Категорија: A-Š

Živković Vasilije, pančevački prota, pesnik, rođen je u Pančevu godine 1819 januara 31, od oca Todora i matere Sofije.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Srem. Karlovcima; filosofiju u Segedinu, a prava u Pešti i u Požunu 1837 i 1838. Bogosloviju je učio u Vršcu, i hteo se je pokaluđeriti; ali mu, godine 1845, umre otac na prečac, te se Vasa manu kaluđerstva, i godine 1846 bi rukopoložen za sveštenika i postavljen za paroha pančevačkoga.

Godine 1868, maja 23, na molbu pančevačke opštine, jepieskop Kenđelac postavi Živkovića za protu pančevačkoga.

Prota Živković punih deset godina bio je učitelj vere u kraljevskoj pančevačkoj realci i profesor srpskog jezika. Bio je član jeparhijske konsistorije, i član mitropolitske apelatorije od 1864 do svoje smrti. A bio je i član odbora saborskoga, koji je izrađivao uredbu, potvrđenu 10 avgusta 1868. Raznim načinom bio je poslanik na svim narodnim saborima od 1864, i uvek se na njima odlikovao razboritošću, mudrošću, stalnošću i poznavanjem crkveno-narodnog života Srba na onoj strani.

Godine 1883 odlikovao ga je vršački vladika Kenđelac „za revnosnu i plodonosnu svešteničku službu“ nabedrenikom.

Godine 1873 novembra 11, izabran je za predsednika crkvene pančevačke opštine, i to je zvanje nosio do smrti.

Živković je preminuo između 24 i 25 juna 1891 u Pančevu, i oplakan je opštom žalošću cele pančevačke opštine.

Živković je bio pesnik, i pesnik mio i sladak. Još za rane mladosti spevao je, i narodu su omilele pesme:

• Rado ide Srbin u vojnike.
• Odbi se biser-grana od jorgovana.
• Ko međ’ nama žena nije. —
• Lepa moma i t.d.

Te se Živkovićeve pesme pevaju u svim krajevima Srpskoga naroda tako da danas mnogi misle da su to pesme narodne!

Živkovićeve su pesme rasturene po raznim časopisima i listovima. Tako njih ima: u Skoroteči, Srp. Narodnom Listu, Bačkoj Vili, Golubici, Zimzelenu, i u Podunavci.

Sve se odlikuju čistim i lepim jezikom. I u tom je Živković bio preteča Branku Radičeviću.

Najpoznatije su mu pesme: Rado ide Srbin u vojnike; Odbi se biser grana; Ajduci („Već iz gustog luga kupe se hajduci“. Zimzelen 1837).

U Skoroteči (1842, br. 3.) Ljubopevac (poznata pesma: Ta plaviš zoro zlatna); br. 7. Ljubičica (po Geteu); br. 17 Graničar (balada po J. H. Jogl-u Der Cordonist); br. 29. U slavu Nj. Sv. Josifa Rajačića; br. 33. Cvet; br. 38 Devojka; Gnjurac (po Šileru, Skoroteča 45 br.); Ribar (Gete) 51 br.; Mojemu prijatelju D. Tirolu Srbinu u Spomenicu br. 71; Čedoubiteljka (Šiler) 74 broj.

u Srpskom Listu T. Pavlovića za 1842, br. 27, Savi Tekeliji; br. 29 Kosovo; br. 48 Radost i Žalost.

U Bačkoj Vili 1845. Lepa Maca (srpske kćeri čarnooke); Jednoj Srpkinji.

U Zimzelenu za 1847; Grob Obilića; Bauk (prevod od Getea); Crni Đorđe, za 1848. U slavu Božiju; Daće Bog; Mladoj Nevesti; Turskoj Raji; Jug-Bogdan i njegovi sinovi.

U Podunavci (izdavao Lj. Nenadović) br. 38. 1848 odziv na pesmu: Ustaj, ustaj Srbine!

U Golubici 1844. Oda preuzvišenom Srbinu Simi Milutinoviću.

Velika je šteta što je Živković rano prestao pevati. Njegove se pesme odlikuju osobitom nežnošću. One sve potiču iz pravoga pesničkog osećanja. Živković je u svojim pesmama ne samo nadvisio svoje suvremenike lepotom i čistotom jezika, nego i oblikom i sadržinom njihovom.

Kad je Živković navršio 70 godina života, onda mu je pisac ovih vrsta poslao ovo pismo:

Prečasnom Gospodinu, Gospodinu Vasi Živkoviću, Proti pančevačkom, U Pančevu

Prečasni Gospodine,

Dopustite mi, molim vas, da se u oči vašeg sutrašnjeg dana setim nečega iz doba minuloga!

