Pomenik

Категорија: Č

  • Čarapić Marko

    Čarapić Marko, rodio se u Belom Potoku pod Avalom od oca Jovana Čarapića.

    Marko je Vasi Čarapiću bio brat od strica.

    Marko i Vasa, kao ljudi imućni, otresni, i zauzimljivi za svoj narod, zadavali su brige beogradskim Turcima, osobito dahijama. Za to je ono Fočić-Mehmed-Aga i rekao za njih dvojicu:

    „Dok pogubim do dva Čarapića
Iz Potoka Belog kod Avale,
Koj’ su kadri na Vračar izići.
U Beograd Turke zatvoriti:
Oni s’ paše a ja sam subaša!“

    I odista, u početku godine 1804, jednoga dana1 u zoru, četa Turaka rupi u Beli Potok pred kuću Čarapića, i upita:

    — Kako Marko?

    — Marko je otišao u selo Kaluđerice, na kumstvo, odgovori žena Markova.

    Turci, kako to čuju, opuče pravo u Kaluđerice.

    — Zašto im ne reče da je otišao kud na drugu stranu! reći svekrva snasi: — oni će sad u Kaluđerice, pa može svašta biti.

    Markova žena, posle toga, ode u Avalu te to kaže deverima Vasi i Tanasiju.

    Turci, među tim, došavši u Kaluđerice, opkole kuću u kojoj je bio Marko. Pola Turaka stane na jedna vrata a pola i druga. Prijatelji i kumovi, videći Turke, prenu kud koji; sam kum Marko ostane u kući i pred kućom jedna baba zapevajući:

    — Potrčite u pomoć, ako Boga znate! pogibe kum; osta na kumstvu proklestvo!

    Običaj je bio da kumovo oružje sakriju, i da mu ga ne dadu dokle ga ne otkupi, pa je taj otkup, posle, bio dar vođevini.

    I Markovo su oružje bili uzeli i sklonili na tavan. Tako se je on, u onaj mah kad su Turci rupili, desno sa svim bez oružja.

    Turci uđu u kuću i nazovu Marku Boga.

    Marko im Boga primi.

    Turci onda počnu govoriti ovako:

    — Mi tebi, Marko, rekosmo oružja da ne nosiš, a ti ga nosiš; mi tebi, Marko, rekosmo hatova da ne jašeš, a ti ih jašeš; mi tebi, Marko, rekosmo svinje u Nemačku da ne goniš, i ne trguješ, a ti ih goniš, i trguješ, nas ne slušam: sad si u našim rukama; sad ćemo ti suditi!

    I odista kidišu na Marka koji se uzme braniti čim je mogao; ali kako je bio u dugačkom gunju, saplete se i padne; Turci ga pritisnu, prebace mu preko glave gunj, pa mu onda glavu odseku i odnesu.

    Malo čas stigne Vasa s Tanasijem i družinom, pa potrče za Turcima, stignu ih, pripucaju na njih, te neke pobiju i neki uteku. Markovu glavu oni vrate i s telom zajedno odnesu na saonicama u Beli Potok, i ukopaju u seoskom groblju.

    Marko je, posle sebe, ostavio sinove: Kostu, Gligorija, i Jovana.

    Od Marinka, mlađega mu brata, ostala su dvojica: Pavle i Pantelija.

    1. Rođaci Čarapićevi vele da je Marko poginuo u zadušnu nedelju 1804. ↩︎

  • Čarapić Ilija

    Čarapić Ilija, sin Vase Čarapića, rodio se u Belom Potoku 1792 godine.

    Posle smrti strica svoga, vojvode Tanasija Čarapića, Ilija je postao vojvoda, i ako mu nije bilo više od 18 godina, ali je ipak stajao pod vlašću Mutapovom.

    Godine 1813, pred propast Srbije, nalazio se je na Deligradu, poslednji put odupirao se je Turcima na Moravi prema Požarevcu.

    Turci, prešavši velikim brojem preko Morave, razbiju Čarapićevu vojsku tako da on jedva s dvaestinu momaka pobegne peške.

    Neki Jovan Drvar, buljubaša u gročanskoj vojsci, videći vojvodu da pešači, skoči sa svoga konja i rekne:

    — Ta za moga života ne mogu gledati da uz moga konja pešačiš, niti ću te tu ostaviti!1

    Ilija dođe u Ripanj kući, pokopa krupniji bakar i prangije u zemlju; digne što se moglo poneti, krene svu svoju čeljad, a pozove i seljake koji su hteli, te se svi prevezu preko Save prema sremskom selu Bežaniji. Onamo se nastani u selu Surčinu, gde je probavio neko vreme. Docnije, s majkom Nastom i sestrama, ode za Karađorđem u Hotin u Besarabiji. Iz Hotina je prešao i Kišenjev gde je ostao dugo.

