Filipović Jovan, rodio se u Karlovcima 1819 godine.
Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja, a prava je slušao u Požunu. Za svojega školovanja, kao dobar đak, uživao je stipendiju iz zadužbine Srbina Servickoga.
Po svršetku škola, došao je u Srbiju i, 15 marta 1839, postao je kancelista u savetu.
Godine 1840 dekembra 3, unapređen je za ekspeditora u istoj kancelariji.
Godine 1842 novembra 7, postavljen je za arhivara kneževe kancelarije.
Kancelarija ta u ono vreme imala je tri odeljenja „vnutrenje, inostrano, i sudejsko“, i svako odeljenje vodilo je svoje poslove za se.
Jovan Filipović ostao je u toj kancelariji dugo i, kao pravnik, napredovao je vrlo lepo u sudejskom odeljenju.
Kad je Knez ustupio sudsku vlast kasacionom sudu, i kad je za to sudejsko odeljenje u kneževoj kancelariji ukinuto, Filipović je otišao za predsednika sudu apelacionom, a 15 oktobra 1858 postavljen je za člana suda kasacionoga, u kom je predsedavao u krivičnom odeljenju.
Bio je neko vreme i upravitelj prosvete.
Godine 1864, za suđenje krivice Antonija Majstorovića i drugih koji su bili optuženi da su radili protiv Kneza Mihaila i ondašnjega reda u zemlji, Filipović je stavljen pod vanredni sud koji ga je osudio na tri godine zatvora. Zatvoren je zajedno s ostalim sudijama, drugovima svojim, u Karanovcu, i na slobodu je izišao tek po kneževoj milosti.
Poslednje vreme svoga života proveo je kao advokat u Beogradu, gde je i preminuo 28 februara 1876.
Književni Filipovićevi poslovi ovo su:
- Filosofija prava, u Beogradu, 1839;
- Avala ili zabavnik za godine 1846 i 1847. u Beogradu;
- Filosofija prava kao nauka o istraživanju izvora umnoga prava, u Beogradu. 1863;
- Car Josif i njegov dvor, prevod s nemačkog, u Beogradu;
- Golub, roman, s francuskog jezika prevedeni.
Filipović je bio čovek vrlo čvrsta karaktera: u onom što je držao da je pravo, nije popuštao ni za čiju ljubav. Što je mislio da mu je dužnost radio je ni malo ne gledajući je li to kom po volji ili nije.
Kao predsednik apelacije, oslobodio je Vidoja Ivkovića koga, je prvi sud bio osudio na smrt, i čija bi smrt bila po volji i ondašnjem ministru i dvoru.
Pisane zakone znao je kao svojih pet prsta i, u trenut oka, nalazio je u njima ono što bi mu kad zatrebalo.
Pisao je slogom veoma zapletenim; pa i u govoru, čak sa seljacima, služio se je jezikom sa svim kancelariskim.
Filipović je bio visoka rasta, suv, koštunjav, malih zelenih očiju, šiljasta nosa, grudi slabih, a naravi vesele i u društvu vrlo pogodne.