Čarapić Vasa, rodio se u selu Belom Potoku pod Avalom, a stari njegovi doselili su se iz Kuča.
Ne će biti od štete kazati ovde u nekoliko reči kako su Čarapići dobili to svoje prezime, i zbog čega su ostavili svoje ognjište u Kučima.
Čarapića je u Kučima bilo oko trideset kuća, i svi su bili ljudi dobroga stanja. Jedan od njih nekako ubije pašinu kučku, a turski sud presudi: da plati za kučku kesu novaca (to jest 500 groša). Čarapići sastave pare da kučku plate; ali, da bi se Turcima koliko toliko osvetili, ne pošlju im pare u kesi, kao što je bio red, nego im ih pošlju u čarapi. Turci ih, kako se priča, od toga slučaja prozovu Čarapići!
Posle nekog vremena, navrzu se Turci da im otmu jednu odivu te da je poturče. Čarapići su se nekoliko puta oružjem branili od te napasti, ali najposle, videći da se ne mogu golemoj sili turskoj doveka odupirati, ostave svoja ognjišta, i krenu se da traže mirnije mesto. Došavši u Srbiju, jedni se stane u okrugu užičkom, drugi siđu u Mačvu u selo Noćaj,1 treći se ustave u selu Rakovu,2 u okrugu rudničkom, a četvrti se spuste čak u Beli Potok pod Avalom.
U Belom Potoku nastanili su se Ivan i Jovan rođena braća Čarapići. Tu su se oženili i decu izrodili. Ivan je imao sinove: Savu, Vasu i Tanasija, a Jovan: Marka i Marinka.
Kad je Vasa, sin Ivanov, dorastao za pušku, baš je bio nemački rat (1787—1788). Tada se on upiše u dobrovoljce (frajkore), te je vojevao protiv Turaka.
Kad su se ovi mladići kupili u dobrovoljce, onda se po selima oko Avale pevala ova šaljiva pesma:
„Hajde, dušo, u vrajkore! Ni orati, ni kopati, Veće caru vojevati: Na godinu sto vorinta, A na mesec sto batina!
Pošto se rat svršio i mir uglavio, Vasa se vrati kući, i Turci, kad na novo zauzmu Srbiju, nađu ga kao mirna seljaka, ali uvažena u svoj okolini.
Na skoro nahiska skupština izbere Vasu Čarapića za kneza nahiji gročanskoj i Turci ga prime.
Sve je bilo mirno i dobro dokle nisu u Beogradu zavladale dahije, a kako zavladaju one, za Vasu i za sve Čarapiće nije bilo dobro.
Dahije su u Belom Potoku imale svoj han, kao i u drugim selima; ali handžija u ovom hanu pobrati sa s Čarapićima da oni njega čuvaju od Srba a on njih od Turaka.
U zimu pred ustanak kaže handžija Čarapićima da im dahije misle o zlu, nego neka ne noćivaju doma, već gde god na strani, kako ih ne bi mogli iznenada napasti i pobiti.
Posle takoga glasa, Čarapići su obično noćivali u Avali.
Ne prođe mnogo, a četa Turaka grune u Beli Potok pred han.
— Jesu li doma paščad Čarapići? upita vođ Turaka handžiju.
— Pobegli su u Avalu, i sve svoje odveli, odgovori handžija.
U taj mah žena Tanasija Čarapića s jednom jetrvom idući s vode, udari pored hana i Turaka.
— Da nisu ove kučke od one paščadi? upitaju Turci.
— Kazao sam vam da su paščad otišla, i sve svoje odvela. Ovo su žene odavde iz sela! Odgovori handžija.
Turci pak zapovede tim ženama da ostave sudove pa da i provadaju konje, dokle oni popiju kavu.
Među tim Čarapići Vasa, Marko, i Tanasije, čuvši šta je u selu, dotrče i pripucaju na Turke. Strugnuvši bežati, Turci dohvate jedno malo muško dete i ponesu ga.
— Turci! prodere se Vasa: — ostavite dete, ili ni jedan ne ćete glave sneti u Beograd!
Turci puste dete, pa uteku u Beograd.
Na taj način, Čarapići se javno zavade s beogradskim Turcima. Od toga doba ni jedan od njih nije slazio u Beograd, nego su slali žene te su im one uzimale soli, baruta, olova, i kremena, kad im je što trebalo.
