Grujić Jevrem, državnik, rodio se 1826 u selu Darosavi, u okrugu beogradskom. Otac njegov, Pantelija Grujić ili bolje Grujičić, bio je Garaški kalauz, i pristalica Vučićev, te zato je, po odlasku iz Srbije Kneza Mihaila 1842, postavljen za kapetana u srezu turisko-kolubarskom1.
Jevrem je osnovnu školu svršio u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i licej u Beogradu.
Stasit, lepo razvijen, smeđ, i ličan mladić a, kao kapetanski sin, svakad lepo odeven, Jevrem je bio vrlo simpatična ličnost među beogradskim đacima svojega vremena.
Po svršetku liceja, Srpska vlada ga posla u Pariz, da na Sorboni dopuni svoje pravno školovanje. Onamo je slušao prava postao lisansije.
Godine 1854 vratno se je u otadžbinu, i postao je protokolista sudskog odeljenja u Kneževoj kancelariji.
Ta mu služba nije davala mnogo posla, te je, za sve ostalo kancelarisko vreme, pročatavao, upravo proučavao sve doondašnje Zbornike zakona i uredaba u Srbiji.
Godine 1855 otišao je u Državni Savet za stolonačelnika, a u početku godine 1856 postao je mlađi sekretar u Savetu. Odate je avansovao u Glavnu kontrolu za Državnoga komesara. U to se već sastala u Beogradu ona znamenita Svetoandrejska skupština, koja uze Grujića za svoga sekretara.
Knez Miloš, povrativši se na presto, postavi Grujića za pomoćnika popečitelju pravosudija, a Knez Mihailo, po očinoj smrti, poveri mu ministarstvo pravde u kabinetu Filipa Hristića. Odatle je Jevrem, naskoro, otišao za člana vrhovnoga suda.
Kad ono sudije vrhovnoga suda, oslobodivši okrivljenike u izvesnoj smederevskoj zaveri, padoše pod naročiti državni sud, i biše osuđene na zatvor u Karanovcu, onda i Jevrem sa tim svojim drugovima sudijama trpi taj zatvor više od godine dana, pa svi biše pomilovani, i Jevrem dođe u Beograd kući.
Godine 1869, Grujić je poslan u Carigrad za srpskoga kapućehaju, a odonuda je 1875 došao za ministra pravde u Stevčinu kabinetu.
Godine 1880, Grujić je otišao u Carigrad za poslanika, i onamo je proveo šest godina, pa je onda premešten u London, opet kao poslanik.
Godine 1889 iz Londona je premešten u Pariz, gde je ostao do marta 1892, kada je stavljen u pensiju, i vratio se u Beograd kući, gde je i umro 15 septembra 1895.
Grujić je bio oženjen rođakom znamenite Gospođe Jelenke: uza ženu je dobio vrlo lep miraz.
Grujić je bio čovek u mišljenju spor, u odlučivanju nerešljiv, a u izražavanju i pisanju suviše smotren, oprezan; s toga su njegovi koncepti za čudo mnogo preinačavani i veoma izmrčeni.
U govoru je obično najpre pominjao ono što je sporedno, pa je glavno dodirivao tek ako se drugojače ne može.
Jednom, u prisustvu Vuka St. Karadžića, Grujić, kao pomoćnik ministarstva pravde, molio je Kneza Mihaila, da poradi u staroga Kneza, te da ovaj postavi Mateju Crvenog (Simića) za ministra pravde.
— Babo je nekad voleo starešine krupne, glavate, i plećate, rekne Knez Mihailo: — ne znam da li je i danas pri tom ukusu; ali za Boga G-ne Grujiću, G. Mateja ume samo svoje ime da zapiše, a ne zna dalje ni čitati ni pisati: kakav će on bita ministar justicije?
— Gospodaru, odgovori Grujić: — ja bih sve radio sam; on tek da podpisuje!…
Knez se malko osmene na tu kombinaciju pomoćnikovu, i obeća govoriti s ocem.
Kad Grujić izide, Knez će upitati Vuka, kako mu se sviđa taj predlog; a Vuk, još smotreniji od Jevrema, odgovori ovako:
— Baš, baš, Vaša Svjetlosti, majstor čovjek Gospodin Grujić! Tako je baš kako ga ja znam. Ja ga baš tako znam kako je!…
Posle toga, Knez je kroz blag osmejak pričao, kako je Vuk, ne znajući Kneževa mišljenja o stvari, izgovarao i ponavljao reči bez određenoga smisla, samo da dâ neki odgovor na pitanje, a ipak ništa da ne kaže!…
Jovan Ilić, drug i prijatelj Jevrema Grujića, slušajući ovoga u skupštini, kako uvija kad govori, u sred sednice reče:
— E, ovo je ono: „Pomozi Bog čaršijo i jedna i druga strana!“…
Milovan Janković pak, na jednom sastanku, u Stevčinoj kući, gde su se imali o nečem dogovoriti, slušajući Jevrema kako se čudi Švabi moleru, koji je vešto našarao plafon u Stevčinoj sobi, prsne i rekne:
— Ta što se benaviš, tako ti Boga! Nismo mi ovamo došli da se divimo švabinim šarama, nego da se razgovorimo o poslu…
Oko godine 1871 ili 1872 Grujić je licitacijom kupio u Dubrovačkoj ulici, preko puta od Narodne banke, dućan Luče Ćurčije. Dućan je taj imao s lica 4 m. i 50 s. m. a u dubinu oko 32 metra. Iza toga dođe regulacija i širenje ulice, i tako se dućan digne, a i od samoga se placa prilično oseče, te ostane još manji. Za taj tako mali ostatak placa Mijailo Pavlović i Luča Bakalin davali su Grujiću 1600 dukata! On nije dao. Oni su ga molili da sam postavi cenu. On je odgovorio, da mu nije za prodaju. Onda su oni digli svoje nove zgrade, a Jevremov je plac ostao prazan i dosad, jer se na njemu, onako malenu, ništa veće ne može da zida!!…
Eto tako se teško Grujić odlučivao u svakom poslu. On je takav bio po svojoj prirodi, a uz to je jamačno imao i neko iskustvo, koje mu je svetovalo opreznost i promeravanje što kad da reče.
Gde je i na čem je stekao to iskustvo valjda nikom nije i kazivao, pošto je i u tom bio oprezan.
Grujić je napisao i publikovao:
- Obzor Države, u Nevenu Sloge;
- Andreja Stamenković, biografija;
- Les Slaves du Sud, s Jankovićem, u Parizu, i
- Propast Velikog Suda, u Srbiji.
Grujić je, za mlađih svojih godina, hvaljen može biti i koliko nije zasluživao, a u starije svoje doba potcenjivan je i koliko nije trebalo!
Kroza sav svoj život Grujić nije bio oladneo sproću sela, u kom ga je prvi put ogrejalo sunce!…2
To mu je lepo i pohvalno! Bog da ga prosti!
- Aktom Privremenog pravlenija od 4 septembra 1842 br. 108. ↩︎
- U ono vreme kad je bio bez službe, Grujić je odlazio svojoj kući u selo i onamo duže vreme provodio. A grob svom pok. sinu, kod Markove crkve, naredio je da se ogradi opsekom od crvenoga mramora, ali sa svim onako kako seljaci svoje grobove opsecaju drvenim opsecima!!… ↩︎