Pomenik

Категорија: C

  • Cvetković Ćirilo

    Cvetković Ćirilo, vladičanski protosinđeo, rodio se u mestu Baošiću.

    Gde se učio ne zna se, i kad je stupio u sveštenički čin takođe se ne zna; ali se zna da je bio protosinđeo u pravoslavnoga vladike dalmatinskog Venedikta Kraljevića u Šibeniku.

    Godine 1818 dođe u glavu tome vladici V. Kraljeviću nesrećna misao da pounijati pravoslavne Srbe u Dalmaciji. U to ime stane se prepisivati s bečkim ministrom Saurauom. Imajući uza se protosinđela Cvetkovića, čoveka inače vrlo smotrena i poslušna, Vladika Kraljević, ne poveravajući mu svoje paklene namere, držao je da će ga on potpomagati i da uniju uvede u srpski narod, pa ga je predložio caru za svojega vikara (zastupnika) u Boci Kotorskoj. I car je to odobrio.

    Ali se namera vladičina obazna, narod se uzbuni, i 1821 potuče one koji su bili došli da ga od pradedovske vere odvrate; Vladika Kraljević uteče iz Šibenika u Zadar, i docnije se je gorko kajao za tu crnu nameru svoju.

    Ali Ćirilo Cvetković padne pod sud, i bude zatvoren u tvrdinju Ljuljevac kraj Šibenika, pa posle odveden u Zadar, i odande u Gradišku. Iz Gradiške je prognan u manastir Bezdin blizu Temišvara, gde je i umro.

    I tako je ovaj čovek samo za tvrđu u svojoj roditeljskoj veri tamnovao ravno dvadeset i četiri godine, tri meseca, i tri dana. I nikad mu više nije bilo dopušteno da bar očima, vidi Dalmaciju, milu postojbinu svoju!…

    Dopuna

    Mučenik Ćirilo Cvetković rodio se u selu Baošaću 15 septembra 1791, a preminuo je, posle dugog mučeničkog tamnovanja, u manastiru Bezdinu, 28 septembra 1857, u 6 sata jutra, gde je i sahranjen.

  • Cukić Petar (Lazarević)

    Cukić Petar (Lazarević), rodio se u selu Stopanji, u nahiji kruševačkoj.

    Dok je Petar još bio malo dete, zamre mu sva kuća u Stopanji, te njega primi k sebi kruševački vojvoda Pavle Cukić, koji je toga vremena sedeo u Trsteniku.

    Petru je prezime Lazarević, kako se je docnije uvek i potpisivao; ali ga je svet zvao „Cukićem“ po prezimenu vojvode Pavla, njegovoga prvoga dobrotvora.

    Do godine 1815, Petar se nalazio uvek uza svoga dobrotvora vojvodu Pavla.

    Jednoga dana, sedeo je Knez Miloš na divanani pred svojom kućom u Crnući, i razgovarao s pisarom svojim Dimitrijem, a putem uz potok zada se čovek na konju.

    — Činiš ’voliko, reći će Knez Dimitriju: — poznajem Cukićeva konja, i vidim Cukićevu glavu, ali ne znam šta mu je ono za leđima?

    A konju na sapima sedeo je dečko Petar Lazarević.

    Sjahavši s konja, Petar uzme uzdu da konja vada, a Cukić ode Knezu na divananu.

    — More Cukiđu, upita Knez Miloš: — kakav ti je ono šiparac?

    — Dosad je, Gospodaru, bio moj a od sada, ako hoćeš, budi mu ti i otac i majka, jer svoga nema nikoga, odgovori Pavle.

    Sad ispriča odakle je dete, i kakim je slučajem došlo u njegovu kuću.

    — Dobro, more, ja ga primam! odgovori Knez.

    I tako je Petar Lazarević, Cukićev pitomac, prešao u službu Knezu Milošu u selu Crnući.

    Miloševa kuća, u ono doba, bila je veoma smerna. U njoj su živeli Knez Miloš i Kneginja Ljubica s decom; od dvorana i sluga bili su samo pisar Dimitrije Đorđević, imraor Nidža Lazar, kavedžija Vule Gligorijević, kuvar Arsa Andrejević, i nad svima njima „Gazda“ Vuk Perišić. Petar Lazarević dobije dužnost da raspaljuje čibuke i da služi kavu.

    U jednoj sobi, na patosu, pričao je Petar: — prostirala se postelja gde su spavali Knez Miloš i Kneginja Ljubica.

    Ispod njihovih nogu legali su Vule i Pera Cukić.

    Kad izjutra treba ustati, Knez bi viknuo i gurnuo Vula da se probudi i da ustane. A Kneginja bi, na takav isti način, probudila Peru. Vule bi otišao da loži vatru, Pera bi doneo karlicu i vrg s vodom, te polio Gospodaru da se umije.

    U toj službi Petar je ostao i pošto je Knez prešao u Kragujevac.

    Docnije je dobio mesto nastojnika u kneževu dvoru u Beogradu, pa je iza toga postao upravitelj srpskoga dela varoši Beograda.

    U ovoj službi Petar Cukić je, po zapovesti Kneza Miloša, u početku 1830, izvršio jedan posao koji mi danas ne cenimo mnogo, a beograđani onoga doba smatrali su ga kao da je njime već i Kosovo osvećeno.

    Na mestu današnje velike beogradske crkve bila je stara, mala, niska, negledna bogomolja. Tu crkvu nije nikad, za vlade turske, oglasilo zvono.

    Januara 10 godine 1830, Knez Miloš iz Kragujevca piše tutorima beogradske crkve da naruče jedno zvono od 2 cente, drugo od 4, a treće od 6 cenata „u Zemunu ili gde znaju“.

    Kapetanima pak u nahiji beogradskoj zapovedio je da oseku dugačke bavane, i druge grede i direke, pa tu građu da privuku u Beograd k crkvi, da se načini zvonara za zvona koja će se dići da zvone kad se u crkvi služi bogomolja.

