Pomenik

Категорија: D

  • Dobrača Jovan (Dimitrijević)

    Dobrača, Jovan (Dimitrijević) rodio se u selu Dobrači, po kom je i sam prozvan Dobračanin i, najposle, Dobrača.

    Za Karađorđeva doba, Jovan Dobrača bio je na glasu marveni trgovac. U protokolu Karađorđevu, br. 1478, zapisano je da je Jovanu Dobrači dan pasoš, da može prodati u Tursku, u jedan mah, 110 volova!

    Posle godine 1813, ostao je kod svoje kuće, i vidi se da su ga Turci učinili Knezom u Gruži.

    Godine 1815, u samom početku, i Dobrača je bio na onom sastanku u Rudovcima gde je ugovoreno: da se na novo ustaje na Turke, čim se Miloš izbavi iz turskih šaka. A kad je Miloš, izmaknuvši iz Beograda, došao u Crnuću kući, Dobrača i Melentije Arhimandrit prvi su došli i kazali mu šta je ugovoreno.

    Kad se oseti pokret u Rudniku, Turci pozovu u Kragujevac sve knezovi na dogovor, a upravo su hteli uhvatiti ih kao taoce. Dobrača ne ode na taj poziv, već skupi 500 Gružana, i pohita pred Ćaja-Pašu. Videći da je Ćaja već prešao u Čačak, Dobrača iskopa šanac do Morave, i tu se utvrdi.

    Za čitava trpi meseca, on je svoje Gružane hranio iz svojih koševa, a ostavši s nekoliko stotina fišeka, tako je mudro trošio barut, da je ipak učinio veliku štetu neprijatelju. Iz njegove vojske bio je onaj Vasa Tomić, iz Kića, koji je zgodno Ćaja-Pašu.

    I posle rata, Dobrača je ostao starešina u Gruži, nekoliko godina. Tek 16 maja 1822, po svojoj molbi, razrešen je od te dužnosti, i na njegovo mesto došao je Vuk Perišić, dotadašnji momak Kneza Miloša.

    Dobrači je, tada, dano objavlenije da ga niko ne sme zadevati, već da mu se moraju svi dugovi pokupiti i predati.

    Pod starost je Dobrača bio veoma osiromašio, i još oslepeo.

    Knez Miloš, ukazom od 23 februara 1835, br. 532, dao mu je 100 talira penzije na godinu.

    Dobrača je umro 5 dekembra 1839, i ukopan je kod manastira Drače. Na njegovoj ploči piše ovo:

    „Ovde su kosti mnogo zasluženog vojvode srpskog Jove Dobračanina“.

    Dobrača je poslužio svoju otadžbinu i mišcom, i pameću, i tekovinom.

    Slava imenu njegovom do veka!

  • Dmitrović Ranko

    Dmitrović Ranko, sveštenik iz sela Rudovaca, u nahiji beogradskoj.

    Kad je, posle propasti 1813, a osobito posle nesrećne Hadžiprodanove bune, turska sila Srbiju bila tako stegla, da se već dihati nije moglo, onda su se prvi ljudi iz nahija: beogradske, rudničke, i valjevske, sastali na pivnici ovoga Pola Ranka iz Rudovaca, koja je bila u dolini reke Peštana, 1/4 časa od sela, u gustom lugu, pod Milićevim Brdom. Tu su se skupili: Aleksa Lazarević, Prota iz Šopića; Milutin Savić Garašanin; Teša iz Garaša; Vasa Saramanda, iz Bukovika; Mijailo Marković, iz Trbušnice; Nidža Arsenijević, iz Progorelaca; Dobrica iz Darosave; Milovan Bošković, opet iz Darosave; Radojica iz Kruševice; Jeremija Velbabović, iz Čibutkovice; Radovan Stamenić, iz Petke: Jovan Stojković, iz Kuka; i još mnogi drugi.

    Među svima tima padala su u oči dva sveštena lica: domaćin, Pop Ranko, i bogovađski iguman Avakum, kome je Ranko padao brat od ujaka.

