Категорија: A

Anastasijević Miša, rodio se 24 februara 1803, u Poreču, od oca Anastasa i matere Ruže.

Miši je jedva bila godina dana od rođenja, a umre mu majka, i otac mu se oženi drugom ženom, po imenu Miljom.

Posle prođu tri godine, pa mu umre i otac.

Od toga doba, malome Miši bila je anđeo čuvar ova njegova neobično dobra maćija Milja.

U Poreču je Miša učio knjigu od 1808 do kraja 1809; za to vreme svršio je bukvar, časlovac, psaltir, i računicu.

Posle tolikoga učenja, izišao je iz škole; ali kako Poreč ostane bez učitelja, to Porečani uzmu za učitelja deci svojoj maloga Mišu Anastasijevića.

Kao učitelj, imao je 16 đaka, od kojih neki su bili od njega, i veći i stariji. Plaćalo mu se na mesec, po 10 para od đaka.

Ostavivši školu, Miša se najmi u dućanu kod Dinulovića, gde je, pored drugih poslova, kuvao sapun i prodavao ga; na mesec mu se tu plaćalo po 6 groša.

Godine 1815, već je bio počeo obrađivati svoj vinogradac, sekao je drva, i, na oranici, prevozio u Poreč te prodavao; a vukao je i lađe uz Đerdap. To radeći, zaslužio je preko leta, 1816 godine, ravno 100 groša!

Joksa Milosavljević, došavši u Poreč za starešinu, postavi Mišu za carinara porečkog, sa 25 groša plate na mesec.

Kad Joksu odmeni u starešinstvu na Poreču Aga Vule Gligorijević, Mita pređe ovom u privatnu službu, i bio mu je podrumar.

Godine 1825, na mesne poklade, Miša se oženi devojkom Hristinom, iz sela Brzaske, na levoj strani Dunava, sproću našega sela Dobre.

Mladence su venčali u popovoj kući, u Poreču, Danilo Stevanović, i mali Obren, sin Gospodara Jovana; prvi kao kum, a drugi kao stari svat. Obojica su bila tako malena, da su ih popeli na stoličice, te da mogu sveće držati na visini prema rastu mladenaca.

Ručak i veselje bilo je u konaku Aga-Vulovu. Na ručku su bile, pored drugih svatova i gostiju, G-đa Kruna Jovanovica, Sava, prvi žena Tenkina, i Vida, žena Vulova. Ljudi pak njihovi bili su svi kod Kneza Miloša, jer je baš tada bila Đakova Buna.

Mišina mlada, Hristina, imala je brata Simu Uroševića, koji je bio sekretar u Kneza Miloša.

Ovaj Sima da Miši deset zlatnih medžidija, i pozajmi mu, bez interesa, dve stotine talira.

S tim novcima, i s nešto uštede Maćine, Miša počne trgovati, najpre živom stokom, a posle jelenskim rogovima.

Na ovoj poslednjoj robi dobio je ravno 40 hiljada groša!

Odmah je načinio lepu novu kuću, i u nju usadio jelenski rog, iz zahvalnosti.

Sad je kupio svoju lađu. Na Dunavu živeći i radeći, bez lađe je bilo vrlo teško: za to je Miša i tu olakšicu sebi nabavio.

Posle nekog vremena, umre onaj Mišin šurak u Kragujevcu, ostavivši iza sebe neko imanjice. Knez Miloš, koji je toga Simu jako voleo, naredi da se raspita za Simine rođake, te da im se preda njegova imovina.

Ova je prilika odvela Mišu u Kragujevac, gde se je, prvi put, predstavio Knezu Milošu.

Predavši mu posmrtninu svoga sekretara Uroševića, Knez da Miši i neku svoju hranu, koju je imao od desetka, da je spusti niz Dunav, i da je proda, jer je dole, tada, bilo ogodno hrane.

Miša spusti lađe u Vidin, gde je bila glad. Prvo pokloni, jednu lađu hrane sirotinji, za zdravlje Kneza Miloša, pa, za tim, nekolike druge lađe proda po vrlo dobru cenu. Posle siđe i u druge varoši do Galca, i svu hranu proda ne može bolje biti.

Iz Galca vraćajući se, morao je nositi novce na saonicama: toliko ih je uzeo za hranu. Bojeći se od lupeža, na tako dugu putu, Miša svrati u Bukurešt da, za te novce, kupi soli. Onda je bio zakupio okna neki Baron Majdan, pa, nalazeći se u novčanoj teskobi, prodavao je so pojevtino.

