Категорија: B

Barjaktarović Ilija rodio se u selu Izvoru, u nahiji paraćinskoj, od prilike 1771 godine.

Do godine 1805, bio je marveni trgovac, i čovek poznat i uvažen u svojoj okolini, Karađorđe se je s njim dobro poznavao još pre ustanka.

Godine 1805, Milenko je stajao na selu Ivankovcu, prema Afis-Paši, koji je dolazio od Niša, s velikom i odabranom vojskom. Bojeći se da ga Turci ne potisnu, te da Afis prodre ka Požarevcu, Milenko je pisao Karađorđu, i zvao ga da mu što pre pohita u pomoć. Đorđe se je žurio, ali dok je on, sa šumadinskim vojvodama, došao na Ivankovac, Milenko je već bio suzbio Turke, i proslavio sebe i bojno mesto.

Turci su se, posle razboja na Ivankovcu, bili povukli u Paraćin.

Tada Karađorđe uzme Milenka, i još neke starešine, pa s njima ode u selo Izvor, trgovcu Iliji Barjaktaroviću, i njega upita:

– Koekude, brat Ilija! Šta misli paraćinska nahija; da li će s nama, ili će se Turcima (jer je ona pripadala leskovačkom pašaluku, a ne beogradskom).

— Samo čeka da vi dođete, pa ćemo s vama svi do jednoga! odgovori Ilija.

— To je lepo, odgovori Karađorđe: — i kad je tako, a ti skupi ljude, neka su gotovi, i neka ponesu sekire i motike, jer oružja, znam, nemate!

Drugi dan, posle toga razgovora, Ilija je došao s 200 ljudi k Paraćinu, te su po brdu kopali šančeve, dokle nije Afis-Paša, u nogu ranjen, pobegao k Nišu.

Od toga doba Barjaktarović je bio vojvoda nahiji paraćinskoj, a, od 1809 do 1813, najviše se je nalazio u Deligradu.

U Karađorđevu Protokolu ima više od 70 brojeva, pod kojima su pisma vrhovne vlasti ovome vojvodi. U tim pismima on se obično naziva: „Gospodar“ i „Vojvoda“ Ilija Barjaktarović.

Kako je Barjaktarović, kao komandant Deligrada, bio na carigradskom drumu, i prema Nišu, to su se, preko njega, i njegovom pomoću, vršili mnogi poslovi međunarodne prirode.

Po rečma Jokićevim, pod komandom Ilinom stajali su: Knez Veljko iz Paraćina, i neki Buljubaša Šunda.

Za vojničke vrline Iline ne nalaze se osobiti dokazi; ali za poslove sudske, upravne, i za snošaje međunarodne bio je čovek veoma podoban.

Barjaktarović je u Deligradu sačekao grom koji je 1813 udario u Srbiju. Odande se je, za neko vreme, bio uklonio preko Dunava pa se, posle 1815, vratio u Srbiju.

Knez Miloš ga je postavio za člana magistratu nahije ćuprîske, u Svilajincu.

Kao takav, on je potpisao onaj akt koji je narod srpski dao Knezu Milošu 17 januara 1827.¹

Barjaktarović je umro u proleće 1828, i ukopan je s desne strane crkve svilajnačke. Na grobu mu je bila bela ploča od dubničkog kamena bez zapisa. Kad je nova crkva građena, Ilin je grobni beleg, po nekom divljem običaju, razbijen i uzidan u temelje crkvi.²

Barjaktarović je bio čovek omalen, pun, kosmat, smeđe kose, a očiju crnih.

Barjaktarović je imao dva sina, Savu i Radovana: Sava je umro. u Nemačkoj od boginja, a Radovan je otrovan u Paraćinu. Otuda mu je došla golema žalost, pa pred smrt i velika siromaština.

Zbog te velike žalosti u porodici, nosio je u poslednje vreme dugu bradu.

A s pitome naravi njegove, svi su ga zvali Deda Ilija.

---

1. Vuk, Građa za srpsku istoriju, str. 168, 169, 170 i 193. ↩︎
2. Ovako javljaju potomci Ilini, a u Svilajincu se čuje da je Ilin grob raskopan 1842, te je u njega sahranjen zet njegov, Knez Đorđe Kostić? ↩︎

Barjaktar Jova, sin Petra Sarajlije, ostavio je kuću i roditelje u Sarajevu, došao u Srbiju, stao u vojsku, i, u šancu na Ponikvama, iznad Užica, postao barjaktar, te mu je, od te časti, ostalo posle i ime Barjaktar Jova.

Bijući se, jednom, s Turcima, Jova uhvati živa Turčina mladića, pa ga ne htene pogubiti, nego ga dovede na poklon svom vojvodi Dimitriju Kujundžiji.

— Ne ću roba! odgovori mu vojvoda: — dok je meni takih junaka, imaću robova kad god zaželim! Nego ga zadrži sebi!