    Rodoljubi ti najpre su se pomolili Bogu, pa je onda Iguman Avakum osvetio vodicu, i sve ih zakleo na časni krst i sveto jevađelje, da će: na novo ustati na Turke, samo dok se Miloš izmakne iz turskih ruku; i da će njega uzeti za vođa ustanku, a ako ne bi hteo, da će ga sami ubiti1.

    Posle take zakletve, zaverenici su se razišli svak na svoju stranu, spremati se, i biti neprijatelje, gde se god može.

    Kad je takovski ustanak buknuo, Ibšir Đaja-Paša, idući iz Beograda ka Čačku, udario je na Rudovce; tu ga je dočekala četa ustanika, i pročarkala se malo s njegovim ratnicima. Ćaja je, posle toga, treći dan Vaskrsa, spalio Popu Ranku kuću, i sve staje oko kuće.

    Nije se potlo ništa dalje saznati o životu Pop-Rankovu. Priča se samo da je bio u prvim bojevima drugoga ustanka, da je dobio konja koji je umeo dići se na stražnje noge, i na njih dve ići kao to ide čovek!

    Pop Ranko je umro 1820, i ukopan je sa severne strane stare Baroševačke Crkve. Na grobnoj ploči samo mu se ovo može da pročita:

    „Zdje počivajet rab Božji jerej Ranko Dmitrović“.

    To je sve.

    Neka mu Bog da u raju naselje, a od potomaka neka mu je večno zahvalno sećanje!

    1. Milutinović, Istorija, 119. ↩︎

  • Dimitrijević Miloš

    Dimitrijević Miloš, predsednik Matice Srpske, rodio se u Staroj Kanjiži 1824. Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Karlovcima; filosofiju u Pešti, a prava u Eperješu.

    Posle toga je advocirao, i bio sreski sudac do 1865.

    Tri godine bio je poslanik na Ugarskom saboru na zadovoljstvo svojih birača.

    Godine 1868 izabran je za potpredsednika a godine 1888 za predsednika Matice Srpske; u tom zvanju i smrt ga je snašla dana 20, meseca februara 1896.

    Ovaj je čovek svojom umešnošću, uvaženjem koje je uživao u madžarskih vlasnika, i revnim zauzimanjem svojim sačuvao Maticu od mnogih nezgoda koje su joj pretile.

    O njemu ima više u Bosanskoj Vili od 1897 br. 17. Tu ima i slika njegova.

  • Dimitrijević Laza

    Dimitrijević Laza, doktor medicine, pisac, rodio se u Beogradu 15 marta 1858.

    Osnovnu školu i gimnaziju učio je u mestu svoga rođenja. U Altenburgu, u Madžarskoj, svršio je poljoprivrednu školu, i sa svedodžbom te škole, primljen je na Bečki universitet, gde je svršio medicinske nauke i, 16 jula 1884, proglašen za doktora celokupnoga lekarstva.

    Došavši u otadžbinu, postavljen je 25 jula 1884 za fizikusa okruga smederevskoga, a odande je 1 jula 1890 premešten u Valjevo za okružnog fizikusa.

    Godine 1893, oktobra 25, uvažena mu je ostavka na službu valjevskoga fizikusa.

    Te iste godine, dekembra 10, dobio je čin kapetanski, i postao trupni lekar u Beogradu.

    Godine 1895, novembra 7, postavljen je, po drugi put, za fizikusa okruga smederevskoga.

    Godine 1899, juna 29, u nastupu neke melanholije, skočio je u Dunav, te se udavio.

    Doktor Laza Dimitrijević, dok je bio fizikus u Valjevu, ustanovio je mali fonad od hiljadu (1000) dinara, kao zadužbinu oca svoga pok. popa Mihaila Dimitrijevića, za nagrađivanje patriotskih spisa.

    D-r Laza Dimitrijević kao lekar, ulazeći u kuće i u sav život i odnošaje naših seljaka, opažao je sve što udi ljudskom zdravlju i narodnom napredovanju, i o takim svojim opaskama pisao je gotovo u svima našim časopisima i listovima: u Otadžbini, u Delu, u Srpskom Arhivu, u Vesniku Srpske crkve, u Malim Novinama, Dnevnom Listu, u Težaku, Odjeku, u Zori i u Trgovinskom Glasniku.