Bejaše godina 1849, mesec juni, dan 4, i sve mi se čini subota. Slučaj je doneo da neki pančevački građanin premine u Beogradu. Pokojnika su, kao čoveka uvažena, ispratile sve beogradske škole i svi nastavnici. Sveta je bilo na pratnji vrlo mnogo, puna puncita Beogradska velika crkva. Na opelu, posle jevanđelja, na amvon iziđe sveštenik, mlad, zdrav, lepa lika, krupnih očiju, smeđe kose i brade, visoka stasa, i u celom veoma mila slika. On ožali pokojnika glasom prijatelja i sveštenika. Moje detinje oči ostaše na besedniku.

— Ko je ovaj popa, što ovako slatko besedi, i što se ovako divno drži u besedi, pitali smo mi đaci jedan drugoga?

— To je pančevački paroh Vasa Živković, reče jedan od naših profesora.

— Zar onaj, što je spevao: „Rado ide Srbin u vojnike“?

— On isti!

Ja zaboravih i pokojnika, i svu mnogobrojnu pratnju njegovu: samo sam gledao njegova posmrtna besednika!

---

Prođoše, posle toga slučaja nekolike godine. Jednoga večera u mojoj kući bejaše nekoliko mojih prijatelja. Neko od njih zatraži od mene da što lepo pročitam na glas. Maših se za Subotićev 3bornik, prelistah ga, odabrah, i pročitah na glas: „Šilerova Gnjurca“. Slast je bila tolika, da su neki, posle toga, tu pesmu naučili na pamet. I ime Vase Živkovića, kroz koga smo provideli i dušu Šilerovu, svaki se čas zahvalno pominjalo među nama!

---

Opet su godine terale godine, i dekada je potiskivala dekadu.

Osvanu 9 septembar 1888; u Narodnu biblioteku uđe k meni čovek svetiteljskog lika i odela: stasit, vedar, svetao, ukrašen srebrom od godina, on samo nazva Boga pa — stade.

Skočih brže k njemu, primih mu Boga, i zamolih da sedne. On mi znakom obavesti da ga ostavim na miru.

— Ja stradam od teškog zasipa, reče on, pošto malko dahnu: — i kad me taj nastup snađe, moram stati gde bilo da bilo: to mi je jedini lek!

Stajao sam, i pun zadovoljstva gledao lepu sliku časne i srećne starosti.

— Došao sam, nastavi gost dalje: — da vas vidim, da vas lično poznam, i da vam kažem kako rado čitam sve vaše knjige, a osobito Pomenik, koji baš sad izlazi…

---

I ko je taj mili gost? To je glavom onaj mladi i lepi popa iz Beogradske crkve od 4 juna 1849; to je pevac milih Srbima pesama; to je prevodilac Šilerovog Gnjurca; to je onaj koji je bio milje mojemu oku i mojemu uhu, pa mi sada uz ondašnje dare prinosi sasvim nove!

I taj trudbenik u vinogradu Gospodnju, taj mili pesnik naših mladih godina, taj slatki besednik iz doba našega učenja, sutra sreta, zdrav i zadovoljan, uvažen i poštovan, svoju sedamdesetu godinu!

Nije li pravo i slatko da mi oba zahvalimo milostivomu Bogu: — on, što je tu godinu dočekao, a ja — što mu je mogu ovako od svega srca da čestitam?

Do viđenja, prečasni Gospodine, mili naš slavljeniče!

— 30 Januara 1889. U Beogradu. Sav Vaš M. Ć. Milićević

Na ovo je Prota Živković pod 15 maja 1889 odgovorio ovim pismom:

Gospodinu M. Đ. Milićeviću, Bibliotekaru, U Beogradu

Mnogopoštovani Gospodine, Dragi prijatelju!

Evo je prošlo mnogo dana — ne smem ni kazati koliko — kako ste mi ljubav i naklonost poklonili te mi čestitaste jubilej moje 70 godišnjice, i tu svoju čestitku nakitiste raznošarnim mirisavih cvećem hvale i veličanja mene nedostojnog sluge Božijeg i Narodnog, a pored toga i odviše me okadiste tamjanom i izmirnom, tom „žrtvom večernjom“ života moga, koji je već dospeo na zapad sunca, što crkva naša naziva „svjetom tihim“.

Pa od tog miomirnog kadila, i „blagouhanijem“ sveže kite meni u čast uzabranog ne eksotičnog, ne hudožestvenog, no milog poljskog cveća što mi ga na dan 31 januara o. g poslaste — opijen i zanesen… jeli čudo, što i posle tako dugog vremena još se ne osetih dovoljno osnažen i trezven, da na dragoceno i veoma laskavo pismo vaše od 30 januara o. g. onako odgovorim, kao što bi pristojalo, i s toga ne upišite mi to, poštovani prijatelju, u greh ili nehat ili neučtivost, no jedino vašem slatkom i zanosnom „opijumu“, koji ja prvi put u mom dugovremenom životu okusih, pa jedva se evo sad osvestih, k sebi dođoh i setih se vajne ljubavi a svoje dužnosti, da vam izrečem svoju najtopliju zahvalnost.