Miša dođe i zamoli se mlađima da ga puste k Baronu, te da kupi soli. Tada je nosio turske haljine, i oko glave šal. Kad sluga javi Baronu da Miša želi kupiti soli, i kad kaže kako se nosi, ovaj srdito odgovori da nema kad primati takoga kupca.

— Taj će iskati tek koju stotinu hiljada oka!

Sluga, izišavši od gospodara, upita Mišu koliko želi soli?

— Uzeo bih jedan miliun oka, odgovori Miša.

Sluga to brže javi svom gospodaru. I miliun oka oveseli Barona, te Mišu odmah primi, i pusti se s njim u pogodbu.

Miša se potrudi te ovaj miliun uzme što se moglo jevtinije. A kad već prekinu cenu, on će onda na novo reći:

— Gospodine Barone! Ja bih uzeo još jedan miliun oka; ali da date jevtinije od prvoga.

Baron se i začudi, i obraduje; pa, kako mu je novaca trebalo, dâ drugi miliun oka jevtinije od prvoga s cvancikom na svaku stotinu oka.

Kad se i ovo svrši, Miša opet smerno progovori:

— Ja bih kupio i treći miliun oka, ali s cvancikom na svaku stotinu jevtinije od drugoga?

— Ali, možete li vi platiti toliku so? upita Baron.

— Pa ne ću je dići, dok pare ne položim, odgovori Miša.

Majdan da i treći miliun.

Na taj način, Miša se je izbavio od silnih novaca, i od lupeškoga straha, jer je, mesto novaca, krenuo u Srbiju silnu so, koja mu je donela ogromnu dobit.

Knez Miloš ga je za to pohvalio, i otvorio mu još veći kredit.

Od toga doba, nikako se nije ostavljao solske radnje; najpre je ortakovao s Knezom Milošem, a posle njega, s Germanom i Simićima: na posletku su se svi istavili, a Miša je ostao sam vrlo dugo.

Knez Miloš je dao Miši, 17 jula 1833, čin dunavskoga Kapetana, a docnije i čin Majora. S prvim činom, Miša je više bio čuven u Srbiji, gde su ga obično zvali: Kapetan Miša, a s drugim — u Vlaškoj, gde su ga mahom zvali Major Miša.

Kad su se Porečani, godine 1832, po naredbi Kneza Miloša, iselili Dunavu na desnu obalu, i zasnovali današnju varoš Milanovac, onda je i Miša prešao onamo, i boravio je u Milanovcu do 1842 godine, pa se je onda preselio u Beograd.

Godine 1844, kupio je u Vlaškoj prvo veliko imanje; a godine 1863 imao ih je šest velikih i nekoliko malih.

Golemo svoje imanje i, tako reći, svoje nebrojeno blago, Miša je stekao samo svojim neobičnim trgovačkim umom, i besprimernom svojom vrednoćom. Mogao je, kažu, nekoliko nedelja provesti a da ne trene noću (samo bi danju po koji časak odspavao), sve baveći se kojim trgovačkim smišljanjem i računima. Tako radeći, Miša je i mogao steći svoje ogromno imanje. Ni jedan Srbin do sada, koliko se zna, nije mogao reći da je, svoga veka, zaradio toliko, koliko je bio zaradio Major Miša.

Kao zakupac solara rumunskih, pa i nekih madžarskih, Miša je bio stvorio čitavu flotilu na Dunavu. Na 74 njegove lađe služilo je do 500 ljudi. On je imao 23 stalne kamarašije koje su bile na desnoj obali Save i Dunava: u Brčkom, Beogradu, Smederevu, Gradištu, Džedžeracu, Kusjaku, Vidinu, Lompalanci, Rahovu, Nikopolju, Svištovu, Ruščuku, Totrokanu, i Mačinu; i na levoj dunavskoj obali: u Beratu, Zimnici, Đurđevu, Oltenici, i Galcu. U Vlaškoj i Moldaviji, unutra u zemlji, bila mu je jedna kamaramija pri moldavskim oknima, druga u Bakoji, glavna kancelarija u Bukureštu, a Vrhovna uprava u Beogradu.

Može se, bez preterivanja, reći da je na njegovim lađama, po kamarašijama, na imanjima, i u domu, bilo oko 900 do 1000 duša, koje su sve od Majora Miše zarađivale svoj hleb i svoje izdržavanje.

Miša je imao jedno muško dete koje je umrlo u svojoj sedmoj godini, i pet ćeri, od kojih su ga četiri nadživile.

