Категорија: A

Atanacković Platon, vladika, rodio se u Somboru, 29 juna 1787.

Po svršetku filosofije i prava, otišao ja u Karlovce, te svršio Bogosloviju, i brzo postao sveštenik.

Kao takav, bio je 16 godina nastavnik u Učiteljskoj Školi, najpre u Sent-Andreji, a posle u Somboru.

Pošto mu je umrla popadija, s kojom je rodio sina Vasu ( 1853), ode, na poziv Mitropolita Stratimirovića, u Karlovce, i pokaluđeri se 1829, al već godine 1839, bio je vladika budimske jeparhije.

Posle smrti Save Tekelije, Vladika Platon bio je predsednik Matice Srpske, u Pešti, i mnogo je pomogao da se Savino imanje, koje je njegova udovica htela prigrabiti, očuva Savinom zavodu u Pešti, kome ga je Tekelija i zaveštao.

Godine 1848, meseca aprila, na predlog Mitropolita Rajačića, Platon je postavljen za načelnika odeljenju za pravoslavnu crkvu u ondašnjem madžarskom Ministarstvu Prosvete. Atanacković se nije hteo primiti ove službe, i jedva je, na navaljivanje nadvojvode Stevana, izjavio da se prima, ali je već meseca juna dao ostavku (kao što piše Rajačiću) „jedino samo toga radi, što sam se dostoverno uverio, da mi ljubljeni narod moj obratnu ljubav svoju, u kojoj jedinoj samo ja srećan biti mogu, zbog zvanija toga hoće da ustegne i ukine.“

Bogata bačka jeparhija bila je udova još od 1843. Za nju su se javljale skoro sve vladike, pa i Platon. Pet godina je prošlo bez ikakva rešenja na te molbe, i tek 13 juna 1848, Kralj Ferdinando postavi na to mesto budimskoga vladiku Platona.

Tada je pak Rajačić već bio prekinuo s madžarskom vladom, pa je zamerao Platonu, zato je primio upravu bačke jeparhije na predlog madžarskog ministra, kojega Rajačić već nije priznavao.

Zapetost među ova dva prvosveštenika, kroz malo vremena, bi je više zategnuta. Meseca juna 1848, već je došlo do rata između Srba i Madžara; Meseca jula sasta se u Pešti madžarska dijeta (skupština), i, na njeno navaljivanje, madžarsko ministarstvo oglasi Rajačića kao buntovnika, i upravu nad pravoslavnom crkvom privremeno poveri vladici Platonu. U srpskim krajevima, koji su bili u domašaju madžarske vlade, nasta terorizam, Preki sudovi slali su na vešala svakoga, na koga se samo posumnjalo da ima ma kakve veze s Patrijarhom Rajačićem i sa srpskim ustankom.

Evo kako sam Platon govori o tom svom novom „unapređenju“: „Šta mi je najteže, veli on: — i pri čega samome podelu sav se čitavo zgrozim, jeste poslednje sa mnom dogodiše se. Šta je to? To i tako svaki zna, niti ću ga ja od tuge i da spomenem ovde imence. Bog mi je svidetelj, a i ministerium će priznati, da sam 5, slovom velim, pet puta srećan bio razonoditi, da nam se to sv. crkvi našoj na sablazan ni pod koji način ne čini. A kad je, na navalu dijete, zaista učinjeno, onda se ja nisam ni desio u Budimu, i prežalosni taj glas razabrao sam iz novina, u Somboru. Da je kome stati pa slušati bilo, šta i kako sam ja, tom prilikom, čestitajućima mi, skorban i žalostan, odgovarao! A kad vam se, posle, u Budim vratio, za što onda nisam se, gde treba izjasnio, da se ne ću toga da primim? Za ime Božije! može li ko zaista tako bezdušan biti, tako što ozbiljski me i pitati u ovim ovde najmučnijim opstojatelstvama?! Mudrome i pravednome sudiji dosta je to jedno ali jedro, kad stane pa gleda moju u tom nametnutom mi poslovanja krugu konačnu nedelitelnost i pasivitet“. (Izjasnenije 1. v)

Ovo je Platon pisao meseca septembra 1848. U isto doba poveri njemu Košut drugu važnu misiju, koja nije bila baš bez opasnosti. Košut, duša tadašnje madžarske vlade, u svojim Memoarima, priča kako mu je, u to vreme, došao iz Srbije nekakav mlad čovek, i poverio mu, da se u Srbiji radi na promeni vlade, i da bi ta promena, bila u pomoći samim Madžarima. Za taj posao trebalo bi i novaca, ali ne odmah, nego tek pošto se pristupi k poslu, a dotle neka novci stoje, kao depozit, kod čoveka kome Pošut veruje. Novci ovi, govorio je mladi Čovek iz Srbije, smatraće se kao privremeni zajam, koji će nova srpska vlada platiti!

Košut taj predlog usvoji, i vladici Platonu poveri šest hiljada dukata, s tugaljivim nalogom, da te novce, u prilici, upotrebi na prevrat u Srbiji! Platon i buna! Čudne dve suprotnosti!!

Ali ako se je Platon i ratosiljao Košutove misije, opet mu je ona dobro došla, jer je imao povoda da se više ne vraća u Budim. I tako se je Platon bavio u Bačkoj od septembra 1848, do aprila 1849. Bavljenje njegovo bilo je velika pomoć za jadni srpski narod u Bačkoj. Madžarske vlasti postale su odmah blaže, i popuštale su Vladici Platonu, koji se je svojski zauzimao za svoj narod. Na Sv. Nikolu služio je u Nikolajevskoj crkvi, u N. Sadu, a sin njegov Vasa bez duše doleti u oltar i javi da madžarski komesar kupi oružje od Srba, i da se lako može nesreća dogoditi. Vladika iz oltara pošlje Vasu komesaru, da obustavi kupljenje. Kad se Vladika vraćao iz crkve, komesar ga je sačekao pred stanom, i uverio ga da je obustavio kupljenje oružja!

Dotle se već behu okolnosti izmenile. Između Austrije i Madžarske došlo je bilo do rata. Vindišgrec i Jelačić već behu krenuli carsku vojsku na Madžare. Košut, s dijetom, pređe u Debrecin, a carevci zauzmu Budim i Peštu. Srbi, kao saveznici carske vojske, krenuše se napred, i zauzeše Bačku i Banat do Moriša. Od Bačke, u madžarskim rukama, ostaše samo Subotica i Novi Sad (zbog Varadina u kom je bila madžarska vojska).