Primite dakle ovu moju izjavu kao znamenje prave i iskrene izvine, i znajte da mi je teže na jedno vaše pismo odgovoriti no na svih stotinu telegrafskih i do 50 pismenih čestitaka, što ih primih sa sviju strana naroda našega o jubileju mome od prijatelja, poznanika, i dobrih ljudi. A vi mi ostaste poslednji ali i najdraži čestitač, jer svima se odužih na brzo, a vama u „jedanaesti čas“, no u toliko usrdnije, radije, i svojskije odzivam se sa Véééliko hvala, i sa još većom željom: da i Vas Gospod Gospodstujućih spodobi, da još dublju i srećniju starost spojenu sa bezobličnim i neoburevajemim zdravljem (nego ja:) u svom domaćem, veselja i zadovoljstva punom hramu, telesno i duševno čio dočekate i slatko proživite, te da stečete mnogo više priznanja i slave, nego ja nezaslužni „drjahli“ „starec“, jer ste vi za mnogo manje vremena, ali velikim trudom pribrali i od zaborava oteli i sačuvali neiskazano mnogo blaga i dragocenosti za narod naš i istoriju što će, ako Bog da, tek potonji naraštaj potpuno oceniti, i cenu tu, koja i danas ima znamenitu vrednost ustostručiti, kao što to biva s relikvijama slavnih muževa, među koje vas svi pošteni i pravični ljudi ubrajati moraju, u nagradu za neobično teški podvig oko Pomenika i vaskrsenija neumrlih i gotovo zaboravljenih junaka na bojnom i kulturnom polju.

Vi ste do sada toliko uradili, da vam se i najbolji naši rodoljubi do zemlje pokloniti moraju; vi ste u svom izvrsnom delu „Kneževini Srbiji“ skovali dijadem, a u delu „Kraljevini Srbija“ krunisali ste Srpstvo, ali tim i sebe, — u tim delima ovenčaste neuvelim vencem, a klasičnim „Pomenikom“, tim Srpskim Plutarhom, digli ste sebi spomenik aere perenius, jer ste mnoga znatna imena preslavnih boraca i zatočenika, praotaca, otaca, i braće naše iz puste grobne pomrčine izveli na videlo, za koje nek vas nagradi Gospod Bog… a Srpstvo nije tako ni toliko bogato da Vam vrati milo za drago!

Ovako sam ja o vama i pređe kao nepoznati mislio, jer sam pratio rad vaš na književnom poprištu; a kad se malo poznasmo, i kad me obradovaste i iznenadiste rečenom pismenom čestitkom, koju ja u onom ruhu svečanom zaodenutu zaista zaslužno nisam zarad ono nekoliko mojih pesmica iz mladićskog doba moga, jer bejah svagda samo obični diletanat, a ne „bogoduhnoveni pesnik“… e ta čestitka beše mi nad svima ostalima najlepše priznanje od čoveka, koji i u malo traži da nađe nešto, što nije za odbacivanje, i tim se ja ponosim i toliku ljubav i odlikovanje mojih sićušnih zasluga ja nigda zaboraviti ne smem.

Pročitavši Vaše pismo više puta sa sladošću, pomislio sam, i primetio sam i drugima, meni ljubaznima, da se ni malo ne čudim, a čudio sam se doista, čitajući monumentalni Pomenik Vaš i naš: kako je bilo moguće da sakupite onoliko divnog materijala, građe, i svakovrsnih podataka za sve one znane i neznane besamrtnike, jer eno u cenjenom pismu vašem nađoh i o sebi nešto, što sam davno zaboravio, potsetiste me i na pogrebni dan osnivača propovedničkog fonda, velikokupca pančevačkog Vase Brkića, kojega za bežanije naše saranismo u Beogradu 4 juna 1849, i kom u slavu ja u Beogradskoj katedralnoj crkvi izgovorih nadgrobnu besedu, a vi se i te malenkosti setiste posle 40 godina, pa se onako pohvalno o meni izraziste!

Pa kako Vi o mnogom čemu račun vodite i tubite čak i sitnije stvari, uverih se i prilikom mog prvog sastanka s Vama jesenas o proslavi Vukovoj, o čemu takođe spomenuste u svom pismu — to se zaista mora uzeti kao čudo nečuveno, jer je to neobično pamćenje… živo i uba retko, i Boga mi, da nije toga, nebi ni Pomenik bio onako potpun i ogroman, pa ni istinit u pojedinostima, a kamo li u celini onako obilan i interesan.

Hvala Vam i opet dragi prijatelju i čestiti Srbine na prijateljskoj pažnji, i zadržite me u ljubavi i naklonosti i dalje a ja ću se moliti Bogu našemu, da Vam daruje dugoletni život, da zrele i slatke plodove umnoga rada Vašega s bogate trpeze književnog podviga vašega uživamo i mi stariji i naša mlađa braća, kojoj ćete vi svagda kao uzor svetliti, što iskreno želi

— U Pančevu, 15 maja 1889, Vaš, Pravi poštovatelj, V. Živković s. r., prota.

