Категорија: D

Dušmanić Pavle (Bogdanović) rodio se je oko 1788, u selu Dušmaniću, u Peku; od toga sela došlo mu je, docnije, prezime Dušmanić, a pravo mu je poreklo Kopljanić.

Dušmanić je ušao u narodne poslove godine 1813, a u drugom ustanku, 1815, bio je među prvima koji su se odmetnuli, i stali dizati narod na Turke.

Godine 1816, marta 11, Knez Miloš postavi Dušmanića za Kneza knežini golubačkoj.

I akt postavljenja i uput kako će se vladati u svojoj novoj dužnosti, interesni su, a mogu se pročitati oba u Kneževini Srbiji, str. 1051 i 1052.

Godine 1833, Dušmanić je pomagao da se očisti od Turaka Ključ i Krajina. Posle srećno svršenoga toga posla, on je od Kneza Miloša dobio majorski čin.

Od godine 1839 do 1842 bio je član okružnom požarevačkom sudu, a posle je živeo u penziji do smrti, koja ga snađe 12 marta 1850.

Po želji svojoj, ukopan je usred svoje livade, u selu Dušmaniću, na desnoj strani Peka, na mestu veoma živopisnom.

Dučić Nićifor, arhimandrit i književnik, rođen je 21 novembra 1832, u selu Lugu, na reci Trebišnjici u Hercegovini.

Knjigu je počeo učiti u manastiru Dužima, gde je stric njegov Jevstatije bio arhimandrit. Po želji ovoga svoga strica, Dučić se je zakaluđerio još godine 1849.

Docnije arhimandrit Jevstatije uzme ovoga svoga sinovca Nićifora, i njegova vršnjaka Gerasina Perovića (danas je mitropolit u Mostaru), i dovede ih u Beograd, u seminariju, da uče bogosloviju.

Po svršetku beogradske bogoslovije, Dučić se vrati u Hercegovinu, u svoj manastir. Onamo je u početku radio kao nastavnik; ali ga Vukalovićev ustanak uvuče u borbu s Turcima.

Posledice Vukalovićeva ustanka odvedu Dučića 1862 u Crnu Goru, gde je dobio upravu nad osnovnim školama, i 1864 ustanovio je na Cetinju bogosloviju.

Iz Crne Gore Dučić je prešao u Srbiju, i ovde je ostao do smrti. Dučić je učestvovao u oba naša rata s Turcima, komandujući dobrovoljcima na Javoru i prema Novoj varoši.

U mirno vreme Dučić je bivao bibliotekar Narodne biblioteke, i upravnik državne štamparije; administrator žičke jeparhije, i potpredsednik duhovnoga suda. Nuđeno mu je i vladičanstvo, ali se on te ponude nije hteo primiti.

Poslednjih godina svoga života, nahodeći se u pensiji, Dučić je pribirao svoje spise i štampao ih u sveskama. Mislim da ih je izišlo devet knjiga.

Preminuo je 21 februara 1900 posle duge grudne bolesti, i svečano je sahranjen kod Nikoljske crkve na Novom groblju 23 februara.

Dučić je, kako se iz sudskih akata vidi, ostavio gotovine i hartija od vrednosti na 59.744,04 dinara.

Ovu sumu sud je, po zaveštanju Dučićevu, rasporedio ovako:

