Daničić Đurađ (u književnosti, a kršteno mu je ime i prezime Đorđe Popović) rodio se u Novom Sadu, 61 aprila 1825, od oca Jovana, sveštenika, i matere Ane.
U mestu svojega rođenja, Đura je svršio osnovnu školu i gimnaziju; u Požunu filosofiju, a u Pešti i u Beču slušao je prava. Došavši u Beč, pred jesen 1845, Đura se je brzo poznao s Vukom i s Miklošićem. Prvi mu je, kao što je, docnije, sam pričao, otkrio blago srpskoga jezika, a drugi mu je dao videlo, da može to blago poznati. Za to, u jesen 1846, ostavi prava, i oda se sa svim na filologiju. Sad se još bolje sprijatelji s Vukom, i stane braniti njegovu reformu sa svim novom snagom.
Ne prođe mnogo, a Đura napiše odbranu Vukovoj reformi. U toj odbrani dokazao je sa svim naučno putnost i prirodnost novomu pravopisu. Na ovom svom sastavu bio se je potpisao Jugović, po braći Jugovićima iz narodnih pesama, koje je veoma milovao.
Bečka cenzura ne dopusti mu da taj sastav štampa. Za to je morao tražiti drugo mesto, gde bi svoj sastav štampao. Drugo najzgodnije mesto bilo je Budim ili Pešta, ali se i tu ne bi mogao sastav štampati onakav kakav je, dokle mu se ne bi promenilo ime, i potpis pisca; jer, što je bilo zabranjeno u Austriji, nije se ni u Madžarskoj smelo pustiti bez nekih izmena.
Tada Đura svoj sastav nazove:
„Rat za srpski jezik i pravopis“.
I na njem se potpiše Daničić, po braći Daničićima, opet iz pesama, koje je, posle Jugovića, najvoleo.
Eto tako je Đuri došlo prezime Daničić, mesto staroga mu prezimena Popović.
Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis bio je najsilniji utuk protivnicima Vukove reforme; on je svome piscu otvorio vrata Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu, i, najjači posle Svetića, Vukov protivnik, Dr J. Stejić, pročitavši ovaj sastav, uzdahnuo je i rekao:
— E, ovako još nije pisao ni jedan Srbin!
Od godine 1853—1856, Daničić je učio Kneginju Juliju srpskom jeziku.
Došavši u Srbiju, Daničić je 16 maja 1856, postavljen za bibliotekara Narodne Biblioteke, s ugovorom, kao tuđ državljanin. Za tim je izabran za sekretara Društvu Srpske Slovesnosti.
Pošto je, redovnim putem, prešao u srpsko građanstvo, utvrđen je u zvanju bibliotekarskom 10 februara 1859.
Te iste godine, 26 novembra, postavljen je za profesora slovenske filologije, opšte istorije književnosti, i estetike u Velikoj Školi.
Na toj katedri, kao nastavnik, Daničić je ostao malo ne punih šest godina.
Na kraju godine 1864, našavši se uvređen jednom naredbom ministra Cukića, Daničić je ostavio katedru, na kojoj je tako plodno radio i, 2 januara 1865, postavljen je za sekretara u Ministarstvu Unutrašnjih dela; ali on te službe nije ni jednog dana vršio, nego je sedeo doma, i radio svoj naučni posao.
Među tim, pozvan za sekretara Jugoslovenskoj Akademiji, dao je, 21 septembra 1865, ostavku i na to sekretarstvo u Ministarstvu, i otišao u Zagreb.
Godine 1873, aprila 3, vratio se je iz Zagreba u Beograd, i zauzeo katedru filologije u Velikoj Školi.
Te iste godine, 11 dekembra, srpska mu je vlada uvažila vreme od 21 septembra 1865 do 3 aprila 1873, koje je preveo u Zagrebu, i uračunala mu ga u godine profesorske službe.
Kao profesor Velike Škole, Daničić je poslan u Pariz te je Kraljicu Nataliju učio srpski.
Daničić je do smrti ostao profesor velike beogradske škole, gde je i platu primao, ma da je, po odobrenju srpske vlade, na molbu Jugoslovenske Akademije, svoje poslednje godine proveo u Zagrebu, uređujući veliki Akademiski „Rečnik jezika srpskoga ili hrvatskoga“.
Daničić je bio čovek vanredno krepka uma, naučnik neobično temeljnoga znanja, pisac odveć velike savesnosti, književnik nesporna ukusa, i poslenik bez umora. On je radilo i perom i rečju bez prestanka. Njegovi su radovi i mnogi i sjajni.