Živković Stevan rodio se u selu Prnjavoru¹, kod manstira Sv. Romana, na desnoj strani istočne Morave, oko 3 časa hoda na zapad od Aleksinca. Staro mu je prezime Krstić, a ocu mu je bilo ime Ilija, koji je imao rođenoga brata Živka, vrlo bogata čoveka. Ovaj Živko Krstić, kao što pokazuje zapis², opravio je manastir Sv. Romana.

Stevan se je prozvao po stricu — Živković. Priča se da je otac Stevanov Ilija bio, jednom, uzeo od brata svoga Živka, „haračku knjigu“ (priznanicu o plaćenom haraču — 3 groša i 12 para), i s njom se pokazao kao Živko a ne kao Ilija. Od toga doba, ostalo je, vele, sinu mu Stevanu prezime Živković. Ali tome može biti uzrok i što drugo, kao što će se videti malo posle.

Živko je bio čovek bogat, a Ilija siromah. U Živka je bilo šest sinova, a u Ilije jedinac — Stevan. I Ilija proda svoga, jedinca sina nekom Konstontinu Ćurčiji, iz Beograda, za 100 groša³!

Tako je Stevan došao u Beograd, gde je naučio zanat, ušao u trgovinu i, docnije, postao vrlo bogat čovek.

U potonjem svom bogatstvu i blagovanju, Stevan je redovno slao svom ocu novaca, hrane, i odela, ali nije nikad trpeo da mu iziđe na oči, već ga je odgonio rečima:

— Ti si mene prodao za 100 groša! Odlazi! Odlazi!

Pošto dahije ovladaju Beogradom, Stevan, od njihove sile, pređe u Zemun.

Kad su se Srbi digli na Turke 1804, Živković je odmah počeo nabavljati i slati im džebanu, i drugo što treba za rat.

Godine 1805, maja 1, Stevan Živković je izabran za člana onoj deputaciji, koju su Srbi poslali u Carigrad radi ugađanja s Portom.

U Carigradu Turci tu deputaciju pritvore, a niškom Afis-Paši pošlju zapovest, da ide s vojskom u Srbiju, i da bunu uguši.

Živković se, osobitom svojom veštinom, izmoli od Turaka dođe u Srbiju, i kaže Karađorđu sve što je i kako je.

Veština, koju je pokazao u ovoj prilici, svedoči da je Živković bio čovek vrlo gibak, i vrlo vešt za diplomatske poslove⁴.

Kad Srbi uzmu Beograd, Živković se vrati iz Zemuna na svoje imanje. Tada je već bio tako bogat čovek, da je nekad davao Sovetu po devet hiljada dukata na zajam, a i pojedinim ljudima činio je mnoga dobra.

Milutinović ovako o njemu veli:

„Jeste Stevan Živkoviću važno,
Trgovinom i pridostavljanjem
Vojnih nužnih stvari i oružja,
Bratoljubno proznatnio sebe,
Te liš’ svašto dajuć’ sirotinji,
Osem brašna, soli, i novaca,
Pluge spremne, i oraće vole,
K’ tom’ i svakog usevna semena,
Dela g’ ’vaka zaboravit’ brane.“

Živkovića je Sovet, kao čoveka vrlo pametna, slao Veljku da se nalazi uz ovoga, te da, pameću svojom, umerava prekomerno Veljkovo junaštvo.

Nahodeći se tako uz Veljka u Banji, Živković se je, u jednom boju, ranio u nogu, i od te rane dugo je bolovao i išao o štaci.

Kad ono Milenko i Dobrnjac javno kazaše de ne pristaju na reformu koju su smislili Mladen i Karađorđe 1811, Živković je bio s njima, i pokazivo je više energije i odvažnosti od njih obojice. Zato su ga okovali i zatvorili u beogradskom gradu. Ležeći u tamnici, Živković je, po vas dugi dan, udarao u tamburu i pevao.

Posle nekog vremena, dozove ga Karađorđe u Topolu, i sve mu oprosti; ali on uzme pasoš i ode u Karavlašku.

Živković se je ženio dva puta, ili bolje reći imao je dve žene. Prva njegova žena bila je iz sela Ostružnice, tetka kneza Makse Rankovića. S tom ženom je rodio četvoro muške dece. Po nesreći žena mu se ova propije i pronevaljali tako da je on, najposle, ostavi, i uzme ženu dahije Aganlije, koja se je bila pokrstila, i dobila ime Ljubica.

Sud onoga vremena presudi da Živković da svojoj prvoj ženi, na svako dete što je rodila s njim, po jednu kesu, a to je, svega 2000 groša! Živković joj, od svoje drage volje, da pet kesa, što je rodila s njim četvoro dece, i dve kese što mu je bila žena — svega 7 kesa.