1. Srpskoj Kraljevskoj Akademiji Nauka da pripadnu 40 akcija Srpske Narodne Banke, u vrednosti 16.800 din.; 5 komada 2% srp. drž. lozova, u vrednosti 400 din.; i 5 komoda srp. drž. duvanskih lozova u vrednosti 50 dinara. Svega u vrednosti: 17.250 dinara. Od ove sume obrazovaće se pod njegovim imenom fond, radi nagrađivanja izvesnih književnih radova.
2. Biblioteka pokojnikova, koja se sastoji iz 4.824 knjige na raznim jezicima, u vrednosti 30.000 dinara, pripada Bogosloviji u Beogradu.
3. Srpskom Narodnom Muzeju da se predadu sva arhimandritska i sva svetska odličija, koja nisu procenjena, kao i odelo i oružje pokojnikovo; 1 ćilibarne brojanice i 1 zlatno pero s uvlakom.
4. Crkvi Sv. Save predate su ikone Matere Božje Iverske i Sv. Đurđa.
5. Razni pokloni u stvarima predati su pokojnikovim srodnicima.
6. Iz gotovine, koja se u masi nalazi, računovodstvo sudsko ima da isplati ove legate: Manastiru Duži u Hercegovini 500 din. u zlatu; Crkvi Sv. Save na Savincu 100 din. srebra; Bratstvu, udruženju bogoslova u Beogradu, 100 din. srebra; Monaškom udruženju u Srbiji 100 din. srebra; Svešteničkom udruženju u Srbiji 100 din. srebra; Društvu za sirotnu decu u Srbiji 100 din. srebra; Društvu za gluhe i neme u Srbiji 100 dinara srebra; Društvu Sv. Save u Srbiji 100 din. srebra; Opštini beogradskoj za sirotinju beogradsku 100 din. srebra; Crkvi Male Gospođe u Lugu na Trebišnjici 100 din. u zlatu; Srpskoj školi u Trebinju 100 din. u zlatu; Manastiru Cetinjskom u Crnoj Gori 200 din. u zlatu; Manastiru Žitomišljiću na Neretvi, u Hercegovini 100 din. u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Gusle“ u Mostaru 100 dinara u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Sloga“ u Dubrovniku 100 din. u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Sloga“ u Sarajevu 100 din. u zlatu; i društvu Bratstvo Sv. Save u Karlovcima 100 din. u zlatu.

Dučić je bio čovek vredan i uredan u svakom svom poslu. Njegovo je svako i najmanje pisamce napisano marljivo, čitko i lepo; i svako je imalo i spoljašnju formu i veličinu hartije prema unutrašnjoj sadržini. Svojim prijateljima i ljudima uvaženima, Dučić je redovno činio posete, i svakad o slavama i blagim danima slao im prijateljske čestitke, a milovao je da se i njemu taka pažnja ukazuje.

U odelu kaluđerskom, on je svakad bio obučen čisto i ukusno. U kući svojoj nameštaj i trpezu držao je tako da bi mnoga gospođa domaćica imala šta naučiti u tim poslovima od njega.

U opšte je živeo kao čovek gospodin a ne kao isposnik kaluđer. Da, on se je i inače razlikovao od svoje braće crnorizaca. Evo kako:

Dučić je i vojevao i pisao; i pisao je dosta, pisao gotovo uvek. I u tom pisanju on nije radio kao njegovi prethodnici, koji napišu knjigu za divljenje i pouku nama potomcima svojim, pa se na kraju tek ovako zapišu:

„Ovo pisa najmanji među jeromonasima, kom je otadžbina grob; zemlja mati; a bogastvo gresi!“ Te mi, gledajući ovoliko poništavanje samoga sebe, ne znamo kom da zahvalimo za tako pohvalan rad. Ne! Dučić je pisao i o sebi; on se starao da se o njemu zna sve što se bude želelo znati. Za to se o njemu i može naći dosta biografskih beležaka i na dosta mesta. Hvala mu za to!

Bio je čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene snage, ali glave omanje spram veličine tela. Kosa mu se održala do smrti; i kosu i bradu podkresavao je: pred kraj života obe su ga bile sedinom ukrasile. U opšte Dučić je bio vrlo lepa i prijatna fizička figura.

Besedničkoga dara nije imao. Glas mu je bio tanak, slabačak, a beseda isprekidana bez tečnosti i bez harmonije. I besedio je i pisao južnim govorom.

U disputu mogao je vrlo lasno ljutnuti se, ma da je umeo i otrpeti nemilu reč; ali pisani napad nikad nikakav nije ostavljao bez odgovora. U ovim prilikama izneveravala ga je ona inače u životu pokazivana velikodušnost i promereni takt…

Velika mu hvala za ljubav, koju je i na samrti posvedočio prema majci Srbiji, i prema narodu čiji jeste sin!

Neka mu je do veka zemlja laka i svetao spomen među braćom!

Drobnjak Milisav, iz sela Rekovca, u Levču, rođen od prilike 1762.

Milisav Drobnjak odlikovao se je, u mnogim bojevima, ličnim junaštvom. Jednom je, u Kruševcu, izišao na megdan Crnom Arapinu i, na očigled obe vojske, odsekao mu glavu; ali je, u tom sukobu, i sam dopao teških rana.