Kad Turci ubiju Vasina brata od strica, Marka Čarapića, Vasa uzme telo bratnjevo i sahrani ga u groblje u belopotočko, pa onda ode handžiji belopotočkom Turčinu, koji je bio pobratim, i rekne mu:
— Pobratime! Da se poljubimo; pa odsad niti mogu ja tebe čuvati od Srba, niti ti mene od Turaka. Nego da te ispratim do pola puta, pa idi u Beograd!…
Isprativši pobratima za Beograd, Vasa se vrati, zapali turski han u selu, i odmetne se u Avalu. Gora je još bila gola; još se nije bila „zaodela listom“. Vasa se mnogo teškao šta će činiti ako ga u to doba okupi potera? A kad je video prvi olistali glog u Avali, izvadio je malu cvanciku (40 para dinarskih), obesio je glogu o granu, opalio pištolj u vetar, i radosno podviknuo:
— E, čik sad Turo! Gora olista: Vasa steče krila!
Odmetnuvši se u goru, Čarapić je pozvao k sebi u družinu nekolike otresnije ljude iz okoline, kao što su bili: Živko Mihailović iz Umčara; Vojin N. iz Pinosave; Laza Buljubaša iz Velika sela; Vesa N. iz Kaluđerica, i još neki.
U početku ovi su ljudi bili drugovi u Vasinoj četi, a docnije, kad je buknuo ustanak na Turke, i kad je Vasa postao vojvoda gročanske nahije, oni su bili niže starešine u njegovoj vojsci.
Evo prvoga većega Čarapićeva boja s Turcima.
Kad se ono dahija Kučuk-Alija vraćao iz Jagodine k Beogradu 1804, vodeći sa sobom Gušanca i njegove krdžalije dahijama u pomoć, Čarapić se je sa svojom družinom nalazio u Avali. Tu im dođe čovek i kaže kako Turci, prolazeći kroza selo Vrčin, ne idu putem mirno nego su zaplenili i oterali vrčinsku stoku.
Vasa odmah potrči s družinom te u selu Leštanima u mestu Krečanama, u nekoj staroj drumini, uhvati zasede. U svaku zasedu stavi i dva tri druga, a sam ode na dno družine, zapovedivši da svaki čeka prvo njegovu pušku.
Turaka je bilo vrlo mnogo, stoke su gonili dosta, i bili su vrlo veseli. Od velike radosti, neki je popevao srpski ovako:
„Čuvala ovce Todora, Širokim poljem, kraj mora“!
U tom je baš naišao na Vasinu zasedu.
— Dočuvala ih je! prošapće Čarapić, i opali svoju šaru.
Družina za njim ospe, i sve u meso!
Pucanj prolomi nebo. Turci, misleći da je tu sva ustanička sila, zbune se; stoka se pomete, i tako se načini velika zabuna. Tu Turaka padne vrlo mnogo, a živi pobegnu, ostavivši Srbima silno blago i oružje.
Kad živi Turci izdru iz tesnaca i iz česte na poljanu, onda se jedan od njih okrene k šumi, i vikne krupnim grlom:
— Rajo, more! delite pravo, ne grešite se: svima će biti dosta, koliko nam danas oteste!…
Malo docnije stigao je i Karađorđe sa svojom družinom na to mesto. Vasini su se drugovi hvalili da su blago kapama delili!
A Turci, bežeći s toga razboja, bili su bakračlijama s jedne strane oljuštili koru sa svih ševarova kroz koje su izdirali na poljanu!
Čarapić je brzo izašao na veliki glas među srpskih starešinama. Njegovo je mesto svakad bilo prvo do Karađorđa, i on je k njemu pod šator ulazio svakad bez prijavljivanja. Pesma veli da za njim, kad s vojskom ide, udara sedam talambasa!
Odmah po ustanku 1804, Čarapići Vasa i Tanasije preselili su se iz Bela Potoka u Ripanj, pa su posle onde živeli, a drugi njihovi rođaci nisu se kretali iz Belog Potoka.
U otimanju Karanovca, o Petrovu dne 1805, pesma Čarapića hvali mimo sve druge vojvode.
On je bio malko nagluv. Posle smrti brata svoga Marka na Turke je veoma mrzio.
— Valjalo je, pričaše pokojni Jokić: — kad Vasa spava, samo malko življe reći Turci! ili makar i reč vuci! pa je za trenutak Čarapić bio na nogama sa zapetim pištoljem u ruci, grozno sevajući očima i gledeći na koju stranu da saspe nepromašni oganj!
Jokić još kaže da se u ono vreme prodavala i neka slika, na kojoj je predstavljen Čarapić kako zverajući očima traži Turke sa zapetim pištoljem u ruci.
Čarapić je 21 marta 1806 poslao jednoga „srnojarca“ na dar Mitropolitu Stratimiroviću. Zahvaljujući na tome daru, Stratimirović u svom pismu svetuje Vasu kako će se vladati prema pobeđenim Turcima i njihovoj nejači, a tako i prema njihovim bogomoljama i drugim predmetima koji su za poštovanje.