    Videći te pripreme, i čujući da će skoro zvona zazvoniti u Beogradu, Turci se uznemire, počnu se oružati i pretiti, pa i naši u gradu izjavljivati da oni tu porugu islamu ne mogu dopustiti.

    Paša jednoga dana zovne Cukića i upita je li istina da namerava dići zvona u Beogradu?

    — Istina je, odgovori Cukić: — jer tako zapoveda Knez Miloš.

    — A ako se Turci pobune, i vas iseku? upita paša.

    — Meni je sve jedno: ako dignem zvona, vi velite da ću poginuti od Turaka; a ako ih ne dignem, znam da ću poginuti od Kneza Miloša. I ja volim da poginem od Turaka vršeći svoju dužnost, nego da me pogubi Knez Miloš, kao svoga nedostojna činovnika!…

    Paša slegne ramenima.

    Zvona su dignuta, i zazvonila su prvi put na bele poklade, 16 februara 18301. Mitropolit u Beogradu beše tada Antim rodom Grk. U crkvi je govorio besedu đak najstarije škole Dimitrije Živković.

    Radost ondašnjih beograđana bila je neopisana. U porti je stajala postavljena trpeza, i čabrovi puni vina, gotovo celu nedelju dana: tu se jelo, pilo, pevalo i igralo: kolo se je vodilo na varošku kapiju pa na Savu, i ispod Kalemegdana opet pred crkvu. Starci, već iznemogli, bolesnici na umoru, donošeni su pod zvonaru, da rukom povuku za uže, da čuju glas zvona, pa, zadovoljno da umru! Roditelji su donosili u naručju malu decu svoju i davali im užeta od zvona, da se čas pre dotaknu te velike narodne dobiti i sreće: za nedelju dana zvona su gotovo bez prekida zvonila!…

    Turski topovi s grada bili su napereni na crkvu, i tobdžije s paljačima u rukama stajale su pored punih topova, do mnoge su bule povezale svoje bošče i spremile se da beže u grad čim prva puška pukne; ali ni jedan tom s gradi nije pukao; Turci, oružani do zuba, vladali su se mirno kod svojih kuća i u dućanima. Samo jedan, divno odeven, na hatu zelenku, projahao je kroz ulice pune veseloga naroda ne govoreći nikom ništa.

    I tako je taj radosni događaj prošao sa svim na miru.

    Beograđani i danas hvale u tom slučaju energiju i smotrenost Petra Cukića.

    Iz Beograda Cukić je otišao u Karanovac (današnje Kraljevo) za starešinu podibarskog.

    Onamo je, pored ostaloga, premestio na sadašnje mesto Karanovac, i regulisao ga ovako kako ga danas gledamo.

    Iz Karanovca je Cukić prešao za okružnog načelnika u Kruševac, gde je ostao do 1842.

    Kao okružni načelnik u Kruševcu, on je premestio staru Osanicu u današnji Trstenik.

    Godine 1842, kad je Vučićeva buna nadvladala, Petar Cukić je doveden u Beograd kao sužanj zajedno s bivšim svojim ministrom Cvetkom Rajovićem. Ali za to što mu je Vučić bio lični prijatelj, ne samo pa je odmah oslobođen, nego je ukazom od 26 oktobra 1842 postavljen za člana zemaljskom savetu, u kom je zvanju ostao do smrti, koja ga je snašla 8 marta 1849 Beogradu.

    Cukić se je ženio dva puta. Njegova prva žena, Ana, bila je kći vojvode Petra Molera. S njom je rodio sina Kostu Cukića potonjega ministra, i poslanika srpskog u Beču.

    Druga njegova žena, Marija, rođena je sestra ovome Stojanu Jovanoviću, koji je dizao katansku bunu 1844 u Šapcu. I ovaj Stojan Jovanović nekad se, po svom zetu Petru u koga je dugo živeo, naziva Cukić.

    Petar Cukić je bio čovek nepismen, ali je svu svoju decu marljivo školovao: prvoga sina svoga Kostu poslao je još iz Kruševca u Beč, te je onamo svršio gimnaziju, i posle se dalje učio.

    Njegovo je telo svečano opevano u velikoj beogradskoj crkvi. Opelo je svršio mitropolit Petar s mnogim sveštenicima. Ondašnji arhimandrit Gavrilo govorio mu je besedu.

    Knez, Kneginja, i svi visoki činovnici, ispratili su ga.

    Ispod varoš-kapije, na ulici, govorio mu je drugu besedu ondašnji đak licejski, Jovan Ristić, napomenuvši da zvona što potresaju vazduh nad Beogradom tim svojim glasima pričaju ko je bio Petar Lazarević-Cukić.

    Dopuna

    Cukić Petar, upravnik varoši Beograda, po zapovesti Kneza Miloša, digao je zvona na zvonaru pri beogradskoj crkvi, u subotu, u oči belih poklada, 15 februara 1830 godine.

    Crkva je bila stara, pre ove sadašnje, a zvonara je bila od velikih rastovih greda.

    Sve je to docnije srušeno kad je današnja velika crkva imala da se gradi…

    1. Priča se da bi se zvona i ranije digla, ali je 1829 još o Sv. Tomi pao sneg, i o Aranđelovu dne led stao na Savi, pa stajao ravno 100 dana, i bio je za ceo aršin debeo. ↩︎

  • Cukić Pavle

    Cukić Pavle, rodio se u selu Krčmarima, u nahiji kragujevačkoj. Još za Turaka bio je čovek imućan i čuven u svojoj okolini.

    U ratu za oslobođenje od 1804—1813 brzo se je odlikovao, a kad su Srbi prešli u kruševačku Župu, postao je vojvoda u šancu na Rogoznoj, i držao je pod sobom Župu kruševačku sedeći kućom u Trsteniku.

    Mora da je bio čovek preke naravi i opor prema starijemu. Ima jedna priča koja se slaže s onim što o Cukiću tvrde pismena svedočanstva.