Kad je bio na vršku svojega bogastva, od 1850—1865, imao je, po tačnim računima, koje u gotovini, a koje u dobrima 1.500.000 dukata ili 18.000.000 dinara.

Po meri rastenja bogastva, širilo se je i Mišino dobročinstvo. Ne mogu se pobrojiti prilike i lica na koja je dospevala darovna blagodet Major-Mišina. A naročito je darežljiv bio prema svojim prijateljima, i prema prosveti narodnoj.

Ilija Garašanin, čovek tanke imovine, vaspitavajući dva sina na strani, uzajimao je od Miše, kad mu je god trebalo. Kad je jednom sveo račun svoga dugovanja, video je da taj dug iznosi osam do deset hiljada dukata. Videći to, napiše Miši ovako pismo:

„Moj je dug ogroman, i ja ne znam kako ću ti ga platiti. Sreća je što imam kuću s velikim placem, na dobrom mestu. Šiljem ti priključeni akt, kojim ti tu kuću ustupam. Ti je proceni koliko vredi, pa ako ti ja ne uzmogu platiti ono drugo što mi preko kuće pređe, platiće ti moja deca, ako budu ljudi…“

Miša je tada bio u Beogradu; dobivši ovo pismo, ljutne se, i odmah napiše drugo ove sadržine:

„Ovim priznajem da, pošto sam sveo moje račune s g. Ilijom Garašaninom, našao sam, da ni ja njemu što dugujem, niti on duguje meni“.

Tu izjavu, zajedno s Ilinim aktom ustupanja kuće, udene u jednu kuvertu, pa se digne sam k Iliji. Zastavši u njega dosta sveta, izazove ga u drugu sobu, i rekne:

— „Prijatelju Ilija! Ja sam dosad držao da si ti veliki čovek i umom i srcem, a sad vidih da si kukavica, koja ne svata šta je prijateljstvo. Ja se gušim u zlatu, a ti jedva imaš ovu kuću, koju si stekao za toliko godina svoga ministrovanja, pa i nju sada daješ meni! Zar sam ja Ciganin, da to primim? Evo ti ovoga pisma! I ako ne pristaneš na njega, nikad moja noga tvoga praga ne će preći!“

Ilija otvori pismo, i, pročitavši što piše, pogleda u Mišu, pa mu suze poteku niz obraze. Sad se poljube, kao braća; i tako se stvar izmiri…

Drugom jednom prijatelju oprostio je 40.000 hiljada dukata!

Narodnom pozorištu dao je 1.000 dukata.

Čitaonici beogradskoj, otkad je postala, dokle je god živeo, davao je po 300 cvancika, svake godine.

Ne zna se broja sirotnim devojkama, koje je on udomio, ni malim trgovčićima, kojima je pomogao, niti ostarelim trgovcima koje je izdržavao.

U Rumuniji, gde je najviše imanja i stekao, izdržavao je, o svom trošku, jednu školu za muškarce, i jednu školu za devojče. U tih školama učila su se deca rumunska, bugarska, i srpska.

Ali najlepšu je zadužbinu podigao u Beogradu.

Godine 1863 Miša je dovršio i namestio svoju divnu palatu u našoj varoši, na velikoj pijaci, na koju je potrošio 100.000 dukata.

I tu palatu Miša je poklonio svojoj otadžbini za službe prosvetne!

Miša je veći deo svoga života proveo u Rumuniji; ali je i u Srbiju često dolazio, i bavio se je ovde kad više kad manje.

Godine 1858 bio je predsednik znamenite skupštine Svetoandrejske.

I ako nije mario za politiku, ipak se je družio s ljudma političkima, koji su ga uvek uvažavali, i njegovim se društvom dičili.

Miša je preminuo između 26 i 27 Januara 1885, u Bukureštu.

Čim je glas o njegovoj smrti doleteo u Beograd, odmah su na Velikoj Školi, na Pozorištu, i na Čitaonici istaknute crne zastave, i crkve, gotovo sve u Srbiji, oglasile su smrt velikoga dobrotvora srpske prosvete, i stale se moliti Bogu za njegovu dušu.

Godine 1863, kad je Miša dao svoju palatu na službu srpskoj prosveti, pisac je ovih vrsta, u jednom beogradskom listu, rekao:

„Dokle god traje srpskoga naroda, ime Kapetan-Mišino blistaće se kao alem dragi kamen, ne na onim stranama istorije gde se boj bije, gde se krv lije, gde barut magli, gde vatra proždire ljudska imanja i blaga: nego onde gde božanska kći prosveta, civilizacija, širi među ljudma carstvo videla, carstvo sreće“…

Tako misli i danas!