Platon je ostavio Novi Sad, za koji ne beše nade da će ga Srbi zauzeti, i dočekao je srpsku vojsku u Somboru (januara 1849), a odande se je, s njom, povukao u Srem (aprila 1849).

Košut, u svojim Memoarima, bedi Platona da je onih 6000 dukata dao srpskoj vojsci, koja se tukla s Madžarima. Stari buntovnik možda i pogađa šta bi trebalo činiti s tim novcima, ali Platon nije imao odvažnosti da tako uradi!…

Patrijarh Rajačić zamerao je Platonu, i Vršačkom Vladici Popoviću, što nisu, odmah u početku, ostavili svoje jeparhije, nego su ostali pod Madžarima do kraja. On ih nije priznavao za jepiskope. Vladika Popović je od tuge i očajanja umro u Feneku, u leto 1849; Platon je boravio u Irigu, a po svršetku rata, u jesen 1849, svi su jepiskopi, zajedno s Patrijarhom, odazvani u Beč. Tu je Platon predao državnoj kasi onih 6000 dukata, što je od Košuta primio.

Patrijarh je Platona tužio austrijskoj vladi, kao buntovnika i košutovca, ali se je Platon lasno opravdao sa onih 6000 zlatnih svedoka!

I tako je Atanacković ostao vladika; ali ga sada Patrijarh nikako ne hte priznati za vladiku bačkoga, već za budimskoga. Dugo je trajala ta raspra na štetu i sramotu pravoslavne crkve! Uviđavniji Srbi znali su odmah da bečka vlada ne će, Patrijarhu za ljubav, poništiti diplomu na kojoj je potpisan zakoniti car Ferdinando, ali je Rajačić svoj inat terao dotle dokle novi car, Franja Josif, nije raspru prekinuo, i Platona odredio za vladiku u Novi Sad.

Dok se ta raspra u Beču vodila, napisao je Platon svoju „Analitiku“, kojom je dokazivao da je pravda na njegovoj strani. „Analitiku“ ovu štampao je u Beču, u 500 egzemplara; ali, pre nego što bi je pustio u svet, podneo ju je Patrijarhu, s jednim štampanim pismom, u kom ga moli da je prouči, i da pisca o svojoj oceni i svom rešenju izvesti, te mu možda „preseče nuždu obnarodovati to njegovo delo“.

Patrijarh, proučivši to delo, nađe da valja „preseći nuždu“. Pogodan je bila da se svi egzempliri pošlju Patrijarhu, pa i rukopis Platonov. To se sve učini. Dva egzemplara samo od te knjige nisu bila na mestu; jedan bejaše Platon poslao u Budim, svom prijatelju Pavlu Kojiću, predsedniku Srpske Matice; a drugi je dobio neki Kanonik, Od ove dvojice je Platon iskao na trag poklonjene egzemplare: i Kojić mu je svoj vratio, a Kanonik nije. Taj egzemplar sad je u srpskih rukama, i to je jedini egzemplar od „Analitike“. Zanimljiv podatak za našu bibliografiju!

„Analitika“ je sva spaljena, ali od bačke jeparhije opet ne bi bilo ništa, da nije, najposle, sam car tu sablažnjivu raspru prekinuo.

Platon je došao u Bačku tek pri kraju 1851. Bio je, do duše, bački vladika, ali je nesloga između njega i Patrijarha trajala i dalje, i tek je legla u leto 1857. O tome će se reći koja reč u životu Patrijarha Rajačića.

Platon Atanacković je, svega svoga veka, pisao, sastavljao i prevodio; s toga je broj njegovih knjiga vrlo veliki. Njegove tolike knjige svedočanstvo su njegove velike vrednoće, i velikoga zauzimanja za crkvu i za narod, a kao poslovi književni — nisu na veliku glasu.

Platon je dao na osnivanje Pravne Akademije, u Novome Sadu, 40.000 forinata.

U Somboru je ostavio zadužbinu „Platonovac“, u kojoj se, o njegovu trošku, uče i izdržavaju 9 učenika, a docnije biće ih i više.

Novosadskoj Gimnaziji poklonio je svoju štampariju.

Na Almaškom groblju, u Novom Sadu, načinio je kapelu, koju je lepo živopisao.

Osem toga, činio je mnoga druga dobra, koja sva svedoče da je svoj narod voleo, kao što srećni sin voli roditelja svoga.

Platona Atanackovića spisi, izvorni ili prevedeni, ovo su:

1. Predloženija iz Slavenskija Gramatiki, u Budimu, 1814;
2. Pedagogija i Metodika, po Nimajeru, u Budimu, 1817;
3. Ogledalo čovečnosti, prva sveska, u Beču, 1823;
4. Poučenije svetiteljskoje novopostavljenomu jereju na svitije dajemoje, u Budimu, 1831;
5. Godora Stratimirovića biografija, u Budimu, 1835;
6. Atanackovića Platona jepiskopa Slovce na dan posvećenja, 12 septembra 1839, u N. Sadu, 1839;
7. Obodrenije na podvig katihetičeskago nastavleniji so učilištag, u Budimu, 1842;
8. Dijetalne Besede, u Beogradu, 1845;
9. O raskolnicjeh, u Budimu, 1845;
10. Povjest rezidencije jepiskopa budimskoga, a od časti i ovoga samoga, u Budimu, 1846;
11. Izjasnenije, u Budimu, 1848.
12. Analitika pisma Njegovim Blaženstvom Gospodinom Patrijarhom Josifom Rajačićem pod 22 novembra 1849 jepiskopu Platonu Atanackoviću poslanoga, u Beču, 1850;
13. Pismo kojim je sprovedena „Analitika“ Patrijarhu Rajičiću, u Beču, 1850;
14. Platona, pravoslavnoga jepiskopa pre budimskoga, sad bačkoga, oproštaj s budimskom i pozdrav s bačkom svojom jeparhijom, u N. Sadu, 1852;
15. Pravoslavnoga vostočnoga veroispovedanija katihizis za više razrede u jepargiji bačkoj, u Beču, 1854;
16. Učilišna i domaća Biblija, Stari Zavet s izobraženijama, u Beču, 1857;
17. Učilišna i domaća Biblija, Novi Zavet; u Beču, 1857;
18. Arhijerejskoje poučenije, vo Vijeni, 1857;
19. Sočinenija Solomonova i Sirahova, u Beču, 1857;
20. Proroka i Cara Davida Psaltir, u N. Sadu, 1857;
21. Knjige Tovita, Judite, Estire, i Jova, u N. Sadu, 1858;
22. Tolkovanje molitve Gospodnje Oče naš! u N. Sadu 1860;
23. Apostoli i Jevanđelija s prevodom srpskim, u N. Sadu 1860;
24. Starozavetni proroci, u N. Sadu, 1861;
25. Prilog rodoljubivih misli, drugo izdanje, u N. Sadu, 1864; a prvo je 1856.
26. Nedostupni vođa života, prevod s Nemačkog, u N. Sadu, 1865;
27. Povtorni zapev nad azbukom, u N. Sadu, 1866;
28. Povtorni zapev nad azbukom 2, u N. Sadu, 1866;
29. Cerkovnoje pjenije;
30. Iz Psaltira pervonačalnoje upražnenije;
31. Mali Katihizis;
32. Srednji Katihizis;
33. Kratka sveštena istorija;
34. Prva jezikoslovna čitanka;
35. Druga knjiga o jezikosloviju;
36. Nemački Bukvar;
37. Praktično jezikoslovije nemačko;
38. Nemačko-Srpski i Srpsko-Nemački Rečnik;
39. Metodika računa na pamet;
40. Metodika računa s ciframa;
41. Biblične pripovetke.