    U Pavla Cukića, veli ta priča, bio je konj neobično lep. Karađorđe se zagleda u Cukićeva konja, i zaište da mu ga da za pare ili zabadava. Cukić dovede konja u Topolu, pokaže ga Voždu, koji se jako obraduje takom daru, i Pavla zadrži na ručku. Posle ručka, Cukić sedne na drugoga svoga konja i ode. A kad Karađorđev seiz pogleda u har, ima šta i videti: lepome konju Cukić odsekao obadva uha do glave i rep!

    Ne priča se šta je bilo dalje; ali se razume samo od sebe da ovaku nagrdu Karađorđe nije mogao ni jahati, niti je kom pokloniti; a i Cukić se je jamačno kroz duže vreme čuvao da ne dođe na domak Đorđevu pištolju.

    Kmetovi iz knežine župske, gde je Cukić zapovedao, tužili su se jednom vrhovnoj zemaljskoj vlasti na Cukića da ne radi kako treba, nego svoju vlast upotrebljuje na zlo.

    Na taku tužbu, Karađorđe naredi da mu se oduzme vojvodska vlast, i da se preda Milošu Saranovcu. Cukić se naljuti, pa se odmetne od vlasti.

    Karađorđe na to raspiše svim vojvodama da Cukića, ako se gde pojavi, uhvate i njemu dovedu; ne dadne li se uhvatiti — da ga ubiju i glavu njegovu pošlju Voždu; a ako i to ne učine, svaki vojvoda kroz čiju knežinu Cukić prođe platiće glavom.

    Nije prošlo mnogo vremena, a Cukić vidi da ne može dugo biti odmetnik. Za to se pokaje, dođe Karađorđu, i zamoli za oproštaj. Karađorđe mu sve oprosti i pošlje ga „kući, ženi i deci da sedi do dalje naredbe“, a vojvodi Saranovcu zapovedi: „da niko Cukića ne zadeva za dotadašnje pogreške, pa čak niko da mu i ne govori ništa protivno“.1

    Po propasti 1813, Cukić je prešao u Srem, i onamo je s vojvodom Petrom Molerom i Protom Nenadovićem razmišljao ne bi li se kako god stanje u Srbiji okrenulo na bolje.

    Kad je planuo takovski ustanak 1815, Cukić dođe da pređe preko Save u valjevsku nahiju, ali nije imao na čem da se preveze preko vode. Knez Jovica Milutinović nekako mu noću dobavi s naše strane neku lađu drvaricu, koja priđe na stranu sremsku, te Cukić s družinom skoči u nju. Ali ih opazi austriska straža i oficir, s golom sabljom, potrči k njima, a soldati za njim s puškama.

    — Na trag! vikne oficir: — ili ću vas sada sve pod vatru i sablju!

    — Ne bliže! prodere se Cukić: — Pre ćeš pasti i ti i tvoja družina, i čardak ćemo ti zapaliti, pa opet preći u svoju zemlju!

    Oficir se ustavi, a Cukić pruži soldatima dukat, rekavši:

    — Na vam, vojnici, jedan dukat napojnice, pa niti ko što čuo, ni video! Vama nije nikakve nevolje, a nama i braći našoj veća nevolja ni biti ne može!

    I tako njih oficir ne samo propusti, nego im još pomogne da se čas pre prevezu.

    Cukić je prvo bio na Paležu; pa kad se to mesto očisti od Turaka, on s družinom svojom ode ka Valjevu.

    Tu se dogodi krvav slučaj među starešinama: Knez Petar Milovanović iz sela Tvrdojevca, u jednoj svađi među vojvodama, padne mrtav. Dva suvremenika, Vuk Karadžić i Sima Milutinović, vele da ga je ubio Pavle Cukić, a u valjevskoj okolini se naprotiv priča da ga je ubio drugi.

    Tek i ovde, na Valjevu, Petar Moler, prijatelj Cukićev, zatraži od Kneza Miloša da vlast pad Srbijom razdeli na njih četvoricu: Miloša, Protu Nenadovića, Pavla Cukića, i njega (Molera).

    Miloš odgodi raspravu toga pitanja za docnije vreme, uputivši Molera da ide k Sokolu i k Drini, a Pavla pošalje u nahiju požarevačku gde je, u boju ka Ranovcu, osokolio kao nikad dotle. Zasukavši rukave, jurišao je u Turke s golom sabljom, i sekao ih, po pričanju, kao da nisu oružani ljudi!…

    Isto tako se je odlikovao ličnim junaštvom i u otimanju Požarevca. Kad je, za Knezom Milošem, jurišao na turske šančeve.

    Kad Knez Miloš uglavi s Marašli-Ali-Pašom onaj ugovor mira u Ćupriji te rat prestane, Cukiću se učini pa je to zlo, jer je želeo produžiti ratovanje, ali nije imao uza se nikoga drugoga, sem nekoliko desetina Cigana konjanika kojima je bio pokovao koplja sa žigom P. C.

    S tom svojom malenom četom, Cukić pređe Moravu, i dođe u Batočinu, nadajući se u svom zavičaju naći više pristalica; ali ga otuda suzbije Đorđe Parezan i drugi. Sad se vrati u Resavu i zauzme grad oko manastira Manasije, misleći u njemu odupreti se i Turcima i Srbima, ako bi na njega pošli.

    Knez Miloš pošlje Kneza Vujicu Vulićićevića i pisara mu Antu Protića u Manasiju te Cukića, posle maloga puškaranja, sklone na predaju, i odvedu Knezu Milošu, koji mu oprosti sve, i ostavi ga kao kneza u nahiji kragujevačkoj.

    Pavle Cukić, za žive svoje prve žene Anke koja je 1815 bila ostala u Sremu, nađe u selu Dulenima u Levču drugu ženu, Milicu, i venča je za se. Kad mu prva žena dođe iz Srema, de joj kuću i uživljenje, ne daleko od kuće u kojoj je sedeo s ovom drugom ženom.