U Karađorđevu Protokolu (maja 11, godine 1813, br. 1433) piše:

„Pisato g. Miloju Teodoroviću, da odvoji 20-g brava, i tim da sadržava vojnike po stražama, i koji se u gomili nahode, i tobdžije i dobošare, i sve s prilikom da troši, a da štedi i za nužno vreme. I pisato mu za Milisava Drobnjaka iz Rekovca, da mu štogod opredeli za sadržanje, i u nekoj česti da ga pridrži“.

Godine 1815, kad su ono Turci iz Jagodine pošli kragujevčanima Turcima u pomoć, Milosav je osokolio u boju na Taborištu, gde je ubio hata pod Tahirom Kuburom koji je te Turke vodio ka Kragujevcu.

Milisav je umro u Rekovcu, kod svoje kuće, na Sv. Trojice, 1822.

Tada mu je bilo oko 60 godina.

Drinčić Milić rodio se u selu Teočinu, u rudničkom okrugu.

Milić je bio jedan od onih 70 rudničana, koje je prve skupio, i izveo na Rudnik, Milan Obrenović 1804, kad su ono ustanici Srbi, prvi put, napali na rudnički grad.

Posle toga, Drinčić je postao buljubaša pod Milanom, i vojevao je svuda s njim, i svud se odlikovao u bojevima, a osobito 1805 na Čačku, kad su Turci iz toga mesta isterani, a i na Užicu, 1807.

Godine 1811 postao je vojvoda u knežini crnogorskoj, koja, se danas zove takovski srez.

Posle propasti 1813, Drinčić je ostao u svom zavičaju, i predao se Ali-Agi-Serčesmi, kad i drugi rudničani.

Godine 1815, Milić Drinčić bio je svud s onima koji su spremali novi ustanak na Turke. Tako ga vidimo na zakletvi u Rudovcima, gde je ustanak ugovoren (samo da se sačeka dokle Miloš iziđe iz Beograda).

U Takovu, na Cveti 1815, Drinčić prima od Miloša zapovest, da skupi što može više ljudi iz svoje knežine, pa da se primakne k Čačku.

Dok je Drinčić te ljude skupljao, oružao, i uređivao, Ćaja-Paša poleti iz Beograda k Rudniku, prodre kroz Klještevicu, i prevali se u selo Majdan. Savlađujući ustaničke zasede i čete, vešti Turčin navali na seljake da se predaju Turcima, pa da i oni gone ustanike, kao hajduke i odmetnike! I mnogi se, videći s Ćaja-Pašom 10—12 hiljada vojnika, počnu predavati, a koji se ne predadu prsnu kud koji.

Čujući za dolazak ovolike turske sile, Miloš ostavi Čačak, po pođe pred Ćaja-Pašu; dođe u Brusnicu, gde mu je bila žena, i deca. Sa svih strana jave mu ljudi da su ustanici prsli kud koji, i da Turci, bez brige, idu k Čačku. U tom očajničkom stanju, Miloš pomisli da ženu i decu isprati ili u Srem, ili u Moraču u Crnoj Gori, a sam onda da se bije četnički, pa dokle bude, i kako bude!

Na to, žena njegova, Ljubica, rekne da iz zemlje ne će nikud, nego hoće da trpi sve što snađe ostali narod. A u taj mah stigne Drinčić, sa 200 momaka iz crnogorske knežine, pa, malo iza toga, dođe i Jova Dobrača s 500 Gružana!…

Miloš se na novo ohrabri, i ode vrebati Ćaja-pašinu vojsku, neka on se čas pre spustila u Čačak, da rudnička sela ostanu na miru. Tako se i Miloš opet spusti k Moravi, i počne se utvrđivati na brdu Ljubiću, na kom su, docnije, bili onoliki krvavi i slavni bojevi.

Na Ljubiću Milo čuje da valjevski Turci idu Čačku u pomoć, i to nahijom užičkom a ne rudničkom, koja se je pobunila, pa odmah odredi Drinčića da te valjevske čete sretne i suzbije. Drinčić sačeka te Turke u selu Družetiću, razbije ih, i vrati na trag k Valjevu.

Kad je Knez Miloš pošao s vojskom na Drinu, pred Kuršid-Pašu, poveo je i Drinčića u svojoj vojsci.