Evo ih onim redom kako su se javljali:
- Pismo u Podunavcu od 14 dekembra 1845, broj 50, str. 207.2
- Rat za srpski jezik i pravopis, Budim, 1847;
- V. Laziću, 1, Beč, 1848;
- Stara pjesma za novo vrijeme, Karlovci, 1848;
- V. Lazić 2, i još koješta, Beč, 1850;
- Mala srpska gramatika, Beč, 1850;
- Nešto o srpskijem akcentima, Beč, 1851;
- Novi Bukvar Vladike Platona, Beč, 1854;
- Razlike između jezika srpskog i hrvatskog, Beograd, 1857;
- Rukopis o Aleksandru, Beograd, 1857;
- Srpska Sintaksa, Beograd, 1857;
- Rukopis Kiprijanov, Beograd, 1857;
- Jedan prolog na pergamenu, Beograd, 1858;
- Iz srpske sintakse, Beč, 1858;
- Tri stare diplome, Beograd, 1859,
- Šta je pisao Despot Stefan Visoki, Beograd, 1859;
- Građa za crkvenu istoriju srpsku, Beograd, 1859;
- Tajna srpska bukvica, Beograd, 1859;
- Diminucija i augmentacija u srpskom jeziku, Beograd, 1860;
- Život Sv. Save. Napisao Teodosije, Beograd, 1860;
- Pohvala Knezu Lazaru, Beograd, 1861;
- Vukov prijevod Novoga Zavjeta, Beograd, 1862;
- Početak srpske književnosti, u Vidovu Danu, Beograd. 1862;
- Služba Svecima Srbima, u Vidovu Danu, Beograd, 1863;
- Oblici jezika srpskog, Beograd, 1863;
- Rječnik iz književni starina srpskih 1 — 3, Beograd 1863 — 1864;
- Književnost bogoslovska u Bugara 11—14 veka, Beograd, 1863;
- Miloš Svetić pojeta, u Vidovu Danu, Beograd, 1864;
- Srbin Srbendi (bez imena), Beograd, 1864;
- Život Sv. Simeuna i Sv. Save. Napisao Domentijan, Beograd 1865;
- O Svetićevu Ogledalu, Beograd, 1865;
- Nikoljsko jevanđelje, Beograd, 1865;
- G P. Ninkoviću, odgovor na Ninkovićev privremeni odgovor u „Srbobranu“, 31 i 32, 1865;
- Tipik Sv. Save za Orahovicu, Zagreb, 1866;
- Sveti Đurađ Kratovac, Zagreb, 1866;
- Životi Kraljeva i Arhijepiskopa Srpskih, Zagreb, 1866;
- Ć. Đ. u istoriji slovenskih jezika, Zagreb, 1867;
- Zapisi iz nekoliko rukopisa, Zagreb, 1868;
- Akcenti u Glagola. Zagreb. 1869 (Čitao 1867);
- Knjiga Konstantina Filosofa o pravopisu, Zagreb, 1869;
- Rukopis Vladislava Gramatika, Zagreb, 1869;
- Bugarski rukopis, pisan 1277, Zagreb, 1869;
- Indiske priče prozvane Stefanit i Ihnigat, Zagreb, 1870;
- Muke blaženoga Grozdija, Zagreb, 1870;
- Poslovice, Zagreb, 1871;
- Gramatika Đurđa Križanića, Zagreb, 1871;
- Hvilov rukopis; Zagreb, 1871:
- Akcenti u adjektiva, Zagreb, 1871;
- Prilog za istoriju akcentuacije srpske, Zagreb, 1372;
- Tri stare priče, Zagreb. 1872;
- Proroštvo Despota Stefana Lazarevića, Zagreb, 1872;
- Apokalipsa iz Hvalova rukopisa, Zagreb, 1872;
- Tondla, Zagreb, 1872;
- Dva apokrifna jevanđelja, Zagreb, 1872;
- Poslanica Sv. Save Arhtijspiskopa srpskog iz Jerusalima u Studenicu Igumanu Spiridonu, Zagreb, 1872;
- Poslanica Patrijarha Jerusalimskog Teofila Despot srpskom Stefanu, Zagreb, 1872;
- Pjesme Mavra Vjetranića — Čavčića, Zagreb, 1872;
- Pjesme Nikole Dimitrijevića i Nikole Nalješkovića, iz 16. vijeka, Zagreb, 1873;
- Nom. Sing. masc. na o i na e. Zagreb, 1874;
- Prilog za istoriju komparitiva u srpskom jeziku, Zagreb, 1874;
- Dioba slovenskih jezika, Biograd, 1874;
- Istorija oblika u jeziku srpskom ili hrvatskom, Biograd, 1874;
- Osnove jezika srpskog ili hrvatskog, Biograd, 1876;
- Korijeni jezika srpskog ili hrvatskog, Zagreb, 1877;
- Rječnik jezika srpskog ili hrvatskog, počeo u Zagrebu, 1878.
