Glavaš Stanoje rodio se u selu Glibovcu, u smederevskoj Jasenici, blizu Palanke, a žena njegova, Marija, bila je rodom iz Varvarina, u Temniću.
Pre ustanka od 1804, Stanoje je bio čovek oženjen, i dobar domaćin na kući, pa se odmetne u hajduke, i ustanak je dočekao kao vođ hajdučki.
Evo neposrednoga uzroka s koga je otišao u hajduke:
Jedan momak i jedna devojka, oboje iz Stanojeve rođe, koji su bili bliski rod među sobom, zamiluju se, i naume da se uzmu. Stanoje, ne dajući da mu se rod sramoti, kako je sam govorio, spreči im venčati se. Oni se, preko nekih svojih prijatelja, obrate spahiji Muji, Turčinu, i ovaj, za ćup masla, da im ispravu da se mogu venčati. Stanoje ipak tu svadbu pokvari.
Turčin Muja, spahija, sedeći pred svojim čardakom jedno veče, pušio je u mraku. Stanoje, s drugoga brega, iz daleka, potegne iz puške i razbije mu lulu, a njega ne pogodi, jer mu je čibuk bio dugačak.
U Stanoja je bio brat, koga su zvali Deli-Marko, jer je bio čovek junak. Turci ovoga Marka ubiju, a Stanoje, posle toga, ubije onoga spahiju Muju, i odmetne se u hajduke.
Najbolji drugovi u četi, Stanoju su bili neki Milovan iz Velike Plane, Lepi Steva iz Prěova, i Hajduk-Veljko.
Stanoje nije nikad napadao mučki: što je hteo da učini, javljao je napred. Njemu, njegovoj družini, i prijateljima, bila je lozinka: „S nama je Bog“!
U početku svoga hajdukovanja, najviše se je zadržavao oko svoga kovanjuka i svoje kolibe, naspram Glibovca, u bregu, do Vodica, više Kisele Vode.
S Karađorđem je bio dobro poznat i pre godine 1803.
U početku godine 1804, baš kad se zametao ustanak, Glavaša, vidimo s Karađorđem, u toposkim vinogradima i, docnije, u Orašcu gde je, na ponudu da bude vođ ustanku i starešina narodu, izgovorio ove značajne reči:
— Dobro, braćo! Ja sam hajduk, i mene hajduci slušaju. I slušaće me; ali sav narod nisu hajduci, pa će ljudi sutra reći: „Kuda ćemo mi za hajdukom? U hajduka niti ima kuće, ni kućišta; sutra, kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci haraju i rebe“. Nego vi postavite starešinu kakoga čoveka između vas, koji je i dosad bio s narodom, a ja ću činiti što god mogu, kao i do sad“.
I odista Stanoje, za svo ono vreme od 1804—1813 nije nikad upravljao narodom, nego se samo bio se Turcima. Samo u jednom zapisu, u Manastiru Studenici, sećam se da sam pročitao ovo:
„Pomeni Gospode… dom i rod gospodara Stanoja Obor-vojvode!…“
Godine 1806, kao što priča Anta Protić: — Glavaš, nalazeći se na Deligradu, uzme oko 3000 ljudi, pa pređe Jastrebac, grune na Prokuplje, i svega ga spali, samo ostanu opkopi. Tom prilikom je i sebe oprljio raketlama koje su Srbi gradili od trske.
Ovim je napadom nagnao skadarskog vezira Ibrahim-Pašu da odstupi od Deligrada.
Posle nesrećne godine 1813, Glavaš se je predao Turcima, a veliki vezir, Kuršid-Paša, bio ga je postavio krserdarom: da goni hajduke, i da čuva carigradski drum, kroz Srbiju, od razbojnika. Za to je Stanoje i dalje nosio ono odelo i oružje, koje nosio pod Karađorđem.
Posle Hadži-Prodanove bune, Skopljak-Paša ražljuti se na Glavaša, što nije uhvatio Hadži-Prodana, pa pošalje svoje zaptije u Palanku sa zapovešću:
— Ili Stanoja živa da mi dovedete, ili — njegovu glavu da donesete! Ako ne učinite ni jedno ni drugo, platićete svojim glavama!