    U početku godine 1817, Pavle Cukić, Dragić Gorunović, Sima Marković, i neki drugi naume da dignu bunu na Kneza Miloša. Buna je, kako Knez Miloš piše, bila uhvati celih šest nahija. Nu Miloš za nju sazna, utiša je, i Cukića pošlje u Kragujevac muselimu. Tu nije video ni muselima ni Kneza Miloša, nego čim dođe, opreme ga s pismom u Beograd Marašli-Ali-Paša. Cukić usedne na konja a noge mu zakuju ispod konja u bukagije. Tako je morao putovati.

    Tako okovan, polazeći iz Kragujevca, Cukić je pevao koliko ga glava donosi:

    „Čudiće se i gora i trava,
Kud se dede Cukićeva glava“.

    Putujući tako, dođe u selo Rogaču i tu zanoći. Sutra dan, kad je trebalo produžiti put, Cukić je nađen mrtav. U Rogači se priča da se je on, znajući da će ga Turci pogubiti i, možda, mučiti, sam otrovao otrovom koji je, vele, nosio u prstenu. Pratioci su mu odsekli glavu i odneli u Beograd, a telo mu je ukopano u Rogači kraj puta, ispod sadašnje mehane na 4—500 metara daljine. Na grobu mu ima kamen i ploča bez ikakva zapisa.

    Tako veli priča, a Knez Miloš, u pismu svom od 6 juna 1817, Mihailu Đermanu kaže: Da se je Cukić s Dragićem i inima vozbuntovao 1 marta te godine, i da ga je on, poimavši ga, lišio žizni s dva njegova glavna privrženika2.

    Pavle Cukić je bio čovek lep na oči, nevisoka rasta, vrlo čvrste volje, upravo samovoljan, i u bojevima junak među najboljima…

    1. U Karađorđevu Protokolu br. 1104 do 1110 i 1137 i 1447. ↩︎
    2. Građa za istoriju Kraljevine Srbije 2, 275 i 276. ↩︎

  • Cukić Kosta

    Cukić Kosta, rodio se u Karanovcu, današnjem Kraljevu, 13 aprila 1826 godine, od oca Petra Lazarevića i matere Ane kćeri vojvode Molera.

    Kosti je staro prezime Lazarević, kako mu se i otac potpisivao; a otkud mu je došlo prezime Cukić može se videti u Kneževini Srbiji str. 284—285).

    Kosta je učio osnovnu školu u Kraljevu i u Kruševcu. Posle toga otac ga je poslao u Beč, gde je svršio gimnaziju. Iza toga slušao je državne nauke pa nekolikim jevropskim universitetima, a naročito na hajdelberškom gde je postao doktor u filosofiji.

    Vrativši se u otadžbinu, Cukić je 31 jula 1848 postao profesor narodne ekonomije u ondašnjem beogradskom liceju. A 29 juna 1851 postao je rektor u toj školi.

    Posle neduga profesorovanja, vlada nađe da je mladi doktor veoma bujan pa, bojeći se da on ne pali mesto da osvetljava, trgne ga s toga mesta i, 17 avgusta 1851, postavi za sekretara u popečiteljstvu prosvete.

    A pošto minuše burne godine, vrati se on opet u licej na svoju katedru 10 dekembra 1853.

    Iz liceja je docnije uzet 28 januara 1856 u ministarstvo spoljnih poslova za načelnika. Odatle je, 3 avgusta 1858, poslan u Beč za člana onoj Jevropskoj Dunavskoj komisiji koja je pariskim ugovorom bila postavljena da se brine za olakšice plovidbi na Dunavu.

    Srpski događaji od godine 1858 i 1859 zastali su Cukića u Beču. A Knez Miloš, prispevši u Beograd 25 januara 1859, odmah pozva iz Beča Cukića, i ponudi mu mesto svoga predstavnika i popečitelja inostranih dela.

    Cukić otkloni od sebe tu čast izgovarajući se da je još mlad, i da je bolje da to dostojanstvo primi koji stariji zaslužniji činovnik. Time je dao starcu povoda da mu se, docnije, pred Knezom Mihailom koji je Cukića uvek hvalio, na svoj način podsmene, predstavljajući kao da i nije bio za ono što nije hteo primiti!

    Godine 1860 marta 15, kad je predstavnik Rajović otišao s deputacijom u Carigrad, Cukić je zastupao kneževoga predstavnika i popečitelja spoljašnjih poslova.

    Posle toga Cukić je postao pomoćnik ministru financije; a kad je, na kraju godine 1861, Knez Mihailo uzeo za predstavnika i popečitelja inostranih dela Iliju Garašanina, Cukić je 11 dekembra ušao u novi kabinet kao ministar financije, pa je 29 dekembra 1861 postao i zastupnik ministra prosvete i crkvenih poslova.

    U prosveti je ostao do 1 januara 1868, a u financiji do 20 juna 1868.

    Za to vreme, u struci prosvetnoj i crkvenoj izradio je i ostavio:

    • Zakon o uređenju crkvenih vlasti, u kom su raspravljeni mnogi vrlo nežni odnošaji između države i crkve.
    • Preuredio je osnovne škole, gimnazije, i bogosloviju;
    • Preuredio je i proširio licej u veliku školu sa tri fakulteta;
    • Preuredio je Srpsko Učeno Društvo!
    • Zaveo Realku, i
    • Osnovao prvu Višu devojačku školu.

    Prirodnim i tehničkim naukama u javnoj nastavi Cukić je dao više mesta, prostora, i rasporeda; a u srednje škole uveo je veštine: muziku, pevanje, i crtanje.

    Trudio se o srpskom narodnom pozorištu i o pevačkom društvu.

    Cukić je, ličnim nastajavanjem, mnogo pomogao te je veliki rodoljub, Miša Anastasijević, darovao otadžbini na prosvetne potrebe divni dvor u kojemu je danas velika škola.

    Isto tako ima se mnogo zahvaliti Cukiću za postanje Kolarčevog književnog fonda, a i za celu veliku zadužbinu Kolarčevu. Kad je godine 1861 primio ministarstvo prosvete, Cukić je zastao u Srbiji 299 škola sa 10.734 đaka, i kad je odstupio, ostavio je 418 škola sa 21.962 učenika!