Prevodi su mu ovo:
- Pripovijetke iz Starog i Novog Zavjeta, Beč, 1850;
- Pisma o službi Božijoj, Novi Sad, 1854;
- Istorija Srpskoga Naroda, od Majkova, Beograd, 1858; i
- Sveto Pismo. Stari Zavjet, Beč, 1868;
Osem ovih spisa, jamačno će se naći još i izvornih sastava i prevoda Daničićevih, koji nisu spaženi, ni ovde uvršćeni.
Daničić je bio član Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu; član književnog odeljenja Matice Srpske, u Novom Sadu; član Carske Akademije Nauka, u Petrogradu; član Jugoslovenske Akademije znanosti i umetnosti, u Zagrebu; počasni član Lekarskog Društva, u Beogradu; i Dr filosofije, po oceni Petrogradskog Universiteta.
Od Kralja Milana imao je takovski orden trećeg reda; a od Ruskog Cara Aleksandra Drugog, skupoceni brilijanski prsten.
Družina mladih Srba 1877. kad se je navršilo ravno trideset godina njegovu književnu radu, priredila je lepu svetkovinu u slavu njegovu.
Na nekoliko godina pre smrti, opažalo se je da Daničiću zdravlje slabi. Ta slabost i za njega nije bila tajna. Među tim živeći umereno, i dajući sebi, preko godine, po nekoliko nedelja odmora, Daničić je mislio da je to sa svim dovoljno brige o trošnom telu svom.
U jesen, godine 1880, želeći malko više odmoriti se, i, tom prilikom, videti nove srpske okruge, još iz ranije ugovarao je da i u Sofiju ode.
I odista je, poslednjih dana avgusta i prvih dana septembra, s Dr Matkovićem, i piscem ovih vrsta, bio u Nišu, Pirotu, Sofiji, Brezniku, Trnu, Vlasotincima, Leskovcu, Prokuplju, Kuršumliji, Kruševcu, i Žiči.
Ovo putovanje ga je jako razveselilo i okrepilo tako da je druge godine došao opet u Beograd, i opet je putovao po Srbiji, ali se nije vratio onako zadovoljan, jer je slabost njegova već tada bila veća.
Ne gledajući na slabost, koja ga je sagorevala kao plamen sveću, Daničić je radio do same svoje smrti, koja ga utuli 4 novembra 1882, u Zagrebu.
Po želji Njegovoga Veličanstva Kralja Milana, Daničićevo je telo, o državnom trošku, preneseno iz Zagreba u Beograd, i ukopano kod Markove Crkve, u Paliluli.
13 novembra, u 31/2, časa po podne, stiže niza Savu parabrod Tetis, i donese telo Daničićevo. Savsku obalu beše pritisnuo silni svet.
Sanduk pokojnikov beše okićen nebrojnim vencima. Po programu, koji je naročiti odbor ranije utvrdio, dočekaše ga članovi Učenog Društva, profesori Velike Škole, đaci, prijatelji i drugi bezbroja Beograđani.
Sa Save je telo sprovedeno u Veliku Crkvu gde je, namešteno i okićeno, prenoćilo. Skoro celu noć vrveo je svet da vidi skrinju koja za doveka zakloni onoliku veličinu srpskoga naroda.
Među tim ni čestiti grad Zagreb nije hteo pustiti Daničića bez pratnje u Beograd. Tri izaslanika, g. Jurković, od strane zemaljske vlade, i g. dr P. Matković i g. Ar. Pavić od Akademije i grada Zagreba, došli su amo da dragog i nama i njima pokojnika doprate do večne kuće njegove.
S ovom trojicom udružio se je iz Broda i g. Brlić, veliki prijatelj i poštovalac Daničićev.
14 novembra osvanu vedar i, za ono doba godine, vrlo topal dan.
U Velikoj Crkvi, nad telom pokojnikovim, koje je opojano u Zagrebu, učinjen je svečani pomen.
Na toj tužnoj svečanosti bejaše Njegovo Veličanstvo Kralj Milan: ministri, državni savetnici, po gotovo sve što miluje knjigu srpsku.
Besede su govorili:
Arhimandrit, Rektor Bogoslovije, g. Nestor, i profesor Velike Škole, g. Jovan Bošković.
Od crkve se sprovod krenuo dubrovačkom ulicom, pa je povio desno pored Velike Škole i stana Učenoga Društva.
