Pomenik

Категорија: Č

  • Čvarković Aleksandar

    Čvarković Aleksandar, rodio se u Karlovcima 1815.

    Osnovnu školu, gimnaziju, i bogosloviju svršio je u mestu svojega rođenja, a filosofiju i prava u Požunu.

    Godine 1843 prešao je u Srbiju, i dobio službu profesorsku u gimnaziji najpre u Čačku, posle u Kragujevcu i, najposle, u Beogradu.

    U književnosti od A. Čvarkovića ima:

    1. Nemačka gramatika za učenike gimnazije, u Beogradu, 1854;
    2. Nemačka čitanka sa nemačko-srpskim i srpsko-nemačkim razgovorima, za učenike gimnazije, u Beogradu, 1859; i
    3. Kraljica Hortenzija od Lujize Milbah, prevod s nemačkog, u Beogradu. 1867.

    Posluživši 30 godina u profesuri, Čvarković je po zakonu dobio penziju i živeo je posle u Beogradu, gde ga snađe smrt 11 oktobra 1872 godine.

    Sahranjen je kod Markove crkve u Paliluli.

  • Čupić Stojan

    Čupić Stojan, rodio se u Pivi, u Hercegovini. Njegovo je pravo prezime Dobrilović, a kako se je prozvao Čupić kazaće se malo niže.

    Stojanov deda, očin otac, po imenu Toda, bio je neki starešina u mestu svojega rođenja u Hercegovini. Ne zna se zašto, ali ovaj Toda u jedan put ostavi onamo svoje sinove i svu kuću, pa dođe ovamo u Srbiju, i stani se u Crnobarskom Salašu, koji se onda zvao Ali-Agin Salaš.

    Posle nekoliko godina pomru u Pivi Todini sinovi, a ostanu samo deca njihova. Od nevolje krenu se tada tri Stojanove sestre, Đurđija, Kata, i Stana, povedu Stojana, i dođu u Mačvu u selo Crnobarski Salaš, k dedi svome Todi, koji se tu već bio nastavio. Jedna Stojanova sestra, na ime Stana, uda se onamo preko Drine, u Balatun, u Bosni. Za to su neki mislili da je Stojan rodom odonuda.

    U Salašu se, u ono vreme, desio nekakav učitelj, i sestre dadu Stojana tome učitelju, te tako nauči čitati i pisati.

    Kad je Stojan već bio izišao iz škole, dođe jednom u selo njihovo u goste neki Strahinja Čupić iz sela Salaša Noćajskog. To je bio čovek bogat a bez poroda. Ugledavši Stojana, mladića zdrava, naočita, vredna, okretna a bez baštine, zaište ga od dede mu Tode da ga uzme mešte sina. Toda, razgovorivši se sa svojim unukama, pusti Stojana. Strahinja odvede Stojana kući, provuče ga kroza svoju nogavicu (kao da bi ga bio i rodio), usini ga, i držao ga je posle kao da mu je pao od samoga srca.

    Tako Stojanu Dobriloviću dođe novo prezime Čupić od poočima Strahinje.

    Posle nekolike godine, Strahinja oženi Stojana, da mu baštine da može raditi, a i novaca da može po malo trgovati. Priča se da je Stojan, osem ove pomoći od poočima, i svoje zasluge, troje novce iskopao iz zemlje: jedne je, kažu, našao još dok je bio u dede Tode; druge — ne zna se gde; a treće je izorao orući njivu s nekim Strahinjinim sinovcem Perom.

    Za ovaj poslednji slučaj priča se ovo:

    Jednoga dana Stojan i Pera orali su zajedno. Peri se pridrema, pa ode u hlad i zaspi. Stojan za to vreme izore ćup pun dukata. Da bi iskušao Peru koliko mu je pravi prijatelj, Stojan prospe nekoliko dukata po brazdi pa kad Pera ustane rekne mu da sad opet on sam malo poore, dotle se Stojan odmori i pospava. Pera naiđe u brazdi na dukate, pokupi ih, i sakrije, a Stojanu ne kaže ništa.

    U veče, o večeri, upitaće Stojan:

    — Bogati, Pero, da li li nisi danas u oranju našao štogod?

    — Nisam, Stojane, odgovori Pera.

    — Baš ništa?

    — Ništa za celo!

    — E, moj brate, reče Stojan: — vi’š kako si lukav! Ali neka te! Kakav si ti prema meni, onakav ću biti i ja prema tebi! Ja sam našao ćup dukata, i da si kazao pravo, delio bih ga s tobom, a ovako ne ću.

    Godina 1804 zatekla je Čupića kao marvenoga trgovca već na lepu glasu.

    Prvi put se našao i video s Karađorđem negde u valjevskoj nahiji, kuda je bio otišao da luči svinje. Posle toga sastanka i razgovora, Čupić je odmah počeo skupljati brčnije ljude i s njima zatvarati putove između Bosne i Šapca, a naročito onaj koji je išao pored Save. Malo je vremena prošlo, a on je Turcima zadao takav strah duž Save i Drine, da su ga se bojali kao kakve hale.

    U slavnoj bitci na Mišaru, Čupić se je junački borio protiv turske sile. Po razboju goneći Turke sustigao je kod sela Drenovca, više Šapca, i pogubio čuvenoga Mulu Sarajliju za koga se držalo da „i caru ume suditi“.

    Čupić se je odlikovao i ličnom hrabrošću kao junak, i vojvodskim vrlinama kao upravnik vojske. Osobito se je proslavio u bojevima: na Glavici onamo preko Drine gde je spasao Cancar-Janka; na Klenju; na Bajinoj Bašti, gde je prešao preko Drine na megdan silnome Begu Zumbuliću, i na Crnobarskom Salamu. Ovaj poslednji boj opevao je i slavni Višnjić. Kraj krasne Višnjićeve pesme glasi ovako:

    Otkako je gavran pocrneo
Nije guja zmiju dočekala,
Kao Čupić Mehmed-Kapetana,
U široku polju salaškomu;
Ako li tko verovati ne će,
Neka ide te očima vidi:
Znati će se turska košturnica
Dokle teče sunca i Salaša“.

    S neobične brzine u smišljanju i u izvršivanju svojih misli i s neospornoga junaštva, Čupića je pesma prozvala „Zmaj od Noćaja“. I to ime on je potpunce zasluživao.

    Posle nesrećne bitke na Ravnju, 1813, Čupić je kao i druge vojvode bio prešao u Srem, ali se odonuda posle kratkoga vremena vratio, pa se krio po mačvanskim lugovima dok nije buknuo novi ustanak pod Knezom Milošem 1815. Kako je pak čuo za taj ustanak, Čupić se uputi Knezu Milošu, i nađe se s njim na Valjevu. Pošto Turci iz Valjeva pobegnu, Knez Miloš rekne Čupiću da ide u Mačvu da i nju diže, a on će mu poslati i svojih ljudi u pomoć.

    Među tim je žena Čupićeva živela u selu Divošu u Sremu. Ona je bila u takoj siromaštini da je, tako reći, umirala od gladi a stidila se je prositi. U to vreme nalazio joj se je i pomagao joj koliko je mogao arhimandrit šišatovački znameniti Lukijan Mušicki.