Milić Drinčić poginuo je u slavnoj bitci na Dublju, 14 jula, 1815.

O njegovoj smrti priča se dvojako:

Jedni vele da je Milić, pri napadanju na turski šanac, išao napred. Kad su se Srbi primakli k šancu, potegne Turčin i pogodi u prsi Drinčića. Osetivši da se ne može držati na konju, a ne hoteći plašiti društva, Milić sjaše, izvede konja na stranu i, naslonivši se na njega, kao da mu priteže kolan, vojnicima rekne:

— Hajdete vi, braćo; eto mene, da nešto namestim na konju! Vojnici prođu; Milića savlada nemoć i — tek pošto su se vratili, našli su ga bleda, mrtva u travi. Junak je tajio svoju smrt, da vojnicima ne bi oduzeo hrabrosti!

Drugi vele sa svim drugojačije. Evo i toga kazivanja:

Srbi su napali na turski šanac sa svih strana. Vojnici su nosili snopove, koje su pobacali u rovove, pa su onda, preko tih snopova, jurišali u šanac. Turci, videći da Srbi, velikim brojem, prodiru u šanac, navale na kapiju od svoga šanca da odstupaju.

Na tu kapiju, s polja, stane Drinčić, te je tu Turke, što beže iz šanca, dočekivao i ubijao. Tako je mnoge oborio na zemlju, ali ga s leđa, u potiljak, pogodi zrno, može biti i srpsko nehotice, te tako padne mrtav na tom mestu!…

Bilo ovako, bilo onako, Drinčić se junački borio za slobodu otadžbine, i slavno je pao za nju. Slava imenu njegovu do veka!

Drinčić je bio suv, plav, visok, dugih obraza, srednjih brkova, širokih pleća, a u odelu prilično nemaran i aljkav.

Vojvodski barjak njegov, kažu, nalazi se i danas negde u njegovih potomaka ili rođaka.

Doljančević Radovan, sin Aćima Doljanca, iz Ostružnice.

Godine 1808, kada su se sabrali mladići u onu Veliku Školu, u Beogradu, koju je bio uredio Jugović: onda je među njima bio i ovaj Radovan iz Ostružnice, a bio je i Aleksa, sin Karađorđev.

I igre i razgovori u ovih mladića ličili su na ono što je onda bivalo u Srbiji, među njihovim ocevima. Posle jednog neuputnog postupka Karađorđevog, Radovan će reći svome drugu Aleksi, sinu Karađorđevu:

— Ako i ti ovako smušeno budeš radio, kad dođe vreme da upravljaš narodom, ne bio koji sam, ako te ovim pištoljem ne ubijem! Te dobro upamti!…

To je Milutinović slušao svojim ušima, pa mu za to i dovikuje u Srbijanci:

„Doljančević Radovane drski,
Što kuburom srpsku princu pretiš,
Ako b’ negda bezrazložan bio!“

Izašavši iz škole, Radovan je, neko vreme, bio pisar u Sovetu, a posle se zapopi, i ode u Ostružnicu.

Godine 1829, vidimo ga među upisnicima na Vukovu Danicu, kao sveštenika ostružničkog.

Pop Radovan je, i u činu, osećao neodoljivu mržnju sproću Turaka, i satirao ih je gde je koga stigao ili sreo.

Nekakav Ahmet Loznica, sremljanski spahija, zareče se u Beogradu da će, u Ostružnici, usred po dne, ubiti ma koga Srbina. Došavši u Ostružnicu, sretne na samom mostu nekog Spasoja Vodeničara, pa potegne nožinom i teško ga rani, i još ga gurne pod most u vodu!

Spasoje, čovek krupan i grlat, rikne kao lav, i pozove u pomoć! Turčin strugne. Ali ga sretne Pop Radovan, obori kamenom s konja, veže i dovede u selo. Tu je nesrećnik zlo prošao…

Pop Radovan je, osem toga, pobio mnogo Turaka, baš i mirnih ljudi. Na mnoge tužbe, Knez Miloš zapovedi te ga vladika obrija. Posle toga, Radovan je živeo kod svoje kuće, kao i drugi seljaci.

Jednom je vladika Melentije dolazio u Ostružnicu, i nudio ga da mu vrati čin; Radovan nije hteo, jer mu je već bila umrla žena, pa je bio nameran ženiti se drugom.