Platon je umro 9 aprila 1867, u Novome Sadu, po što je, kao vladika, sahranio svoga jedinoga sina Vasu, koji je preminuo u svojoj 43 godini.

Umirući, Platon je izgovorio ove reči:

„Gospode, Bože moj! blagoslovi narod srpski!“

A narod opet veli:

„Neka Bog primi i proslavi vladiku, koji je za života mislio o narodu svome“!

Atanacković Bogoboje rodio se u Baji, 1826.

Kršteno ime bilo mu je Timotije, pa se sam nazvao Bogoboje.

Burne dane narodnoga pokreta 1848 i 1849 Atanacković je preveo putujući po Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, i Engleskoj.

Po svršetku škola, postao je u mestu svoga rođenja advokat i opštinski savetnik.

Od Atanackovića srpska književnost ima ove spise:

1. Darak Srpkinji: novela, u dve sveske: prva u Budimu, 1815, i druga u Subotici, 1846.
2. Pupoljci: romani, novele, pripovetke, drame, i druge zabavne stvari. Sveska prva, u Beču, 1851, sveska druga, u N. Sadu, 1852.
3. Knjige za dobre celji. U Novom Sadu, 1852.

Posle Milovana Vidakovića, Bogoje Atanacković je prvi koji je romantičnoj književnosti u nas dao novi pokret i život.

Atanacković je umro 28 avgusta 1858, u Baji.

Bio je čovek neobično ljubazan i blag po naravi, a i kao advokat na vrlo dobru glasu.

Dopuna

Kad je Atanacković bio u šestom razredu gimnazije u Baji, zaljubio se bio u devojku Madžaricu, i napisao joj ljubavno pismo. To pismo ne ode devojci, nego dođe u ruke ocu devojačkom, koji ga odnese direktoru gimnazije. Ovaj pritegne Bogoboja na odgovor, ali ovom, u nevolji, padne na um spasovna misao: drsko rekne direktoru, da to nije ništa za prekor, jer je to pismo iz jedne njegove pripovetke, koju je pisao po svojoj uobrazilji tek radi vežbanja u pismenim sastavima!

Direktor zatraži pripovetku da vidi, i da se uveri: je li istina što govori đak?

I Bogoboje za noć skrpi nekakvu pripovetku, u kojoj otvori mesto i onom pismu. Pripovetku drugi dan preda direktoru, i izbavi se od kazne, ali se tim slučajem uputi u noveliste!

Ovo je sam Atanacković pričao Đorđu Popoviću potonjem uredniku Danice a Popović meni.

Atanasije, Bukovički Prota, rodio se u selu Bukoviku, pod Bukuljom, a stari njegovi doselili su se iz Hercegovine.¹

Atanasije je naučio knjigu u Bukoviku, kod svoje kuće, od svoga strica Popa Jevtimija.

Posle toga, otišao je u Beograd, te izučio abadžîski zanat. Tom prilikom, boraveći u Beogradu, Atanasije je naučio govoriti turski i grčki.

Među tim, stric njegov, Pop Jevtimije, ubije nekoga Turčina, pa rođaci ovoga ubijenoga, na skoro ubiju i njega, iz krvne osvete.

Atanasije, tada, dođe beogradskom vladici, i zapopi se; pa ode u Bukovik. Grčke vladike, u Beogradu, volele su Atanasija za to što je znao grčki, i baš za to je on, na skoro, i prota postao. Znajući grčki i turski, Prota Atanasije je, lakše nego drugi popovi, doznavao šta Turci govore i smeraju o Srbima.

Pred što će Dahije početi seći knezove po Srbiji, jednoga dana dođe Karađorđe u Bukovik Proti Atanasiju, i rekne mu:

— Čiča Proto, znaš li ti da Turci misle mene da ubiju?

— Znam, kako da ne znam, odgovori prota.

— Pa, koekude, šta veliš?

— Velim ti, kupi družinu, pa se bij s Turcima! Jer, ako ćutiš, poginućeš; a ako ustaneš, može Bog dati da bude što bolje!…

Karađorđe ode.

Na Sv. Aranđela 1803, na svadbi, kod kuće Stevana Tomića, u Orašcu, Prota Atanasije zakleo je na ustanak prve zaverenike.²

Tada je prota već bio star čovek. Kad je, docnije, u drugoj poli januara 1804, buknuo ustanak, Prota Atanasije je, opet u Orašcu, zakleo prve ustanike na osvetnički boj za oslobođenje otadžbine.

Posle je spremio svoga sestrića Saramandu, davši mu svoga konja, oružje, i novaca, te se je tukao s Turcima.

Prota Atanasije umro je u Bukoviku, i sahranjen je s leve strane uz oltar crkve bukovičke. Kad su Turci 1813, zapalili drveni krov na crkvi, i on se sav dole srušio, onda je bela ploča na protinu grobu sva isprskala, te od nje danas nema ni potroška.

Godine 1859, Knez Miloš dođe u Aranđelovac, na Kiselu Vodu. Tu preda nj izidu bukovički sveštenici na podvorenje. Primivši ih, starac upita načelnika Živojina Joksimovića, odakle su te pope?

– Iz Bukovika, Gospodaru!