    Stojan dođe u Mačvu, i stane nabavljati barut i sklanjati ljude na ustanak. Ali nekim mačvanskim kmetovima a na ime: Jovanu Laziću i nekom Jeliću iz Petlovače, Jakovu Rosiću i Živi Vračariću iz Badovinaca, Janku Šumanskom iz Crne Bare, i još nekima, nije nikako bilo milo da se opet dižu na Turke, jer su voleli biti na miru, pa makar Turci još sudili. Za to naume da Čupiću dođu glave, pošto su držali da to jedini on buni narod. Poruče tajno u Bosnu Turcima da pređu ovamo kod Badovinaca, a oni će dovesti Stojana te im ga prodati živa. Pošto su to udesili, kažu Čupiću da pristaju na ustanak, ali je, reknu mu, njemu poručio neki Turčin iz Bosne koji mu je i pre uvek nabavljao i dobavljao džebane, da dođe na Prudove da mu nešto kaže.

    Ali-Paša-Maraš s četom Turaka pređe na Prudove, pa se svi posakrivaju u lug. Urečenog dana dođu i kmetovi s Čupićem. Turci, u trenut oka, poiskaču iz zaseda, obezoružaju sve Srbe, a Čupića još i vežu. Kmetovi kad predadu Čupića paši reku ovako:

    — Evo hajduka koji zameće krajinu; više krajine ne će biti!

    Pa su se, posle toga, uhvatili kolo i igrali. Lazić je uz igru brojio ovu poskočicu:

    „Hopa, cupa, Marta!
Suknja ti je kratka!
Udri nogu o nogu!
Neka dođe pod nogu“!

    Čupića su odveli najpre veziru Rušid-Paši koji ga je lepo primio, pa poslao u Zvornik. S početka su ga vodili slobodna na konju, a posle ga okuju i na kolima oteraju te bace u zvorničke kazamate okovana unakrsnim gvožđem.

    Tu je ležao čitav mesec dana, pa ga onda umore i izbace na đubre, a raspuste glas da je umro od kuge.

    Od onih kmetova koji su Čupića predali, Jovan Lazić je ostao među Turcima kao talac za mir, a drugi su se vratila kućama.

    Kad su Srbi osvojili turski šanac na Dublju, 14 jula 1815, onda neki Dimitrije Nogić iz Sovljaka juriši na Lazića i stane ga nožem seći, podvikujući:

    — Hopa, cupa, Marta! itd.

    — Za Boga, Srbi smo, rekne Lazić.

    – Nisi ti Srbin, nego si od Turčina gori, odgovori Nogić: — kad Čupića izdade Turcima!

    Ovaj je Nogić još dvojicu od ovih kmetova pre toga bio posekao u Prnjavoru.

    Čupić je bio rastom visok, u pojasu tanak a plećat, osrednje koštunjav, dugih nasmejanih obraza, velikih smeđih brkova, i primetno dugih prsta na rukama. Bilo mu je oko 50 godina a još nije bio prosedeo. Bio je čovek veoma rečit: govorio je i mnogo i lepo u Beogradu na skupštinama, s toga je jamačno Karađorđe, koji je bio čovek ćutljiv, rekao za Molera i Čupića:

    — Koekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera daću što zatraži!

    Čupić je bio u suđenju pravedan, a sirotinji veliki prijatelj. Nosio je pancir i čeličnu kapu. To je ostalo u kćeri njegove, i sad vele da je u zbirci naše vojne akademije. Jahao je uvek dobre konje, a najvoleo je nekoga izmrka doratasta, koga je zvao „Pejzom“. Za ovoga konja pesma veli:

    „Koji valja kutije dukata.
A Čupića stoji bez dinara,
Jera ga je Čupić zadobio
Od Turčina Pejza Mehmed-Age:
I jaše ga Turkom na sramotu"!

    Neka je Čupiću svetao spomen među potomcima koji će se svakad dičiti „Zmajem od Noćaja“, a bezdušnicima neka plati Bog i istorija!1

    1. O Stojanu Čupiću može se pročitati u Kneževini Srbiji strana 449—456. ↩︎

  • Čupić Nikola

    Čupić Nikola, rodio se je u Šapcu 1836. Ocu njegovom bilo je prezime Kurtović, a mati mu, Vasilija, rođena je kći pokojnoga vojvode Stojana Čupića.

    Nikola je pošao u školu u mestu svojega rođenja 1844. i zvao se u prvo vreme po prezimenu svoga oca, Nikola Kurtović. Docnije je ostavio to prezime, i počeo se zvati prezimenom svoga dede, materina oca — Nikola Čupić.

    Godine 1851 oktobra 8, stupio je u artilerisku školu u Beogradu. Tu školu svršio je s dobrim ocenama i, 6 novembra 1856 postao je potporučnik u vojsci. Godine 1859 novembra 7 postao je poručnik; godine 1861 januara 27 — kapetan druge klase, a septembra 4 godine 1863 — kapetan prve klase.

    Nikola Čupić bio je čovek kome nije bilo lasno naći drugara u svežu jednaka. Mladić crne masti — gotovo garav — svetlih crnih očiju koje svedoče bogat um što prodire skroz onaj predmet koji razmatra; porastom visok, vitak, i vrlo stasit; za dobra zdravlja svoga odveć dičan, ponosit, živ, i okretan, a i kad ga je bolest bila osvojila, opet je ostao tih, miran, ne izgubivši mnogo od svoje ponositosti. Učeći — odlikovao se je retkim darom i pamćenjem, osobito u matematici i u nacrtnoj đeometriji. Svakom teškom zadatku iz tih nauka radovao se je kao kakvoj najvećoj slasti.

    Zabave lake i besplodne nisu mu bile nikakva draž. Najvoleo je igru šaha, koju je igrao s osobitom voljom, s nekom milinom, i većinom s dobrim svršetkom. Pri ovoj zabavi često je govorio:

    — Ne pomaže ovde samo micati figure; tu treba najpre pamet zrelo da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini; u svakoj svojoj figuri valja smatrati po jedan deo svoje vojske, ili bar po jednog svog vojnika, koga ne treba nerazmišljeno gurati napred da gine uzalud.

    Vrlo je voleo jahati, i svakad je držao dobre konje koje je gajio, gledao, i čuvao do najveće nežnosti.

    Dok je bio zdrav, bio je izdašne ruke, osobito prema siromasima; a pošto se obolestio, postao je štedljiviji, i o tom je sam govorio:

    — Bolje je i prištediti za korist svoje otadžbine, ma da se to često i ogovara.

    Vrlo je rado čitao, i u tom je mogao duge časove provoditi. Najvoleo je čitati dela posle kojih ostaje njemu samom mnogo da razmišljava, da pronalazi, i da presuđuje. Čak spiritualizam i materijalizam zanimali su njegovu pamet, i njih je on često upoređivao, i o njima vodio razgovore.

    Bio je častoljubiv preko mere; gotov je bio na sve samo čast da očuva.

    Politiku je smatrao kao nešto što se ne zna u čem je; za to je svakad voleo ma koji rodni rad od zaludničkoga bavljenja politikom.

    Kao Srbin, mrzio je na Turke svom mržnjom svoje bujne duše; čak bi se moglo pomisliti da je nešto od te mržnje nasledio a od svoga dede, jer je odista u to osećanju preticao mnoge i mnoge. Kad god bi što novo i lepo od vojničke spreme nabavio, svakad bi rekao:

    — Ovo će valjati kad se pređe u Bosnu!

    On je konstruisao za pešake top koji je još u projektu; a sklopio je bio i neka kola s malim uglom okretanja, gde je rešio pitanje koje je mnoge vojničke glave toliko morilo.

    Čupić je bolovao od suve bolesti. Tražeći leka, putovao je u razna mesta na jevropskom jugu, pa najposle pređe u Afriku, i stani se u mestu Oranu.