On je umro u Ostružnici od suhe bolesti, i ukopan je u selu kod crkve.

---

1. Srbijanka 3, str. 101. ↩︎

Doljančević Marko, protopop iz Ostružnice, rodio se u nahiji kragujevačkoj, pa je, kao sveštenik, živeo u Ostružnici.

Protopop Marko bio je znamenit čovek još za Turaka. Za života Mustaj-Paše Šinik-Oglije, Marko je odlazio u beogradski grad kad je god hteo, i izlazio je pred pašu bez prijavljivanja.

Za to su dahije, ovladivši Srbijom, bile zapisale i njega da pogube. Za njega ono veli Fočić-Mehmed-Aga:

„Dok pogubim Protopopa Marka
Iz lijepa sela Ostružnice;
On je paša, a ja sam subaša!“

Ali je ta pretnja ostala prazna. Protopop Marko je nadživio dahije. I otadžbini svojoj produžio činiti sve nove i nove usluge.

On je slan više puta u Nemačku, te je nabavljao džebanu, oružje, i drugo što za rat treba. Te sve nabavke prevozio je s one strane na našu, na Umci, na mestu koje se zove „Umčica.“ Odatle je, posle, sve razašiljano obližnjim knezovima i vojvodama.

Priča se da su mu, jednom, kad je kupovao barut, Nemci, iz ličnoga uvaženja prema njemu, dali i nekakve igle za probijanje turskih pancira. U Ostružnici se, dalje, priča da je Protopop Marko, radi te džebane, čak išao bečkome ćesaru, i preda nj izlazio.

Protopop Marko, učinivši otadžbini velikih usluga i kao razborit sveštenik, i kao odvažan vojnik, i kao vešt nabavljač vojnih stvari, umro je u Ostružnici za srpskoga doba.

On nije bio rod Doljančevićima Aćimu i Radovanu, koji se takođe pominju kao zaslužni ljudi.

Doljanac Aćim rodio se u selu Doljanima, koje je sad raseljeno. To selo je bilo između Velike Moštanice, Sremčice, i Meljaka, u beogradskom okrugu, pa je raseljeno. Ono mesto gde je ono bilo i sad se zove Doljani.

Aćim iz Doljana pređe u Ostružnicu; onde se naseli, i prozove Doljanac.

Aćim je, za prvoga ustanka, vojevao, i suvremenici ga pominju kao vojnika hrabra, pametna, i srećna u bojevima.

Dokić Lazar, d-r medicine, državnik, pisac, rodio se u Beogradu 1846, a preminuo je 1. dekembra 1893, u Abaciji, odakle je prenesen i sahranjen u Novom groblju u Beogradu 4 dekembra 1893.

Odlično svršivši medicinske nauke u Beču i u Pragu Dokić je po povratku u otadžbinu postavljen za okružnog fizikusa u Užicu. Odatle je prešao u vojsku za lekara, a iz vojske je otišao u Veliku Školu za profesora.

S katedre na Velikoj školi uzeo ga je Kralj Milan za upravnika vaspitanju sina svoga današnjega Kralja Aleksandra.

S toga mesta Dokić je otišao u Državni Savet, u kom je najpre bio član a posle predsednik. Posle je bio ministar prosvete i crkvenih poslova i predsednik ministarskog saveta u kabinetu, koji je sam sastavio 1. aprila 1893.

Dokić je radio i na nauci, i radio je ozbiljno i samostalno; nije se žurno da svoje radove objavljuje, a imao ih je i takih koji se mogu porediti s radovima prvih naučnika u fiziologiji.

Ove Dokićeve spise mogli smo naći štampane:

1. Život Garibaldin, Beograd, 1863.
2. Članci iz opšte biologije, Beograd, 1882.
3. Građa za faunu Kraljevine Srbije, Beograd, 1882.
4. Analitički i sistematički pregled životinja u Kraljevini Srbiji, Beograd, 1883.

Ostavio je hvalan glas u svakom mestu gde je boravio, na svakom radu koji je radio, i u svakoj službi koju je otpravljao.

Laka mu srpska zemlja!

Dobrnjac Stevan, brat Petra Dobrnjca, rodio se u selu Dobrnju, od prilike 1778 godine.