Večna slava onom koji se je „sećao čim je svašto moći!“

Mišine velike slike nalaze se u Muzeju i u V. Školi, u Beogradu.

Alimpić Ranko, đeneral, rodio se 9 marta 1826 u selu Nakučanima u Pocerini, a preminuo je u Beogradu 4 novembra 1882 godine.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju je učio u Šapcu i u Kragujevcu.

Godine 1842, oktobra 4, stupio je u redovnu vojsku, gde je 17 jula 1845 postao potporučik.

Godine 1846 poslan je, kao mlad oficir, u Prusku, da uči vojne nauke. Iz Pruske je prešao u Belgiju, te se i onamo učio.

Godine 1852, po svršetku vojnih nauka, Ranko se vratio u otadžbinu, i odmah 21 marta bude postavljen za profesora vojne Akademije u Beogradu.

Iste te godine, 12 oktobra, Ranko se oženi devojkom Milevom, ćerkom Petra Vukomanovića, koji je bio brat Kneginji Ljubici.

Kao profesor vojne Akademije, Ranko je ostao dugo; tu je napredovao u vojničkim činovima kako se onda obično napredovalo, prema malenom broju redovne vojske.

Promena u Srbiji od godine 1858 zastala je Ranka kao profesora u vojnoj Akademiji.

Blizak po ženi rođak Obrenovićima, Ranko se jače mešao u pripreme za veliki događaj u Srbiji. Garašanin mu je verovao, i od ondašnjega srpskog dvora zaklanjao ga.

Po dolasku Kneza Miloša u Srbiju, Ranko je neko vreme bi pomoćnik načelniku redovne vojske. Posle je postao načelnik odeljenja u vojnom ministarstvu, pa je tu stavljen u pensiju; a iz pensije je otišao za načelnika okružnog u Krajini; odonuda pak premešten je u Požarevac. Najposle je bio Ministar građevina, i vraćen u Državni Savet za člana, i u tom ga je zvanju i smrt snašla gore označenog dana.

O Ranku ima bogatih obaveštaja u knjizi žene njegove G-đe Mileve: „Život i rad generala Ranka Alimpića“ u Beogradu, 1892, 8-na 738 strana.

Aleksić Anta, oficir i pisac, rodio se u Pančevu 1843, a preminuo u Beogradu 12 novembra 1893 godine.

Aleksić je služio u srpskoj vojsci od 16 februara 1867, kada je postao indžinirski potporučik, do 27 maja 1872; a tada mu je uvažena ostavka na čin indžinirskoga poručika.

Pred prvi srpski rat s Turcima vratio se je u vojsku 21 juna 1876, postavši tada kapetan druge klase. A na taj čin uvažena mu je ostavka 28 februara 1877.

Poslednje vreme svoga života proveo je u pensiji, u Beogradu, gde je i preminuo.

Aleksić je bio vredan pisac; i njegovi su spisi skoro svi težili da olakšaju ekonomne uslove življenja Srbina u Srbiji.

Ovde mu se mogu pomenuti ovi radovi:

1. Satiranje Jelove gore, i o regulisanju Morave. Preštampano iz Radenika. Beograd. 1871.
2. Projekat za ustanovljenje Društva za trgovinu i obrt. Beograd 1871.
3. Radnja oko zasušivanja baruština u Kraljevini Srbiji (Četiri rasprave iz Narodnog Zdravlja) Beograd. 1883.

Aleksić je bio član Srpskog Učenog Društva.

Avramović Dimitrije rodio se u Sv. Ivanu, u šajkaškom bataljonu, 15 Marta 1815, od oca Mihaila i majke Sare.

Kao malo dete, odnesen je bio u Peštu, kuda mu se otad oko odselio, pa je, posle, vraćen u Novi Sad, gde je svršio osnovnu školu i gimnaziju.

Još tada se javila u njega velika ljubav i velika podobnost za slikarstvo. Ne imajući novaca da ode u koju školu za tu veštinu, Avramović je, u nekoga slikara Miše, i nekakoga Talijana, slikao male ikonice na staklu, te je za te svoje prve radove dobijao po koju paru, koju bi štedio da kupi koju knjigu, te da bolje što u slikanju nauči.

