Jelečanin Radosav, iz svela Mataruga, blizu manastira Žiče, rodio se od prilike 1762.
Jelečanin je najpre bio prost vojnik, a od godine 1811, pomanje se kao vojvoda u Gornjem Ibru, pod vrhovnom komandom Antonija Pljakića.
Na Jelečanina se, jednom, žalio Dimitrije Kujundžija, vojvoda pazarski (upravo studenički), da mu nije dao iskopati 4 tovara zemlje, za nekaku crkvu. Karađorđe, saznavši to, zapovedi Radosavu, da iskopa 6 tovara zemlje, i da ih pošlje vojvodi Dimitriju za crkvu.
Docnije, u proleće 1812, kad se već videlo da će se nastaviti rat s Turcima, Jelečaninu, koji je obično držao drum od Karanovca ka Pazaru, u Protokolu Karađarđevu, zapoveda se, da svu nejač ukloni dalje od puta, u tvrde zbegove, kako je Turci ne bi porobili.
Poslednja zapovest poslana mu je da uhvati Cukića i Molera, ako bi se javili u njegovoj knežini, pa da ih preda Voždu žive, ili glave njihove!
Posle nesrećne godine 1813, Jelečanin se je predao Turcima, i sedeo je kod svoje kuće na miru.
Uz onu nesrećnu Hadžiprodanovu bunu, Radosav se je desio kod Jatif-Age, čačanskog muselima, i nije se mešao ni u što.
Ali godine 1815, čim je ugovoren novi ustanak, Jelečaninu dođe knjiga od Kneza Miloša, da se sprema ustati na Turke!
Među tim Jatif-Aga je, još o Sv. Savi 1815, s polovinom svoje vojske, bio ostavio Čačak, i prešao u Karanovac, te se onde utvrdio. Docnije, čuvši da je i Miloš ustao, Latif sve svoje pribere i zatvori u tvrdi šanac Karanovac, a Adem-paši pazarskom poduči da mu pošlje pomoći!
Jelečanin, koji je, po poruci Kneza Miloša, s ustanicima, bio uhvatio Stolove, i presekao put između Pazara i Karanovca, nađe se sad između dve vatre. Rad je bio najpre razbiti one Turke koji su dolazili od Pazara, pa onda udariti na Karanovac; ali Ademovci, njih 1500 ubojnih Turaka, pod upravom Mahmud-Age Ljaje, i Jusuf-Age Baljeje, stignu na Stolove, i već obrnu niza stranu, baš kroz Jelečaninove zasede. Tu se odmah zametne strašan boj.
Latif-Aga, stari vojnik, čim čuje pucanj, pohita u predsret Turcima koji mu idu u pomoć.
Jelečanin je sada, sa Srbima ustanicima, bijući se na dve strane, odstupao k starom gradu Magliču, u koji se je, najposle, i sklonio.
Turci se, posle toga boja, svi skrhaju u Karanovac, ali Latif, koji je odavno bio bolestan, koje od svoje bolesti, a koje od umora u ovom boju, na skoro umre, a Srbi Turke u Karanovcu opkole sa svih strana. Tako je Jelečanin držao Karanovac u opsadi, dokle nije stigao Knez Miloš od Požarevca, te Turke primio na veru, i ispratio ih u Pazar.
Posle toga, Jelečanin je, kao što veli Sima Milutinović, bodro čuvao granicu od Nova Pazara.
Godine 1835, februara 23, Knez Miloš je, među drugim zaslužiti ljudma, i Jelečaninu odredio 100 talira penzije.1
Jelečanin je umro u selu Matarugama, 20 novembra 1841, i opevao ga je pop Pavle Milutinović iz Kruševice; sahranjen je u Žiči, kod Male crkvice. Na grobu mu nema ni ploče, niti ikakva belega, tako da se danas upravo i ne zna gde je mestimice ukopan?
Bio je čovek plav, srednjega rasta, a lica vrlo blaga.
Neki Kosta Bunardžić iz Dedevaca, za kojim je bila Pljakina sinovica, pričao je ovo:
— Godine 1813, ispratismo, veli on: — vojvodu Pljaku, kad je polazio iz Srbije. Pređosmo Moravu na Miločajskoj skeli, i onde se ižljubismo i rastasmo. Pljaka usede na konja i pođe, pa se okrete i reče nam:
— „Čuvajte se Radosava Jelečanina, i Popa Nikole iz Mrsaća; to su turske ulizice!“
Rekavši to, obode konja, i ode.
— E, brate, nastavlja, Kosta: — to nam vojvoda reče, a ne pogodi! Vera i Bog, u ono nesrećno vreme, ova su dva čoveka zaklanjala narod, kao majka svoju decu!
Još se nešto za Jelečanina priča:
Latif-Aga se razboleo, pa leži u Karanovcu; i čuje se da hoće da umre, a oko Karanovca Srbi uzavreli; tek što nije planuo ustanak 1815. Jelečanin, da bi se sobom uverio o Jatifovoj bolesti, i da bi, opet, i boniku dao znak prijateljstva, uzme nekoliko kmetova, i dođe bonu muselimu, da ga vidi i da mu poželi skora ozdravljenja:
— Kako si, carski sabljaru! upita on, i duboko se, s družinom, prikloni pred bonim agom: — Krepi se; diži se; sirotinja se uplašila što te nema, pa moli Boga da ozdravi što pre!
— Znam, Radosave, znam, rekne Turčin; — turska vas je sablja naučila da zborite tako, a što mi želiš, i ti i ovi tvoji, ne dao mi Bog! Nego se’te, popite kavu, pa idite… Meni… što da Bog!…
- Ukaz od 23 februara 1835. Br. 532. ↩︎