Turci dođu u Palanku, i kažu muselimu Skopljakovu zapovest.
Muselim dozove Glavaša, i pred Skopljakovim zaptijama, zaište nekake pištolje koje je Stanoje od nekoga, u boju, bio oteo. — Ja pištolja ne dam, odgovori Stanoje: — trebaju meni i mojim pandurima!
Pa se digne i ode kući, a od kuće u selo Baničinu na neku svadbu.
— Eto vam Glavaša! rekne muselim Skopljakovim Turcima: — ja mu ne smem ništa, niti mogu; a vi gledajte što vam god drago, i ja ću pomoći, ako velite da mogu!
Turci, onda, uzmu muselimova buljubašu Kolebana, i s njim odu na Stanoja.
Među tim Stanoju dođe pobratim Đorđic iz sela Viševca, te mu kaže da će doći Turci da ga ubiju. Stanoje, nahodeći se na svadbi, kad mu to Đorđic kaže, ne htene sa svadbe u šumu, nego ode na svoju kolibu.
Turci pak, idući na Glavaša, nađu Radojka Toplicu, iz sela Rakinca, te ih on navede na Stanojevu kolibu. Njih je bilo oko 40 pušaka. Koliba je bila od brvana, a pokrivena slamom.
Opkolivši kolibu, Turci napadnu na Stanoja, koji se je, iz kolibe, branio i sedam Turaka oborio. Turci, najposle, nalože vatru, i stanu bacati ugarke da zapale kolibu. Primoran vatrom, Glavaš iziđe iz kolibe, i nagne k šumi. Tu ga jedna puška zgodi i rani. Onako ranjen, Glavaš se ispravi, i saspe vatru u Turčina koji mu je bio najbliži. Ovaj se stropošta i zahrči, izdišući.
— Gle! rekne Stanoje mirno: — ti od jedne rane već zahrka, a na meni ovolike, pa mi nije ništa!
Ali ga snaga izda; i, kako je bio u čizmama, u jednoj se bari oklizne, i padne.
Turci pritrče, odseku mu glavu, i, kao najveću dragocenost, odnesu u Beograd. Skopljak zapovedi te se Glavaševa glava nabije na šiljak pred pašinim dvorom.
U to vreme nahodio se je u Beogradu, kao talac da se Srbi ne bi pobunili, bivši rudnički vojvoda, Knez Miloš Obrenović. Jedan od pašinih kavaza reći će mu jedno jutro:
— Kneže! vide li Glavaševu glavu? Sad je na tvoju red?
— Vala sam ja moju davno bacio u torbu, odgovori Miloš u onaj mah: — a ovo je tuđa što je nosim na ramenima!
Neka žena iz Stanojeve rođe ode u Beograd i, nekako, ukrade glavu Stanojevu, donese je u Baničinu, i sahrani kod njegova tela.
Među tim, u Baničini se priča da su Stanojevi rođaci dali onoliko talira koliko je bila teška glava, pa je tek tako dobili.
Bilo jedno ili drugo od ova dva pričanja, oba tvrde veliku cenu Stanojevoj glavi, i veliku ljubav njegovih rođaka prema njoj.
Slava i njemu i njima!
Gde je zakopan Glavaš, kopaju se i drugi seljaci, i to se zove: Glavaševo Groblje.
Stanojeva sestra Stana iznela mu je na grob ploču i krst koji stoji i sad; ali ni na krstu, ni na ploči nema nikakva zapisa.
Kad je Glavaš poginuo, imao je na sebi crveno od kadife ćurče, s kratkim rukavima (dolaktnik), a na nogama crvene turske čizme.
Glavašem je Stanoje prozvan sa svoje velike glave. Pored toga što je bio osobito glavat, bio je i neobično grlat. Milutinović za Stanoja, Veljka, Kneza Maksima, i Vula Kolarca, veli:
— Kad bi lavovi progovorili, ne bi mogli drugojače, nego kao ova četiri srpska junaka!