— U Bukoviku je, reče na to Knez: — bio Prota Atanasije, Bog da ga prosti! On je nama svojski pomagao u početku ustanka na Turke!…

U Prote Atanasija bio je rođeni brat Arsenije, koji je bio otac Lazaru Arsenijeviću, potonjemu — Batalaci.

---

1. Prvi, koji je iz Hercegovine došao, bio je kaluđer Pahomije. On je doveo četiri sina, koje je rodio dok je, kao svetovni sveštenik, živeo u braku. To je bilo od prilike pre 200 godina. Dosada je, iz te rođe, svakad bivao makar po jedan sveštenik u Bukoviku. ↩︎
2. Kneževina Srbija, str. 216 i 217 i 251. ↩︎

Arsenijević Vladan, nastavnik i književnik, rodio se 22 januara 1848 u selu Deliblatu u Banatu od oca Petra sveštenika i matere Julijane.

Gimnaziju je svršio u Novom Sadu, a u Pešti, na universitetu, slušao je prirodne nauke, spremajući se za apotekara.

Arsenijević se rano javio u srpskoj književnosti. Njemu je kršteno ime bilo Vasilije, a on je to ime sâm zamenio imenom Vladan.

Godine 1871—1875 bio je nastavnik u varoškoj realci u Novom Sadu, a kad se ta škola ukinula, onda je neko vreme bio bez službe.

Godine 1876 postao je nastavnik učiteljske škole u Karlovcu, i tu je ostao do smrti, koja ga pokosi 14 novembra 1900.

Kao nastavnik, Arsenijević je u toj školi predavao prirodne nauke. Iz svoje struke napisao je više lepih članaka, i „Zoologiju“, koja se odlikuje čistim jezikom srpskim. Radio je i na lepoj književnosti srpskoj. A od 1871 do 1874 izdavao je u Novom Sadu (s Pantom Popovićem) Glas Naroda, list za narodne potrebe.

Rođen u Banatu, Arsenijević je za mlađih svojih godina govorio i pisao istočnim govorom; ali u Gornjem Karlovcu, slušajući kako prosti Srbi graničari upravo vezu besedeći govorom južnim, zamilova taj dijalekat, i za kratko vreme tako ga je izučio, da posle nikad ni u školi niti u privatnom životu nije govorio govorom istočnim.

Kao tako dobar znalac srpskoga jezika, Arsenijević je dao Daničiću mnogo lepe građe za Rečnik Jugoslovenske Akademije. Posle Daničićeve smrti sam je zbirao građu jezičku i folklorističku. Taj svoj rad (oko 50.000 srpskih reči) ostavio je Srpskoj Kraljevskoj Akademiji, u Beogradu. Samo ovo dosta je da se ime njegovo svakad hvalom pomene. Svoju biblioteku (oko 20 hiljada svezaka) još za života poklonio je: Srpskoj Matici, Novosadskoj Gimnaziji, i Učiteljskoj Srpskoj Školi, u Karlovcu.

Hvalu zaslužuje još i ovo Vladanovo držanje i rađenje: On je, uza svoga upravitelja, najviše nastojavao, da se mlade Hrvatice primaju za učenice u srpsku učiteljsku školu, i to iz dva razloga:

1. Hrvati su usvojili srpski narodni jezik za svoj jezik književni, pa neka im se da prilika da ga nauče kao i Srbi dobro i lepo govoriti.
2. Politički jaz između Srba i Hrvata nije prirodan, jer mržnja među braćom nije nikad prirodna, a Srbi i Hrvati jesu u istini rođena braća!

Neka mu je laka crna zemlja, i neka mu ostane mio i svetao spomen i među Srbima i među Hrvatima!

Arambašić Stanko rodio se u Velikom Selu, u okrugu beogradskom.¹

Stanko je rano bio izašao na lep glas među svojim seljacima, kao dobar domaćin, kao knez u svom selu.

U Kočinu Krajinu, Stanko je služio u dobrovoljcima, i tu se, u samom poslu, poznao s ratnom veštinom.

Mustaj-Paša, dignuvši protiv Pazvandžije i Srbe, uz verne Turke, postavi Stanka Arambašića za starešinu svoj srpskoj vojsci. Turskoj vojsci pak dao je za starešinu nekog Tahira Balotu. Dve ove vojske: turska i srpska, dođu u Jagodinu, i tu udare na Tosuna, vođu Pazvandžinih Turaka, koji se bio zatvorio u džamiju. Turci, vojnici Balotini, želeli su da nadbije Tosun, a Srbi su istinski bili radi da nadbiju carskoga odmetnika. I, posle dosta muke, Tosun bude pobeđen, i pobegne u Vidin. To je bilo u Petrov Post jedne godine, a u Belu Nedelju, druge godine, Pazvandžija se digne na novo i, preko planine, prodre u Požarevac.

Mustaj-Paša pozove opet Stanka, i druge Srbe, na Godomin, ispod Smedereva. Stanko poruči Karađorđu da pohita čas pre na Godomin. Ali Karađorđu baš tada beše umro jedan sin, te on da svaje oružje i konja svom kumu Jovanu iz Topole, i pošlje ga Stanku, mesto sebe. Stanko opet pošalje Karađorđu čoveka: da dođe na svaki način, a žalost da turi na stranu!

Na taku poruku, Karađorđe uzme nekoliko momčadi, i s njima siđe u selo Lipe, na Moravi. Dotle su se vojske već bile sudarile, i carevci su bili rasterali buntovnike Turke Pazvandžine.

Pre boja, Mustaj-Pašin sin bio je obrekao Srbima po dukat za svaku tursku buntovničku glavu. Stanko Arambašić, zauzevši požarevačke vinograde, dočeka Pazvandžine Turke, i odseče ravno 70 glava. Mustaj-Pašiću nije bilo milo kad je video tolike glave svojih jednoveraca, ali je ipak platio za njih ravno 70 dukata!

U selu Lipama Karađorđe sretne 5—6 Turaka, i upita ih da li nisu Janičari? Oni odgovore nešto preko. Reč na reč, dok dođe do pušaka, te dva Turčina padnu mrtva. Karađorđe im odseče glave, odnese Stanku i Baloti, i kaže im šta je bilo.

Ali kad dođu u Smederevo, dignu se rođaci i susedi izginulih Turaka Baloti na tužbu:

— Aman, za Boga! Crni Đorđe pobi nam Turke na pravdi!

Baleta zovne Đorđa, i upita:

— Za što, more, pobi mirne Turke Smederevce?