    Pred polazak u Afriku, pisao je u Beograd svom prijatelju današnjemu đeneralu Kosti S. Protiću i, kroz neku sumornu šalu, govorio ovako:

    — Meni ni cela Jevropa ne može da pomogne; za to idem u Afriku; da’ko mi ona što pomogne! Ako i onamo leka ne nađem, i ako vidim da se mreti mora, pohitaću da sa u otadžbinu vratim, da tamo kosti ostavim, i da tuđu zemlju ne gnojim“.

    U poslednjem pismu iz Afrike, na nekoliko dana pre nego što će umreti, piše ovo:

    — Čas je tu; mreti se mora, leka mi nema; moći nemam da se kući vratim, — ah, srpsko sunce, srpska zemljo!… Hitam da učinim raspoloženje s mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bejah srećan da, kao što su moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju sa sabljom u ruci, za što se vazda spremah, ostaviću sve svoje imanje na prosveti celji, te da bar na ovom polju svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke, i da osveti naše Kosovo. Vama amanet da se ovo izvrši. Ah! slatka i draga Srbijo.

    8 januara 1870 u Oranu učinio je pokojni Čupić ovako zaveštanje:

    Pri čistoj svesti i zdravu razumu naređujem: da se s mojim imanjem ovaj raspored i upotrebljenje učini:

    1. Od moga pokretnog imanja izdaće se sestrama moje pokojne tetke, i to: Milki i Ruži po 100 dukata;
    2. Mome stricu da se dade 100 dukata;
    3. Ćeri majora Protića, Zorki, 100 dukata da se izda.

    Sve ostalo pokretno i nepokretno moje imanje da se upotrebi na izdavanje naučnih i moralnih dela.

    Moje nepokretno imanje sastoji se iz jedne novosazidane mehane u Šapcu.

    Pokretno imanje uloženo je kod bečkog društva Pfandliche Gesellschaft, u 8000 forinata, od 1866. Priznanica (knjižica) u mom sanduku.

    G. ministar prosvete odrediće komisiju iz 12 članova koja će rešiti: da li da se kapital odmah upotrebi na navedenu celj, ili da se prihod upotrebljava, a od kapitala da se Fond obrazuje; u kom slučaju i štatute da izradi komisija.

    Zaključenja komisije biće nepromenljiva.

    — Oran, 8 januara 1870, u Africi. N. Čupić, art. kapetan.

    To je sve uradio 8 januara, a 31 toga meseca, po starom kalendaru, izdahnuo je Nikola Čupić i sahranjen je u Oranu.

    Njegovo je zaveštanje već izvršeno. Komisija je određena koja je prečistila stanje fonda, i sastavila Uredbu po kojoj sada Čupićevom zadužbinom upravlja Odbor od 12 članova.

    Glavnica Čupićeva fonda iznosi 72.000 dinara. I u tu se sumu ne sme dirati: ona se ne sme krnjiti. Od interesa pak štampano je dosad 28 knjiga u 28.000 primeraka.

    Ni ovaj Pomenik ne bi možda ugledao sveta bez pomoći Čupićeva fonda.

    Od same Godišnjice Čupićeve dosad je izišlo deset svezaka.

    I tako dva slavna Čupića, ded ni unuk, ostaviše kosti van Srbije koju su toliko ljubili: prvi pade u ruke Turcima, svojim najvećim neprijateljima, i bi umoren smrću nejunačkom; a drugoga otera bolest preko bela sveta te u tuđini ostavi svoje srpske kosti uzdišući za srpskom zemljom, za srpskim suncem!…

    Ali on preko tolikih gora i dolina, preko tolikih zemalja i debelih mora, izdišući pominje „slatku i dragu Srbiju“, i njoj na službu dajs sve što po sebi ostavlja na zemlji!

    Hiljadila se srpska srca s ovakim osećanjima! S ovakvima čas našega oslobođenja i ujedinjenja ne bi bio tako daleko!

  • Čučuk-Stana

    Čučuk-Stana, druga žena Hajduk-Veljkova, rodila se oko 1795, u selu Sikolu, u Krajini, tri časa od Negotina u kući Plještića.

    U oca su bile njih tri kćeri: Stana, Stojna, i Stamena. Posle njih tri, rodio mu se je sin Mijailo.

    Nekakvi bećari udare na selo Sikole i porobe ga. Tom prilikom odnesu i Stanine devojačke darove. Stana se digne čak u Poreč na tužbu vojvodi Milenku Stojkoviću.

    U Poreču je vidi Veljko, i uzme k sebi. Kazano je u Veljkovu životu kako se je on venčao s njom.

    Stana je uz Hajduk-Veljka često bivala i na ograšju gde se rane dobijaju. Iz toga doba imala je tri rane od puščanog zrna i jednu od noža.

    Posle Veljkove smrti i propasti 1813, u zbegu kod Pančeva, nađu se Stana i Marija (prva žena Veljkova). Marija cikne na Stanu:

    — Kamo, kurvo, moj muž! Ti si mi muža pojela!

    — Idi, drugo, s milim Bogom, odgovori Stana: — nemoj mi stajati na jade: dok je bio živ, bio je i moj i tvoj, a sad ga nema ni meni ni tebi!

    Posle toga je Stanu u Bečkereku prosio nekakav bogat trgovac, a ona nije htela poći.

    — Ja sam bila za junakom, rekla je tada: — i ako se još koji put uzudajem, opet ću otići samo za junaka!

    I sverovala je. U Beloj Crkvi je pošla za Kapetana Đorđa (Jorgaća), Veljkova ratnoga drugara, koji je docnije bio jedan od najvažnijih članova grčke eterije.

    S Đorđem je u Beloj Crkvi rodila sina Milana, pa se pred sami grčki ustanak presele u Vlašku, gde je tada vladao Knez Aleksandar Karadža, čovek slaba karaktera, koji se je kolebao između uticaja ruskog i turskog.

    U Turskoj je glava Kapetan-Đorđeva bila ucenjena i, na navaljivanje turskih vlasti, Karadža naredi da se Đorđe uhvati i poseče. Zauzimanje ruskoga konsula i Stanina odvažnost sačuvaju Đorđu glavu, i on se stani u Bukureštu, gde mu Stana rodi drugoga sina, koga krsti Knez Karadža, nadenuvši mu svoje ime Aleksandar.

    Imali su i jednu kćer, po imenu Jevrosimu.

    Kad je buknuo grčki ustanak 1821, Stana se s decom smesti u Hotinu u Rusiji, a Kapetan-Đorđe, pošto su sve eteriske čete razbijene, zatvori se sa 480 druga u manastiru Seku, u severnoj Moldavskoj, gde ga silna turska vojska opkoli, i on, kao naš Sinđelić na Čegru, zapali barut i s družinom i Turcima odleti u vazduh.1

    U četi Đorđevoj bilo je dosta Srba još iz Veljkove vojske. Od ovih se pominju trojica: neki arhimandrit, kome ime ne mogoh doznati. Petar Dubonjac, muž Stojne, mlađe Stanine sestre, i Nikola Petrović puškar iz Negotina. Ovaj se je jedini izbavio od one junačke smrti; on je došao u Hotin i doneo Stani pramen kose Jorgaćeve.

    Iz Hotina se Stana 1842 preseli u Atinu, prestonicu tada već nezavisne Grčke.

    Gorka škola života kroz koju je prolazila Stana još od svoje mladosti; njeno dugo bavljenje u Hotinu i svagdašnje saobraćanje s odabranim ličnostima; svest da su joj oba muža bili prvi junaci u srpskom i u grčkom narodu, i da su oba pala slavnom smrću za svoj narod; a uz to razne dužnosti i brige porodičnoga života, udružene s vatrenom željom odraniti u svojim sinovima naslednike očinih vrlina i osvetnike njegove junačke smrti: sve to skupa jako je uticalo na razvitak i duševni Stanin preobražaj. Od plahe amazonke postala je ozbiljna, dostojna matrona, od junačkog devojčeta svesna i postojana patriotkinja. U Hotinu je pored maternjeg jezika naučila grčki govoriti i pisati, a uz to je govorila i ruski, poljski, i rumunski.

