan docnije po imenu sela u kom se rodio.
Osnovnu školu Milivoje je svršio u mestu svoga rođenja. Posle toga bio je u seoskom dućanu svoga oca, u Blaznavi, gde je naučio i bojadžiski zanat. Tu će biti zametak njegovoj volji za prirodne nauke.
Ostavivši dućan i zanat, Milivoje meseca aprila 1842 ode u Brusnicu za praktikanta rudničkog načelstva.
Tada je već simpatisao ljudima, koji su se držali Vučića.
Godine 1842, u drugoj poli avgusta, Vučić ode u Kragujevac, onde zauzme vojsku i topove, i stavi se na otvoren otpor Knezu Mihailu. Iz Beograda, preko Brusnice, bila je tada poslana štafeta za Čačak i za Užice načelnicima, da dižu vojsku, i idu protiv buntovnika Vučića!
Milivoje uhvati paket, u kom je bila ta naredba, i spali ga.
Gospodar Jovan, saznavši za to, obali Milivoja i istuče, rekavši:
— Majku ti gradim psovati ne ne smeš, a kuni koliko ti drago!!
Ali Vučićeva buna uspe, i Milivoje meseca septembra 1842 dobije praktikanstvo u popečiteljstu unutrašnjih dela. Tu je docnije postao kancelista, pa onda sekretar u beogradskom načelstvu.
Godine 1845 stupio je u redovnu vojsku i pomoću svoga velikoga prijatelja Stevana Knićanina, Milivoje postane ađutanat Knezu Aleksandru, sa činom kapetanskim.
S toga mesta otišao je u Beč da se uči, i da motri na namere i kretanja Kneza Miloša. Onda se govorilo, a docnije i pisalo, da je Milivoje nešto bio ukvario u konaku, i da se samo brzinom svojih nogu mogao ukloniti u Knićaninovu kuću ispred pištolja Kneza Aleksandra; ali je više za verovanje, da je ta pričica izmišljena samo zato, da se Milivoje lakše mogne približiti i preporučiti starom Knezu.
Baveći se u Beču, Milivoje se, pomoću Vuka St. Karadžića, doista dodvorio Knezu Milošu; a kad ga je odveo u Zagreb, u poznatu nepriliku, onda se vratio u Beograd, k onima koji su ga i poslali bili.
Kad je posle Petrovske skupštine, držane u Kragujevcu 1848, Stevan Knićanin otišao preko Dunava, s njim je otišao i Milivoje, i onamo se borio protivu Madžara.
Pošto se Knićanin vratio u Srbiju, Milivoje je otišao u Francusku, i onamo je u Mecu učio vojne nauke.
Povrativši se u Srbiju, Blaznavac je postao 17 dekembra 1854 načelnik vojnog odeljenja u popečiteljstvu unutrašnjih poslova, pod kojim je onda bila stajaća vojska. Popečitelj je tada bio St. Knićanin.
Kao načelnik vojnog odeljenja i počasni knežev ađutanat, Milivoje je, 15 decembra 1855, dobio potpukovnički čin.
Godine 1856, Blaznavac je, neko vreme, vršio dužnost upravitelja varoši Beograda. Tada je, 17 marta 1856, sa dvanaest beograđana, podneo Knezu Aleksandru jednu vrlo opširnu molbenicu, tražeći razne reforme za Srbiju.1
Godine 1858, januara 15, dobio je pukovnički čin, a još docnije, odobrenje da može nositi orden, koji mu je dao Neapolitanski kralj.
Kao načelnika vojnog odeljenja, Blaznavca su zastali oni znameniti događaji od 1858 ni 1859, kojima on nije simpatisao.
Tada je, po naredbi Narodne skupštine, sa još nekim činovnicima i oficirima, bio pritvoren u Palilulskoj kasarni.
Knez Miloš, prispevši u Beograd 25 januara 1859, odredi Jovana Mićića sudiju, da Milivoja ispita pa — da ga dâ sudu.
U svojoj odbrani, Blaznavac se, na jednom mestu, izrazio: „Ja ne znam šta sam kriv Knezu Milošu?“ Kad se to pročitalo Knezu, starac cikne:
— Zar još pita šta mi je kriv? Ta samo glavom može platiti — koliko mi je kriv!
Knez Mihailo pak, ceneći mnoge lepe sposobnosti Milivojeve, zauzme se u oca, i izbavi ga. Učinivši po volji sinu, starac rekne:
— Eto ti ga! Ali zapamti da će ti taki glavu s rameni skinuti!
Oslobodivši se toga zatvora, Milivoje ode u selo kući, i onde je boravio baveći se naukom.
Posle smrti Kneza Miloša, Knez Mihailo 1861 postavi Blaznavca za upravnika topolivnice u Kragujevcu, a 1864 uzme ga za svoga vojnog ministra.
U tom zvanju Milivoje je dočekao Topčidersku katastrofu, 29 maja 1868, posle koje, Velika narodna topčiderska skupština, 20 juna 1868, izabra Blaznavca za prvog namesnika Knezu Milanu M. Obrenoviću Četvrtom.
Po navršenu Kneževu punolestvu, 1872, Blaznavac dobi generalski čin, vojni portfelj, i predsedništvo u kabinetu…
Blaznavac je preminuo posle kratke bolesti u Beogradu 24 marta 1873. Ispraćen velikom pompom, opevan u Voznesenskoj crkvi, on je sahranjen u crkvi manastira Rakovice…
Blaznavac je od rođenja bio vrlo darovit čovek. Znao je pored srpskoga jezika i nemački i francuski. Od nauka najradije se savio fizikom, hemijom, i balistikom.
Stasa visoka, snage srazmerno razvijene, kose crne, brkova punih, lica bela, lepa, i osobito simpatična, Blaznavac je zadobijao od prvog časa kako bi se pojavio. U druženju blag i pristupačan; u govoru lak, bogat, prijatan, sladak; u pričanju je vešto improvizovao ono što mu je kad bilo potrebno, te je svakad svojega sabesednika prijatno zabavljao.
Rukopis je imao lep, čitak, i za priču marljiv.
Blaznavac je, za svoga veka, mnogo govorio, ali se nikad ni u čem nije ceo celcit kazivao svojim suvremenicima. Tek ako je imao svojih memoara, pa i u takom slučaju, ako se je i hartiji hteo sav poveravati, moglo bi se zar potpuno saznati: kakav je unutrašnji čovek boravio u Milivoju Petroviću Blaznavcu!…
- Srpske Novine od 1856, br. 54 ↩︎