– Ja sam ih pitao ko su? Oni se ne hteše kazati. Tu se posvađasmo: oni prvi trgoše puške; ali sreća bi na mojoj strani, i oni padoše. Tako je bilo!

— E, pa ubio, ubio; reče Balota Turcima: — nije čovek znao ko su, a nisu hteli da se kažu, pa ubio…

Tako se svrši sud.

Balota ode u Beograd, Đorđe u Topolu, a Stanko ostade u Smederevu, kod svoje kuće.

Posle nekog vremena, jedne noći delije uvrebaju Stanka u kući nekoga Gruje, u Ciganskoj Mali, i pripucaju na njega kroz prozor. Hitar na odbranu, Stanko uspe te smlati jednoga deliju, ali i sam padne, i odmah izdahne. S njim pogine i jedan od njegovih momaka. Njihova telesa uzmu delije i bace u jedan Jezavin vir, gde i osvanu. Sutra dan tu ih obojicu Srbi sahranili u Godminu. Do skora je, niže sadašnjeg navoza, bila jedna kruška, koja se zvala Stankova Kruška.

Stanko je bio srednjega rasta, crnomanjast, vrlo lep na oči, i veliki junak.

On je jedan od onih sinova majke Srbije koji su prvi pali za slobodu otadžbine…

---

1. Vuk (Danica, 1829, 6—8) kaže da je ovaj Stanko bio rodom iz sela Kolara, u Levču; a Jokić veli da je iz Velika Sela, u okrugu beogradskom. Toliko je jasno da je sedeo u Smederevu. ↩︎

Anđelković Jovan, đeneral, rođen je u Beogradu 19 jula 1840, a preminuo je u Pilzenu u Austriji 14. avgusta 1885.

Anđelković je svršio u Beogradu osnovnu školu, četiri razreda gimnazije, i petogodišnji tečaj vojne Akademije, a proveo je tri meseca i u Petrogradu.

Pored svog maternjeg jezika, znao je nemački i francuski, a razumevao je i ruski.

• Godine 1860, avgusta 19, postao je đeneralštabni potporučnik;
• Godine 1862, jula 30, poručnik;
• Godine 1866, januara 1, kapetan druge klase;
• Godine 1870, januara 1, kapetan prve klase;
• Godine 1873, januara 1, postao je major;
• Godine 1876, marta 10, potpukovnik;
• Godine 1879, avgusta 10, pukovnik;
• Godine 1885, avgusta 10, đeneral.

Godine 1862, za bombardanja varoši Beograda, bio je ađutanat komandantu desnog krila odbrane Beograda.

Godine 1872 bio je ađutanat Nj. Sv. Kneza Milana.

Godine 1876, u prvom ratu protiv Turaka, bio je šef štaba Južnomoravske vojske do kraja meseca jula; a od meseca septembra do maja 1877 bio je šef Drinskog kora.

Godine 1876 bio je u bitci na Mranoru 20 juna, i u prepadu na Mramoru 23 jula.

U drugom ratu, godine 1877, bio je načelnik operativne kancelarije u Vrhovnoj komandi do 7 januara 1878.

Godine 1879 vršio je dužnost upravnika vojne Akademije.

Godine 1885 poslan je bio u Austriju na vojne manevre, i tada, u mestu Pilzenu, 14 avgusta, preminu na prečac.

Telo njegovo opevao je pravoslavni ruski sveštenik u prisustvu Nj. V. Cara Franje Josifa, Bugarskog Kneza, i viših oficira austrijskih, pa je odonuda preneseno ovamo i u Beogradskom groblju saranjeno.

Anđelković je imao ova odličija:

• Belog orla četvrtog reda;
• Takovski krst s mačevima trećeg reda;
• Zlatnu medalju za revnosnu službu;
• Spomenicu za rat 1876, 1877, 1878;
• Turski orden medžidije trećeg reda;
• Crnogorski orden Danila Prvog, za nezavisnost Crne Gore, i
• Rumunski orden zvezdu trećeg reda.

Anđelić Stevan, prota i dobrotvor, rodio se u Srem. Karlovcima, 30 marta 1825, od oca Pavla i matere Ane. On je rođeni brat Patrijarku Germanu Anđeliću.

Otac njegov paroh Pavle Anđelić umro je kao mlad čovek, u 40 godini svoga života. Posle njega popadija njegova sa decom svojom živela je u velikoj siromaštini. Tek na kraju života svoga imala je utehu videvši sinove svoje — jednoga kao arhimandrita a drugoga kao odličnoga sveštenika.

Stevan Anđelić postao je 1845 učitelj prvo u Zemunu a za tim u St. Banovcima.

Godine 1849 postane đakon u Karlovcima, a za tim pomoćnik prote Karlovačkog u Sabornoj crkvi.

Godine 1852 poslat je na upražnjenu parohiju u selo Laćarak blizu Mitrovice, gde je posle i kao paroh punih 14 godina proveo. Za ženu je imao kćer profesora karlovačke gimnazije Vasilija Lukića, s kojom je rodio samo jednu kćer, koja je još kao đače u Mitrovici preminula.

Godine 1864 premešten je kao paroh u Mitrovicu, gde je ostao u tom činu do same svoje smrti.

Kad je Patrijarak German primio upravu patrijaršeskog spahiluka Dalja, poverio je istu svom bratu svešteniku Stevanu, gde je on ostao i upravljao punih šest godina do smrti Germanove.

Posle smrti Patrijarka Germana, sveštenik Stevan Anđelić živeo je u Mitrovici, u svojoj kući, gde je i preminuo 1892, i sahranjen je u opštem groblju, gde mu počiva majka Ana, supruga, i jedinica kći — svi u jednoj kosturnici, koju obeležava lep mramorni spomenik s krstom.

Patrijarak Đorđe Branković, uvažavajući rodoljubiva dela, koja je učinio sveštenik Stevan, posle smrti svoga brata Germana, darovao mu je čin protojerejski i, s odobrenjem sinoda, dao mu krst koji može kao odlikovanje nositi na prsima.

Posle smrti pak Patrijarka Germana, sveštenik Stevan Anđelić, po glasu zajedničke oporuke, podigao je:

1. Zgradu za Srpsku Gimnaziju u Karlovcima, u vrednosti od 170.000 forinata. — Na čelu te lepe zgrade piše ovo: „Braća Anđelići Srpskom Narodu.“ — Pored toga položio je i 10.000 forinata za sva vremena, kao fond za opravke na toj zgradi, koje bi kad bile potrebne.
2. Ostavio je 5.000 forinata, da se kamatom od te sume nabavljaju potrebni aparati, i druga učila za predavanje prirodnih, prirodopisnih, i matematičkih nauka.
3. Ostavio je 20.000 forinata srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Mitrovici, pod nekim obvezama, koje je označio.

