Ilić Mijailo, major, rodio se u Jagodini, 14 novembra, 1845, od oca Nikole i matere Jelice.
Otac Mijailov, poginuo je u Beogradu, 3 juna 1862, na Varoš-Kapiji.
Mijailo je osnovnu školu učio u Jagodini, a pet razreda gimnaziskih, i vojnu akademiju, svršio je u Beogradu.
Po svršetku akademije, postao je đeneralštabni potporučnik 17 novembra 1866; poručnik — 1 januara 1870; kapetan 2 klase — 1 marta 1874; 1 klase — 10 marta 1875, a major — 1 avgusta 1876.
Najpre je služio u pešacima, posle u pionerima, a najposle u poljskoj bateriji. Uz to je, učenoj četi predavao topografiju i fortifikaciju.
Od 1 maja 1868 do 1 aprila 1874 bio je u narodnoj vojsci, u okruzima užičkom i rudničkom.
Godine 1876, određen je za đeneralštabne poslove u zapadnomoravskoj diviziji. Tu ga je zastao naš prvi rat protiv Turaka. Mnoge i teške poslove oko mobilizacije i koncentracije pomogao je izvršiti brzinom i zrelošću kojima se je svakad odlikova. Ali je žudeo za komandom, za radom na bojnom polju. Ta mu želja bi ispunjena; dade mu se komanda: da ide uz Ibar k Mitrovici. Toga teškoga posla primio se Mijailo rado i veselo.
U početku jula, bude pozvan opet u diviziski štab, na Javoru; ali žudnja za ličnom borbom, i želja osvetiti oca, nije mu dala mira u štabu.
— Nije ovo mesto za mene, govorio je Ilić: — ja želim komandu; želim da se bijem!…
I komanda mu se dade najpre u brigadi šabačkoj, a kad ova ode na Deligrad, u brigadi rudničkoj. Ovu brigadu Ilić je vodno u više bojeva od kojih je bio najveći onaj 26 jula na Javoru, kad su našu diviziju napadala, dva serdara-ekrema: Derviš-Paša i Mehmed-Ali-Paša sa mnogo vojske.
Tada je Ilić pokazao i veštinu u raspoređivanju i primerno lično junaštvo.
Jula 28 dočekao je Turke, i tako ih razbio da je tom pobedom izašao na veliki glas.
Kad su pak naši bili potisnuti s Javora, Ilić je komandovao zaštitnicom. I, na kušićskim utvrđenjima, borio se tako da je čitavih 15 dana bio neprekidno na mrtvoj straži.
Isprativši i rudničku brigadu na Deligrad, video se je u Čačku s majkom koja mu, u materinskoj brizi, govoraše:
— Čuvaj se, sine!
— Majko! Ovaj posao ide kao dva jajca na Vaskrs: čim se kucnu — jedno mora prsnuti!
Vrativši se iz Čačka u Ivanjicu, posta komandanat užičkoj brigadi druge klase. Nju je obučavao i spremao na Sađavačkom polju, ispod Ivanjice. Beše nevolja, i on, napregnutom brzinom, prispe noću, između 22 i 23 avgusta, na Čemernicu. Tu primi komandu na desnom krilu ibarske vojske od kapetana, Vukosavljevića. Borba je trajala i 23 avgusta. Turci Misirci navaljivali su silovito. Toga dana, uz Ilića, pogiboše Kapetan Vukosavljević, i Stevica Jovanović, a Miladin Stojanović bi ranjen.
U po dne je bilo najteže.
Ilić je tada pisao: „Moja je četa gotovo sa svim razbijena. Zauzet je i Mučanj i Katića. Ja samo jogunstvom držim šanac na Čemernici. Kad bude potreba, ja ću preko Presjeka na Mučanj“.
Iz ovih beležaka može se poznati kako je bilo Iliću toga dana. Najbolji mu drugovi izginuli pored njega; vojska smanjena; snaga malaksala. I on, ako moradne odstupiti, misli na Mučanj, visinu od svojih 5000 stopa!
Ali je on Turke ipak odbio! I na Mučanj se nije morao penjati.
Pošto su neprijatelji odbijeni, Ilić pođe za njima, potiskujući ih celim frontom. I oni odstupiše noću na Javor u svoja utvrđenja.
Ilić, da bi što veću korist izvukao iz ovoga svoga uspeha, gonjaše Turke čak do pod Jankov Vrh (južna ivica na vencu Vasilinu Vrhu), ali baš s toga vrha krvnički kuršum probi mu junačke prsi. On ispusti dušu na rukama svojih ratnih drugova, narodnih vojnika, od kojih pogibe onaj koji mu prvi pritrča u pomoć!
Mijailo Ilić pao je oko 9 i 1/2 časova pre po dne, 24 avgusta 1876.
Krš, pred kojim je pao, prozvan je, docnije, Ilićev Krš.
Kad ga je udarilo samrtno zrno, rekao je samo:
— Gle! I ja se ranih!…
A pre toga je bio dobio jednu manju ranu.
Telo mu je preneseno u Beograd, i saranjeno kod Markove Crkve u grobnicu koju je blagovolela pokloniti Kraljica Natalija.
Mijailo Ilić bio je visoka rasta, tanka stasa, koščat i suv; crne masti, preplanula lica, a naravi plahe, preke.
Bio je jak, izdržljiv; mogao je vrlo brzo i vrlo dugo pešačiti. Iz Užica na Zabučje — 1000 stopa visine, izlazio je za 20 minuta. Iz Bajine Bašte dolazio je, s bataljonom, obdance u Užice i vraćao se (12 časova).
Služeći u pešačkoj brigadi, valjalo je da ogleda [pribor] obuću vojničku. Mijailo, s tri druga oficira, obuče se potpunce kao prost vojnik, i ode peške u Valjevo i vrati se, vladajući se na putu kao prost vojnik. Tako je na sebi ogledao ono što se tražilo od prosta vojnika.
Mijailo je često bacao dosetke u razgovoru da i nasmeje i pouči. Tako jednom, na Javoru, hrabreći vojnike, dokazivao je da, u boju treba slobodno ići napred.
— Ama gine se, gospodine, odgovori, u šali, jedan od vojnika.
— To jeste mala nezgoda, ali ćemo gledati da i nju otklonimo, odgovori Ilić smešeći se.
Mijailo Ilić, osem srpskoga jezika, razumevao je dobro jezike: nemački, francuski, pruski, i služio se književnostima tih jezika, „a za nevolju, govorio je sam: — mogao bih na sva ta tri jezika kojekako i sporazumevati se.“
u književnosti od Mihaila Ilića ostali su nam ovi spisi:
- Članci u Vojinu za godine 1867, 1868, i 1869;
- Opis Severoistočne Hercegovine, s kartom;
- Opis predela s onu stranu Šar – Planine, (Otadžbina, za 1875);
- Solun – Gisovo, vojničko-topografska crta (Otadžbina, 1875);
- Putovi u Jugozapadnoj Srbiji;
- Klisura između Kablara i Ovčara, u Glasniku Srp. Učenog Društva;
- Putovanje kroz Porečinu Drina i Vardara, od J. Hana. Ovo je delo preveo s nemačkog jezika.
Mijailo Ilić živeo je malo, ali je živeo radio, i umro je slavno!
Slava mu!
Mijailova slika ima u beogradskom Narodnom Muzeju.