Ne gledajući na svoje oskudno stanje, Avramović, u svojoj dvadesetoj godini, ode u Beč, da se bolje nauči u svojoj umetnosti. U Beču je ostao samo godinu dana, pa se, zbog velike svoje siromaštine, morade vratiti kući.

Radeći bez odmora, Avramović nešto zaradi sam, nešto mu da otac, a 100 forinata poklonio mu je Mitropolit Stanković, te, s tom sumom, po drugi put, ode u Beč, i nastavi svoje učenje. Tada se mučio kao niko njegov; radio je od jutra do mraka, a često je gladovao radeći.

Ali baš to prekomerno naprezanje obrati na mladoga slikara pažnju učitelja, koji ga preporuče to bude pozvan u Beograd da slika sabornu crkvu.

Slike Avramovićeve mi Beograđani gledamo često, i nikad ne možemo da ih se siti nagledamo!

U slikanju Svetaca Srba, Avramović je gledao da dobro pogodi narodni karakter u licu i u odelu. I to mu je svuda išlo za rukom.

Posle je, po želji Kneza Karađorđevića, slikao i topolsku crkvu.

Srpska vlada, videći njegovo odlične sposobnosti, posla ga, godine 1846, da proputuje po Srbiji, da potraži po starim manastirima i crkvama starinske srpske slike, i da snimi što bude važno ili po samom predmetu, ili po odelu u svetaca.

Avramović svrši taj posao vrlo uspešno, i Ministarstvu Prosvete podnese, još te godine, svoj opis.

Zadovoljna ovom radnjom mladog umetnika, srpska vlada pošalje ga, druge godine, u Sv. Goru, da u onamošnjim manastirima potraži ono što bi zasecalo u istoriju i u umetnost.

Na ovom putu, Avramović je pohodio Carigrad i Solun, razgledao svetogorske znamenitosti, pobeležio i precrtao mnoge dragocene spomenike srpske.

Vrativši se u Beograd, Avramović je napisao, i o državnom trošku štampao:

1. Opisanije drevnosti srpskih u Svetoj (Atonskoj) Gori, s 13 litografisanih tablica. U Beogradu 1847 (1849), u velikoj 8-ni strana 82;
2. Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povesnice. Opisana Dimitrijem Avramovićem, živopiscem, u Beogradu, 1848, u 8-ni, strana 180.

Oba ova dela vrlo su zanimljiva kako za geografa, i istorika, tako i i za umetnika.

Osem ova dva dela, Avramović je štampao:

1. Koredžija, prevod s nemačkog, 1845, i
2. Zlatna Zrna, dve sveske, u Beogradu 1846.

U rukopisu je ostavio:

1. Zlatna Zrna, svesku treću;
2. Šaljivi Kalendar, i
3. Živote srpskih živopisaca.

Oko ovoga poslednjega spisa ponajviše se trudio, zbirajući podatke sa svih strana; ali, na žalost, niti ga je dovršio on, niti ga je ko drugi, posle njegove smrti, nastavio…

U poslednje vreme bio je otišao u Novi Sad, gde je slikao crkvu Sv. Jovana.

20 februara 1855, na glas da je ruski car Nikola umro, Avramović padne od kaplje; posle tri dana, udar se ponovi, a 1 aprila dođe i po treći put, te mu prekine žicu života.

Avramović je sahranjen u porti Sv. Jovanjske crkve, u Novom Sadu¹.

Živeći u Beogradu, Avramović je, o svom trošku, izdržavao Joakima Vujića, zaslužnog srpskog književnika!

Bio je veliki umetnik, i veliki rodoljub.

Bog da ga prosti! Slavan mu pomen do veka!

---

1. Kukuljevića-Sakcinskoga Slovnik 13—15. ↩︎

Avakum Đakon rodio se u Bosni, blizu manastira Moštanice, od prilike, godine 1794.

Knjigu je učio i zađakonio se u manastiru Moštanici, kod duhovnika Đenadija Šuvaka.

Posle nekog vremena, turska sila i razne globe dodijaju duhovniku Đenadiju, i on, sa sinom svojim Stojanom, koga je rodio dok je bio mirski sveštenik, i s ovim Đakonom Avakumom, ostavi Moštanicu, i pođe u svet, da traži kakvo mirnije mesto. Za njima trojicom pođe i starica Avakumova majka, koja, sem toga sina, nije imala nikoga od roda.

