Garašanin Ilija rodio se 16 januara 1812 godine u selu Garašima, u kragujevačkoj nahiji.
Otac Ilin, Milutin Savić, dobar domaćin na kući, i čuven marveni trgovac, imao je još dva sina, starija od Ilije: Luku, i Mijaila.
Onih dana, kad se Ilija rodio, zapali neko poštanska sena, u Garašima. Karađorđe, ili što je baš mislio da je to učinio Milutin, ili iz lične mržnje, osudi Milutina da vadi „Maziju“.
Milutin, čuvši za tu glupu presudu, uzme pušku, i ode u goru, tojest, odmetne se u hajduke.
Sada „Vožd“ protera svu Milutinovu porodicu iz Garaša u Beogradski Grad, a kuću i sve staje njegove u selu spali. Tako je mali Ilija, još nekršten, boravio u beogradskoj tvrdinji koja će, posle 55 godina, zahvaljujući u velikoj meri i njegovom radu, postati grad srpski, neodvojni deo srpske države!
Ne prođe mnogo, a Karađorđe se izmiri s Milutinom, te se porodica ovoga vrati u Garaše, da kući kuću iz nova.
Ilija je tu kršten, i rastao je u kući očinoj.
Kao šiparac, Ilija je čuvao stoku, kao i svi njegovi vrsnici u selu. Ali otac njegov, koji nije propustio da svakoga svoga sina pozna s knjigom, dovede iz Srema nekoga Mijaila Berisavljevića, te počne dete učiti knjizi. Posle ovoga Mijaila, dođe Iliji za učitelja neki Avram Gašparović. Ove učitelje dovodio je Milutin svojoj kući; tu ih držao, hranio, i po nešto im plaćao, a oni su mu učili decu, jer javnih škola nije bilo nigde blizu.
Iza toga, odvede Milutin Iliju u Zemun, u grčku školu; a posle ta premesti u Orahovicu, gde je naučio nemački.
Vrativši se iz Orahovice kući, Ilija je počeo pomagati ocu i braći u trgovini.
Među tim otac Ilin, Milutin, išao je u Jerusalim, na Hristov Grob, i prozvao se Hadži-Milutin, ili kraće Hadžija. S toga se i Ilija, u prvo vreme, potpisivao „Ilija Hadži-Milutinović“.
Kad se Ilija vratio iz Orahovice, i počeo ocu i braći pomagati u trgovini, onda je Hadžija bio još čovek vrlo krepak, a dva mu sina, Luka i Mijailo, u najboljoj snazi. Za to je kuća Hadži-Milutinova u Garašima bila čuvena i znana u svoj Šumadiji.
Knez Miloš, koji je tada sedeo u Kragujevcu, znao je dobro Hadži-Milutina i njegovu zadrugu; često je Hadžiju prizivao, i uvek ga lepo primao. Čak ga je zvao „rođače“, za to što oba slave Svetoga Nikolu.
Jednom prilikom zaište Knez od Hadžije jednoga sina, da ga uvede u državnu službu. Milutin, veliki prijatelj Milošev, pristane i ponudi Luku da ide Knezu u službu.
I Luku vidimo kao carinara na dunavskoj skeli, u Višnjici, 1833 i 1834 godine1.
Docnije Luka ostavi službu, i ode na novo trgovati. A na njegovo mesto u državnu službu dođe treći mu brat Ilija.
Knez Miloš, primivši Iliju, postavi i njega za carinara u selu Višnjici, na Dunavu, ispod Beograda. To je Iliji bila prva državna služba.
Posle toga, proizvede Knez Iliju za pukovnika, i postavi ga za šefa svoje regularne vojske, koju je tek bio zaveo. U tom činu, Ilija se uvek nahodio uz Kneza, a u politiku se još nije mešao.
Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, i posle smrti Kneza Milana, Ilija je ostavio službu, i otišao u Vlašku, gde je bio zakupio neke mošije. U tom ga je zatekla i godina 1842, u kojoj je buknula Vučićeva buna, koja je odnela glave Ilinu ocu Hadži-Milutinu, i najstarijem bratu Luci.
Godine 1842, oktombra 26, Ilija Garašanin postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću.
Godine 1844 Iliju već vidimo u Beogradu, kao popečitelja unutrašnjih poslova. Od toga doba, do kraja 1867, Ilija je bio ili u velikoj vlasti, ili i van vlasti, ali svakad u velikom uvaženju u Srbiji.
U jesen, godine 1844, napisao je, svojom rukom, plan za unutrašnju i spoljašnju politiku Srbije. I to je nazvao „Načertanije“.
I dok je god bio u vlasti, za Kneza Aleksandra, starao se je da vlada po tom svom „Načertaniju“.
Knez Mihailo, došavši, po drugi put, na srpski presto, posle smrti oca svoga, Kneza Miloša, 14 septembra 1860, naimenova za svoga predstavnika i popečitelja spoljnih poslova Iliju Garašanina.
Garašanin, dobivši takav ukaz, ode Knezu u dvor, i izjavi da se, bar za neko vreme, toga zvanja ne može primiti. Knez navali da se primi po što po to.
— Gospodaru! reče tada Garašanin: — terate me iz zemlje, ako ostanete pri toj misli!