Eto to su glavna dobra koja braća Anđelići Patrijarak German i Prota Stevan učiniše svom Narodu.

Slava njihovim svetlim imenima!

Anđelić German Patrijarak Srpski, rodio se u Sremskim Karlovcima 29 avgusta 1822 od oca Pavla i matere Ane. Otac mu je bio sveštenik u Karlovačkoj sabornoj crkvi, gde je, kao paroh, i preminuo. Paroh Pavle imao je troje dece: Glišu, potonjega Germana, Stevana, i jednu kćer po imenu Katu, koja je bila udata u Šid za sveštenika St. Novakovića.

Sin Gliša, svršivši gimnaziju i bogosloviju, u mestu svoga rođenja, učio je Filosofiju i pravne nauke u Pešti i u Šarošpataku. Godine 1845 položio je advokatski ispit, i stao u praksu kod svoga ujaka Pavla Šeroglića, znatnoga advokata vojne krajine, u Petrovaradinu. Ovaj posao ostavi 1848, i 20 maja primi u mru Grgetegu kaluđerski čin. Odmah iza toga, kao đakona pošalje ga Patrijarak Josio Rajačić u Trijest, za učitelja u onamošnju srpsku školu, gde je dve godine proveo. Posle se vrati u Karlovce, i godine 1853 postao je arhiđakon i beležnik arhidijecezalne konsistorije. Četiri godine bio je profesor bogoslovije, i s osobitom voljom predavao je Bogoslovlje Pastirsko. Godine 1858 postao je sinđel; 1861 protosinđel; a 1864 arhimandrit, i dobio je manastir Grgeteg u upravu, pošto je pre toga, neko vreme, upravljao Svetosavskim manastirom Koveždinom.

Posle smrti vladike Platona Atanackovića, postavi ga Patrijark Samuilo Maširević za mandatora Bačke jepiskopije u Novom Sadu, a godine 1874 posvećen je za jepiskopa Bačkog.

Još kao arhimandrit, dobio je orden Gvozdene krune trećeg reda, a kao Patrijarak nosio je Gvozdenu krunu prvog reda, i srpskog Sv. Savu prvoga reda.

Kad je patrijarak Prokopije Ivačković došao u mir, Anđelić je postao administrator Mitropolije, a januara 10, godine 1882, instaliran je kao Srpski Patrijarak u Karlovcima.

Godine 1888 slavio je četrdesetu godinu svojega života u kaluđerstvu.

Kao profesor i nastavnik, bio je uvek vredan i marljiv; pazio je svoje učenike a predmet je obrađivao sa dosta n volje i snage.

Kao sveštenik, osobito u ranije vreme, odlikovao se jakim zauzimanjem za sve što je crkveno, i čim se uvećava crkveno blagočinije i krasota pravoslavlja.

Kao pravnik, bio je veoma uvažen za svoje bistre poglede i zrelo suđenje u predmetima pravnim; a kao beležnik i referenat jeparhijske konsistorije nije još stekao sebi ravna!

Crkvu je voleo, školu i prosvetu nadgledao, i narod je svoj, sa svima njegovim osobinama, podpuno poznavao; đake i sirotinju u opšte štedro je pomagao: za njega se slobodno može reći da se je svoga života veoma trudio da čini dela milosti telesne.

Knjige nikakve nije napisao, a pisao je mnogo, i vešt čitalac može opaziti u listu Besedi u Novom Sadu mnoga poučan članak, koji je pisao bački vladika German.

U druženju s ljudma bio je prijatan i pristupačan. Naravi je bio vrlo nagle, što mu je mnogo udilo; okolinu oko sebe imao je vrlo raznobojnu, te pošto je bio gibak, okolina je na njega kad kad štetno uticala. S toga je Patrijarak German delima svojima, kad i kad, nekim ljudima čudan izgledao.

Jedan njegov prijatelj još iz mladosti rekao je o njemu:

— Pravo kažu ljudi, da prilike čoveka menjaju: u Vladici Germanu ja nikad nisam mogao videti onoga Grgeteškog Germana; kao što danas u Patrijarku Anđeliću nema ni traga od onoga što je bio dok je Arhiđakon bio! Badava, ljudi se veoma menjaju, i vreme mnogoga predrugojači!…

Ja bih pak rekao ovako: German je školovanjem i radom do kaluđerstva bio pravnik, legist, dakle konservativac, a njegovi suvremenici, naročito svetovnjaci, bili su za reforme, koje su i pravoslavnu crkvu i manastire s njihovim imanjima, mogao postaviti na sa svim druge temelje. German se od takoga rada bojao i za pravoslavnu veru i za srpsku narodnost. Za to mu se i odupirao svom snagom svoje krepke volje; a kako je, kao čovek jektičav, često u svoje otpore unosio i onu žučnost koju bolest čoveku daje; to je izlazilo vrlo često da se je javljao tiran onde gde je bio samo mučenik!!

Za mlađih godina svi su ga pazili: prvi ljudi bili su radi da su s njim drugovi i prijatelji. U poslednje vreme pak gotovo svi bili su ga ostavili. Među tim se on osećao sa svim miran u svojoj duši…

Umro je 26 novembra 1888, i sahranjen je u Karlovačkoj sabornoj crkvi na sredini, niže amvona, u grobnici, koja je za njega sazidana.

Na pogrebu njegovu govorio je vladika Teofan Živković, njegov od detinstva drug. Govorio je tako da take besede nije čula Karlovačka crkva ni dotle ni posle toga!

German je za života učinio ova veća dobra:

1. Dao je 30.000 forinata da se osnuje fond za pensije profesora karlovačke gimnazije;
2. 20.000 ostavio je pensionom fondu sveštenika karlovačke arhidijeceze.

Dalje njegovo dobročinstvo dovršio je brat mu Stevan, o kom sad ide reč.

Andrejević Svetozar, prosvetni dobrotvor, sin Nikole Andrejevića rodom iz Brusnice, a sinovac Arse Andrejevića, poginuloga u Kragujevcu 1842, u Vučićevoj buni, rodio se u Požarevcu 1839 godine.

Na skoro se je Nikola iz Požarevca vratio u Kragujevac, gde je Svetozar izučio osnovnu školu, a u Beogradu je svršio četiri razreda gimnazije, posle čega je otišao u vojsku, te odslužio dve godine. Posle toga otišao je u Strgare, gde je neko vreme služio pri barutnim magacinima.