    U financiskoj struci pak prvo je ogledao da poresku sistemu svede na jedine pravedne temelje, da zavede porez po prihodu, a kad zbog velikih smetnja to nije moglo biti uveo je nešto čime se Srbija dobro pomagala u teške dane kroz koje je prošla.

    Cukić je stvorio državnu statistiku, osnovao upravu fondova, otvorio nove izvore prihodu regalom pa duvan i na so, uvećao prihode novim zakonom o taksama, dao novo uređenje carinama i carinsku tarifu, dao zakon o panađurima, zakon o potesima, zakon o naseljavanju, i zakon o rudama. Cukić je na novo otvorio rudnike Majdanpek i Kučajnu; mnogo se bavio prethodnim poslovima za uređenje srpske banke; i, iskovavši prve srpske bakarne novce, postavio je temelj o našoj novoj novčanoj sistemi, koja je docnije potpunce izvedena.

    Istupivši iz ministarstva 20 juna 1868. Cukić je neko vreme živeo u Beogradu kao ministar na raspoloženju, a za tim je, 10 septembra 1869. poslan u Bukurešt za srpskoga agenta.

    Godine 1873 oktobra 31, postao je član državnoga saveta.

    Godine 1874 maja 31, Cukić je premešten iz Bukurešta u Beč, gde je svojoj otadžbini učinio lepih usluga.

    Godine 1878 novembra 1, Cukić je, po proglašenju nezavisnosti, postao vanredni poslanik i opunomoćeni ministar u Beču. Tada je zdravlje njegovo već bilo sa svim gronulo. Bolovao je od suhe bolesti, od koje je i preminuo u Beču 5/17 marta 1879, pa je donesen u Beograd i 15 marta sahranjen kod crkve Sv. Marka.

    U književnosti od Cukića ima Srpska Gramatika za osnovne škole, koja se javila prvi put 1850, a posle je mnogo puta preštampavana; i Državna Ekonomija, u tri velika toma.

    Osem toga, Cukić je sklopio Šifrovane Rečnike kojima se danas služi ministar spoljnih poslova.

    Cukić je bio čovek vredan za priču, i nije birao poslove koje će raditi: sam je čitao akte, rešavao, konceptirao, držao korekturu pa, u hitnim slučajima, i prepisivao sam. Slog mu je dosta zapleten, jer se nahodio pod velikih uticajem nemačke sintakse, a rukopis nečitak ali uvek marljiv. Govorio je malko kroz nos, i u početku je zamuckivao, a docnije bi mu se jezik drešio, te bi mogao besediti tečno, silno, ubedljivo.

    Naravi je bio plahe, ali povratljive. Živeći dugo van Srbije, bio se odvikao od nekih ružnih naših uzrečica, te i kad se ljuti, i kad koga kara, služio bi se rečma pristojnim, baš i ako bi mu ton glasa bivao visok.

    U društvu je bio veseo; voleo je muziku i pevanje; i razumevao se i u jednoj i u drugome.

    Cukić je bio od srednjih ljudi, sitnih kostiju, suh, crn, nosa kriva, očiju izbuljenih, vida kratka, zbog četa je uvek nosio naočare. U odelu i svemu držanju bio je vrlo čist i uredan.

    Cukićeva spoljašnost sva skupa mogla je pre odbijati nego privlačiti, ali plemenita duša njegova, kad se jednom pozna, morala je čoveka neodoljivo povlačiti za sobom!

  • Crnobarac Dimitrije

    Crnobarac Dimitrije, rodio se u Beogradu pred Mitrov dan 1818 godine. Osnovne škole svršio je u mestu rođenja, a gimnaziju u Kragujevcu. Posle toga bio je i u onoj vojnoj školi koju je Knez Miloš bio zaveo u Požarevcu 1837.

    Posle školovanja ušao je u državnu službu.

    Godine 1839 posla ga namesništvo u Beč na nauke; a docnije je prešao u Pariz, gde je školovanje dovršio, i postao doktor u pravima.

    Kroza sve školovanje Crnobarac je bio odličan đak.

    Vrativši se u otadžbinu, stupio je u službu kao sekretar u ministarstvu pravde 10 septembra 1848, pa načelnik u tom istom ministarstvu 31 januara 1850, a pomoćnik ministrov 23 dekembra 1854.

    Godine 1856 maja 29, postao je privremeni zastupnik ministra pravde i prosvete.

    Godine 1857 oktobra 13 otišao je za člana državnom savetu.

    Tu je služio do proleća godine 1858.

    Kada pak, po onom Etem-Pašinom izmirenju opozicije s Knezom, Garašanin bi pozvan da sastavi kabinet po svojoj volji, onda on 31 marta 1858 uze Crnobarca za popečitelja pravde i prosvete.

    Događaji koji se izvršiše u Srbiji na kraju 1858, istaviše Crnobarca iz poslova. I on je tada sedeo doma, ili hodao po većim varošima u Jevropi dokle god je bio živ Knez Miloš. Tek kad Knez Mihailo, 14 septembra 1860, posle smrti oca svoga, dođe ne presto, Crnobarac je 28 oktobra te godine vraćen u savet za člana.

    Tašt preko svake mere, pozivajući se uvek na svoje redovno školovanje, i na svoje dobro učenje u školama, Crnobarac je bio pravi bolesnik od nezadovoljstva. On je odgunđao svačiji napredak u službi, svačiji uspeh u popularnosti, svačiju sreću u porodici!

    Večito gunđalo i nezadovoljnih, u savetu je, pored sve svoje dobre spreme, često bio velika smetnja mnogom ozbiljnom poslu. A slast mu je bila da jednom bude pozvan di on sastavi kabinet kom bi bio predsednik!

