Janković Milovan

Janković T. Milovan, državnik, književnik, rodio se 1 novembra 1828 u selu Vlaškoj, u srezu kosmajskom, okrugu beogradskom.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i prvu godinu prava u Beogradu.

Posle toga, poslala ga je srpska vlada u Nemačku, te je u Hajdelbergu i u Berlinu slušao filosofske i državne nauke. Iz Nemačke Milovan pređe u Pariz, gde je, u društvu s Jevremom Grujićem, izdao knjigu Les Slaves du Sud. S te knjige, srpska vlada mu je oduzela stipendiju, i vratila ga u otadžbinu.

Došavši u Beograd, Janković 19 novembra 1854 posta kancelista u ministarstvu prosvete. Odatle je prešao u ministarstvo spoljnih poslova za registratora, a s toga zvanja otišao je 18 februara 1856 u licej za profesora ekonomije i političke računice.

S te katedre je, u jesen godine 1858, premešten u ministarstvo finansije za sekretara.

O izborima za svetoandrejsku skupštinu 1858 Milovan izjavi da će ostaviti državnu službu ako ga beograđani izaberu, i odista on bi izabran.

Komisija za pregledanje poslaničkih punomoćstava uništi Jankovićev izbor za to što on, kao aktivni činovnik, po članu 31 zakona, nije mogao biti ni biran.

Tada Janković dade ostavku na službu, i na novom izboru, 3 dekembra, na novo bi izabran.

Među tim se je skupština svetoandrejska već bila konstituisala, i za svoje sekretare uzela Jevrema Grujića, komesara glavne kontrole, i Jovana Ilića profesora gimnazije.

K ovoj dvojici ona docnije pridruži i svoga člana Milovana Jankovića, kao trećega sekretara.

U ovoj skupštini Janković je bio veoma aktivan. Od njega su potekle i nekolike mere, koje nisu uvećale slavu onoj inače znamenitoj skupštini (kao što je, na priliku, progonjenje iz zemlje izvesnih činovnika, i druge neke.)

Po dolasku u Beograd Kneza Miloša, Janković je kratko vreme bio u konaku, pa se posle i iz zemlje uklonio. Tada je otišao u Rusiju. Iz Petrograda je pisao neko pismo Vuku St. Karadžiću, koji se onda nalazio u Beogradu. Šta je bilo u tom pismu ne zna se, ali je Vuk to pismo predao Knezu Mihailu, kako je, boj se, Milovan i želeo.

Po smrti Kneza Miloša, Janković se vrati u Beograd, i prijavi se Knezu Mihailu. S te audijencije vratio se kući vrlo zlovoljan, i ne samo da nije tada ušao u državnu službu, nego je naskoro opet otišao u emigraciju.

Iz ove druge emigracije vratio se posle nekoliko godina. Tada je bivao najpre upravnik uprave fondova, pa ministar financije, pa najposle predsednik glavne kontrole. U ovom je zvanju i pensionisan. A umro je u Beogradu 8 oktobra 1899.

Janković je pisao dosta po raznim listovima, u razna vremena, i o raznim predmetima.

Još godine 1855 i 1856 raspravljao je u člancima neka političko-ekonomna pitanja u beogradskim Srpskim Novinama. Te svoje članke obeležavao je znakom ∞. U tim člancima naročito je obratio na se pažnju razlaganjem: da se interes na pozajmljene novce ne može ograničavati zakonom, pošto tu presuđuje tražnja i ponuda, koje su nezavisne od zemaljskoga zakona.

Docnije polemisao je o jeziku u našem Krivičnom zakoniku, a i o nekim drugim pitanjima koja su kad bila pokretana. Uz to je pevao neke patriotske pesme. Želja za ovake sastave pratila ga je do u poslednje dane života njegova.