Iz Strgara prešao je u Gornji Milanovac, gde je advocirao, kao privatni pravobranilac, i nadgledao imanje koje je otac njegov imao u Brusnici. Neko vreme je u Milanovcu bio i predsednik opštinski. A kad mu otac umre, on dođe u Kragujevac, gde je radio na ekonomiji, i neko je vreme mehanisao.

Bio je to dobar čovek, i činio je u nevolji svakom, ko mu se obratio, a to je i mogao, jer je bio dobroga stanja po nasledstvu od oca i od brata Andre Andrejevića, a nije imao nikoga svog da izdržava.

Oženio se je pred smrt na dve do tri godine.

Andrejević je po svedočanstvu crkvene vlasti umro na prečac 23 marta pre podne 1900.

Pre smrti je Kragujevačkom pevačkom društvu „Šumadiji“ poklonio divnu zastavu, koja vredi na 1000 dinara.

Docnije je učinio raspored sa svojim imanjem, kao što se može videti iz Testamenta, koji odmah za ovim vrstama dolazi.

Testamenat

Dan smrti je neizbežan a i neizvesan pa s toga i činim sledeći ovaj raspored posle moje smrti sa celim mojim imanjem, koga sam ja sopstvenik i jedini naslednik i po rešenju starateljskog sudije kragujevačkog prvostepenog suda od 28 oktobra 95 god. Br 25544, spiska br. 5475.

1. Sve moje poljsko imanje koje postoji u ataru ove opštine do „Iline vode“ ostavljam svima ovdašnjim osnovnim građanskim školama na večito uživanje; no tako da pristup uživanja bude slobodan i ostalom građanstvu ove varoši, i da ga niko ne može zadužiti ni prodati, a prihod što bude donosilo ovo imanje trošiće se na ulepšavanje ovog imanja za uživanje, i na održanje česme, koju sam na istom imanju podigao, a sa istom imovinom rukovaće onaj isti odbor, koji rukuje i sa pok. Milovana Gušića zadužbinom. — Na slučaj ako bi se ovo imanje oduzelo eksproprijacijom, onda sav dobiveni novac od ovog imanja upotrebiće se na osnivanje doma sirotne i napuštene dece ove varoši; a ako dotle bude zasnovan ovakav Fond, onda će se uneti sav novac u taj Fond, pod imenom dobrotvora Andreje i Svetozara braće Andrejevići iz Kragujevca.
2. Kuću moju sa placem postojeću u Paštrmskoj ulici, i tri dućana, sa gornjim bojem postojeća u čaršiji na gornjoj pijaci, ostavljam na uživanje mojoj ženi Milevi do njene smrti ili preudaje, a posle njene smrti idi preudaje, ostavljam na osnivanje doma u ovd. varoši za sirotnu i napuštenu decu ove varoši, sa kojim će rukovati isti odbor, koji rukuje i sa zadužbinom pok. Mil. Gušića, u sporazumu sa opštinskim odborom, i to tako, da se prihod ne kapitališe, no da se upotrebljuje odmah na izdržavanje sirotne i napuštene dece, pa od toga prihoda ma koliko se dece izdržavati moglo. Ovaj Fond osnovaće će se pod imenom zadužbine Andreje i Svetozara braće Andrejevića iz Kragujevca.
3. Ovo imanje, koje na ovu celj zaveštavam i sa kojim će rukovati odbor spomenuti u tačci 2. ako nađu za korisnije, mogu isto imanje i prodati, no takva prodaja mora biti na javnoj licitaciji, i dobiveni novac upotrebiti na celj namenjenu.
4. Mojim sestrama Dragi i Katarini ostavljam moja primanja od g. Jove Atanackovića, penzionara i pok. Jevte Miloševića, biv. kafedž. ovd. koje iznosi u sumi do sada do preko sedamnaest hiljada dinara, i koja se nahode pa izvršenju kod ovd. načelstva, pa u koliko se od njih naplati da podele po pola.
5. Svu pokretnost moju u koliko je još imao budem i koja zaostane posle moje smrti to ostavljam mojoj ženi Milevi u sopstvenost. Ostala primanja moja, ako ih i u koliko imao budem posle moje smrti, to ostavljam mojoj ženi Milevi, da ih ona može naplatiti i upotrebiti na pobolšanje njenog uživanja, na troškove oko moje sarane i podušja, na opravke građevina, a u toj celji ostavljam joj akcije i lozove, ako bi kakve posle moje smrti zaostale, no s tim, da dužna bude da plati dug Upravi fondova u koliko ostane neisplaćen na dućanu kupljenom od Jevte opančara, i da bude dužna upisati mene i mog pok. brata Andreju za dobrotvore zavoda za gluvonemu decu, i za dobrotvora Fonda ovdašnje gimnazije, a sa sumom od po pet stotina dinara.
6. Na ovu celj spomenutu u tačci 5. ostavljam mojoj ženi Milevi, ako bi posle moje smrti ostalo i ma kakvo nepokretno imanje, koje ovim testamentom nije obuhvaćeno.
7. Biblioteku moga pok. brata Andreje, ako je ja za života ne bih predao, to će moja žena Mileva biti dužna da je preda biblioteci V. Škole u Beogradu za tehnički odsek.

Isključujem svaku radnju sudsku po delu moga testamenta, i neodobravam da se moja masa obrazuje, i kao takva, da se nalazi na raspravi kod suda, sem što će sud rešenjem svojim ovaj moj testament oglasiti za snažan.

Testamenat ovaj koji činim pri čistoj savesti i čistom razumu, napisao sam sam svojeručno i sebe podpisao.

2 marta 1900 god. — u Kragujevcu.

— Zaveštalac Svetozar Andrejević, trgov. ovd.

Podpisujemo ovaj testamenat kao svedoci i bili smo sva tri skupa i zajedno pri pisanju istog.

2 marta 1900 g. — u Kragujevcu.

— Kosta S. Simić, advokat ovd.
— Mih. Ilić, prof.
— Mih. Jovanović, krojač.

Da je ovaj prepis veran svome originalu koji se nalazi u aktima mase pok. Svetozara Andrejevića, biv. ovd. trgovca, nesporni sudija kragujevačkog prvostepenog suda tvrdi po naplati takse.

Br. 9753. 27 marta 1900 god. — u Kragujevcu.

— Neosporni sudija Milen Stefanović s. r.

