Jakšić Jakov

Jakšić Jakov rodio se u selu Ugrinovcima, u Sremu, 22 oktobra 1774 godine.

Njegovo je pravo prezime Popović, a kako se je prozvao Jakšić, kazaće se malo docnije.

Odavši se na trgovinu, ode u Peštu gde je 1804 postao samostalan trgovac.

Prešavši u Srbiju meseca dekembra 1806, Jakov je postao ađutanat kapetanu Majailu Đurkoviću, koji je srpske vojnike učio „egzerciru.“

Pošto je Beograd već osvojen od Turaka, Đurković, i njegov ađutanat Popović, nastanili su se u Beogradu.

Za to vreme, Jakov Popović, o svom trošku, opravi neke stare zidine, koje su Beograđani zvali „Dvori Jakšićevi“ i posle je u njima sedeo.

Za to su ga drugovi, najpre od šale, počeli zvati Jakšićem, a docnije mu to prezime postane čuvenije od pravoga prezimena Popović¹.

Jakšić se je borio na Malajnici, na Deligradu, na Varvarinu, i na Tičaru, gde je i rane dopao.

Godine 1813 Jakov Jakšić je, s drugima, prebegao u Srem, pa je, posle, otišao u Novi Sad, i onamo je živeo.

Godine 1815, meseca maja, Jakšić se vratio u Srbiju, i odmah je otišao na Valjevo, pa od Valjeva na Rožanj, a s Rožnja je sišao u Pocerinu i u Mačvu komandujući uvek srpskom konjicom. Tada su ta neki zvali „Jakšić Pancirlija,“ jer je nosio na sebi pancir.

U oči dana, u koji će biti slavna bitka na Dublju, u jednom delimičnom napadu na dubljanski šanac, srpski se konjanici tako poplaše da pobegnu i ne videvši neprijatelja! Jakšić, idući sam da se uveri odašta su se ti ljudi preplašili, pevao je iz svega grla svoga ovu pesmu:

„Oj Maruška, mila druška!
Golubuška ti moja“.

Pevajući ovu rusku pesmu, onako u mraku, Jakšić je želeo Turke uplašiti, a Srbe bolje ohrabriti².

Od godine 1816 do 1824 Jakšić je bio sekretar srpskom Mitropolitu Agatangelu.

A od 1824 do 1836, bio haznadar Knezu Milošu.

U ovoj službi Jakšić se je uvek odlikovao ne samo besprekornom čistotom svojih ruku, nego i besprimernom ljubavlju i marljivošću za narodno blago, kome je bio zbirač i čuvar.

Kad je došao za haznadara, u kasi je zatekao 250.000 dinara a kad je tu dužnost ostavio, posle 13 godina, u kasi je ostalo gotovine 5.150.000 dinara.

Iz vremena te Jakšićeve službe, ima vrlo mnogo priča koje su značajne koliko za njega lično, toliko i za Kneza Miloša, a i za sve ondašnje ličnosti i za raspoloženja umova…

Od 1836 do 1842 bio je Upravnik Državne Štamparije, a te godine je stavljen u stanje žira, pa je posle živeo u Beogradu, kod svoje kuće, na Savi.

Jakšić je preminuo 17 januara 1848, i ukopan je više oltara Markove Crkve, u Paliluli.

---

1. Jednom se je Knez Miloš naljutio na one koji su svoja stara, prava prezimena promenili, pa je izdao naredbu „da se svaki piše kako je kom prezime. U toj naredbi, tačci 2, za Jakšića veli ovo:
   „Jakov Jakšić, nije Jakšić u Nemačkoj bio, i Popović kao Popov, ili Jovanović kao Jovanov sin, i tako trebalo bi da se zove; ili Popović ili Jovanović; ili kako se zvao u mestu svoga rođenja Ugrinovci“. — (Dodatak k prvoj numeri Srpskih Novina za 1836.) ↩︎
2. Milutinovića Istorija, 233 i dalje. ↩︎