    Kao takav nezadovoljnik činio je vladi Kneza Mihaila velike smetnje u savetu. Za to se Knez Mihailo doseti te ga uzme za ministra prosvete i crkvenih dela, obećavši mu, kao što Crnobarac uverava, kroz kratko vreme otpustiti Nikolu, koga Crnobarac naročito nije mogao trpeti, i poveriti njemu sastav novoga kabineta. Crnobarac se ćȕdao prilično ali, najposle, pristane i tako ga Knez Mihailo 1 januara 1868 pozdravi ukazom kao ministra prosvete.

    Na tom mestu ostao je samo do 20 juna 1868, a tada je dao ostavku i otišao u penziju.

    Više se u službu nije ni vraćao, jer se je na skoro obolestio pa je tražio leka zdravlju svome.

    Struka prosvetna ima da zahvali Crnobarcu: prvo što je prvi povisio profesorima platu i dao im periode, i drugo što je oborio zabranu pravopisa, koje postanju sam je ranije bio doprineo.

    Kao pravnik, pariski đak, Crnobarac je dobro znao ono što je u školi učio, ali dalje nije išao. I, na hvalu mu se može reći da je uvek naginjao merama liberalnih, osobito u poslednje vreme.

    Inače je bio sveo sve svoje ideale: da steče novaca, da postane predsednik ministarstva, i da se dâ videti kao neka veličina. I novaca je stekao; živeći smerno gotovo kao đak brojio je u poslednje vreme preko 15 hiljada dukata pod interesom!

    Za predsedništvo u doba mirno mogao je biti dobar; a za vremena burna, nije nikako. Kad je u Beogradu, 29 maja 1868, kao grom pukao glas da je Knez Mihailo poginuo, Crnobarac se desio u parku kod saveta u šetnji. Piroćanac, čuvši taj glas, zovnuo ga je i rekao mu:

    — Evo čoveka koji kaže da je Knez poginuo! Ako to nije istina, može biti da je znak nekoj drugoj nesreći! Nego idite odmah u ministarstvo da ste na dužnosti! Ko zna šta može biti!…

    Crnobarac je otišao odmah kući, zatvorio se, i tek sutra dan javio se na dužnost!

    Crnobarac je bio lenj na pisanje, kao malo ko. Ipak se potrudio i napisao 21 tabak na polovini memoara 5/17 dekembra 1857 do 8 aprila 1864; i od 1 januara do 22 maja 1868 godine. Ovi poslednji memoari iznose 31 polutabak rukopisa!

    u prvima je njegovo postavljenje za savetnika, i dolazak Etem-Pašin u Srbiju; a u drugima — njegovo ministrovanje pod Knezom Mihailom.

    I u to nekoliko tabačića nema gotovo ništa drugo do jedino njegovo protestovanje što se njegova ličnost previđa.

    Crnobarac je bio čovek malena rasta, krvavih očiju, malenoga, crvenoga, zatubastoga nosa a malih brčića. Štedljiv je bio u odelu tako da je gotovo uvek nosio potkušene pantalone, izlizan kaput, i na novo peglani šešir. I još bi se ljutio na beogradsku kaldrmu s koje, božem, ne može da nosi dužih pantalona.

    Nije hteo da se ženi, pa je pred smrt bolovao kao kakav sluga, i umro je kao beskutnjik. Sva štednja i tekovina njegova otišla je bez traga.

    Umro je u Beču 14 juna 1872, pa mu je telo preneseno u Beograd, i ukopano kod palilulske crkve, gde mu se danas boj se ni grob ne zna!

  • Cincar-Marko (Kostić)

    Cincar-Marko (Kostić), zvani Cincarin, rodio se je godine 1777 u Beliciju1, u Albaniji. U Srbiju je došao prvih godina ovoga veka. Kad je buknuo ustanak 1804, Marko je odmah pripasao oružje i, nahodeći se mahom uz Karađorđa, bio je s njim gotovo u svim bojevima. Svuda se odlikovao junaštvom i pameću. Za njegov megdan s nekim Turčinom na Loznici priča se kao za nekakvo čudo.

    Godine 1812 jula 17, postavio ga je Karađorđe za vojvodu nahije sokoske na mesto vojvode Petra Molera, i zapovedio magistratu, knezovima, i kmetovima da ga slušaju.

    Markovo je vojničko mesto bilo šanac na Bauriću gde je ostao do propasti 1813.

    Posle propasti Marko je prebegao u Srem, i odonuda je išao u Beč vladaocima i molio ih za pomoć Srbiji.

    I u drugom ustanku nije bio bez posla. U boju na Dublju bio je ranjen, pa je ranu preboleo.

    Docnije Knez Miloš ga je postavio za kneza šabačkoj Posavini. Učinivši i tu lepih usluga svojoj otadžbini, Cincar-Marko je preminuo u Šapcu 10 februara 1822.

    Grob mu je u starom šabačkom groblju.

    Laka mu crna zemlja!

    1. Tako mu piše na grobnom belegu; ali je teško ne pomisliti da će to biti: „u Belici.“ ↩︎

  • Cincar-Janko (Popović)

    Cincar-Janko (Popović), rodio se u Ohridu, u Makedoniji 1779 godine, a u Srbiju je dobegao oko godine 1800. Najpre se je bio nastanio u Valjevu. Kad je Fočić posekao Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina, on je bio pritvorio i Janka, kao došljaka iz Turske na koga je nešto posumnjao. Na veliku molbu kmetova i trgovaca, Turci Janka puste iz zatvora. A čim ustanak bukne, Janko stupi u red boraca kao dragovoljac. Karađorđe ga na skoro načini bimbašom, i pod komandu mu da nekolike stotine bećara.

    Janko je bio u boju kad je uziman Beograd, ali se još u boju na Mišaru pokazao kao pravi junak. Posle turskoga razboja na bojnom polju, Janko je s Mutapom prešao čak preko Save u Bosut, i tu je on posekao Ostroč-Kapetana a Mutap staroga Hadži-Mostu.1

    Docnije je pod komandom Luke Lazarevića bio u bojevima na Užicu, na Loznici, na Bukovici, preko Drine na Bijeljina, gde je Miloš pogubio Meha Orugdžića. Ovde je udario na nekog junaka Turčina koji bi ta možda i savladao da mu nije pritrčao u pomoć Stojan Čupić, i Turčinu, kao oklopniku, nadžakom razlupao glavu.