---

Po želji pokojnog Andrejevića, njegova udovica Mileva upasala ga je za dobrotvora Gimnazije Kragujevačke, uloživši na to ime 600 dinara; za dobrotvora Doma za gluvo-neme sa 400 dinara; za dobrotvora Više Ženske Škole u Kragujevcu sa 100 dinara, i najposle je Gimnaziji poklonila velike slike u bogatim ramovima svog pok. muža. A biblioteku pok. Svetozara i brata mu Andre Andrejevića predala je Velikoj Školi u Beogradu. Hvala im oboma!

Andrejević Arsa, član državnog saveta, rodio se oko godine 1790 u selu Brnjici u nahiji seničkoj. Godine 1809, kad je ono Karađorđe s vojskom odstupio od Novog Pazara, onda je i Arsin otac Andreja, sa svojom porodicom, ostavio Brnjicu, prešao u Srbiju, i nastanio se u Brusnici.

Andrejin sin Arsa znao je čitati i pisati, ali se ne zna gde je knjigu učio.

Arsu, kao mladića vredna i okretna, uzme Knez Miloš u svoju službu, te mu je u ratu bio kuvar, i inače momak vrlo pouzdan.

Jednom, razbivši neprijatelja, Knez opazi da Turci, bežeći ispred Srba, vode na konju i jednu ženu Srpkinju. Knez obeća novčanu nagradu onomu ko tu Srpkinju otme od Turaka. Arsa, nahodeći se na brzoj bedeviji, odmah odleti u Turke, rastera ih, ugrabi Srpkinju, i dovede je Knezu, ali novčane nagrade ne htede primiti, pošto je, govorio je on, samo svoju dužnost ispunio. Posle toga slučaja Knez ga još više zavoli, i držao ga je uvek uza se.

Po dokumentima, koji se čuvaju u potomaka, Arsa je u nizu godina dobijao od Kneza razne službe s interesnim nazvanjima. Tako:

Dana 23. 1. 1827. postavljen: nadzirateljem sviju mojih nedvižimih dobara u Kragujevcu: konaka, mutvaka, podruma i poljskih dobara i voobšče svog mog nedvižimog dobra koga nibud imena (To reči Kneževe).

Dana 6. 2. 1830. postavljen je posteljnikom, otmeno dostoinstvo pri ličnosti Našoj u znak primerne privrženosti i tolikogodišnje usluge i sposobnosti, koje su pridobile sovršeno Naše knjažesko blagovolenije.

Dana 14. 2. 1835. postavljen domostroiteljem, vručavajući Vam sve domostroiteljstvo Moje po celoj obširnosti njegovoj.

Dana 16. 2. 1885. ukazom postavljen nadvornim sovjetnikom.

Dana 21. 5. 1885. u društvu s Vulom Gligorijevićem određen za pisara kordonskog na Drini i izdato mu nastavlenije.

Dana 20. 1. 1836. izdato mu objavlenije no kom će, kao domostroitelj, primati iz hazne narodne godišnju platu osam stotina talira.

Dana 3. 7 1836. postavljen komandantom Naše sredotočne vojne komande, u činu polkovnika.

Dana 8. 11. 1836. sprovodi mu se orden nišan iftihar, koji mu je Knez izradio u „premilostivog cara našeg Sultana Mahmuda Drugog.“

Dana 20. 3. 1839. postavljen Našim ađutantom.

Dana 7. 7. 1839. postavlja ga namesničestvo knjažeskog dostoinstva dekretem nadzirateljem dobara knjažeskih i ekonomom dvorskim.

Dana 1. 6. 1841. postavlja ga Knez Mihailo členom Sovjeta Knjažestva Srbskog.

Godine 1842, druge pole meseca avgusta, Knez Mihailo, idući protiv buntovnika Vučića, koji je sa svojom vojskom bio na Metinom Brdu, ulogori se oko Divljega Polja odovud Kragujevca. Štab Kneževe vojske bio je kod petrovačke mehane. Knez nije imao topova a Vučić je bio zauzeo kragujevački garnizon sa svim ondašnjim topovima. Uz Kneza Mihaila, pored drugih savetnika, bio je Arsa Andrejević.

Htelo se pregovarati s buntovnicima, i Arsa Andrejević sa dva pratioca pođe ka Vučiću noseći mu Kneževu poruku.

Prišavši k reci Lepenici blizu one male ćuprije koja vodi ka staroj crkvi, Arsa naiđe na buntovničku stražu, i tu ga Tatar-Bogdan, starešina te straže, ubije iz pištolja.

Glavu Arsinu kažu da je odsekao Panta iz Vinjišta, i odneo u buntovnički logor, a telo je ukopano kod kragujevačke crkve.

O smrti Arsinoj sam je Bogdan Antoniju Šokorcu, predsedniku knjaževačkog okružnog suda, kazao ovo:

„Ja sam se Arsom bio pobratim, i voleo svi ga kao brata; ali je Vučić bio digao bunu na Kneza Mihaila, i ja sam bio s Vučićem a Arsa s Knezom. Arsa je hteo da uđe u naš logor, a ja sam imao zapovest da u logor ne puštam nikoga. Zato mu viknem da stane. On ne hte. Ja pomislim da u buni dobija onaj čija puška prva pukne, pa potegoh i ubih ga na mesto a, pravo da kažem, i sada mi ga je žao!“…

Posle toga, glava je Arsina nađena u kasarni u jednoj furuni, i Arsina žena Smiljana saranila ju je kod tela.

Arsa je po uveravanju njegovih suvremenika bio čovek blage naravi. Knez Miloš ga je veoma pazio i gotovo ga nikad nije puštao od sebe. Jednom, licem na Božić, dobivši od Kneza dopuštenje, Arsa se žurio svojoj kući na ručak. Na ćupriji ispod konaka sretnuvši oficira Živka Davidovića, on se radosno pohvali:

— Eh; sinovče! pusti me Gospodar da danas ručam kod svoje kuće, baš mu hvala!

Još dok je on to govorio, dotrči za njim kapadahija vičući:

— Gospodar’ Arso, vratite se; zove vas Gospodar!

— Ej vesela moja džogo! (Tako je šaljivo zvao svoju ženu) i danas ćeš opet da ručaš bez mene!

Ljudi iz onoga doba hvale Arsu da je svoj uticaj na Kneza svakad upotrebljavao na dobro. Time je dokazivao da je pravi prijatelj Gospodaru. Hvala mu za to!

Bog da ga prosti!