Knez se ljutne; uzme svoj ukaz, i podere ga. Za tim, bez dugoga premišljanja, postavi za predstavnika Filipa Hristića, člana državnog Saveta.
G. F. Hristić vodio je poslove ne više nego godinu dana, i toliko mu je vremena bilo dosta da se uveri šta se ište od onoga koji hoće da sedi na državnoj krmi.
Knez Mihailo, da bi utišao duhove, pozove opet Garašanina. Onda mu ovaj pokaže svoje „Načertanije“, izjavivši da bi se primio, ako bi se držala politika toga njegovoga „načertanija“.
Knez, pročitavši taj plan, usvoji ga, i pozove Garašanina na predstavništvo, poverivši mu ministarstvo spoljnih poslova.
Primivši se predsedništva, Garašanin je sastavio kabinet, i ostao je na tom mestu do pred kraj godine 1867.
U toku toga vremena, uspelo se je: da se Turci iz srpskih varoša isele; da se gradovi: Užice, Soko, i Kastel rasprskaju, i, najposle, da se i gradovi: Beograd, Smederevo, Šabac, i Fetislam ustupe Srbiji.
Dalje, Garašanin je utvrdio prijateljstvo s Rumunijom; uglavio ugovor savezništva s Grčkom, i ugovor s Crnom Gorom, po kom bi se ona, posle srećnoga rata, imala spojiti sa Srbijom, a Knez Nikola, odrekavši se suverenosti, primao bi 20.000 dukata godišnje plaće, i imao bi mesto prvoga princa u srpskom dvoru.
Najposle, utvrdio je bio izvestan sporazum s Hrvatima, s Bugarima, i s Arnautima.
Ali, na kraju godine 1867, poče se osećati da se neko pojače zapleće u državne poslove, u Beogradu. I, jednoga večera, knežev Ađutanat, Ljuba Ivanović, donese jedno pismo Garašaninu od Kneza Mihaila.
U pismu Knez zahvaljuje Garašaninu za dotadašnju revnu i patriotsku službu!
Garašanin, svativši želju, napiše odmah ostavku i pošlje Knezu, a sutra rano počne se spremati da ide u Grocku.
Nu evo g. Nastasa Jovanovića, dvorskoga kneževog upravitelja, koji mu donosi kesu sa 1000 medžidija, pod knežavim pečatom.
— Ovo vam je poslao Knez Mihailo, reče Nastas.
Garašanin ne primi dar, i Nastas se vrati Knezu.
— Kažite g. Garašaninu, reče Knez: — da ga ja molim da to primi, On me dosad nije ničim uvredio, a primiću za uvredu ako mi odbije dar.
Nastas opet te Garašaninu.
Starac sad novce primi, i ostavi u kasu.
Ta kesa, tako pod pečatom, stajala je čak do druge pole godine 1868, i tek ju je tada Ilija odrešio, ma da se je, dotle, mnogo puta veoma mučio za novce.
— A što je niste dosad odrešili? upita jedan prijatelj Iliju?
— Mogao me je Knez čim god uvrediti i, u takom slučaju, ja bih mu njegovo novce vratio pod njegovim pečatom. Sada pak, umro je, kukavac, i uvrediti me već više ne može. Za to hoću da ih trošim!
Kao penzionar, Garašanin je živeo u Grockoj, i u Beograd je dolazio samo kad je imao kaka posla.
Garašanin je vrlo malo vodio brige o svojoj kući i imovini, za to je, posle toliko godina službe, otišao u Grocku kao čovek siromah.
U životu Majora Miše Anastasijevića ispričano je, kako mu se je plemenito i velikodušno, u novčanoj nevolji, nalazio ovaj veliki Srbin.
Tek kad bi se naštampalo Garašaninovo „Načertanije“, i tolika druga njegova pisma, videlo bi se koliko je srca i uma bilo u toga državnika-samouka. Ali kao da će ime Ilino tu pravdu, a srpski narod to obaveštenje, poduže očekivati!
Ilija Garašanin bejaše rastom jedan od najviših ljudi; krupan, crn, boginjav, u poslednje vreme, gotovo bezub, a ruku sa svim krivih od kostobolje; pri svem tom, u razgovoru i ponašanju prijatan toliko da svakad zanese svoga sabesednika.
Nije pio nikakva pića koje opija, a kave i duvana nije znao koliko mu je dosta.
Na Iliji je priroda pokazala koliko miluje udruživati suprotnosti u jednoga lica: on je bio primer vrednoće i strašilo oštrine u poslu; a, u isto doba, nepresušno vrelo šale i humora!
Još se ne zna na Balkanskom Poluostrvu za živa čoveka, koji je imao toliko veza s ličnostima po mestima na Slovenskom Jugu, koliko je toga bilo u Ilije Garašanina!
Garašanin je umro u Beogradu 10 juna 1874, pa je odnesen i saranjen u Grockoj. Godine 1886, kad mu umre stariji sin Svetozar, njegove su kosti prenesene iz Grocke, i sahranjene u Beogradu, kod Palilulske Crkve.
- Zabavnici za 1833 str. 18, i za 1834 str. 11. ↩︎