Jokić Petar rodio se u Topoli, od prilike, godine 1779.
Ustanak srpski od godine 1804 zatekao je Jokića kao čoveka svršena, već oženjena. Još pre ustanka, bio je Karađorđu blizak, a od ustanka nije se, gotovo, ni odvajao od njega.
Najpre je bio njegov momak, a posle buljubaša njegove garde, njegove najodabranije vojske.
Jednom je Jokić izjavio nezadovoljstvo, što ostaje sve jednako buljubaša, dokle drugi, manje vredni i manje zaslužni, postaju vojvode. Na to mu je Karađorđe rekao:
— Koekude, šta ti je krivo? Oni se zovu „Gospodari Vojvode“, a ti si „Gospodar Buljubaša“; kolika je plata njima, tolika neka je i tebi, samo ostan uza me“!
I Jokić se je zadovoljio.
Petar Buljubaša je bio u mnogim bojevima. Pričaše, na nekolike nedelje pred što će umreti, da je bio u 65 prilika, gde su puške pucale, i gde je i sam mogao poginuti. U grob je odneo nekoliko rana.
Pored odlična dara za poslove vojničke, Jokić se je odlikovao i velikom razboritošću u suđenju, i čovečnošću u postupanju.
Godine 1813, već pred propast, Jokić je bio na Drini; i od Šapca bio je pošao k Beogradu. U putu čuje da je Karađorđe prešao preko Save, i da su Beograd već zauzeli Turci. Petar, onda, pređe u Srem i, u Feneku, nađe Karađorđa:
— Šta rađaše, tako vam Boga, kad mu odoste, upita jedan mladić Jokića!
— Šta će da radi? krpi kao Fata pitu, odgovori Jokić: — plače i vajka se što je uradio, ali što je bilo-bilo!
Jokić prevede svoju porodicu preko Save, pa se, najposle, ukloni i sam ispred Turaka, ali se nije hteo ni na dan hoda udaljiti od Srbije; nego se nastanio u Zemunu, i trgovao je, posle, živom stokom.
Posle ustanka od 1815, vratio se je u Srbiju, i Knez Miloš ga je postavio za sudiju okružnom sudu valjevskom.
Kad je, zbog starosti i slabosti, stavljen u penziju, otišao je u Topolu, i onde je živeo do smrti.
Po odluci Srpskog Učenog Društva, pisac ovih vrsta saslušavao je Jokića u zimu 1851 i 1852, o radu Srba od 1804 do 1813.
Biće 30—35 tabaka beležaka, što je Jokić, tako reći u pero diktovao, ali je on, pored toga, pričao i nebrojene pojedinosti, epizode, i karakteristike iz onoga čudnoga doba.
Svršivši svoje pričanje, Jović je preminuo 24 aprila 1852, u 41/2 časa posle po dne, i ukopan je više oltara topolske crkve.
Jokićeva, vrlo dobro pogođena, slika nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.