Po programu, tu je bila nameštena katedra; tu se sprovod ustavio, i pisac ovih vrsta izgovorio je ovo nekoliko reči:
Tužni Zbore! Ovde, pred ovim hramom naukâ, u kom se tolika godina lila naučna svetlost s usana neprežaljenog pokojnika, i u kom će se od sada kroz vekove zahvalno pominjati ime Daničića, mi molimo žalosni sprovod da se ustavi, da bar jednu reč progovorimo o onome kome smo toliko dužni, i koga nikad više ne ćemo ovde sresti. ·
Ali kako da započnemo tužno izricanje?
Onaj, koji je rečju svojom drešio jezike naše; onaj, koji je perom svojim čistio besede naše, eto, nem, hladan, leži pred nama!
Koji jezik tu može govoriti? Koja usta tu smeju besediti?
Onde je pre mesto plaču, ridanju, nego govoru, besedi.
Pred nama je, tužni zbore, zemljana senka jednoga neobičnoga rodoljuba, jednoga dubokoga naučnika, odličnoga književnika, životvornoga nastavnika, i, povrh svega toga, jednoga vanredno retkog poslenika na polju dužnosti sproću otadžbine, sproću naroda svoga!
Još od svoje mladosti, Daničić je, životom i radom svojim, pokazivao kako silno, kako neobično ljubi svoj narod.
Draži mladićskih godina, miline života porodičnoga, čarobni sjaj zlata, varak visokih činova — ne imahu u sebi nikakve primame za mladića koji se dan noć učitavaše u tvorevine narodnoga duha; koji u oblicima narodne besede proučavaše bogastvo i tvoračku moć narodnoga đenija, i koji se truđaše da blaga ta obelodani svetu, te da krepost naroda svoga pokaže u proizvodima duha njegovoga!
Rad taj bejaše veoma težak; uspeh, naročito u ono doba, veoma sumnjiv.
Svi mi ljubimo svoj narod. Neprirodno bi bilo pomisliti da čedo ne ljubi roditelja svoga. Ali mi narod ljubimo svaki svojom ljubavlju; ljubimo ga onako kako koji umemo; ljubimo ga onoliko koliko koji možemo.
Neka je svakad iskrena, neka je svakad srdačna, ljubav ta može ipak da bude jednostrana, da bude nedovoljna.
Samo umovima neobično svetlim, darovima vanredno širokim, dano je da, odvajajući glavno od sporednoga, razlikujući opšte od mestimičnoga, i trajno od prelaznoga, u svojega naroda ljube baš ono što čini večitu dušu narodu, da ljube ono bez čega narod i nije narod!
Daničić bejaše takav svetli um; on bejàše takav šaroki rodoljub.
Gledajući takim svetlim očima na dušu naroda, a ljubeći ga tako žarko, Daničić je prionuo raditi smerno ali nepregržno, da duša naroda srpskoga i hrvatskoga zasija svojim pravim, svojim divnim sjajem.
I, na slavu svoju, na sreću narodnu, uradio je u tome više nego iko do sada!
Takav rodoljub bejaše neprežaljeni Daničić!
Taj veliki rodoljub bejaše u isto vreme i veliki naučnik.
Rođen s neobičnim umom, obogaćen potpunim školskim obrazovanjem, Daničić se sav odade nauci o jeziku i, za malo vremena, stade naporedo s prvacima u toj vrsti ljudskoga znanja.
Njegovo vatreno rodoljublje uvećalo je njegovu revnost u tegobnom naučnom radu, a nauka mu je bila jedina sudilja u svima odlukama njegovim. S toga ni ujednom njegovom spisu, na u jednom njegovom stavu, ne će čitalac naći da se naučnik povija po rodoljubu; nego naprotiv svuda rodoljub samo podupire naučnika u trudu, a naučnik osvetljava rodoljuba u sudu.
Takav naučnik bejaše neprežaljeni Daničić!
Veliki naučnik bejaše ne manji književnik.
Kad bi, proučavanjem pojava i činjenica, pronašao izvesne naučne zakone, i kada bi zaželeo staviti te zakone u knjige, da svetle onima koji idu za njim, onda se naučnik pretvarao u književnika.
I u tome poslu Daničiću nema ravna. Čitalac ne može dovoljno da se nadivi onoj logičnosti, onoj jedrini i određenosti svakoga stava Daničićevoga. U njega nema nigde ništa nedokazano; nema ništa prekazano. U njega je svud ugod onoliko reči koliko njegova misao traži!
Čak spoljni oblik Daničićevih spisa (hartija, slova, raspored reči) odvojit je od spisa drugih književnika.