    Kad se Stana doselila u Atinu, onda je u Grčkoj vladao sam kralj Oton, ali je uz njega jednako bila vlada nemačka, i skoro sva važnija mesta behu zauzeli Nemci Bavarci koji su Grčku smatrali kao svoju „provinciju“, a Grke kao nepodobne za viši duhovni život, pa naravno i za državnu upravu.

    Grci su tim stanjem bili veoma nezadovoljni. Ta struja nezadovoljstva povukla je za sobom i Stanu. A ona je imala i ličnih pobuda za nezadovoljstvo. Ona i muž njen dali su hiljadama dukata za grčki ustanak, a grčka država davala je njoj, udovici prvoga grčkog junaka, po 145 dinara na mesec, da se time sa troje dece izdržava!

    Ali je Stanu tištalo i drugo nešto. Ona je želela da se u Atini podigne makar najsmerniji spomenik mužu njenom. I ta joj se želja nije htela ispuniti.

    U leto godine 1843 bila je na audijenciji kod kralja Otona, i došla je kući ljuta i nezadovoljna. Tada je palo krupnih reči.

    Malo docnije bi onaj čuveni septembarski ustanak u Atini. Vođi ustanka behu Kalergis, Makrijanis i Metaksas. Uspeh bi povoljan. Stranci biše otpušteni iz državne službe, narodna vlada sastavljena, I narodna skupština sazvana da izradi zemaljski ustav.

    U tom ustanku Stanina oba sina bila su među prvima koji se upisaše u dobrovoljce. Majka ih je s blagoslovom opravila među ustanike.

    U proleće 1845 zadesi Stanu najveća žalost. U cvetu mladosti umre joj mlađi sin Aleksandar.

    Na pratnju se bejaše steklo malo i veliko da oda poslednju poštu Jorgaćevu sinu. Tu beše stari Mavrokordat, drug Jorgaćev, mnogi viši oficiri, sveštenstvo, velikaši zemaljski i mnogi odabrani stranci.

    Stana je sedela u drugoj sobi, i prijatelji su je zadržavali da i ne prilazi k odru sina svoga, da se još više ne ražali.

    Pred što će pokojnika poneti iz kuće Stana se diže. U ruci je držala malo jastuče od zelene svile. Ona pođe u sobu gde je bio pokojnik. Prijatelji je stanu zadržavati.

    — Pustite me, reče ona: — hoću da se oprostim sa sinom!

    Svi se nemo ukloniše.

    Stana priđe k mrtvome čedu svome.

    Lice joj beše mirno. Tuga kao da već beše preletela preko njega. Majka je svoje jade izjadala; bejaše red na junakinju da ona progovori.

    Mrtva tišina nasta u sobi. Sve se oči upraviše na majku.

    — Sine! progovori Stana glasom koji nije ni malo drktao: — rastajući se na veki s majkom, trebalo bi da poneseš ocu kakav god darak. Ali majka, u svojoj sirotinji, nema ništa da ti da; nego će ti dati ono što je dosad bilo najveće blago njeno. Evo ti — i s ovim rečma maši se u zeleni svileni jastučić — evo ti pramen kose oca tvojega koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj! Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen, i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu; kaži mu da Kapetan-Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!!!

    Izgovorivši to, stavi onaj pramen kose sinu pod glavu.

    Ne može se opisati kako je bilo onima koji su ovo slušali i gledali! Kroza Stanina usta progovorio je đenije Jelade, progovorila je uznemirena savest jelinskoga naroda. Svaki se osećao poražen ovim javnim a zasluženim prekorom.

    Pramen je ukopan s Aleksandrovim telom!

    Stanine reči odjeknule su po svoj Jeladi. Atinske novine hvalile su i uznosile junačku srpkinju koja s gorkom istinom iziđe na sredu ne mareći hoće li ona kome biti nemila.

    Gubitak ovoga sina bio je poslednji udarac teške sudbine Stanine. Od onoga doba njeni su dani tekli mirnije, a godina 1849 donela je večiti pokoj njenoj napaćenoj duši.

    Milan, sin njen, bio je prava slika svoga junačkoga oca. On je za krimskoga rata dolazio u Beograd, te pohodio svoje rođake. Preminuo je oko 1875, a kći Jevrosima živi i danas u Atini.

    Stana je bila omalena rasta, s toga je i prozvana turski Čučuk-Stana (a to je Mala Stana). U mladosti je bila vitka, a pod starost se je prilično bila raskrupnjala, ali joj je lice do smrti ostalo lepo i čisto.

    Imala je glas zvučan, prijatan. Milina je bila slušati je kad bi pevala srpske pesme, a pevala ih je često i kad se veseli i kad za čim jadi.

    Puškom je vladala kao pravi vojnik, i u nišan je gađala kao najbolji gađač.

    Za Srbijom je ginula svega svoga veka. Često je deci pričala o Srbiji, i o njenim divnim predelima. Tada bi joj se lice zažarilo, oči bi joj počele vatrenije sevati, i u času bi iz nje progovorila Hajduk-Veljkova Čučuk-Stana:

    — Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini gde sam se rodila, čini mi se podmladila bih se…

    — A šta bi radila, majko, kad bi otišla u Srbiju?

    — Naložila bi vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!

    I umrla je, veselnica, odnesavši tu smernu želju u hladni grob. Za daleki put do Srbije osem ognjene želje trebalo je i novaca, a ona novaca nije imala.

    Mir pepelu njenom, a večiti pomen takom imenu i u srpskom i u bratskom jelinskom narodu!…

    1. Kneževina Srbija, str. 903. ↩︎

  • Čotrić Jevta Savić

    Čotrić Jevta Savić, rodio se je u selu Tršiću oko godine 1767. U Jevte se Vuk Stevanović Karadžić počeo učiti knjizi.

    Jevta Savić bio je i pre ustanka čovek uvažen; jer on je ono, zajedno s Antom Bogićevićem, uglavio onaj ugovor s Mehmed-Kapetanom Vidajićem, po kom Turci iz Bosne nisu napadala na Jadar i na Rađevinu a Jadrani i Rađevci opet nisu pristajali uza Srbe ustanike.

    Jevta Savić je na kraju 1807 (ili u početku 1808), izabran za člana upravnome savetu, i u Beogradu je, posle, dao Jugoviću svoju kuću, te je u njoj uredio i otvorio prvu veliku školu.

    Dokle je Savić boravio u Beogradu, Vuk Karadžić sedeo je u njega i išao u školu.

    Docnije je Jevta bio zakupio đumruk u Kladovu kao starešina onoga kraja.

    2 oktobra 1812 piše mu Karađorđe u Brzu Palanku „da se krepi za koji dan; i da se čuva od Redžepovih hajduka“, a on je naredio da mu dođe pomoć.

    28 aprila 1813 piše mu se opet u Brzu Palanku da ostavi mesto sebe Vuka Stevanovića (Karadžića) pokazavši mu kako će se prijateljski vladati prema vlaškoj strani, po sam „minut prije dođe u Topolu“.

    10 maja 1813 poslan je u Niš da pregovara s Turcima o miru.

    Od pregovora nije bilo ništa.

    Srbija je propala. I Jevta Savić je s drugima prebegao u Srem.

    Odonuda je, godine 1814, išao u Beč i, s Protom Nenadovićem, izlazio je pred austriskoga cara, te molio da bi se učinila kakva god olakšica narodu u Srbiji.