Kao zasebne publikacije od Jankovića su ostale:

1. Srpski Car-Stjepane ili Smrt Dušanova 1, u Beogradu, 1858;¹
2. Bukvar za staro i mlado, Beograd, 1862;
3. Spomen na Sentandrejsku svetkovinu prilikom dolaska plemenitog Gospodina Venijamina Kalajije na godišnji ispit srpske pravoslavne sentandrejske škole, 9 avgusta 1865;
4. Kratak nauk madžarskog jezika, 1865;
5. Šta je čije: odnosno osnivanja srpske ujedinjene omladine, 1891;
6. Hoće li biti, ili ne biti srpstva: pisma velikoškolskoj omladini, 1891.

Janković je svakad, i u svačem, bio svoje glave čovek: što je godilo njegovoj pameti, njegovoj nezavisnosti, to je pred njegovim očima svakad zauzimalo najvidnije mesto, i ako je on to, prema prilikama, obilazio ili i prećutkivao. Ta crta njegovoga karaktera, docnijim neprilikama kojih je Milovan u svom životu dosta imao, još je više pojačana.

Janković je vezivao poznanstvo i drugovanje s raznim ljudima, a u tom je svakad gledao da poznanik ide za njim, a on za poznanikom nikad; i da on od poznanika ima kakvu bilo korist moralnu ili materijalnu. To može u velikoj meri biti uzrok što je gotovo redovno ranija poznanstva napuštao, a k novima se približavao, da u svoje vreme i ova zameni još novijima.

Toj osobini karaktera valja će pripisati i ono što je Janković stupajući u dvor, po svom postavljenju za ministra financije, pred licem Vladaoca i predsednika ministarstva, prekrstivši se nekolika puta, glasno rekao:

— O, sačuvaj me i sakloni Bože od Gospodarske milosti!

Neki su mislili da su njemu te reči izletele iz usta u trenutku nekoga zaborava, ali nije: tu se je samo otvoreno pokazao pravi unutrašnji Milovan, onakav kakav je bio uvek. S njim se čovek mogao razgovarati, dogovarati, goditi i u nečem i pogoditi, ali upravljati njime mogla je jedina njegova pamet.

Janković je bio čovek srednjeg rasta, smeđe kose, punijih brkova, a pod starost sav sed; u licu pak bio je rumen kao ružica. Prst kazalac na desnoj ruci, sa neke boljetice, bio mu je ostao kraći od drugih prsta. Za to je tu ruku radije sklanjao, služeći se levom, gde se god moglo.

Kao licejski đak toliko je malo mario za svoju spoljašnost, da je jednom došao u čitaonicu ogrnut ćebetom, a pošto sve vratio iz Jevrope s nauka, odevao se je lepo i pazio je oštro na svu svoju spoljašnjost. Pod starost pak često se viđao na beogradskim ulicama s belim štitom (suncobranom) i kad kiša pada, sa pledom preko ramena i kad je vrućina, i sa posuvraćenim nogavicama kad je sa svim suvo!…

Za Jankovića se može reći da je u štočem i pregonio, čak da je bivao i nepravedan, ali se nikad nikom nije udvarao. On nikad nije bio ničija skutonoša!

Bog da ga prosti!

---

1. Janković je napisao i 1858 godine štampao u Beogradu pesmu: Srpski Car-Stjepane ili Smrt Dušanova. Saznavši da beogradska pošta prima i besplatno nosi sva periodska izdanja, i još da poštari, po svom neznanju, za periodska izdanja uzimaju svaku publikaciju, koja na koricama ima rimske brojeve I, II, III tako dalje, Milovan na koricama svoje pesme stavi rimsko I, ma da nikad ni pomišljao nije da to bude periodsko izdanje. To je uradio samo zato da pošta knjižicu primi i besplatno raznese. Tako je i bilo!
   Godine 1868 on je tu knjižicu preštampao u N. Sadu, pa tu nema na koricama onoga rimskoga I; jer onde mu ne bi bilo ni od kake koristi!! ↩︎