Pešice su svi četvoro prešli celu Bosnu i Rujno, pa su se, najposle, stanili u Trnavi, u manastiru Blagoveštenju, kod igumana Pajsija Ristovića, koji je tada bio ostao u manastiru gotovo sam, te je njih jedva dočekao, da mu pomognu i u crkvi, i u parohiji, i u domaćim radovima…

Ne lezi vraže, na skoro po njihovu dolasku, buknu ona nesrećna Hadži-Prodanova buna, te Turci dođoše, uhvatiše Pajsija, Đenadija, sina mu Stojana, i Đakona Avakuma, na ih sve okovane oteraše u Beograd, i baciše u tamnice.

Pajsija, s velikih brojem drugih Srba, nabiše Turci na kolac najpre, pa je onda bio red na Đenadija, na njegova sina Stojana, i na Đakona Avakuma.

Đenadije, da bio sačuvao glavu sebi i sinu svom, dogovori se s ovim, pa zajedno izjave da hoće da se poturče. Pozovu na to i Avakuma, ali on ne htede.

Turci Đenadija i sina mu odmah oslobode, te se oba poturče, i otac se nazove: Mula-Salija, a sin Redžep¹.

Đakon Avakum bio je mladić neopisane lepote. Turci su veoma želeli poturčiti ga; i sklanjali su ga i rečma i obećanjima, da pređe u njihovu veru; ali ga nikako nisu mogli skloniti.

Najposle, kad je došao čas da se pogubi, dali su mu da ponese kolac, na koji će ga živa nabiti, a on je, noseći ga beogradskom ulicom, iz glasa pevao ovako:

„Nema vere bolje od Hrišćanske!
Srb je Hristov, raduje se smrti;
Strašni Božji sud i Turke čeka,
Pa vi čin’te što je vama drago!
A skoro će Turci dolijati,
Bog je svedok i njegova pravda!“

Crna njegova majka, baš u taj strašni čas, pristupi mu, i stane ga nagovarati da se poturči, te da sačuva svoj život, a Bog će mu oprostiti, pošto to čini od goleme nevolje!

Na take reči, soko mladić vikne na novo pevati, i pesmom majci odgovarati:

„Majko moja! na mleku ti hvala!
Al’ ne hvala na nauci takoj!
Brzo ćeš se obradovat’ sinu,
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja od svakijeh beda;
Cvet proletnji tek za zimom ide.
Blago tome ko ranije umre;
O manje je i muke i greha,
Pa što kome Bog i vera dadne;
A još ima braće na svijetu!“

Došavši na samo mesto pogibije, Turci opet uzmu sklanjati Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umire pre vremena.

— A, zbilja, reći će mladić, smešeći se: — umiru li i Turci kad god?

— E, pa umiru, da Bog me!

— Onda je sve jedno, à pre, à posle: što pre umrem, o manje mi je greha…

Videći ovoliku tvrđu u veri svojoj, i ovoliko neplašenje od smrti, Turci mu se smiluju, te ga ne nabiju živa na kolac, nego mu srce probodu nožem, pa ga, mrtva, nabiju na kolac, i usprave među ostale mučenike, pored puta koji je od Stambol-kapije vodio k Terazijama?

Tako je junački svršio svoj život mlađani Đakon Avakum!

Slava mu do veka!

1. I Đenadije i sin mu, uz časni post, godine 1815, prebegnu u Zemun, pa Đenadije ode Mitropolitu Stratimiroviću, i ispovedi mu što je u nevolji učinio. Stratimirović ga pomaže sv. mirom, i da mu vlast, osem liturgije, sve druge službe da može služiti. Docnije se je Đenadije sa sinom nastanio u Nemačkoj Gradiški gde su, posle tri godine, oba umrli. ↩︎

Abraš Nikola rodio se u selu Bukovči, blizu Negotina.

On je bio kapetan i pobratim Veljkov. Priča se da je bio junak kao i Veljko; i to se može verovati, jer je odista Veljko milovao bratimiti se samo s junacima, i s ljudima inače odličnima.

Kad je Veljko pao, Srbi u Negotinu, ne mogući se dalje držati, i misleći povlačiti se, pleli su neke lese od pruća, bacali ih preko Negotinske Bare, pa ih posipali krovinom i zemljom, i tom moštanicom, lagacko su prelazili na drugi breg, onamo u gaj manastira Bukova, desno od mesta Bratujevca.