    Posle godine 1815 vratio se je u Srbiju, jer se, u Davidovićevu Zabavniku za 1815, pominje među beogradskim upisnicima; pa je posle živeo u Šapcu kao privatan čovek. Umro je oko godine 1820 ili 1821, i saranjen je u starom groblju, u porodičnu grobnicu Čotrića, u Šapcu.

  • Čolak-Anta Simeonović

    Čolak-Anta Simeonović, rodio se je u Prizrenu, a u Srbiju je došao pre srpskoga ustanka od 1804 godine, i u Beogradu je radio ćurčiski zanat.

    Pre nego što će se Srbi dići na dahije, Čolak-Anta je bio otišao iz Beograda u Prizren da se vidi sa svojim rodom, i da kupi nešto robe za svoj ćurčiski zanat. Vraćajući se odonuda, Anta kupi i ponese nekoliko tovara pušaka nadajući se u Beogradu prodati ih Turcima za lepe pare. Ali kad nastupi na Srbiju, čuje da su se Srbi digli, te ono oružje odnese u Topolu Karađorđu, a ne u Beograd Turcima.

    Od toga doba, nahodio se uz Karađorđa kao momak.

    Godine 1806 sudario se je s nekim Turcima ispod Ostružnice, i tu je ranjen u ruku, od čega je ostao čolakast, pa mu se od toga načinilo drugo prezime Čolak-Anta.

    Godine 1809, po osvojenju Senice, Karađorđe je poslao Čolak-Antu i Raku Ljevajca da u ime njegovo prime pokornost od Vasojevića, i da utvrde vezu između Srbije i Crne Gore, ali ga namera, pogreškom Hadžiprodanovom, osta bez ikakva dobra posletka. I tako se Čolak-Anta, kroz tursku zemlju, vratio iz Crne Gore jedva s glavom na ramenima.

    Godine 1811, kad se je ono u Srbiji broj vojvoda jako uvećao, dobio je i Čolak-Anta diplomu da je vojvoda kruševački nad 31 selom.

    Godine 1813 Čolak-Anta je prebegao u Austriju, odande otišao u Rusiju 1814.

    Vrativši se iz Rusije godine 1830, postao je član u sudu okružnom, a docnije (28 februara 1835 br. 532) dobio je 140 talira pensije, i živeo je nešto u Kruševcu, a nešto u Kragujevcu gde je i umro godine 1853.

    Kad je umro moglo mu je biti oko 76 godina.

    Njegova dobro pogođena slika nahodi se u narodnom muzeju u Beogradu.

  • Čiča-Srećko (Popović)

    Čiča-Srećko (Popović), u svoje vreme u svoj Srbiji poznati Čiča-Srećko iz Trnave, rodio se u selu Trnavi, u kragujevačkoj nahiji.

    Za mladosti svoje išao je u onu Dositijevu školu u Beogradu, koja je otvorena 1808.

    Srećko je bio jedan od najžešćih „ustavobranitelja“, i sa svojega kiničkoga karaktera, i osobite oštrine uma, bio je poznat gotovo u svoj Srbiji.

    Bio je najpre trgovac, pa onda član, i najposle predsednik u okružnom sudu u Kragujevcu. Tu je ostao do svoje smrti.

    O Čiča-Srećku ima dosta priča, a ima i njegovih izreka koje, u odeći prostoj i kao neznalički, prostodušnoj, često sadrže duboko poznavanje ljudi i svega što biva s ljudma i među ljudma.

    Čiča-Srećko je umro po povratku Kineza Miloša u Srbiju 1859.

  • Čiča-Mitar

    Čiča-Mitar iz Petke (upravo Dimitrije Josifović), rodio se je u selu Petki, na Dunavu, ispod Požarevca.

    Knez Miloš, poznavši ovoga čoveka i videći u njega velike guste obrve a brčiće šale, upita ga više od šale nego od zbilje:

    — Čiča-Mitre, zašto su u tebe obrve veće od brkova?

    — Za to, Gospodaru, odgovori Mitar: — što su mi obrve dvadeset godina i starije od brkova!

    Knezu se ovaj odgovor toliko dopadne da je Čiča-Mitra češće prizivao; a što ga je češće prizivao, sve se više uveravao da je čovek neobično pametan i pošten.

    Čiča-Mitar je trgovao svinjama i solju, i bio je vrlo dobroga stanja.

    Godine 1825, kad je bila Đakova Buna, sva okolna sela izabrala su Čiča-Mitra za starešinu, i on je sve držao u redu povoljnom Knezu Milošu.

    Posle te bune (12 aprila 1825 br. 735) Knez Miloš da Čiča-Mitru ovu diplomu:

    „Ljubav, vernost, i privrženost vaša k preljubeznomu otečestvu našemu i licu mojemu, i ostale dobrodetelji vaše, ljubezni moj Dimitrije Josifoviću, obratile su pravedno vnimanije moje na vas, i pobudile me naimenovati vas neposredstvenim namesnikom mojim u nahiji požarevačkoj, nadajući se da ćete vi, i u ovom dostojanstvu odlikovati se onim dobrim svojstvima koja sam ja dosad u karakteru vašem primetiti priliku imao, i da ćete ono bespristrastije u svakom slučaju i presuđenju nabljudavati s kojim ste se dosad odlikovali. Pri tom, da bi svagda jednoga od knezova pri sebi imali za pomoćnika za nužno sudio sam opredeliti vam porečkog namesnika Vula Gligorijevića, i kad bi ovaj, po deli svoji u Poreč, i Porečku Reku otišao, da ima svagda mesto njegovo knez mlavski Milutin Petrović zanimati. S pomoćnicima ovim postarajte se danonoćno o održaniju poretka u nahiji vašem pravleniju vručenoj, o izvršeniju svake zapovesti moje i suda narodnih knezova u Kragujevcu, koje se vama činile budu, i da o svačem što se u nahiji dogodilo bude, mene i sud knezova narodnih često izveštavate, raspravljajući ovde s porazumljenjem knezova nahiskoga suda svake tužbe i proizlazeće međusobne raspre, i opredeljavajući svakom po zasluzi njegovoj kaznu ili nagrađenje. Kriminalna pak prestuplenija, kao ubistvo svojevoljno, i sazakletije protivu vlasti, a takođe i sa svim zamršene procese koje vi s porazumljenjem knezova sudejski poravnati i rešiti ne bi mogli, s točnim i izvesnim opisanijem dogodivšeg se, pošljite u Kragujevac sudu narodnih knezova, koji i ostaviti ne će meni do svedenija dovoditi, i po onom sledovaće s porazumljenjem mojim pravedno presuđenje i rešenje. Pri tom preporučujem kako knezovima suda nahiskog, tako i svima ostalim knezovima nahiskim da imaju vas u mesto mene priznati, i vama u ime moje svaku čest, povinovenije, i poslušanije odavati i da vi, Kneže Dimitrije na svašto bodro oko imate, da ne bi potčinjeni vam knezovi, ni momci njini, vozljubljeni narod moj ozlobljavali; knezovi suda da ne nikako presuđenje ili rešenje komunibud, bez znanja i odobrenja vašeg, učiniti, i za svašto vas upitati obvezani su. Nahiski knezovi, svaki od svoje knežine poreske novce predavaće vama jedinstveno i pisaru vašem koji se opredeli u vreme svoje, i vi ćete, po vašim ljudma, u haznu narodnu u Kragujevac šiljati. Preporučujem pri tom i strogo nalažem svim kmetovima, i celomu narodu od mala do velika u nahiji požarevačkoj, da imaju rečenog namesnika Dimitrija za kneza mojega priznati, i njemu u izvršenju sviju zapovesti mojih svaku pomoć činiti, i svako počitanije i povinovenije u ime moje odavati. — Miloš Obrenović, Srbije Knez.“

    Čiča-Mitar je jednom, po zapovesti Kneza Miloša, išao u Carigrad narodnim poslom. Dok se onamo bavio, počeo je bio svake nedelje ići u crkvu, ali videći da Grci stoje u crkvi pod kapama, naljutio se je i rekao:

    — Mi prosti ljudi u Srbiji znamo da u crkvi treba da stojimo gologlavi, a ovi Grci, tobože učeniji od Srba, mole se Bogu pod kapama, kao da su Turci. Sramota!…

    Posle toga nije odlazio u grčku crkvu.