    Svi su mu članci važni; svi su puni sadržine, ali su naročito interesni oni koji govore o zadružnim kućama u valjevskoj Podgorini…

    Poveći spis D-ra Laze, štampan 1893 u Beogradu, nosi ime:

    Kako živi naš narod (Belješke jednog okružnog lekara).

    Velika je šteta, što on tako mlad, tako spreman, i tako voljan za rad, u jedan zao čas, sam sebi prekrati život!

    Bog da ga prosti!

    Laka mu srpska zemlja!

  • Dimitrijević Jovan

    Dimitrijević Jovan rodom je iz sela Jabukovca. U boju na Malajnici imao je svoj šanac do reke Zemne. Tu je, jednom, uhvatio Turčina živa, pogubio ga, uzeo mu šešanu, kojom je, posle, gađao Turke iz velike daljine. Jovan je znao turski ne samo govoriti, nego i čitati i pisati. Kad se ratovanje svršilo, Jovan se je zapopio, i umro je u Jabukovcu, kao sveštenik, godine 1856.

  • Demir Jovan (Mitrović)

    Demir Jovan (Mitrović) rodio se u Hercegovini, oko godine 1762, pa se doselio u Srbiju, i nastanio u selu Draženoviću, u nahiji užičkoj.

    Čim se je preselio, odmah je otišao u srpsku vojsku, koja se već u velike tukla s Turcima (1804—1813).

    Pošto se u nekoliko bojeva odlikovao, Demir je postao buljubaša u šancu na Ponikvama.

    Boraveći u tom šancu, Demir, jednom, čuje da neka četa Turaka Sarajlija ide na Srbiju. Doznavši to, spremi se da nezvane goste dočeka. Uzme svoje pouzdane drugove: Podruga, Kaljevića, i Maloga Boju, s još nekoliko odabranih momaka, pa ode onamo duboko u Bosnu, čak na Novakovu Stenu, i tu sačeka i, iznenada, grune na Turke; razbije ih sa svim, i nekolike zarobi koje je, posle, za velike otkupe, pustio da idu slobodno kud ko hoće.

    Ovim junaštvom, Demir je izašao na glas i među Srbima i među Turcima.

    Godine 1811, dobio je kapetansku diplomu, i u tom činu zastala ga je nesrećna godina 1813.

    Kad Turci, te godine, ovladaju Srbijom, Demir se odmetne u hajduke.

    A kad se javio novi ustanak 1815, Knez Miloš je, među prvima, pozvao Demira na narodni posao. I Demir je skočio odmah, skupio družinu, i na Tatincu, više Užica, utvrdio se, odakle je branio Turcima Užičanima izlaziti ovamo dole u sela i Srbe uznemirivati.

    I pošto se umirilo, Demir je bio starešina narodni. Priča se da se nije nikako mogao slagati s rujanskim srdarom, Jovanom Mićićem. Knez Miloš, ceneći oba, za veliko njihovo junaštvo, mirio ih je više puta; ili se oni opet zavade. Najposle ih zatvori oba, u jedan zatvor, rekavši:

    — Dok se ne pomirite, ne ću vas pustiti!

    Neko vreme oni su se i u zatvoru svađali, pa onda jedan od njih rekne:

    — More, ovaj od istine ne će pustiti ni jednoga, dok se ne pomirimo! I pomire se, te izađu iz zatvora.

    Ima priča da je Demir tužen Knezu Milošu za krivo suđenje i za otimanje, pa da se je, veštom dosetkom, opravdao. Ta je priča lepo izmišljena, ali u aktima piše da je Knez njemu zapovedio: da vrati sve što je od koga bio uzeo, ako želi ostati i dalje u vlasti!

    Godine 1836, februara 23, Demir je dobio od Kneza Miloša 100 talira penzije, pa je, posle, toga, živeo kod svoje kuće, u Draženoviću.

