Guslarović Gliša, rodio se u nahiji požarevačkoj, ne znam u kom selu.
Bio je čovek malešan, da ga nemaš šta videti; ali je ipak bio barjaktar vojvodi Petru Dobrnjcu, i junak da mu se je divio sam njegov vojvoda.
Jednom, na Deligradu, u šancu, ranjeni oba, i Dobrnjac i Gliša, ležali su pod šatorom, a bitka je još trajala. Dobrnjac, kao vojvoda, ustajao je ovda onda te naređivao što treba u vojsci, pa se vraćao i zavijao svoju ranu. Na jedan mah potegne kumbara, na usred onoga šatora, u kom su ležali vojvoda i njegov barjaktar!
— Ja pomislih, pričao je Dobrnjac: — sad je kraj svemu, na se čisto zbunih, ne sećah se šta bih mogao raditi, nego samo gledam kad će da se rasprsne; ali Gliša čeka, čeka da se rasprsne, pa kad vide da se tako dugo ne rasprskava, da nas pomlati, nego se samo okreće, on se diže i povika:
— Ta pucaj, nad našinom glavom pukla, da vidim već i tvoju silu! Iza toga se pruži, uze krčag s vodom, tresnu njim o kumbaru i — ugasi je!…
Drugom jednom prilikom, u boju, gde su, pričao je opet Dobrnjac, kuršumi padali kao kiša, Gliša je držao barjak, kao obično; tada je već bio stekao, koje gde u ranijim bojevima, 10 rana, i sve su mu bile zarasle.
Usred to kiše od puščanih zrna, Gliši se priđe na polje. On, s barjakom u ruci, izide na šanac, okrete leđa onamo otkud lete kuršumi, i reče:
— Da vidim, mogu li pogoditi u gotovo mesto; na zdravu su me dosta izbušili!…
— I ako mi je bilo pre do plača nego do smeja, veli Dobnjac: — kad sam taj pokor video, hteo sam pući od smeja!
Gliša je 1811 otišao, za svojim vojvodom, iz Srbije, pa je, posle, živeo u Kišenjevu. Projahavši svoga konja, jednoga dana, vraćao se je kući; i ne hoteći sjahati, nameri kroz vratnice da ujaše u avliju. Gornji prag od vratnica zakači ga, i prebije po sredini na konju. Od toga je odmah umro. Njega je ispratila ruska vojska s vojnim počastima.
To je bilo 1821 godine u Kišenjevu.
Sima Milutinović je napisao Guslaroviću ovako „nadgrobno“:
„Gdi je junak preko Srba?! Gotov na boj i do groba, Jezdeći bi i u večnost, Da pozvoli teke zemnost. Al’ je isti i pram’ Turci Diz’o mača u desnici; Guslarović Gligorija, Zna i znaće Davorija, Ovde, braćo, pogrebeni, Trin’est ranam’ ovenčena: Znanci t’ vele, dok’ bi svaki, Večna t’ pamet na vijeki!“