    Posle godine 1811, Janka viđamo kao vojvodu požarevačkoga. Kao takav borio se je Janko i na Deligradu.

    Godine 1812 i 1813 u Karađorđevu Protokolu ima više od deset numera u kojima se Janku zapoveda da izvodi vojsku na Deligrad i na granicu gurgusovačku, da sprema hranu, i da vojnike vežba, itd., itd.

    Posle propasti 1813, i Janko je za Karađorđem otišao na Srbije, a vratio se u otadžbinu tek posle godine 1830, i nastanio se je u Šapcu.

    Godine 1833 oslabivši jako, Janko ode u Aleksinačku Banju da se leči: leka ne nađe nego u povratku odonuda umre u Ćupriji i bude ukopan u manastiru Ravanici.

    Grob njegov pokriva ploča od crvenoga mramora, koja je na sredi prebijena.

    Na ploči piše:

    Nadgrobnik vojvode okružija požarevačkog Cincar-Janka Popovića, rođenog u Oridu, u Makedoniji, a ljeta 542 života svoga ovde u manastiru Ravanici 24 avgusta 1833 upokojenog.

    Podignut od verne mu supruge Kumrije i dece svoje.

    Cincar Janko bio je čovek srednjega rasta, smeđe masti, punih i rumenih obraza, malih šiljastih brkova, oka živa, a glasa koji zapoveda.

    On je bio pravi junak.

    Neka mu je slavan pomen među potomcima!

    1. O ovom događaju u Bosutu, pored Višnjićeve pesme ima neka priča u Zastavi br. 62 od godine 1887. ↩︎
    2. Na kamenu stoji 44, ali sin Cincar-Jankov Đoka veli da je greška, i da treba 54. ↩︎

  • Cerović Ilija

    Cerović Ilija, rodio se u selu Lopižama, dva časa na sever od Senice, 8 septembra 1817.

    Starina je Ilina u Drobnjacima, u Hercegovini.

    Osnovnu školu Ilija je učio u selu Kotraži u Dragačevu jer, u ono vreme, nigde nije bilo bliže škole!

    Kad mu umru i otac Sima i stric Moja, Ilija se još vrlo mlad zapopi na očinu nuriju. Zapopio ga je mitropolit raško-prizrenski Ignjatije u Petrovoj crkvi kod Nova Pazara.

    U to vreme u Novom Pazaru je bio starešina Ejub-Paša Feratagić novopazarac, koji je svojim tiranskim postupanjem bio već u dušu takao i Srbima i Turcima u celom sandžaku novopazarskom.

    Da bi se izbavili od ovoga krvnika a ne upravnika, počnu se glavniji ljudi, Srbi i Turci, dogovarati da ogledaju najpre molbom a za tim, ako molba ne pomogne, silom od njega se spasti.

    Toga radi, godine 1837, skupi se na Mravi-Polje, dva časa na istok od Senice, 5—6 hiljada ljudi koje Srba a koje Turaka.

    Na tom skupu izberu se poslanici koji će ići u Carigrad, sa žalbom na Ejub-Pašu, a izabrani su ovi ljudi: Pop Ilija Cerović, Timotije (Kneščić) Rašković ujak Ilin, Timotije Borisavljević iz Nove Varoši, Avram Obućina iz Božetića; Nikola Matijević iz Vilova, i Hamza Lakota (Turčin) iz Sugubina.

    Ujak Pop-Ilin Timotije ne dadne Iliji ići u Carigrad, nego predloži da se mesto njega izbere drugi, a ono da ostane u narodu dokle se oni vrate iz Carigrada. I tako na mesto Ilino bude izabran neki Varaklajić učitelj iz Nove Varoši.

    Kad ovi poslanici odu put Carigrada, Ejub-Paša, videći da je ovo pokret ozbiljan, dođe sam u Senicu, a rasturi svoje ajane po narodu uveravajući svuda da će od sada biti bolji, nego neka se narod umiri i raziđe kućama. Narod, uzdajući se u svoje poslanike koje je opremio caru, ne htedne se razići.

    Ejub-Paša, videći to, opremi nekoliko svojih momaka na najboljim konjima da trče dan noć te da one narodne poslanike stignu i vrate.

    Tako i bude; Ejubovi momci izabranike stignu u putu, povežu ih, i vrate u Senicu.

    Među tim je Ejub-Paša, kako je došao u Senicu, dozvao Popa Iliju, iznajpre ga lepo primao a posle ga okuje! Kad pred pašu izvedu vraćene poslanike, on naredi da se odmah poseku: Pop Ilija, Timotije, Avram, Nikola, i Hamza; a Timotije Borisavljevića i učitelja Varaklajića pošlje u Travnik veziru.

    Skupljeni narod, čim čuje šta radi paša, razbegne se kućama, a otresniji ljudi odu u hajduke.

    Ovde je Popu Iliji sačuvao glavu Adem-Paša Ljajić na Novoga Pazara, kome je još Ilin otac neko dobro bio učinio. Tom prilikom Ejub-Paša pokloni život i Hamzi Lakoti a druge sve iseče.

    Od toga doba, samim tokom događaja, Pop Ilija postane više zastupnik srpskoga naroda u onom kraju, nego sveštenik u svojoj nuriji. U popovanju naskoro ga sa svim odmeni brat mu Stevan, a on je samo služio službu dok je bio mlađi. Posle je i to ostavio.

    Onaj pokret protiv Ejub-Paše prozvan je u narodu Pašina Godina.

    Ejub-Paša posle toga na skoro umre, a na njegovo mesto dođe sin njegov, JusuF-Beg, koji je Popa Iliju strašno mrzio. Jednom pošalje on četiri svoja momka da Popa Iliju ubiju gde ga nađu. Ovi Turci zastanu Iliju u crkvi, gde je venčavao za momka devojku koju su drugi Turci hteli oteti i poturčiti. Turci stanu pred crkvu i viknu:

    — Pope! iziđi ovamo da ti kažemo pozdrav od tvoga pobratima Halil-Bega (Adempašina sina).