I nekad su proticale desetine godina dokle nevične oči tek spaze te sićušne ali značajne razlike.
Takav književnik bejaše neprežaljeni Daničić!
Taj fini, taj besprekorni književnik bejaše na katedri životvorni nastavnik.
U profesorskoj službi, kao i u svakom drugom poslu svom, Daničić bejaše svetli ugled. Na časove je dolazio tako tačno da su se, slobodno, po njemu mogli sahati dogoniti! Odelo njegovo bejaše svakad uljudno; držanje svakad ugledno; nastava jasna; lekcija primerna, a reč — oganj živi koji ne pali, ne sagoreva, nego osvetljuje i zagreva!
Krepost njegovoga duha, sjaj njegovoga uma privlačahu k njemu i one koji ne behu njegovi redovni učenici.
Takav nastavnik bejaše neprežaljeni Daničić!
I kad sve te vrline poređamo; kad svakoj odamo dostojno poštovanje; onda se tek ustavljamo pred Daničićem na straži dužnosti.
Svi smo mi srećni kad možemo reći da smo ispunili po koju dužnost sproću otadžbine, sproću naroda svoga. Vojnik, od koga sene traži ništa manje nego krv, kad kucne veliki čas, istavlja prsi svoje udarcima neprijateljskim, da posluži svoju otadžbinu. Zgođen — on pada na prečac. Njega kadi pesma; njega kiti slava. Pošteđen — vraća, se mirno na odmorak, gde prima nagrade i odlikovanja. I drugi javni radnici, ko pre, ko posle, dobijaju odmenu u službi, dobijaju odmor posle truda.
Daničić, vojnik znanja protiv neznanja, ne imade smene ni odmora svega veka svoga! Daničićeva bitka traja ravnih 35 godina!
Za toliko vreme, Daničić ne znade ni za sreću porodičkog života, ni za milinu prijateljske dokolice, i za odmenu u radu, niti za odmor u trudu. On je lagano venuo na straži svoje dužnosti; on je, svaki dan po malo, umirao kroz punih 35 godina!
Kad mu prijatelj jedan, videći to, reče:
— Prestani; odmori se! On odgovori:
— Žetve je mnogo, žetelaca malo: mora se žuriti!
— Tako ćeš satrti sebe pre vremena!
— Ako! Samo neka se izvrši dužnost!
— Ako oslepim, poslušaću te; a dokle god vidim, ovo mi je dužnost, kao vojniku straža!…
Takav poslenik bejaše neprežaljeni Daničić!
Ipak, pored sve nemarnosti prema samom sebi, u Daničićevu srcu bejaše i jedna čisto lična želja, koju on izjavljivaše vrlo retko, i pred retkim prijateljima svojim. Ta je želja: Da kosti ostavi u Srbiji.
4 septembra 1880, Daničić, s dvojicom svojih prijatelja, putovaše iz Kuršumlije preko Jankove Klisure u Kruševac. Uz put bacaše on često oči na veličanstveni Kopaonik, pa će u jedan mah više šanuti nego progovoriti jednom od prijatelja:
— Pravo ima Pančić, što želi da se sahrani na Kopaoniku! A meni bi svaki breščić bio Kopaonik, samo kad bi mi Bog dao da ostavim kosti u Srbiji!
Đuro, brate slatki! Hvala po hiljadu puta Svetlome Kralju, tvoja se smerna želja eto ispuni!
Tvoje će kosti počivati u nedrima majke Srbije, a tvoje ime, tvoj spomen, i tvoja dela, kao istorisko naslestvo svega naroda srpskoga i hrvatskoga, predaju se umu i srcu potonjih naraštaja srpskih i hrvatskih, da se delima tvojim osvetljavaju, da se duhom tvojim zadahnjuju, da se imenom tvojim diče i ponose!
Daničiću, prijatelju neprežaljeni! Ti umre da tekar od sada živiš…
Laka ti bila srpska zemlja, koju si toliko proslavio!
Od velike škole, sprovod je prošao pored pozorišta, Terazijama, pored Kraljevog Dvora, pa na groblje palilulsko.
Nad samom rakom, g. Ljuba Stojanović, u ime đaka svih škola naših, oplaka pokojnika zavetom: da će školska omladina srpska vazda imati pred očima sjajni i životvorni primer velikoga učitelja svoga, Daničića!
Sahranismo ga; otpevasmo poslednje „večnaja pamjat!“
Sunce grejaše kao u avgustu, ali žega njegova ne zagreja srdaca naših, kad hladna zemlja pokri ovo životvorno sunce srpskoga uma!…
Daničićeva slika ima u beogradskom Narodnom Muzeju.