Tim lesama, lagano idući, ljudi su, kako tako, prelazili, dokle Milutin, Veljkov brat, ne povede Veljkove hatove s blagom, da i njih tom slabačkom moštanicom prevede. Konji teški a nemirni, isprovaljuju lese, pa se mnogi i podave u Bari, tek moštanicu sa svim iskvare. Oni ljudi koji su, posle tih konja, nailazili na moštanicu od lesa, upadali su u vodu, pa su se neki davili, a neki su izdirali na breg, noseći na sebi silnu vodu. Od te vode bila se je obala toliko raskaljala, da su se klizali, i na novo u vodu padali, i oni koji su se jednom bili dočepali brega.

Tom prilikom je mnogo novaca, i drugih stvari od vrednosti, otišlo bari na dno!

Stanojka, žena Milutinova, bila je tada pala u vodu; i bi se udavila, da je nije neko uhvatio za kose, i izvukao na breg; ali među tim, ona se je rastala od muža, i jedva su se, posle mesec dana, našli i sastali!

Nikola Abraš, ispraćajući iz utvrđenja negotinskih ljude i stvari, poslednji je ostavio grad i grob svoga junačkog pobratima.

I on je mislio da Baru može preći na konju. Za to je, na jednoj Veljkovoj bedeviji, nagazio na vodu; ali mu se kobila udavi, a on, koje plivajući a koje gazeći, pun vode, izdere u gaj manastira Bukova.

Umoran od tolikoga posla, tužan za tolikih gubitkom, a dremovan od toliko dana nesanice, Nikola, u prvoj čȅsti, legne i zaspi, što ’no vele kao zaklan.

Turci, među tim, osetivši neko kretanje u Srba, pođu okolo, oko Bare, da motre šta to biva. Neki Turčin iz Lomnalanke rodom, na dobru konju, s nekoliko druga, išao je vencem iznad Bare, i motrio ne će li gde videti šta rade Srbi. Na jedan mah, pričao je taj Turčin docnije, začuje u česti da neko, spavajući, jako hrče. Priđe bliže i vidi čoveka koji je legao ničke i spava. Videći to, Turčin ne htene spavača gađati pištoljem, nego siđe s konja da mu, živu, sabljom odseče glavu. Konja je držao levom rukom za uzdu, a desnom isuče sablju, i zamahne, ali, u taj mah, konj mu se trgne, i omete ga te spavača i ne dirne, nego samo načini neki tutanj.

U jedan put spavač se trgne, i Turčina ščepa za noge rukama, i stane ga silno stezati i gristi zubima. Konj opet, uplašivši se od toga komešanja, stane se trzati na zad.

U toj svojoj nevolji, Turčin poviče drugovima:

– Pomagajte! Pomagajte!

Dvojica od drugova mu dotrče i, iz preka, pištoljima ubiju spavača, pa mu posle odseku glavu i odnesu u logor.

U logoru, neki Turci, koji su bili bliže k srpskoj granici, videvši tu glavu, poviču:

— Mašala! To je stvorena glava Nikole Abraša!

I posle su se veselili toga radi.

Turčin iz Lomnalanke, kome se ovo dogodilo, pričao je, mnogo docnije, ovaj slučaj Knezu Marku Petroviću, iz Negotina, a ovaj g. Živku Davidoviću, po čijem kazivanju ovo je i napisano.

Ali se i drugojače priča za drugu polu Abraševa života. I, po ovom drugom pričanju, izlazi da je onaj spavač bio neki drugi branilac Negotina, a ne glavom Abraš. Evo ovoga drugoga pričanja:

Abraš je, po što mu se je udavila kobila u Negotinskoj Bari, i on peške izdrěo u manastirski gaj, našao nekoga svoga rođaka, s konjem, pa mu uzeo konja, i otišao preko Miroča na selo Dobru, gde ga je prevezao preko Dunava, i otišao u Belu Crkvu, gde je, s porodicom svojom, živeo neko vreme. Nemci ga, na iskanje Turaka, uhvate i predadu u Adakale. Redžep-Paša baci ga najpre na velike muke, pa posle digne vešala, da ga obesi; ali Abrašu pometnu prijatelji, te uteče iz tamnice, skoči u Dunav, i ispliva na obalu austrîsku. Uzevši svoju porodicu, odseli se u Vlašku, u varoš Trgovište, a odande pređe u mesto Dugo Polje.

Turci, proptavši da je Abraš tu, stanu navaljivati na Vlahe, da im ga dadu. Osetivši to, Abraš se odmetne u hajduke, i svetio se je svakomu, koga je god držao za neprijatelja svoga, ili naroda srpskoga!

Posle nekog vremena, vlast vlaška uhvati ga; ali ga ne preda Turcima, nego ga sama osudi da robuje u oknima, gde se vadi so.