    — Pričekajte, ljudi Božji, reći će jedan od svatova: — dok venča mladu, izići će…

    Pop Ilija svršivši venčanje, još s petrahiljem o vratu, stane na crkvena vrata, i upita:

    — Ko me to zove?

    — Mi te zovemo, reknu Turci, i obore u njega puške. Samo jedan probije popu petrahilj, i rani ga u levu nogu više kolena, i drugi ga omaše.

    Na to pop, koji je oružje nosio svakad, opali svoj pištolj i jednoga Turčina obori na mesto, i svatovi pripucaju te još jednoga ubiju a druga dva uteku.

    Na dva tri dana posle ovoga događaja, travnički vezir pozove Jusuf-Bega u Travnik, gde ga zadrži skoro godinu dana. Za to vreme Pop Ilija izleči svoju ranjenu nogu. Ranu mu je lečio vidar Turčin iz Bela Polja.

    Bilo je Turaka koji su vidaru nudili veliku sumu novaca, da Iliji ranu otruje, ne bi li umro, ali je on svakom odgovarao:

    — Volim svoj obraz nego sve Feratagića blago!

    Pošto se Jusuf-Beg vrati iz Travnika, vrati se i za Cerovića glavu stara opasnost. Donekle ga je branio Adem-Pašin sin Ali-Beg, a najposle mu i on poruči:

    — Beži kud znaš; više ti i ja ne mogu pomoći, jer sam se i sam zavadio s Jusuf-Begom!

    Tako Pop Ilija 1845 prebegne u Srbiju. Dobivši ovde od beogradskoga mutesarifa pismo za bosanskoga vezira, Ilija ode preko Banjaluke u Travnik, odakle, s kavazom i s vezirovim pismom na Jusuf-Bega, dođe kući i javi se Jusufu, koji ga nije uznemirivao za neko vreme.

    Ali godine 1847 pobiju hajduci turske poreznike, i uzmu im novce. Jusuf-Beg to potvori na Popa Iliju, okuje ga u teško gvožđe, i tako okovana pošalje u Travnik.

    U proleće godine 1848 dogovore se glavni ljudi iz nahije seničke, te napišu molbenicu veziru, i pošlju mu dva čoveka: jednoga Srbina i jednoga Turčina, da pusti Cerovića koji tamnuje za prava Boga.

    Vezir izašlje u Novi Pazar svoga činovnika koji stvar ispita na samom mestu, i uverivši se da je Cerović prav, oslobodi ga, a Jusuf-Bega dobro očerupa, i zapovedi mu da više u popa ne dira.

    Od toga doba Pop Ilija je navalio to je ozidao novu crkvu na starom mestu u selu Lopižama, a podigao je i školu pored crkve, i učitelja nabavio.

    Sve ovo izvršio je Ilija s okolnih narodom, samo je od srpske vlade dobio pomoći oko 200 dukata.

    Osem toga, on se uvek zauzimao za svoj narod, pa i za svu sirotinju bez razlike vere.

    Čovek pametan, pravedan, odvažan, on je ustuknuo mnoge sitnije globare i nasilnike.

    Za takav rad i za tako držanje, Iliji je Turčin Mehmed Zairović spevao pesmu, koja se ovako počinjala:

    „Protužila sirotinja ljuta
Uz koljeno Popu iz Lopiža:
„„Aman, Pope, ako boga znadeš,
Il’ pomagaj, ili nas is’jeci,
Jer ovako durat’ ne moremo!““

    Kad je Giljferdnig putovao kroz seničku nahiju, i video Popa Iliju, napisao je o njemu ovo:

    U celoj Bosni nema duhovnoga lica više voljenoga i više uvaženoga od Popa Ilije. U zemlji gde zajedno s arnautskim stanovništvom nastaje i vlast pesničkoga prava, Ilija zna biti i pop i junak: u crvenu fesu, s pištoljima za pojasom, s obrijanom bradom, on vrlo malo liči na sveštenika: u svojoj crkvi on čuva petrahilj, koji su Turci probili puškom na njemu kad je venčavao devojku koju su muslomani hteli oteti. Njegova je sva nauka što zna čitati i pisati, ali mu narod tako veruje da je njegova reč zakon.1

    Škola iz Lopiža docnije je prenesena u Senicu.

    Turci su se od Popa Ilije toliko pribojavali, da su neke goleme pećine zaziđivali, da ih on ne bi, u kakoj prilici, upotrebio za bojne arsenale!!

    Godine 1860 maja 21, oteraju ga Turci u Sarajevo, a otuda, kao politički opasna čoveka, proteraju ga u Carigrad. Iz Carigrada se je, pomoću ruskoga poslanika, izbavio i došao u Srbiju pa je posle živeo na Ivanjici.

    Godine 1862, Topal-Osman-Paša, idući na Crnu Goru od Berana, pozove Popa Iliju da mu dođe u Senicu. A kad ovaj ne dođe, on mu ženu i decu protera u Skoplje (Donji Vakup na Vrbasu), i kuću mu sa svim upropasti.

    Porodica Pop-Ilina jedva se 1864 izbavi toga progona, i dobegne u Srbiju.

    Ilija je umro u Ivanjici na Sv. Trojice 1869, i ukopan je u ivanjičkom groblju.

    Bio je rasta visoka, suh i koštunjav ali jak telom; prednji su mu zubi bili vrlo retki, a govorio je vrlo malo.

    Svešteničkih haljina nije nikad nosio a bradu je uvek brijao; uvek je išao s oružjem, i jahao je vrlo dobre konje.

    Turci su ga trovali pa je od toga imao neku boljku u želucu od koje je često jako patio!

    Pop Ilija je imao od ruskog cara zlatan protski krst o zlatnome lancu.

    1. Sobranije Sečinenij, 3, str. 90. ↩︎