    Kad je Knez Miloš boravio u Požarevcu Čiča-Mitar je svakad bio njegov gost za ručkom i večerom.

    Pošto je ostareo i onemoćao, dao mu je Knez Miloš (ukazom od 23 februara 1835 br. 532) 50 talira penzije, koja mu je, posle, povećana na 200 talira, pa je sedeo kod kuće, u Petki.

    Kad je, godine 1839, Knez Miloš otišao iz Srbije, Čiča-Mitar dođe u Beograd da vidi hoće li njemu i dalje ići penzija koju mu je Knez Miloš bio odredio.

    Vučić ga lepo primi i uveri da se za svoju penziju ne brine: ona će mu se davati dokle je god živ!

    Tada je starac već bio veoma oslabeo od starosti i jako je kašljao. Naskoro posle toga umro je u Petki, pa je sahranjen kod velike crkve u Požarevcu.

    Diploma koja je napred izložena nalazi se u Čiča-Mitrovih potomaka u Petki.

    Dopuna

    Knez Miloš je, 4 oktobra 1833 br. 3517, pisao o Čiča-Mitru ovako pismo:

    Slavni sude nahije požarevačke!

    Svaki narod dužan je priznavati usluge i zasluge ljudi, koji su otmeno služili i dobra činili. I mi Srbi dužni smo to isto činiti po silama našim, i sledovati primeru ostalih prosveštenih naroda, i nadgledati naše činovnike, koji su nekad narodu služili, a sad ili iznemogli k službi, ili ostareli, ili osiromašili. Nahiju požarevačku služio je Mitar Josifović iz Petke više godina. Za to, za znak priznatelnosti naroda iste nahije k njemu, i preporučujem: da svake jeseni, kad se porez raspolaže, raspoložito na nahiju vašu i pedeset talira za pomenutoga Mitra Josifovića, i da mu se ova suma iz nahiske kase svake godine do smrti njegove na kvite nadležne isplaćuje.

    Vam blagonakloni
    Miloš Obrenović
    Knjaz Srpski.1

    1. Pismo je pisao Knez Mijailo i diktovao Knez Miloš. ↩︎

  • Čarapić Vasa

    Čarapić Vasa, rodio se u selu Belom Potoku pod Avalom, a stari njegovi doselili su se iz Kuča.

    Ne će biti od štete kazati ovde u nekoliko reči kako su Čarapići dobili to svoje prezime, i zbog čega su ostavili svoje ognjište u Kučima.

    Čarapića je u Kučima bilo oko trideset kuća, i svi su bili ljudi dobroga stanja. Jedan od njih nekako ubije pašinu kučku, a turski sud presudi: da plati za kučku kesu novaca (to jest 500 groša). Čarapići sastave pare da kučku plate; ali, da bi se Turcima koliko toliko osvetili, ne pošlju im pare u kesi, kao što je bio red, nego im ih pošlju u čarapi. Turci ih, kako se priča, od toga slučaja prozovu Čarapići!

    Posle nekog vremena, navrzu se Turci da im otmu jednu odivu te da je poturče. Čarapići su se nekoliko puta oružjem branili od te napasti, ali najposle, videći da se ne mogu golemoj sili turskoj doveka odupirati, ostave svoja ognjišta, i krenu se da traže mirnije mesto. Došavši u Srbiju, jedni se stane u okrugu užičkom, drugi siđu u Mačvu u selo Noćaj,1 treći se ustave u selu Rakovu,2 u okrugu rudničkom, a četvrti se spuste čak u Beli Potok pod Avalom.

    U Belom Potoku nastanili su se Ivan i Jovan rođena braća Čarapići. Tu su se oženili i decu izrodili. Ivan je imao sinove: Savu, Vasu i Tanasija, a Jovan: Marka i Marinka.

    Kad je Vasa, sin Ivanov, dorastao za pušku, baš je bio nemački rat (1787—1788). Tada se on upiše u dobrovoljce (frajkore), te je vojevao protiv Turaka.

    Kad su se ovi mladići kupili u dobrovoljce, onda se po selima oko Avale pevala ova šaljiva pesma:

    „Hajde, dušo, u vrajkore!
Ni orati, ni kopati,
Veće caru vojevati:
Na godinu sto vorinta,
A na mesec sto batina!

    Pošto se rat svršio i mir uglavio, Vasa se vrati kući, i Turci, kad na novo zauzmu Srbiju, nađu ga kao mirna seljaka, ali uvažena u svoj okolini.

    Na skoro nahiska skupština izbere Vasu Čarapića za kneza nahiji gročanskoj i Turci ga prime.

    Sve je bilo mirno i dobro dokle nisu u Beogradu zavladale dahije, a kako zavladaju one, za Vasu i za sve Čarapiće nije bilo dobro.

    Dahije su u Belom Potoku imale svoj han, kao i u drugim selima; ali handžija u ovom hanu pobrati sa s Čarapićima da oni njega čuvaju od Srba a on njih od Turaka.

    U zimu pred ustanak kaže handžija Čarapićima da im dahije misle o zlu, nego neka ne noćivaju doma, već gde god na strani, kako ih ne bi mogli iznenada napasti i pobiti.

    Posle takoga glasa, Čarapići su obično noćivali u Avali.

    Ne prođe mnogo, a četa Turaka grune u Beli Potok pred han.

    — Jesu li doma paščad Čarapići? upita vođ Turaka handžiju.

    — Pobegli su u Avalu, i sve svoje odveli, odgovori handžija.

    U taj mah žena Tanasija Čarapića s jednom jetrvom idući s vode, udari pored hana i Turaka.

    — Da nisu ove kučke od one paščadi? upitaju Turci.

    — Kazao sam vam da su paščad otišla, i sve svoje odvela. Ovo su žene odavde iz sela! Odgovori handžija.

    Turci pak zapovede tim ženama da ostave sudove pa da i provadaju konje, dokle oni popiju kavu.

    Među tim Čarapići Vasa, Marko, i Tanasije, čuvši šta je u selu, dotrče i pripucaju na Turke. Strugnuvši bežati, Turci dohvate jedno malo muško dete i ponesu ga.

    — Turci! prodere se Vasa: — ostavite dete, ili ni jedan ne ćete glave sneti u Beograd!

    Turci puste dete, pa uteku u Beograd.

    Na taj način, Čarapići se javno zavade s beogradskim Turcima. Od toga doba ni jedan od njih nije slazio u Beograd, nego su slali žene te su im one uzimale soli, baruta, olova, i kremena, kad im je što trebalo.