U detinjstvu je Stevan naučio čitati i pisati od kaluđera u manastiru Gornjaku.

Za prvoga ustanka, ne javlja se nigde, kao kakav starešina; a godine 1813 bio je prebegao u Banat, ali se brzo vratio svojoj kući u Dobrnje.

Godine 1815, čim je buknuo ustanak u Takovu, Stevan je nastao te podigao svu Moravu protiv Turaka, i, s tolikom vojskom, pošao je na Požarevac.

Knezu Milošu to je bila velika radost, i velika pomoć. Za to Stevana odmah, po osvojenju Požarevca, postavi knezom nad moravskom knežinom. I sve je bilo dobro što je Stevan radio i naređivao da se radi. Ali, u proleće 1821 godine, Stevan Dobrnjac i Marko Abdula, drugi knez iz nahije požarevačke, nešto po porukama eterista iz Vlaške, a nešto po nagovoru beogradskoga vezira Marašlije, koji je želeo Srbe pozavađati, i tako napredovanje Srbije sprečiti, pođu da dignu bunu protiv Kneza Miloša. Odista, za njima dvojicom, ustane gotovo cela požarevačka nahija.

Ali Knez Miloš, veštinom i brzinom, tu svu bunu uguši za desetinu dana.

Videći da od bune ne bi ništa, Stevan Dobrnjac, preko Paraćina, uteče leskovačkom paši pod zaštitu.

Knez Miloš zatraži od paše da mu Dobrnjca vrati; a paša odgovori da je dobegao pod zaštitu, i da obraz ne dopušta vratiti ga. Ali Knez Miloš da reč da mu ne će ništa, samo da dođe, i da providni račune o novcima poreskim koje je od naroda bio pokupio.

I Dobrnjac se tada sam vrati, dođe Knezu Milošu, i pokloni se, a Knez mu oprosti krivicu, i rekne mu da sedi kod kuće, a da se ne meša u narodne poslove.

Tako je i bilo.

Ali Stevanov drug, Marko Abdula, u početku 1823, pogine noću, pred svojom kućom, i ubilac mu se ne nađe. Stevan se, tada, uplaši da i njega ne izede pomrčina, pa uteče u Banat, gde je živeo neko vreme. Posle je otišao u Rusiju, gde je ostao nekoliko godina.

Stevan Dobrnjac je umro u Jašu, u Moldaviji, 1835, i onde je i sahranjen.

Dobrnjac je, osem srpskog jezika, znao vlaški i ruski, a razumevao je i turski.

Dobrnjac Petar (Todorović) rodio se u selu Dobrnju, u nahiji požarevačkoj, godine 1771. Od mesta u kome se je rodio, prozvan je Dobrnjac.

U mladosti je, neko vreme, hajdukovao, a posle je trgovao živim malom i drugom sitnicom.

Godine 1804, čim se čulo za ustanak, Dobrnjac je okrenud Moravu za sobom, i bio je buljubaša pod komandom Milenkovom, imajući pod sobom manje starešine: Momira, iz Lučice; Paulja, iz Gornje Mlave; i Iliju Stošića, iz Homolja.

Godine 1805, na Ivankovcu, protiv AFis-Paše Niškog, bio je Dobrnjac zajedno s Milenkom, i proslavio se tako da ga je Sovet, ni kraju te godine, zvao bimbašom, i vojvodom.

Godine 1806, braneći Deligrad od skadarskoga Ibrahim-Paše, stao je u red prvih starešina u Srbiji. Tada su žene u Beogradu pevale:

„Gospodar Petar na carevu drumu:
On mi čeka sedam paša vojske,
I osmoga careva vezira!“

Godine 1807, Dobrnjac se je odlikovao u boju na Malajnici.

U to doba, Dobrnjcu je bilo glavno mesto Deligrad, gde je suzbijao silu tursku koja je, niz Moravu, nadirala u Srbiju. I svo je bilo dobro i slavno, dok je Petar komandovao Deligradom i onim krajem.

Ali, u početku 1809, dođe u Deligrad za komandanta Miloje Petrović Trnavac, i Dobrnjac je tada morao slušati Milojeve zapovesti. To Petra toliko ogorči da je, posle, radio bez volje, što je god radio.

Godine 1810, Dobrnjac se je odlikovao u osvajanju Kladova, u kom mestu, pošto je osvojeno od Turaka, ostao je kao starešina.