Onda Jova pusti Turčina, onako s oružjem, da ide slobodno kud hoće; još mu da dva cekina za trošak, rekavši:

— Mi smo, more, emšerije; treba da praštamo jedan drugome!

Šta je dalje bilo od ovoga plemenita junaka, nisam mogao doznati.

Banić N. Milutin, smederevski prota, rodio se 29 septembra 1817. u selu Pavlovcu, u okrugu kragujevačkom, od oca Nikole i matere Radojke.

Učio se u selu Saranovu i u Palanci, a Bogosloviju svršio u Beogradu, godine 1838.

Više od trideset godina služio je Banić crkvu kao sveštenik, i kao okružni prota smederevski.

Za to vreme, bivao je više puta poslanik na narodnim skupštinama, od kojih dosta je pomenuti znamenitu skupštinu Svetoandrejsku, gde su govori Prote Banića obraćali na se pažnju i ondašnje štampe.

Kad je Knez Mihailo, po što su mu ustupljeni gradovi u Srbiji, išao u Carigrad, imao je u svojoj pratnji i smederevskoga protu Milutina Banića koji je, tom prilikom, dobio orden od sultana.

Prota Milutin umro je u Smederevu 6 jula 1876.

Od svoga imanja, ostavio je 12.000 dinara opštini smederevskoj na dobrotvorne poslove.

Prota Milutin, sa svoga primernoga vladanja, i sa svoje urednosti u dužnosti, bio je vrlo uvažen čovek za života, a po smrti biće blagosiljan svud, dokle god dopre mrva njegovoga dobročinstva!

Bog da ga prosti!

Banaćanin Relja, živeo je u Beogradu, za doba prvoga ustanka, Bio je vrlo pametan i dosetljiv čovek.

Kad su dolazili Rusi u Beograd, i kad je sve živo izašlo da ih dočeka, Relja je stajao na vrh Stambol-kapije, i gledao tu svečanost, i to narodno veselje.

U taj mah udari, na taljigama, i starac Dositije, želeći i on da vidi rusku vojsku.

— Zar ti, drti starče, još lijaš? reći će Relja: — Zar ti je malo bilo što si prorekao da će Srbin ustati, i da će se od Turčina izbaviti: nego hoćeš sobom da vidiš i njegovo udruženje s braćom Rusima? Dosta je od tebe i rada i pomena! Sad umiri, da te opevam, a da te ne oplakujem; jer se bojim — ako još uzaživiš, možeš zlo dočekati!

Kad su se Dositijeve stvari, po smrti mu, za čas prodale, Mladen se začudi, i reče:

— Kad brže! Zar je tako malo imao?

— Da! ovoga starca jedva i za toliko beše, rekne Relja: — al’ kad stanemo tvoje prodavati, taman dve godine imaćemo posla!“¹

Tako je odista bilo onda; a danas se beleži i čuva sve što je ostalo od Dositija, bogastvo Mladenovo pak razletelo se kao dim!

1. Srbijanka 2, str. 191. ↩︎

Bakal-Milosav bio je došljak u Šapcu. On je, po svoj prilici, rodom iz Hercegovine. Kad je srpski ustanak planuo u Šumadiji, Milosav je držao bakalnicu u Šapcu.

Kad struja ustanka zahvati i Šabac, Milosav otpaše bakalsku kecelju, pa pripaše sablju i, posle toga, u vrlo mnogo prilika, sjajno pokaže da njom ume vladati, kao da mu je bila svagdašnja zabava. Svi se očevidci dive Milosavljevu junaštvu koje je pokazivao u svim 6ojevima, u kojima je bivao u okruzima: šabačkom, valjevskom, podrinskom, i užičkom, a osobito u bojevima na Mišaru i na Loznici.

Onaj šanac na Lešnici, u ravni, prvi je načinio Bakal Milosav, te se tu odupirao Turcima koji su iz Bosne Drinu prelazili i na Srbe napadali.

Kad su Turci, godine 1810, silnom vojskom bili optekli Loznicu, a Srbi se branili iznutra, onda je Višnjić ovako naslikao Bakal-Milosava:

„O druge strane, na donju kapiju,
Izlijeće Bakal-Milosave,
Na jagrzu konju velikome,
Pa siječe Turke oko grada:
Tu se Bakal ne zna umoriti,
Već razgoni Turke oko grada,
Dok pod sobom konja ne umori;
Kad jagrza u penu učini,
Tad se s konjem on u grad povrati,
S onog sjaše, na drugog uzjaše;
Pa jednako on razgoni Turke.“

Nesrećne godine 1813, prebegao je bio u Srem, pa se, 1815, vratio, čim je čuo za novi ustanak (takovski).

Kad se malo umirilo, Knez Miloš je slao Milosava u Carigrad, kao svoga tatarina, jer je Milosav znao govoriti turski.