    U Srbiju se je vratio mnogo posle godine 1830, i došao je u Kragujevac, gde se oženi Stamenkom, kćerju Karađorđevom.

    Knez Miloš je najpre postavio Iliju za carinara u Poreču, docnije ga je premestio u Beograd za policaja pod vlašću Cvetke Rajovića. U toj službi Ilija je na Terazijama delio beograđanima placeve koji su god pristali da zagrade svoju deonicu, ali je mnogima i ta ograda onda bila teška.

    Dok je Ilija bio u Beogradu u službi, umrla mu je majka Nasta, Vasina udovica, i sahranjena je u beogradsko groblje.

    Posle toga, Ilija je postavljen za člana suda u Kruševcu. Tu mu se je dogodila nesreća: napivši se jednom u društvu govorno neke krupne reči protiv Kneza Miloša. Njegov drugar u službi, Čolak-Anta, pobojavši se za se, javi to Knezu Milošu, od koga dođe zapovest da se Čarapić okuje i dotera u Kragujevac. S njim pođe i Petar Lazarević, načelnik kruševački.

    Knez Miloš upita Lazarevića šta je to bilo?

    — Prazan govor pijana čoveka, Gospodaru! odgovori Petar: — ništa drugo!

    Knez onda pusti Iliju u slobodu, ali mu ne vrati službe koju je dotle imao.

    Posle toga slučaja, Čarapić dođe u Beograd, gde je imao svoju kućicu, pa je tu životario vrlo sirotinjski. Kneginja Ljubica, Vučić, i Avram Petronijević pomagali su mu hranom i novcem dok je god bio živ, a umro je 21 aprila 1842, i ukopan je kod Markove crkve u Paliluli.

    Pečat vojvode Ilije Čarapića nalazi se danas u g. Petra Radojlovića penzionara u Beogradu.

    1. Milutinović, Istorija, str. 33. ↩︎

  • Čarapić Đorđe

    Čarapić Đorđe, stariji sin Tanasija Čarapića, rodio se u Belom Potoku, od prilike 1792.

    Kad mu je otac poginuo on je, i ako je bio vrlo mlad, postao neki podvojvoda pod Mutapovom komandom.

    Godine 1813 nalazio se je zajedno s bratom od strica Ilijom na Deligradu gde su imali svoj šanac i bili se s Turcima.

    Očevidci pričaju za Đorđa i Iliju da su se, dok traje boj, bili kao i drugi vojnici, a čim boj prestane oni se s vojnicima bacaju kamena s ramena, i upinju se iz sve snage da bi sve druge nadbacili!

    Ispred turske najezde i Đorđe je s majkom i svima svojima, ostavio Ripanj i prebegao u Srem, zajedno o Ilijom Vasini sinom.

    Ilija je iz Srema otišao u Besarabiju, a Đorđe se, sa svojom majkom i bratom Markom, vrati 1815 u Ripanj, gde su mu Turci već bili popalili sve zgrade, i isekli neke šljive.

    Đorđe i brat mu Marko navale na novo kućiti kuću, i kroz nekoliko godina lepo se oporave.

    Godine 1825 u smederevskoj nahiji bukne Đakova Buna. Za tu bunu znao je i Đorđe Čarapić, jer je bio digao narod iz nahije beogradske, da se udruži s Đakom; ali preteče Vučić te Đaka pobedi i vojsku mu rastera, pa se, s toga, i Đorđeva družina, raziđe svaki svojoj kući. Đorđe pak, kao čovek već kriv, uteče u Banat, kuda mu docnije ode i brat Marko.

    Govori se da je Đorđe tada išao u Rusiju te od Karađorđeva sina Alekse, uzeo novaca i poruku da na novo digne bunu protiv Kneza Miloša i protiv Turaka.

    Bilo kako mu drago, tek se Đorđe preko pisama stane dogovarati za tu bunu s beogradskim učiteljem Mijailom Berisavljevićem (rodom iz Divoša u Sremu), koji je pre bio učitelj u Ripnju i onde imao kuću. Mijailo, posle nekog vremena, otkrije tu nameru drugom beogradskom učitelju Petru Radosavkiću, rodom iz Bačke, iz sela Palanke.