    Tu je i preminuo godine 1852.

  • Daničić Đurađ

    Daničić Đurađ (u književnosti, a kršteno mu je ime i prezime Đorđe Popović) rodio se u Novom Sadu, 61 aprila 1825, od oca Jovana, sveštenika, i matere Ane.

    U mestu svojega rođenja, Đura je svršio osnovnu školu i gimnaziju; u Požunu filosofiju, a u Pešti i u Beču slušao je prava. Došavši u Beč, pred jesen 1845, Đura se je brzo poznao s Vukom i s Miklošićem. Prvi mu je, kao što je, docnije, sam pričao, otkrio blago srpskoga jezika, a drugi mu je dao videlo, da može to blago poznati. Za to, u jesen 1846, ostavi prava, i oda se sa svim na filologiju. Sad se još bolje sprijatelji s Vukom, i stane braniti njegovu reformu sa svim novom snagom.

    Ne prođe mnogo, a Đura napiše odbranu Vukovoj reformi. U toj odbrani dokazao je sa svim naučno putnost i prirodnost novomu pravopisu. Na ovom svom sastavu bio se je potpisao Jugović, po braći Jugovićima iz narodnih pesama, koje je veoma milovao.

    Bečka cenzura ne dopusti mu da taj sastav štampa. Za to je morao tražiti drugo mesto, gde bi svoj sastav štampao. Drugo najzgodnije mesto bilo je Budim ili Pešta, ali se i tu ne bi mogao sastav štampati onakav kakav je, dokle mu se ne bi promenilo ime, i potpis pisca; jer, što je bilo zabranjeno u Austriji, nije se ni u Madžarskoj smelo pustiti bez nekih izmena.

    Tada Đura svoj sastav nazove:

    „Rat za srpski jezik i pravopis“.

    I na njem se potpiše Daničić, po braći Daničićima, opet iz pesama, koje je, posle Jugovića, najvoleo.

    Eto tako je Đuri došlo prezime Daničić, mesto staroga mu prezimena Popović.

    Daničićev Rat za srpski jezik i pravopis bio je najsilniji utuk protivnicima Vukove reforme; on je svome piscu otvorio vrata Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu, i, najjači posle Svetića, Vukov protivnik, Dr J. Stejić, pročitavši ovaj sastav, uzdahnuo je i rekao:

    — E, ovako još nije pisao ni jedan Srbin!

    Od godine 1853—1856, Daničić je učio Kneginju Juliju srpskom jeziku.

    Došavši u Srbiju, Daničić je 16 maja 1856, postavljen za bibliotekara Narodne Biblioteke, s ugovorom, kao tuđ državljanin. Za tim je izabran za sekretara Društvu Srpske Slovesnosti.

    Pošto je, redovnim putem, prešao u srpsko građanstvo, utvrđen je u zvanju bibliotekarskom 10 februara 1859.

    Te iste godine, 26 novembra, postavljen je za profesora slovenske filologije, opšte istorije književnosti, i estetike u Velikoj Školi.

    Na toj katedri, kao nastavnik, Daničić je ostao malo ne punih šest godina.

    Na kraju godine 1864, našavši se uvređen jednom naredbom ministra Cukića, Daničić je ostavio katedru, na kojoj je tako plodno radio i, 2 januara 1865, postavljen je za sekretara u Ministarstvu Unutrašnjih dela; ali on te službe nije ni jednog dana vršio, nego je sedeo doma, i radio svoj naučni posao.

    Među tim, pozvan za sekretara Jugoslovenskoj Akademiji, dao je, 21 septembra 1865, ostavku i na to sekretarstvo u Ministarstvu, i otišao u Zagreb.

    Godine 1873, aprila 3, vratio se je iz Zagreba u Beograd, i zauzeo katedru filologije u Velikoj Školi.

    Te iste godine, 11 dekembra, srpska mu je vlada uvažila vreme od 21 septembra 1865 do 3 aprila 1873, koje je preveo u Zagrebu, i uračunala mu ga u godine profesorske službe.