Godine 1818 poverio mu je da radi: da bi Turci oslobodili one Srbe koje su 1813 na Lešnici bili zarobili. I doista je njih 70 dočekalo da vide svoju otadžbinu.

Milisav je bio čovek visoka rasta, crne masti, lepa staba, bela lica, dobre naravi, i prijatan u društvu.

Umro je u Šapcu, 1823. Kažu da mu je tada bilo 53 godine.

Bajić Miloš, dobrotvor prosvetni, sin je Gospođe Perke, najstarije kćeri Kneza Miloša, koja je bila udata u Zemun za Tošu Bajića pivara zemunskoga.

Miloš se rodio u Zemunu godine 1822. Otac njegov, pomoću tasta svoga Kneza Miloša, kupio je spahiluk Varadiju, i onamo se preselio.

Po smrti Kneza Mihaila, Miloš se našao jedan od naslednika Kneza mučenika, zajedno s Nikolićima, koji su sinovi Savke Nikolićke, druge kćeri Kneza Miloša. Ovde se govori, da su onda ovi naslednici dobili svaki oko 10 miliona dinara!…

Na zidanje nove zgrade za srpsku gimnaziju u Novom Sadu Miloš je dao meseca aprila 1897 100 hiljada forinata!

Umro je 31 jula 1897, u kupatilu Auseju, blizu Beča. Telo njegovo preneseno je u Varadiju, i onde sahranjeno na njegovu dobru, blizu Vršca, 7/19 avgusta 1897 godine.

Miloš nije imao poroda.

Lepo mu je što se setio srpske škole i prosvete! Za to se ovde i pominje s velikom zahvalnošću.

Bačvanski Aleksandar rodio se, 1832, u Sremskoj Mitrovici¹, gde mu je otac bio u državnoj službi, kao solski kontrolor.

Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja; gimnaziju je učio u Karlovcima, a filozofiju u Segedinu.

Godine 1851 bio je u Pešti u državnoj službi. Iz Pešte je premešten bio u Kečkemet, gde se je poznao s članovima madžarskog pozorišta, koji su se onamo bavili.

Još kao đak u Segedinu, Bačvanski je bio sastavio dobrovoljno društvo, te je, sa g. Stevanom Todorovićem, predstavljao manje komade. Ta naklonjenost ka glumačkoj veštini sad, u Kečkemetu, oživi u Bačvanskoga, i on, godine 1852, ostavi državnu službu, i stupi u Habijevo društvo. Iza toga, predstavljao je u više madžarskih društava, i izišao je na glas kao jedan između najboljih madžarskih glumaca u karakternim ulogama.

Najposle je bio stupio, kao karakterista, u stalno budimsko Molnarovo društvo, kad ga je, 1869, g. St. Todorović predložio za reditelja i učitelja glumačke škole ovde u Beogradu.

Bačvanski je, u beogradskoj glumačkoj školi, obrazovao gotovo sve znatnije snage, koje imamo danas na pozornici. Pored škole i rediteljskih poslova, on je nekad i predstavljao u tragedijama, dramama, pa i u komedijama. Beograđani će se dugo i prijatno sećati Bačvanskoga kad je predstavljao Šajloka, u Mletačkom Trgovcu Engleskog Kralja Jakova; Ludvika Jedanaestog; Ciganina, i, naročito, Đ. Brankovića!

Njegovu sjajnu karijeru, na jedan put, poremeti golema nesreća: idući, zamišljen, niz lestvice, pade, udari se jako potiljkom, te tako povredi očne žile i, za godinu dana, oslepi na jedno, pa, posle, i na drugo oko!

Uprava pozorišta davala mu je platu dugo vreme; slala ga u Peštu i u Beč da se leči, pa sve to nije Bačvanskome vratilo očinjega vida!

I tako slep, da bi izdržavao sebe, ženu, i kćer, Bačvanski naumi ipak da predstavlja. Tu svoju želju javi on u Beograd, i Uprava ga primi ako i slepa.

Prijatelji njegovi, g. Matija Ban, i Stev. Todorović, prime ga u svoju kuću, kao stalnoga gosta.

Oh, kako ga je, tako slepa, oduševljeno primala i pozdravljala beogradska publika! Za svaku predstavu nagrađivan je on štedro; i svu svoju uštedu slao je ženi i kćeri. Tako je proteklo više meseca. Jedno jutro našli su ga mrtva, hladna, u postelji: udarila ga je kaplja; preminuo je, kao da je zaspao, 27 marta, 1881 godine.

Bog mu je u tome bio milostiv: nije se mučio dugom bolešću pred smrt!

Ispraćen je do večne kuće svom glumačkom družinom, i mnogobrojnom publikom beogradskom.

1. Neki govore da je rođen u Zemunu? ↩︎