Ova se je žena, posle toga, tako propila i pronevaljalila da je, zbog javnog bluda, po naredbi Karađorđevoj, bačena u Dunav i udavljena.

Kad bi Živković otišao na vojsku, ta njegova žena, ostavši o detetom na sisi, zarezila bi to dete samo u sobi, te bi, jadniče, sviskavalo od plača, a ona, bi, po celu noć, s momcima đuskala pevajući:

„Oj, gde ćemo selo selit’?
Među oči devojačke? itd.“

Godine 1813, po odlasku Karađorđevu iz Srbije, Stevan Živković, sa ženom Ljubicom i malim detetom, nalazio se je u Zemunu. Tu dođe iz Bosne Turčin, brat Ljubičin, i pozove je da ide u Turke, i ona, ostavivši muža, ode i odnese dete na sisi. Prijatelji Stevanovi jave ovu stvar odmah Mitropolitu Stratimiroviću, a ovaj se požali đeneralnoj komandi, koja, preko đenerala Červenke u Zemunu, naredi da se izavidi: kako se je smelo pustiti kršteno dete da ide u Turke? I odmah se pošlje kurir te Ljubicu, nekadašnju Aganlinicu, sa Stevanovim detetom, vrati njenom čoveku.

Posle toga, Živković je sa ženom i detetom, otišao u Rusiju.

Godine 1835, Živković se je bio vratio u Srbiju, i Knez Miloš mu je, ukazom od 23 februara, odredio 300 talira penzije na godinu. Ali je on malo vremena ostao ovde. Imao je mnoge novce na dugu u seljaka oko Beograda. Zato ih jednom pozove sve, upita se za zdravlje sa svima, pa onda stane jednoga po jednoga prizivati i pitati: koliko je koji dužan? Kako mu koji prizna dug, i zamoli ga za poček, Stevan nađe njegovu obligaciju, pokaže mu je, i podere na njegove oči. Poderavši sve obligacije, rekne seljacima:

— E, od danas mi niste dužni ništa; ostanite se Bogom!

Posle se je opet vratio u Rusiju i, kažu, umro je u Poltavi.

Žena pak njegova, Ljubica, vratila se je posle njegove smrti, u Beograd, gde je dugo živela dole na Savi, pa tu i preminula.

Živković je bio čovek omalena rasta, crnomanjast a, pod starost, sed kao ovca, u licu pak bio je rumen kao ružica.

---

1. Selo to, u ono vreme, pripadalo je knežini Ražanjskoj, koja je bila deo paraćinske nahije. Sad toga sela nema: pre više godina, zbog vode koja je, slivajući se s brda, plavila selo, raselili su se odatle Prnjavorci, i naselili se na drugoj strani brda Gradišta, do sela Praskoče. To novo selo pripada opštini praskočkoj a ime mu je Manastirsko. ↩︎
2. Glasnik 21, str. 12. ↩︎
3. Evo priče iz koje se vidi kako je onda bila retka para u naroda. Stevan je, kao dete, svaku noć strašno plakao. U to dođu u selo nekaki ećimi (lekari) koji su putovali po narodu, dajući bolesnicima lekove. Čuvši kako Stevan plače, ećim reknu:
   — Ovo je dete noćljivo, to jest, ima bolest da noću mnogo plače, i dadu nekakav zapis, koji će ga zavarčiti od plača. Za zapis je trebalo dati jedan groš, ali nigde, ni u koga, nije bilo groša! Vesela Stevanova majka nađe u neke kone jedan groš, te plati detetu lek, a posle je, za taj groš, tkala koni platno ravna 4 dana!… ↩︎
4. Kneževina Srbija, str. 1120— 1123. ↩︎
5. Srbijanka 3, 40. ↩︎

Živković Sima, direktor gimnazije, rodio se u Jagodini 12 jula 1834.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i Veliku Školu u Beogradu.

Za školovanja svoga u Beogradu, bio je u kući prote Mateje Nenadovića, gde ga je poznao i zapazio protin sin pesnik Ljubomir P. Nenadović. Nenadovići, otac i sin, pazili su Simu; i Sima je prema njima uvek ostao zahvalan. On je poneo i u grob pravo sinovlje poštovanje prema svome dobrotvoru Lj. P. Nenadoviću; on je dao izmolovati Ljubinu sliku, i poklonio ju je Kragujevačkoj gimnaziji, a posle smrti pesnikove, išao je čak u Brankovinu, da mu se grobu pokloni, i suzom ga zahvalnosti zalije! To je krasno!

Godine 1857 postao je Sima profesor u Kragujevačkoj gimnaziji, gde je služio do godine 1871, kada je, za kratko vreme, bio upravitelj učiteljske škole, pa se opet vratio za direktora gimnazije.

Godine 1887, navršivši 30 godina profesorske službe, tražio je i dobio pensiju, o kojoj je posle toga do smrti živeo u Kragujevcu.

