Čarapić Marko, rodio se u Belom Potoku pod Avalom od oca Jovana Čarapića.
Marko je Vasi Čarapiću bio brat od strica.
Marko i Vasa, kao ljudi imućni, otresni, i zauzimljivi za svoj narod, zadavali su brige beogradskim Turcima, osobito dahijama. Za to je ono Fočić-Mehmed-Aga i rekao za njih dvojicu:
„Dok pogubim do dva Čarapića Iz Potoka Belog kod Avale, Koj’ su kadri na Vračar izići. U Beograd Turke zatvoriti: Oni s’ paše a ja sam subaša!“
I odista, u početku godine 1804, jednoga dana1 u zoru, četa Turaka rupi u Beli Potok pred kuću Čarapića, i upita:
— Kako Marko?
— Marko je otišao u selo Kaluđerice, na kumstvo, odgovori žena Markova.
Turci, kako to čuju, opuče pravo u Kaluđerice.
— Zašto im ne reče da je otišao kud na drugu stranu! reći svekrva snasi: — oni će sad u Kaluđerice, pa može svašta biti.
Markova žena, posle toga, ode u Avalu te to kaže deverima Vasi i Tanasiju.
Turci, među tim, došavši u Kaluđerice, opkole kuću u kojoj je bio Marko. Pola Turaka stane na jedna vrata a pola i druga. Prijatelji i kumovi, videći Turke, prenu kud koji; sam kum Marko ostane u kući i pred kućom jedna baba zapevajući:
— Potrčite u pomoć, ako Boga znate! pogibe kum; osta na kumstvu proklestvo!
Običaj je bio da kumovo oružje sakriju, i da mu ga ne dadu dokle ga ne otkupi, pa je taj otkup, posle, bio dar vođevini.
I Markovo su oružje bili uzeli i sklonili na tavan. Tako se je on, u onaj mah kad su Turci rupili, desno sa svim bez oružja.
Turci uđu u kuću i nazovu Marku Boga.
Marko im Boga primi.
Turci onda počnu govoriti ovako:
— Mi tebi, Marko, rekosmo oružja da ne nosiš, a ti ga nosiš; mi tebi, Marko, rekosmo hatova da ne jašeš, a ti ih jašeš; mi tebi, Marko, rekosmo svinje u Nemačku da ne goniš, i ne trguješ, a ti ih goniš, i trguješ, nas ne slušam: sad si u našim rukama; sad ćemo ti suditi!
I odista kidišu na Marka koji se uzme braniti čim je mogao; ali kako je bio u dugačkom gunju, saplete se i padne; Turci ga pritisnu, prebace mu preko glave gunj, pa mu onda glavu odseku i odnesu.
Malo čas stigne Vasa s Tanasijem i družinom, pa potrče za Turcima, stignu ih, pripucaju na njih, te neke pobiju i neki uteku. Markovu glavu oni vrate i s telom zajedno odnesu na saonicama u Beli Potok, i ukopaju u seoskom groblju.
Marko je, posle sebe, ostavio sinove: Kostu, Gligorija, i Jovana.
Od Marinka, mlađega mu brata, ostala su dvojica: Pavle i Pantelija.
- Rođaci Čarapićevi vele da je Marko poginuo u zadušnu nedelju 1804. ↩︎