Čarapić je najviše navaljivao, i tim navaljivanjem najposle sklonio Karađorđa, da se napadne na Beograd 1806. Ni jedan od ondašnjih vojvoda nije poznavao Turke onoliko koliko Vasa, pa ni jedan nije ni verovao toliko da Srbi mogu osvojiti tako tvrdi grad kao što je Beograd.
Napadajući na Beograd, noću 29 novembra 1806, Čarapić je, sa svojima, išao na turski šanac između Stambolkapije i onih svodova u Skadarskoj ulici koji vode vodu u varoš.
Prostor je ono neravan; sve su po njemu bile neke rupe te su srpski vojnici pristupajući k šancu skakali iz rupe u rupu.
Primaknuvši se k šancu, koji je već bio osvetljen mašalama, Čarapić se jednom okrene k svojima koji su se primicali za njim, i rekne:
— Za mnom-te, braćo!
U taj mah, pri svetlosti od mašala, Turčin ga spazi i pogodi baš u krsta, pa mu olovo izbije na mali trbuh!
— Gle! izede me pas, zakon mu njegov!… Ne bojte se!
Vojnici uzmu Čarapića na puške, i iznesu ga na Tašmajdan pod šator Karađorđu, gde je živeo još dva časa.
Tu su mu dozvali brata Tanisija kom naruči da mu gleda ženu Nastu i decu, i da ga sahrani kod crkve u Rakovici.
Odista je telo Vasino ukopano s leve strane crkve u Rakovici. Na grobu njegovom vele da je bila ploča sa zapisom, ali je danas nema.
Joakim Vujić, 12 novembra 1826, piše: „Izvan crkve, od severne strane, kuda se u crkvu ide, blizu zida crkvenoga, jeste grob blaženopočivšega narodoljupca otečestva i naroda, velikoga heroja Vase Čarapića, u kojemu njegove, česti dostojne, kosti počivaju.“
U biblioteci srpskog učenog društva, neznanom rukom pisano, nalazi se ovo:
„Nadgrobnoje Čarapića srpskog junaka. Putniče stani! Čarapić, srpski sin, hrabri junak, pade ispod Beograda na turske gramade kao žatelj na snop koji danju pokosi. Ovaj grob s njegovi kosti se ponosi!“…
U Ripnju i u drugim selima oko Avale, dok je Beograd 1806 opsađivan, pevala se ovako pesma:
„Beograde, što si potamneo? A kako ti potamneti ne ću? Kad me biju sa četiri strane: S jedne strane care od Rusije. S druge strane od Beča ćesare, S treće strane Petroviću Đorđe, A s četvrte Čarapiću Vaso!“
Pošto se pak Beograd uzeo ali na njemu pao Čarapić, onda se je ovako pevalo:
„Beograde, velika radosti! Čarapiću, velika žalosti! Beograd se od Turaka uze, Ali soko Čarapiću pade!“
Na pečatu Čarapićevu bile su izrezane ove reči: Vasilije Čarapić, knez gročanski.
Beograd slobodni, napredni, lepi, i kićeni setio se zmaja od Avale koji glavu dade za njegovu slobodu, i digao mu je spomenik: ulicu od pozorišta do velike škole nazvao je Vasinom ulicom!
Beograde, Beograde, baš i da ne osećaš slasti od zahvalnosti, zar ne pomišljaš da mogu opet doći dani kada će se morati za te polagati glave?!
Vasa Čarapić posle svoje smrti ostavio je ženu Nastu, dva sina Iliju i Panteliju, i dve kćeri Joku i Jelu.
Danas je u životu samo kći njegova Joka. Pre Joke Vasi je bilo umrlo dvoje ženske dece, pa kad mu se je rodila ona nije znao šta je činio od radosti: razvio je na kući barjak, i otvorio sva vrata te dočekivao i častio goste koji su mu dolazili na čestitanje. Docnije je Joka nosila na glavi fesić unizan dukatima, i Vasa bi je od milošte zvao: Tatina dukatarka!
Ta nekadašnja Tatina dukatarka danas, u svojoj dubokoj starosti, na dvoje naočare, plete čarape i radi druge radove te se tako, pored dva dukata mesečne penzije, hrani hlebom!…
Dopuna
Selo u Kučima, odakle su Čarapići, zove se Zagreda. U njemu i danas stoji neprodata Čarapska baština. Njihovo se pleme zove Vujanovići, a Čarapići prozvali su se docnije.
Ovo mi je pričao vojvoda Marko Miljanov 6 oktobra 1893 u Beogradu.
Godine 1900 meseca oktobra sastavljen je u Beogradu neki odbor, koji će promisliti o podizanju spomenika Vasi Čarapiću.