    Kad Turci ubiju Vasina brata od strica, Marka Čarapića, Vasa uzme telo bratnjevo i sahrani ga u groblje u belopotočko, pa onda ode handžiji belopotočkom Turčinu, koji je bio pobratim, i rekne mu:

    — Pobratime! Da se poljubimo; pa odsad niti mogu ja tebe čuvati od Srba, niti ti mene od Turaka. Nego da te ispratim do pola puta, pa idi u Beograd!…

    Isprativši pobratima za Beograd, Vasa se vrati, zapali turski han u selu, i odmetne se u Avalu. Gora je još bila gola; još se nije bila „zaodela listom“. Vasa se mnogo teškao šta će činiti ako ga u to doba okupi potera? A kad je video prvi olistali glog u Avali, izvadio je malu cvanciku (40 para dinarskih), obesio je glogu o granu, opalio pištolj u vetar, i radosno podviknuo:

    — E, čik sad Turo! Gora olista: Vasa steče krila!

    Odmetnuvši se u goru, Čarapić je pozvao k sebi u družinu nekolike otresnije ljude iz okoline, kao što su bili: Živko Mihailović iz Umčara; Vojin N. iz Pinosave; Laza Buljubaša iz Velika sela; Vesa N. iz Kaluđerica, i još neki.

    U početku ovi su ljudi bili drugovi u Vasinoj četi, a docnije, kad je buknuo ustanak na Turke, i kad je Vasa postao vojvoda gročanske nahije, oni su bili niže starešine u njegovoj vojsci.

    Evo prvoga većega Čarapićeva boja s Turcima.

    Kad se ono dahija Kučuk-Alija vraćao iz Jagodine k Beogradu 1804, vodeći sa sobom Gušanca i njegove krdžalije dahijama u pomoć, Čarapić se je sa svojom družinom nalazio u Avali. Tu im dođe čovek i kaže kako Turci, prolazeći kroza selo Vrčin, ne idu putem mirno nego su zaplenili i oterali vrčinsku stoku.

    Vasa odmah potrči s družinom te u selu Leštanima u mestu Krečanama, u nekoj staroj drumini, uhvati zasede. U svaku zasedu stavi i dva tri druga, a sam ode na dno družine, zapovedivši da svaki čeka prvo njegovu pušku.

    Turaka je bilo vrlo mnogo, stoke su gonili dosta, i bili su vrlo veseli. Od velike radosti, neki je popevao srpski ovako:

    „Čuvala ovce Todora,
Širokim poljem, kraj mora“!

    U tom je baš naišao na Vasinu zasedu.

    — Dočuvala ih je! prošapće Čarapić, i opali svoju šaru.

    Družina za njim ospe, i sve u meso!

    Pucanj prolomi nebo. Turci, misleći da je tu sva ustanička sila, zbune se; stoka se pomete, i tako se načini velika zabuna. Tu Turaka padne vrlo mnogo, a živi pobegnu, ostavivši Srbima silno blago i oružje.

    Kad živi Turci izdru iz tesnaca i iz česte na poljanu, onda se jedan od njih okrene k šumi, i vikne krupnim grlom:

    — Rajo, more! delite pravo, ne grešite se: svima će biti dosta, koliko nam danas oteste!…

    Malo docnije stigao je i Karađorđe sa svojom družinom na to mesto. Vasini su se drugovi hvalili da su blago kapama delili!

    A Turci, bežeći s toga razboja, bili su bakračlijama s jedne strane oljuštili koru sa svih ševarova kroz koje su izdirali na poljanu!

    Čarapić je brzo izašao na veliki glas među srpskih starešinama. Njegovo je mesto svakad bilo prvo do Karađorđa, i on je k njemu pod šator ulazio svakad bez prijavljivanja. Pesma veli da za njim, kad s vojskom ide, udara sedam talambasa!

    Odmah po ustanku 1804, Čarapići Vasa i Tanasije preselili su se iz Bela Potoka u Ripanj, pa su posle onde živeli, a drugi njihovi rođaci nisu se kretali iz Belog Potoka.

    U otimanju Karanovca, o Petrovu dne 1805, pesma Čarapića hvali mimo sve druge vojvode.

    On je bio malko nagluv. Posle smrti brata svoga Marka na Turke je veoma mrzio.

    — Valjalo je, pričaše pokojni Jokić: — kad Vasa spava, samo malko življe reći Turci! ili makar i reč vuci! pa je za trenutak Čarapić bio na nogama sa zapetim pištoljem u ruci, grozno sevajući očima i gledeći na koju stranu da saspe nepromašni oganj!

    Jokić još kaže da se u ono vreme prodavala i neka slika, na kojoj je predstavljen Čarapić kako zverajući očima traži Turke sa zapetim pištoljem u ruci.

    Čarapić je 21 marta 1806 poslao jednoga „srnojarca“ na dar Mitropolitu Stratimiroviću. Zahvaljujući na tome daru, Stratimirović u svom pismu svetuje Vasu kako će se vladati prema pobeđenim Turcima i njihovoj nejači, a tako i prema njihovim bogomoljama i drugim predmetima koji su za poštovanje.

    Čarapić je najviše navaljivao, i tim navaljivanjem najposle sklonio Karađorđa, da se napadne na Beograd 1806. Ni jedan od ondašnjih vojvoda nije poznavao Turke onoliko koliko Vasa, pa ni jedan nije ni verovao toliko da Srbi mogu osvojiti tako tvrdi grad kao što je Beograd.

    Napadajući na Beograd, noću 29 novembra 1806, Čarapić je, sa svojima, išao na turski šanac između Stambolkapije i onih svodova u Skadarskoj ulici koji vode vodu u varoš.

    Prostor je ono neravan; sve su po njemu bile neke rupe te su srpski vojnici pristupajući k šancu skakali iz rupe u rupu.

    Primaknuvši se k šancu, koji je već bio osvetljen mašalama, Čarapić se jednom okrene k svojima koji su se primicali za njim, i rekne:

    — Za mnom-te, braćo!

    U taj mah, pri svetlosti od mašala, Turčin ga spazi i pogodi baš u krsta, pa mu olovo izbije na mali trbuh!

    — Gle! izede me pas, zakon mu njegov!… Ne bojte se!

    Vojnici uzmu Čarapića na puške, i iznesu ga na Tašmajdan pod šator Karađorđu, gde je živeo još dva časa.

    Tu su mu dozvali brata Tanisija kom naruči da mu gleda ženu Nastu i decu, i da ga sahrani kod crkve u Rakovici.

    Odista je telo Vasino ukopano s leve strane crkve u Rakovici. Na grobu njegovom vele da je bila ploča sa zapisom, ali je danas nema.

    Joakim Vujić, 12 novembra 1826, piše: „Izvan crkve, od severne strane, kuda se u crkvu ide, blizu zida crkvenoga, jeste grob blaženopočivšega narodoljupca otečestva i naroda, velikoga heroja Vase Čarapića, u kojemu njegove, česti dostojne, kosti počivaju.“

    U biblioteci srpskog učenog društva, neznanom rukom pisano, nalazi se ovo:

    „Nadgrobnoje Čarapića srpskog junaka. Putniče stani! Čarapić, srpski sin, hrabri junak, pade ispod Beograda na turske gramade kao žatelj na snop koji danju pokosi. Ovaj grob s njegovi kosti se ponosi!“…

    U Ripnju i u drugim selima oko Avale, dok je Beograd 1806 opsađivan, pevala se ovako pesma:

    „Beograde, što si potamneo?
A kako ti potamneti ne ću?
Kad me biju sa četiri strane:
S jedne strane care od Rusije.
S druge strane od Beča ćesare,
S treće strane Petroviću Đorđe,
A s četvrte Čarapiću Vaso!“

    Pošto se pak Beograd uzeo ali na njemu pao Čarapić, onda se je ovako pevalo:

    „Beograde, velika radosti!
Čarapiću, velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Čarapiću pade!“

    Na pečatu Čarapićevu bile su izrezane ove reči: Vasilije Čarapić, knez gročanski.