Živković je bio oženjen ćerkom Kragujevačkog prote Jovanike Simkom. A kad je ona umrla bez poroda, Sima je ostao samac do smrti, koja ga snađe noću između 8 i 9 aprila, na osvitak samoga Vaskrsa 1900.

Živković je bio dobar nastavnik, a naročito pohvalan vaspitač omladine. U dužnosti uredan kao dobar sat, a u ponašanju izmeren i uvek priseban. Oduševljen je bio za sve patriotske poslove u struci prosvetnoj. Kragujevac je voleo kao da se i rodio u njemu; a i kragujevčani su Simu uvažavali i poštovali kao retko koga svoga sugrađanina.

Bog da ga prosti! Simu Živkovića, „staroga direktora“, zahvalno će pomenuti mnogi i mnogi njegov učenik!

Živanović Jakov rodio se u selu Obreži, u Sremu, 18 februara 1808, a starina mu je u selu Ključu, u valjevskoj Kolubari.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju u Pešti, gde je postao i doktor u filosofiji.

Po svršetku škola, bio je profesor u karlovačkoj gimnaziji.

U početku 1834, na poziv Kneza Miloša, prešao je u Srbiju i, posle nekoliko meseca ogleda, Knez ga je postavio za direktora svoje kancelarije.

Sam je pričao, da je u Kragujevac stigao baš u oči Sretenja, i, sutra dan, otišao je u crkvu, na službu. Kad dođe vreme da se čita apostol, ustumaraše se, veli, po crkvi i popovi, i učitelji, i đaci.

Knez Miloš, stojeći u svom stolu, već opaža tu zabunu, i tek što ne zašta:

— More, šta je to?

A svo šta je bilo: đak neki uzeo iz crkve apostol, da se spremi da ga čita u crkvi na Sretenje, pa niti ga je naučio, niti je knjigu vratio crkvi, niti je sam došao na službu.

Videći tu zabunu, Živanović, koji je crkveno pravilo znao vrlo dobro, izađe pred Kneza i upita:

— Je li slobodno, Gospodaru, da ja očitam apostol, bez knjige?

— Slobodno, sine, kako ne bi bilo slobodno; samo ako umeš, odgovori Knez.

Živanović izađe na amvon i očita apostol na izust, kao i iz knjige.

— Aferim, igumane! viknu Knez, radostan što se iz zabune tako lako izašlo. Od toga doba, Knez je Živanovića, gotovo svakad, zvao igumanom.

Kao direktor kneževe kancelarije, Živanović je imao dosta uticaja na mnoge poslove zemaljske. Knez Miloš ga je slao u Carigrad kad se je gradio Ustav za Srbiju 1838, i kad se je određivao Srbiji grb i zastava.

U pitanju o Savetu, Živanović je bio odsudno protivan tačci 17 Ustava, po kojoj je srpskim savetnicima sudila Porta. I, ne mogavši sprečiti da takav član uđe u Ustav, on je napisao svoju ostavku još u Carigradu, pa je je dao, čim je stigao u Kragujevac.

U unutrašnjem trvenju u Srbiji, Živanović je uvek stajao uz Kneza Miloša. To svoje vladanje sam je ovako pravdao:

— Mi došljaci, kad smo uz vlast, na pravu smo putu. Mi vaših domaćih računa ne znamo. U kolu šumadinskom mi možemo igrati, ali je nepristojno da mi, došljaci, u Šumadiji, vodimo kolo!

Za to je stranka, koja je bila nezadovoljna Knezom Milošem, jako mrzila na Živanovića.

Videći da se Srbiji, naročito posle Ustava od 1838, spremaju burni dani, koje nije mogao ni otkloniti, ni razvedriti, i ne želeći imati nikakva učešća u tim događajima, Živanović je, kao što je kazano, još u Carigradu napisao i, došavši u Kragujevac, odmah drugi dan, 5 marta 1839, dao ostavku, i otišao u Srem, gde je živeo kao privatan čovek, ali uvek kao srpski građanin, sa srpskim pasošem.

Godina 1848 izvela je Živanovića iz njegove tišine, i uvela ga je u narodne poslove na onoj strani. Tada je radio sa svim svojski protiv Madžara, sporazumevajući se s Bečom, kao od dva zla manjim, po njegovu mišljenju; jer je verovao da će Beč, najposle, pritisnuti i Madžare i Srbe!…

Godine 1850, vratio se je opet u Srbiju, i postao je bio, najpre, sekretar Saveta pod Stejićem koji je bio Glavni Sekretar: docnije, posle Stejićeve smrti, bio je Glavni Sekretar Savetu, pa onda pomoćnik popečitelju pravde i prosvete.