    Pred Cveti 1826 Čarapići Đorđe i Marko pređu kradom u Srbiju, i učitelj Mijailo ode noću u Avalu, te se s njima sastane, poda im nešto baruta i olova; po tom, vrativši se u Beograd, napiše proklamaciju za bunu. U toj proklamaciji, između ostaloga, bilo je i ovo:

    Ko donese glavu Miloševu, dobiće pedeset hiljada dukata na godinu; za Jovanovu i Jevremovu glavu obricalo se po dvadeset hiljada, u za glavu Sime Paštrmca i Kneza Vučića — po pet hiljada dukata!

    Ovih proklamacija nisu mogli njih dvojica prepisati koliko im je trebalo, za to svoju nameru otkriju i drugaru Petra Radosavkića, mladu momčetu, rodom iz Niša, koje je prilično znalo pisati, te im pomogne prepisivati.

    Među tim je Knez Miloš doznao za tu nameru, i naredio jedne ljude da učitelja Mijaila uhvate i odvedu u Kragujevac, a druge — da opkole Avalu te da pohvataju Čarapiće.

    U ovu bunu bili su umešani Čarapići Đorđe i Marko, sinovi Tanasijevi; Đurađ i Petar, sinovi Savini; Milovan Gajić, zet Tanasija Čarapića; Jovan, sin Marka Čarapića (koga su ubili Turci u Kaluđericama), i još neki knezovi i seljaci iz okoline. Buni se najviše protivio Pera Čarapić, sin Savin, koji nikako nije hteo pristati u taj posao.

    Čarapići su se krili nekoliko dana od potere, ali ih najposle potera opkoli u potoku ispod Torlaka, nad selom Rakovicom, i panduri pripucaju na njih. Đorđa i Đurđa Čarapiće i zeta im Milovana ubiju odmah, a Marko ubije jednoga pandura. Onda knez Parezan zapovedi nekom Marku Pirivatriću iz Bela Potoka da raseče kositer i da ga metne u pušku, te tako i Marka ubiju.1

    Pobijene Čarapiće bace na točkove na Torlaku kraj druma, a one druge ljude koji su za taj posao znali povežu i oteraju u Ripanj, gde ih zatvore u kuću nekih Arnautovića.

    Tu se je posle vodila strašna istraga o kojoj kad se priča jeza čoveka hvata.

    Najposle se cela stvar svrši ovako:

    Učitelju Mijailu Berisavljeviću odsečene su obe ruke više šake i malo od jezika; Petru Radosavkiću i njegovu drugaru po desna ruka i po malo od jezika, a sve druge koji su bili rodom iz Srbije, i u tu su bunu umešani, poubijaju.2

    Porodice Čarapića vlast protera u razna mesta po Srbiji. Tako je Đorđeva i Markova majka s drugom decom bila proterana u Brusnicu. Tada neki mladići od rođe Čarapića pobegnu kud koji, i izmene prezimena da se ne bi znalo od kojih su ljudi.

    Ceo taj pokret, kome je Đorđe Čarapić bio kolovođa, prozove se Čarapića Buna 1826 godine.

    1. Za Marka se pričalo da se rodio s dva znaka: imao je, vele, krst na desnoj ruci, i pramen zlatne rose. Za to se drali da njega ne bije olovo. S toga je Parezan i naredio da ga biju kositerom! ↩︎
    2. Vuk, Građa za istoriju, str. 185-188.
      Priča se da je među onima zatvorenima u kući Arnautovića u Ripnju, bio i Jovan Čarapić sin Marka Čarapića (kojega su posekle dahije). Jovanu majka donese hleb i u hlebu makazice, te on iseče konopac, uteče iz zatvora, i zavuče se pod korito ripanjske češme gde sačeka noć. Posle, noću, zapali pravo u Kragujevac Knezu Milošu.
      — Otkud ti, Jovane, veseo bio? upita ga Knez kad ga vidi.
      — Eto dobegoh k tebi, Gospodaru, pa čini što znaš!
      — A što mi bolan još koga na dovede; što mi bar Marka nisi doveo? (Marka je Knez poznavao i voleo).
      — Idite, reče posle toga Knez momcima: — onoj nesrećnici (Đurđiji, sestri Đorđa i Marka) i kažite joj, da je Jovan živ i zdrav kod mene. (Jovanu nije bilo ništa). ↩︎

  • Čamdžija Milisav

    Čamdžija Milisav, rodio se u selu Borku, u beogradskoj nahiji. Čamdžije su se zvali ljudi koji su vukli lađe uza Savu. Za Milisava se ne zna je li kad vukao lađe, a zna se da je prevozio ljude u čamcu preko Save. Valjda je od toga rada i prozvan Čamdžija.