    Beograd slobodni, napredni, lepi, i kićeni setio se zmaja od Avale koji glavu dade za njegovu slobodu, i digao mu je spomenik: ulicu od pozorišta do velike škole nazvao je Vasinom ulicom!

    Beograde, Beograde, baš i da ne osećaš slasti od zahvalnosti, zar ne pomišljaš da mogu opet doći dani kada će se morati za te polagati glave?!

    Vasa Čarapić posle svoje smrti ostavio je ženu Nastu, dva sina Iliju i Panteliju, i dve kćeri Joku i Jelu.

    Danas je u životu samo kći njegova Joka. Pre Joke Vasi je bilo umrlo dvoje ženske dece, pa kad mu se je rodila ona nije znao šta je činio od radosti: razvio je na kući barjak, i otvorio sva vrata te dočekivao i častio goste koji su mu dolazili na čestitanje. Docnije je Joka nosila na glavi fesić unizan dukatima, i Vasa bi je od milošte zvao: Tatina dukatarka!

    Ta nekadašnja Tatina dukatarka danas, u svojoj dubokoj starosti, na dvoje naočare, plete čarape i radi druge radove te se tako, pored dva dukata mesečne penzije, hrani hlebom!…

    Dopuna

    Selo u Kučima, odakle su Čarapići, zove se Zagreda. U njemu i danas stoji neprodata Čarapska baština. Njihovo se pleme zove Vujanovići, a Čarapići prozvali su se docnije.

    Ovo mi je pričao vojvoda Marko Miljanov 6 oktobra 1893 u Beogradu.

    Godine 1900 meseca oktobra sastavljen je u Beogradu neki odbor, koji će promisliti o podizanju spomenika Vasi Čarapiću.

    1. Kažu da je od ovih bio i Stojan Čupić! ↩︎
    2. Od ovih je bila žena vojvode Lome. ↩︎

  • Čarapić Tanasije

    Čarapić Tanasije, sin Ivana Čarapića, a mlađi bat Vasin, rodio se u Belom Potoku, pa se je, posle godine 1804, s bratom Vasom preselio u Ripanj, gde su izgradili kuće i posadili votnjake od kojih se je za moga detinjstva još mogla videti po koja trešnja, koji orah, ili koja suvovrha mahovinom obrasla šljiva.

    Ratnoj veštini Tanasije se je učio uz brata svoga Vasu, jer je uvek išao uz njega.

    Kad je Vasa u oči Sv. Andreje 1806 napadajući na Beograd samrtno ranjen, dozvao je on k sebi brata Tanasija i rekao mu:

    — Tanasije, brate! Ja umirem, amanet ti Božji moja Nasta (žena mu) i moja deca Ilija i Pantelija, i Joka i Jela; i, brate, sarani me kod crkve Rakovice!

    Odmah posle Vasine smrti, Tanasije je postao vojvoda gročanskoj vojsci, i četiri godine sedeo je kućom u Beogradu, a žena mu je bila u Ripnju.

    Kuća Tanasijeva u Beogradu bila je na Dorćolu ispod Pirinčane.

    Pri osvajanju Beograda, Čarapić je uzeo u zaštitu dve bule koje su se, posle, pokrstile i jedna se nazvala Marta a druga Stana. Martu je Tanasije docnije udao za Jovču Kondu koji je u njega bio buljubaša.

    Čarapić Tanasije odlikovao se je u bojevima na Deligradu, na Malajnici, i na Banji, kad su Veljka oslobodili. Ovde je, po nerazumnoj naredbi Mladenovoj, Čarapić izgubio mnogo ljudi bez ikakve potrebe. Anta Protić, hvaleći Čarapićevu hrabrost, jako kudi Mladenovu radnju u ovom slučaju.

    Godine 1810 juna 6, Rusi, kao srpski saveznici, pređu Dunav na Velikom Ostrvu, i sastave se sa srpskom vojskom, u kojoj su bile vojvode: Milenko Stojković, Hajduk-Veljko, Vujica Vulićević, i Tanasije Čarapić.

    Odkako su Rusi prešli u Krajini su učestali bojevi između Srba i Rusa s jedne, i Turaka s druge strane.

    Tanasije Čarapić i Hajduk-Veljko bili su pobratimi, i pazili su se veoma.

    Gledajući kako Veljko često uleće među Turke pa, vrativši se, istresa kuršume iz svojih haljina, Čarapić jednom rekne de i on tako uleteti u Turke.

    — Ne mo’š ti, pobratime, kao ja! rekne Veljko u šali.

    — Ako ne mogu izleteti i tako kuršume istresati, mog uleteti i — pošteno poginuti, odgovori Čarapić, malko srdit.

    — Pobratime! rekne brže bolje Veljko: — toliko je dosta za svakog junaka!

    Tanasijeva žena ostala je u Ripnju trudna, i on se svaki čas nadao glasu od kuće o prinovi.

    U kesi je nosio zlatan novac i, pokazujući ga prijateljima, govorio:

    — Nadam se gostu kod kuće. Ako da Bog da zdravo na svet dođe, ovim ću ga darom darivati!

    Ali se među tim otvori prilika da Čarapić ogleda ono što je češće činio Veljko.

    Turci su na Prahovu imali veliku silu u jakim tvrđenjima. Zapovednik ruske vojske, Grof Cukato, želeći izmamiti Turke iz tih utvrđenja, pa se onda pobiti s njima u otvorenu polju, naredi da se noću, između 10 i 11 avgusta 1810, počne prevarno napadanje na ta turska utvrđenja u Prahovu. Tanasije Čarapić, sa 300 konjanika, još u 3 časa jutra, krenuo se je protiv Turaka. Manevrovanje je išlo vešto i, kad je oslavio dan 11 avgusta, bitka se već krvava bili između Rusa i Srba s jedne, i Turaka s druge strane.

    Turci su toga dana ostavili na bojnom polju 500 mrtvih i 600 ranjenih, a 50 živih palo je saveznicima u ruke.

    U tom boju Čarapić je uletao duboko u Turke; ali iz jedne međe, u koju se bilo prikrilo nekoliko Turaka, baš kad on tuda proleti na konju, grune prasak pušaka, te Čarapić, pogođen od nekoliko kuršuma, padne. Konj mu se vrati k Srbima, a Turci pritrče k mrtvu Čarapiću i jedni mu odseku glavu i odnesu, a drugi se zabave da mu skinu vojvodsko odelo. U tom stignu Srbi te Turke rasteraju, i telo vojvodino uzmu.

    Telo Tanasijevo Srbi su odneli u Poreč, i sahranili ga dvadeset do trideset koraka na severo-zapad od crkve porečke. Žena Jove Stevanovića, bimbaše iz Poreča, pokrila ga je mrtvačkim pokrovom, i ožalila ga mesto rođenih njegovih.

    Momak vojvode Čarapića uzme njegovo vojvodsko odelo i povede njegovoga konja, pa to sve preda u Ripnju ženi njegovoj Ivani. Tom prilikom preda joj i onaj zlatni novac kojim je Čarapić nameravao darovati svoje dete.

    Tanasije Čarapić ostavio je posle sebe dva sina: Đorđa i Marka, i četiri kćeri: Jeku, Martu, Đurđiju, i Petriju (posmrče).

    Srpska je vojska veoma žalila svoga vojvodu Čarapića. Ruski izveštaji tvrde da Srbi u malo nisu isekli sve zarobljenike, kad su videli da im je taj vojvoda poginuo!

    Ako i nije uradio koliko Veljko, uradio je dosta! A ko glavu svoju ovako junački da za svoju otadžbinu, stekao je pravo na večitu zahvalnost potomaka!

    Slava mu do veka!