Dizdar Fetislamski, izlazeći iz grada, poljubio je prag na vratima gradskim, i predao ključeve od grada rekavši:

— Halal olsun!

Godine 1811, o malom Božiću, ne hoteći primiti uredbu koju su smislili Mladen i Karađorđe, Dobrnjac je, zajedno s Milenkom, proteran iz Srbije, i otišao je u Rusiju, gde je dobio od Cara 300 dukata penzije na godinu, pa je, uz to, trgovao zakupljujući spahiska imanja. I tako je živeo vrlo lepo.

Kad je Srbija propala 1813, i kad su se, docnije, oni koji su Dobrnjca prognali iz otadžbine, sami videli u tuđini, kao prognanici, onda su se neki, kad i kad, viđali s njime.

Kad su Srbi, 1815, na novo ustali na Turke, onda se Knez Miloš, nekolikim pismima, obraćao Dobrnjcu, i molio ga da se zauzme onamo u Rusa za kakvu god pomoć i olakšicu Srbiji. Kad je pak doznao da su se Petar i Milenko umešali u vlašku bunu, 1821, onda im je pisao da bune ne prenose u Srbiju, i da i sami ovamo ne dolaze!

Dobrnjac je, u poslednje vreme, boravio u Jašu. Jednom, na Petrov Dan, među drugim gostima, dođe i Jevrem Nenadović, da mu čestita imeni dan. Tom prilikom, Dobrnjac prekori Jevrema za nekakvu nepravdu u podeli one pomoći koju je Rusija davala srpskim beguncima, i za veliko hvalisanje sebe i svojih zasluga. Jevrem se stane braniti; vele, reč na reč, dođe do toga da se oni svade, i domaćin gosta istera iz svoje kuće, izruživši ga kao nikakva čoveka.

Ovo priča kći Dobrnjčeva, g-đa Ljubinka, koja još živi u Beogradu.

Prema ovome, valja ceniti ono što je Jevrem Nenadović pričao za propast na Kamenici 1809, u Glasniku 3, str. 154.

Dobrnjac je imao na ruci otvorenu fondanelu, zbog revmatizma. Kako je trčao po mošijama, koje je držao pod zakup, ta mu je fondanela zazebla, od čega ga udari promt (zapaljenje?), te on, posle šest dana bolovanja, umre u Jašu, 6 oktobra 1831, i bude sahranjen 7 oktobra, kod crkve Sv. Spiridona. Na samrti našao se pri njemu od Srba samo Teodor Herbez, koji mu je sveću dodržao.

Dobrnjac je bio čovek krupan, pun, i više plav nego smeđ. Po naravi, bio je šaljiv, i ne samo govorljiv nego upravo rečit: kad bi što, govorio, tako je lepo nameštao, kao da čita iz knjige. Kao starešina, bio je veliki junak, i, osobito, umeo je ljude k sebi privući i nagovoriti da ga slušaju; nepogodan je bio vrlo prema onima koji su hteli da mu zapovedaju¹; a prema svojih područnicima i drugovima bio je vrlo ljubazan. Izdašan i čazben bio je za čudo. Njegova je kuća bila otvorena, i sto postavljen za svakoga, ko bi god otkud naišao. Pa ne samo što je ovako dočekivao i častio, nego je i novaca davao i na poklon i u zajam, kad bi ko, u potrebi, zaiskao, a u njega bi se desilo. Kad bi kome što dao u zajam, onaj se nije morao starati kako će mu vratiti, a i on od koga bi što uzeo, neka se ovaj ne brine u što će one novce ostaviti.

Jedini on, od svih vojvoda onoga doba, bio je gluv i slep prema ženskoj lepoti.

Dobrnjac je imao dva sina; oba su umrla u Petrogradu, u kadetskom korpusu, i kćer Ljubinku, koja je bila za Pop-Lučinim sinom, Kuzmanom, i koja i danas (1887) živi ovde u Beogradu.

---

1. Može biti da se je ova osobina njegovoga temperamenta kosila s naravi Karađorđevom, za koga se zna koliko je bio prek, i koliko je malo trpeo pogovara. I, zar, s toga je vožd i izrekao ono drastično poređenje, koje se ne može zapisati, ali ga znaju svi suvremenici. ↩︎