Ni tu Nikola nije ostao dugo. Uvrebavši priliku, ubije nastojnika, pa sve druge sužnje pozove, da beže kud ko hoće. Sam pak ode u selo Valjamare, nekom svom pobratimu, koji ga skloni dokle potera nije prošla. Posle toga, Abraš pređe u Austriju, ali ga i onamo uhvate, i zatvore u tamnicu, u Karansebešu. Iz tamnice Abraš uteče, vrati se u Vlašku svom pobratimu, dokle zametne trag, pa je produžio hajdukovati.

Čuvši da se u Srbiji malo primirilo, Abraš povede porodicu u otadžbinu, da bar nju vrati na svoje ognjište, pa on, posle, kud mogne; ali ga sad opet okupi potera. On, po treći put, pobegne svom pobratimu, koji ga lepo primi, ugosti, i napoji, pa, rastavivši ga od oružja, na spavanju navede poteru, koja sveže i Abraša, i sve mu drugove, pa ih drugi dan, na kutnjem pragu, pokolju kao piliće!

Žena njegova s decom, posle toga, vrati se u Srbiju, na imanje u selu Bukovči, gde mu potomci žive i danas.

Abdula Marko (Todorović) rodio se u selu Matejevcu, više Niša, 1780 godine.

Marko je, kao dete, učio knjigu u Nišu. Ubivši kamenom neko Ture, uplaši se od osvete, i uteče u selo Šiljegovac pod Jastrepcem, odakle, docnije, siđe u Paraćin; a kad ga Turci i tu opaze, pobegne u Požarevac gde je, najpre, služio a posle je trgovao u ortačini s nekim poturčenjakom, Srbinom iz Dubravice, koga su obično zvali Abdula.

Za prvoga srpskoga ustanka, Marko se brzo odlikovao u bojevima, i postao je barjaktar u vojsci. U jednom sukobu na Paraćinu, ranio se bio u levu ruku. Dok se od te rane lečio, bio je carinar na Ramu.

Godine 1813, pobegao je i Marko u Nemačku; ali godine 1815, čim je čuo za takovski ustanak, vratio se je u Srbiju, i počeo biti se s Turcima. U jurišanju na turska požarevačka utvrđenja, Marko se veoma odlikovao; tu je obratio na se pažnju Kneza Miloša; i tu je bio po drugi put ranjen.

Knez Miloš, pošto se utvrdio mir, postavi Marka Todorovića za kneza nahiji požarevačkoj i, po imenu nekadašnjeg mu ortaka, nazove ga Marko Abdula, premda su njega i dotle mnogi zvali Abdulom.

I tako ime Abdula ostane Marku Todoroviću do smrti. I sada se potomci njegovi zovu Abdulići.

Najpre je Abdula bio starešina gotovo celoj požarevačkoj nahiji, i boravio je u Požarevcu; a docnije stavljen je pod vlast Jove Milosavljevića, kad je ovaj postao Veliki Serdar Podunavski.

U proleće godine 1821, na pozivanje grčkih eterista iz Vlaške, i na podbadanje Marašli-Alipašino iz Beograda, Marko Abdula i Stevan Dobrnjac, knez požarevačke Morave, a brat Petra Dobrnjca, pođu da dignu bunu na Kneza Miloša, da se odvoje od njegove vlasti, da dobiju berate za se (kao što im je obricao Marašlija), pa da budu nezavisni gospodari svaki na svojoj knežini!…

Knez Miloš dozna odmah za tu bunu, pa je uguši u samom njenom početku. Videći da im se namera izjalovila, Abdula i Dobrnjac pobegnu: prvi u moravske lugove, a drugi preko Paraćina u Leskovac Šašit-Paši pod zaštitu.

Posle nekoliko dana lutanja i gladovanja po lugovima, Abdula se sam preda Knezu Milošu, koji mu oprosti pogrešku, ali mu ne vrati vlasti koju je imao do toga slučaja.

Posle toga, Abdula je živeo u Požarevcu, kod svoje kuće. Godine 1823, baš u oči Sv. Save, Abdula je bio na večeri u nekoga pisara Vase, gde se je duže zadržao. Dockan u veče, po mraku, vratio se je kući. Baš pred vratima od njegove avlije, grune iz mraka puška, i on ostane mrtav na mestu.

Pokret, koji su bili krenuli Abdula i Stevan Dobrnjac, trajao je od 25 Marta samo do 9 Aprila. On se u narodu i u istoriji zove: „Abdulina Buna.“