    Još prvih dana meseca februara 1804, Milisav Čamdžija s nekoliko drugova, dođe iz Borka u Vranić, te zapali turski han, i napadne na Turke koji su sedeli u hanu. Bilo je razglašeno da hajduci napadaju na hanove i na Turke, a u istini to se činilo po nagovoru Kneza Sime iz Borka i Pavla Popovića iz Vranića.

    Od toga vremena, Milisav se nalazio uvek uz Kneza Simu. On nije želeo vlasti ni gospostva; njegova je sva sreća bila da Turke bije i da ih satire. U poslednje vreme imao je na sebi preko 10 rana. Čak kažu da mu je od jedne rane pod donjom vilicom ostalo šuplje, te nije mogao jesti ništa čorbasto!

    Godine 1806 pred vaskrs bio je s Jankom Katićem i Vujicom u Mačvi, i odlikovao se je u boju s Turcima koji su bili porobili selo Sovljak.

    U jurišu na Beograd, 29 novembra 1806, Milisav je prodrъo na šanac onde negde gde je sada gostionica Ruski Car, seo na top pa zapevao koliko ga glava donosi (a pevao je, vele, kao gorska vila):

    „Haj! braćo Srbi, kriza sokolova!
„K meni, k meni, ja sam na endeku.
„I Čamdžija već na topu sedi“!

    Taj radosni glas čuo je samrtno ranjeni Čarapić Vasa i obeselio se kao da ga na zvrčka nije zvrčila!

    U Borku se priča da je Milisav naročito molio Karađorđa da može zapevati kad izide na endek. I kad je posle Karađorđe čuo njegov glas rekao je:

    — Koekude, sverova Milisav, Bog i duša: Juriš’te junaci da mi ne budemo poslednji!

    Čamdžija je preživeo nesrećnu godinu 1813, i dočekao je novi ustanak 1815.

    U osvajanju Paleža (Obrenovca) 1815, Milisav se teško rani i, posle dva dana, umre kod svoje kuće u Borku.

    U vođu Mateje Ivanovića u Borku pod jednim orahom dva su grobna belega: manji je Milisava Čamdžije a veći je njegovoga brata, pored koga je Milisav želeo da ga sahrane. I sahranili su ga po želji njegovoj.

    Jedan od očevidaca veli:

    — Milisav Čamdžija bio je jedan od prvih junaka srpskih!

    A pokojni Jokić kaže:

    — To je bila jedna besmrtna junačina!

    Čamdžija je bio smeđ, omalena rasta tako da se po njegovu telu ne bi nikad moglo pomisliti da je onoliki junak koliki je bio.

    Kao što je već rečeno, on je vrlo mnogo ranjavan pa i u zube te je s toga u poslednje vreme šušketao kad govori, ali mu to nije smetalo uvek lepo pevati, i uvek se junački biti za otadžbinu.

    Slava imenu njegovu do veka!

    Dopuna

    Ne udi znati šta za Čamdžije piše Vuk (Rječnik, str. 818) „U početku ovoga vijeka (1800—1804) zvali su se čamdžije u Srbiji i u Bosni vojnici turskoga zakona, koji su iz Bosne na čamovima silazili u Biograd na stotine, i ondje su se u dahija i ostalijeh poglavica turskih naimale u vojničku službu. Čamdžije su na ovom kraju gotovo bile postale ono što su na istočnoj strani bile Krdžalije, samo što su Krdžalije bile sve konjici, i vrlo su se lijepo odjevale, a Čamdžije su bile pješaci i slabo su marile za lijepo odijelo, ali im je oružje (duga puška, dva pištolja i nož) bilo vrlo dobro i čisto“.

    Za Milisava Čamdžiju pak koji je bio Srbin iz sela Borka i zna se zašto je prozvan tako, Anta Protić u svom pričanju, kaže kako je Janko Katić, u časni post, 1806, u selu Klenju, slao Milisava Čamdžiju da uvodi Turke:

    „Milisav, hala čovek, veli dalje Anta: — na desetoricu bi udario: pripasao neku madžarsku sabljetinu, pa se raduje što će da ide!… Sve je video, pa se vratio da kaže; ali kad poče govoriti o mnoštvu Turaka, Katić metnu prst na usta — da to ne kazuje…“