U ovoj poslednjoj službi, kad je Crnobarac bio popečitelj, Živanoviću se dade prilika da iskaže svoj otpor novoj struji u srpskom jeziku i pravopisu. U dogovoru s ministrom Crnobarcem, koji mu je sve odobravao, otvorio je onu čuvenu raspru s Učenim Društvom oko jezika i pravopisa, koja se je, najposle, svršila pobedom novih ideja.

Pod spoljašnjim blagim, krotkim, čisto nesmeličkim manijerima, Živanović je nosio nepregibnu upornost u svim svojim ubeđenjima: religioznim, političkim, i naučnim. I baš to mu je uvećavalo broj neprijatelja, kojih je, i onako, imao više nego što je zasluživao.

Kao čovek krepke volje, u životu je dočekivao, sa svim stojički, svaki udar koji ga je pogađao, a imao ih je i dosta i vrlo teških. Bio je čovek pošten, činovnik bez prekora, Srbin rodoljubiv. On je verovao u Boga, i verovao je istinski. Na samrti, držeći u rukama Hristovu ikonu, i ljubeći je, govoraše ovako:

— Hriste, Spase moj! Samo dva znana greha imam: verovao sam snovima, i bacao sam karte! Njih mi dva oprosti, molim ti se: Drugo nisam nikad ništa zgrešio!…

Osim velike službene radnje, koja će se, i s književne strane, proceniti tok kad jednom ugleda sveta prepiska Kneza Miloša, Živanović je književnosti srpskoj ostavio ovo:

1. M. T. Cicerona tuskulanska ispitanija, s latinskog, 1842, u Beču;
2. Opravdanije prevoda Ciceronovih ispitanija, 1842, u Budimu;
3. Slovo nadgrobno Knjaginji Ljubici, 14 maja 1843, u N. Sadu;
4. Nekrolog Avramu Petronijeviću, koji je preminuo u Carigradu 10 aprila 1852;
5. Nadgrobno slovo Dimitriju Isailoviću, umrlom 29 maja 1853, u Beogradu;
6. Nekrolog Stevanu Petroviću Knićaninu, 1855, u Beogradu;
7. Šta je probitačno za Vojvodstvo Srbiju, i t. d. u Beču;

Osem toga, napisao je, kao odgovor na knjigu Siprijana Roberta Les Slaves de Turquie, sitno zbijenih 48 tabaka rukopisa. Tu je proliveno vrlo mnogo svetlosti na ljude i na događaje iz doba prve vlade Kneza Miloša. Taj se rukopis nalazi u Narodnoj Biblioteci, u Beogradu.

Pred samu smrt, prevodio je Telemaka, ali se ne zna gde je sada taj prevod.

Konservator u svačem, a u narodnosti i pravoslavnoj veri uvek strahujući od tuđinske prevlasti, Živanović ne samo nije primao nikakvu reformu u pisanju, nego je još iz svoga pravopisa, izbacio ć, đ, i dž, pa je njihove glasove izražavao krpeći po dva ili tri slova u jedno. Takim pravopisom pisao je sve svoje privatne stvari, a njim je preštampao i neke Vidakovićeve romane, valjda u nadi da će još ko zamilovati taj tako skrpljeni pravopis; ali sledbenika nije stekao!

U Živanovića bejaše sinčić po imenu Milivoje, krasan detić, odličan đak u 7 razredu gimnazije. Ovaj mladić reče jednom svom dobrom ocu lepu istinu:

— Čuješ, oco?

— Da čujem, Mile!

— Znaš li šta ja mislim?

— Da čujem, sine!

— Ja mislim, da ćeš ti preživeti taj svoj pravopis, i ja se tome vrlo radujem!

On ga pogleda, saže se te ga poljubi u čelo, i reče:

— Ti si, Mile, jedan nestašan brbljivac!

Mladić je pogodio.

Živanović je imao čudnu sudbinu u svojoj službi u Srbiji. Za prve vlade Kneza Miloša, nije ga trpela opozicija, za to što je bio uvek uz Kneza.

Kad se Knez Miloš vrati u Srbiju da, po drugi put, uzme vladu, prijatelji njegovi proteraše Živanovića ne samo iz službe, nego i iz otadžbine. A svi ti prijatelji možda nisu Knezu Milošu, i njegovu imenu, učinili ni onoliko usluge koliko mu je Živanović učinio samo odgovarajući Siprijanu Robertu.

Zlu sreću imaju i ovi dobrosrećni vladaoci: ko njih posipa smiljem, oni ga često zasiplju kamenjem!

Živanović se je na skoro vratio iz progona, i dobio je zvanje predsednika okružnog suda, u Kruševcu. U toj službi ga je i smrt snašla, 9 avgusta 1861, u Beogradu.

Živanović je bio čovek vrlo vredan, i na peru lak: mogao je svakad napisati za trojicu; u odelu je bio uvek čist, u besedi jasan, u ophođenju vrlo uljudan.

