Gluvac Mijailo rodio se u selu Kamenici, u šabačkoj Tamnavi. Najviše se nahodio, kao momak, uz Popa Luku Lazarevića. Gospodstva po vlasti nije nikad tražio; sva mu je slast bila lično junaštvo, i prema takoj žudnji, i srce je imao junačko. Doista se dive svi, koji su Gluvca znali, njegovoj nestrašnosti usred najveće opasnosti.
Gluvac je vrlo često, sam bez društva, delio megdane. Čekajući na megdanu da ga protivnik napadne, Gluvac bi obično sedeo na konju i pušio; tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu, i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje.
Nekad bi, kažu, uzeo u usta dima od duvana i, naperivši svoju pušku, pustio bi dim iz usta, da protivnik pomisli „slaga mu puška,“ pa da poleti sa sabljom, a Mijailo bi ga, tek tada, sastavio sa crnom zemljom!
Gluvac je poginuo u jednom veselju, 1810 godine, u šabačkom gradu, od topa, po nepažnji gradskog tobdžije. Tada mu je bilo 52 godine.
Mijailo je bio tvrdih ušiju, za to je i prozvan Gluvac. Naravi je bio vesele: svakad pun šale, koja slobodi i snaži. Tako je on, naravno u šali, uveravao da sve turske puške pale, ali ne sastavljaju! Bio je stava visoka, pleća širokih, masti crne; čovek kosmat, imao je obrve kao kakve streje nad očima, a oči su mu sevale kao živa vatra.