Doljančević Radovan, sin Aćima Doljanca, iz Ostružnice.
Godine 1808, kada su se sabrali mladići u onu Veliku Školu, u Beogradu, koju je bio uredio Jugović: onda je među njima bio i ovaj Radovan iz Ostružnice, a bio je i Aleksa, sin Karađorđev.
I igre i razgovori u ovih mladića ličili su na ono što je onda bivalo u Srbiji, među njihovim ocevima. Posle jednog neuputnog postupka Karađorđevog, Radovan će reći svome drugu Aleksi, sinu Karađorđevu:
— Ako i ti ovako smušeno budeš radio, kad dođe vreme da upravljaš narodom, ne bio koji sam, ako te ovim pištoljem ne ubijem! Te dobro upamti!…
To je Milutinović slušao svojim ušima, pa mu za to i dovikuje u Srbijanci:
„Doljančević Radovane drski,
Što kuburom srpsku princu pretiš,
Ako b’ negda bezrazložan bio!1“
Izašavši iz škole, Radovan je, neko vreme, bio pisar u Sovetu, a posle se zapopi, i ode u Ostružnicu.
Godine 1829, vidimo ga među upisnicima na Vukovu Danicu, kao sveštenika ostružničkog.
Pop Radovan je, i u činu, osećao neodoljivu mržnju sproću Turaka, i satirao ih je gde je koga stigao ili sreo.
Nekakav Ahmet Loznica, sremljanski spahija, zareče se u Beogradu da će, u Ostružnici, usred po dne, ubiti ma koga Srbina. Došavši u Ostružnicu, sretne na samom mostu nekog Spasoja Vodeničara, pa potegne nožinom i teško ga rani, i još ga gurne pod most u vodu!
Spasoje, čovek krupan i grlat, rikne kao lav, i pozove u pomoć! Turčin strugne. Ali ga sretne Pop Radovan, obori kamenom s konja, veže i dovede u selo. Tu je nesrećnik zlo prošao…
Pop Radovan je, osem toga, pobio mnogo Turaka, baš i mirnih ljudi. Na mnoge tužbe, Knez Miloš zapovedi te ga vladika obrija. Posle toga, Radovan je živeo kod svoje kuće, kao i drugi seljaci.
Jednom je vladika Melentije dolazio u Ostružnicu, i nudio ga da mu vrati čin; Radovan nije hteo, jer mu je već bila umrla žena, pa je bio nameran ženiti se drugom.
On je umro u Ostružnici od suhe bolesti, i ukopan je u selu kod crkve.
- Srbijanka 3, str. 101. ↩︎