Žika Kapetan, osnovalac Deligrada, pre Kočine Krajine 1788, bio je mehandžija u Beogradu, na kalemegdanu, i, osem mehane, držao je mnogu sitnu stoku. U njega je, kao čobanin, služio neki Đorđe Simić, rodom iz sela Sremčice, u beogradskoj nahiji.

Kad Austrijanci zavojšte na Turke, i austriski oficir Mihaljević stane u Srbiji kupiti dobrovoljce, onda se i Žika i njegov čobanin Đorđe upišu u dobrovoljce kod toga Mihaljevića.

U ratu su se tako odlikovali da su oba postali kapetani; a kad se rat svršio, oni su dobili penziju, prešli u Srem, i živeli su u selu Boljevcima.

Kad se Srbi, 1804, dignu na Turke, Žika ostavi ravni Srem, i carevu penziju, pa pređe ovamo, i stane se biti s Turcima.

Za postanje Deligrada, Petar Jokić ovako lakonski priča:

Dođe neki Žika iz Makedonije¹, dovede nekoliko bećara, i načini niže sela Vukašinovca šanac, koji se prozva Deligrad. On pokupi još bećara, i postavi im starešine: Nikolu i Strelju nad bećarima niševačkim; Džidu nad leskovačkim, a Peršu nad svima ostalima.

S ovim bećarima on osnaži i utvrdi Deligrad, bi se junački, i pogibe tu za veru srpsku. Bog da ga prosti!

Jokić samo toliko.

Iz drugih izvora doznajemo kako je poginuo slavni osnovalac Deligrada.

Jednom, o Vaskrsu, Turci su mislili da su Srbi, bar većinom, otišli za praznik kućama, a Deligrad ostavili s malo vojske, pa zato, golemom silom, udare na šanac, a osobito na neku „veliku kapiju.“

Srbi se, i ako ih je odista bilo malo, odupru junački i, najposle, suzbiju Turke, koji, u tom napadu, izgube dosta mrtvih i ranjenih vojnika. Među mrtvima ostao je jedan buljubaša i jedan barjaktar. Ovoga poslednjega ubio je Srbin koji je imao neobičan nadimak — Krstikaša!

U tom odbijanju Turaka, dok je boj još trajao, Kapetan Žika, slobodeći Srbe, iziđe na bedem, i poviče:

— Ne bojte se, braćo, utekoše Turci! Ali, baš u taj mah, zgodi ga zlotvor u prsi, te padne.

Iz Deligrada prenesu Žiku u manastir Sv. Romana, gde je umro na sami Vaskrs, 5 aprila 1808, i kod crkve je ukopan. Na veliku Subotu, onako u mukama, zaište da se napije mleka. Na to mu kažu, da je post, a on odgovori:

— Ne treba! Ne treba!…

Žikin je vek bio kratak; njegova su uživanja bila toliko smerna, da ni gutljaja mleka nije hteo uzeti u usta u post; ali će se njegovo ime slavno pominjati dokle se god bude pominjao Deligrad, ta dokle bude Srba na svetu!

Deco srpska, sećajte se Žike, njegova rada, i njegove smrti!…

---

1. Jokić veli da je Žika rodom iz Makedonije, a ima ih koji su držali da je rodom iz Dalmacije; među tim njegov život do rata austriskog (mehandžija i mandrandžija) govori za ono prvo mišljenje. Isto se tako razlikuju suvremenici i o njegovu imenu: jedni ga zovu Žika, drugi — Žikić, treći Džika. a Anta Protić, u svojoj Povesnici naziva ga čak kapetan Džinovac!
   Dopuna: Batalaka, u svojoj Istoriji Srpskoga Ustanka, kaže da mu je prezime Džikić, a ime mu na strani 4 piše Velčo a na strani 49 Vlčo, dodajući da je bio rodom iz sela Mavrova u Maćedoniji.
   Još Batalaka tvrdi da je Džikić imao brata Kuzmana, koji je, veli, pošto je Velčo-Vlčo poginuo, ostao u Deligradu na bratnjevu mestu!… ↩︎

Žefarović Hristifor, književnik, izdao je 1741 u Beču knjigu, kojoj je nadenuo ovako ime.

Stematografija, jaže vo vječnuju pamjat blagopolučnago potverždenija svjatejšemu i blaženjejšemu G. G. Arseniju IV. A Epu Pekskomu vsjeh Serbov, Bolgarov, zapadnoga Pomorja, Dalmaciji, Bosni, i obodunaja i celago Ilirika Patrijarhu, Gnu Milostivjejšemu posvjaščena iliričesko-rasijanskim obščim Zografom. U Vijeni. Toma Mesmer Sečec 1741, oktob. 21. Ceo je sastav rezan na medi.

Ovom je knjigom St. Novaković otpočeo svoju Bibliografiju. Godine 1742 ovaj isti Žesarović izdao je opet u Beču:

Poučenije Svjatiteljskoje k novopostavljenomu jereju, 12-na str. 24.

I ovo je celo rezano na medi.