    Kao profesor Velike Škole, Daničić je poslan u Pariz te je Kraljicu Nataliju učio srpski.

    Daničić je do smrti ostao profesor velike beogradske škole, gde je i platu primao, ma da je, po odobrenju srpske vlade, na molbu Jugoslovenske Akademije, svoje poslednje godine proveo u Zagrebu, uređujući veliki Akademiski „Rečnik jezika srpskoga ili hrvatskoga“.

    Daničić je bio čovek vanredno krepka uma, naučnik neobično temeljnoga znanja, pisac odveć velike savesnosti, književnik nesporna ukusa, i poslenik bez umora. On je radilo i perom i rečju bez prestanka. Njegovi su radovi i mnogi i sjajni.

    Evo ih onim redom kako su se javljali:

    1. Pismo u Podunavcu od 14 dekembra 1845, broj 50, str. 207.2
    2. Rat za srpski jezik i pravopis, Budim, 1847;
    3. V. Laziću, 1, Beč, 1848;
    4. Stara pjesma za novo vrijeme, Karlovci, 1848;
    5. V. Lazić 2, i još koješta, Beč, 1850;
    6. Mala srpska gramatika, Beč, 1850;
    7. Nešto o srpskijem akcentima, Beč, 1851;
    8. Novi Bukvar Vladike Platona, Beč, 1854;
    9. Razlike između jezika srpskog i hrvatskog, Beograd, 1857;
    10. Rukopis o Aleksandru, Beograd, 1857;
    11. Srpska Sintaksa, Beograd, 1857;
    12. Rukopis Kiprijanov, Beograd, 1857;
    13. Jedan prolog na pergamenu, Beograd, 1858;
    14. Iz srpske sintakse, Beč, 1858;
    15. Tri stare diplome, Beograd, 1859,
    16. Šta je pisao Despot Stefan Visoki, Beograd, 1859;
    17. Građa za crkvenu istoriju srpsku, Beograd, 1859;
    18. Tajna srpska bukvica, Beograd, 1859;
    19. Diminucija i augmentacija u srpskom jeziku, Beograd, 1860;
    20. Život Sv. Save. Napisao Teodosije, Beograd, 1860;
    21. Pohvala Knezu Lazaru, Beograd, 1861;
    22. Vukov prijevod Novoga Zavjeta, Beograd, 1862;
    23. Početak srpske književnosti, u Vidovu Danu, Beograd. 1862;
    24. Služba Svecima Srbima, u Vidovu Danu, Beograd, 1863;
    25. Oblici jezika srpskog, Beograd, 1863;
    26. Rječnik iz književni starina srpskih 1 — 3, Beograd 1863 — 1864;
    27. Književnost bogoslovska u Bugara 11—14 veka, Beograd, 1863;
    28. Miloš Svetić pojeta, u Vidovu Danu, Beograd, 1864;
    29. Srbin Srbendi (bez imena), Beograd, 1864;
    30. Život Sv. Simeuna i Sv. Save. Napisao Domentijan, Beograd 1865;
    31. O Svetićevu Ogledalu, Beograd, 1865;
    32. Nikoljsko jevanđelje, Beograd, 1865;
    33. G P. Ninkoviću, odgovor na Ninkovićev privremeni odgovor u „Srbobranu“, 31 i 32, 1865;
    34. Tipik Sv. Save za Orahovicu, Zagreb, 1866;
    35. Sveti Đurađ Kratovac, Zagreb, 1866;
    36. Životi Kraljeva i Arhijepiskopa Srpskih, Zagreb, 1866;
    37. Ć. Đ. u istoriji slovenskih jezika, Zagreb, 1867;
    38. Zapisi iz nekoliko rukopisa, Zagreb, 1868;
    39. Akcenti u Glagola. Zagreb. 1869 (Čitao 1867);
    40. Knjiga Konstantina Filosofa o pravopisu, Zagreb, 1869;
    41. Rukopis Vladislava Gramatika, Zagreb, 1869;
    42. Bugarski rukopis, pisan 1277, Zagreb, 1869;
    43. Indiske priče prozvane Stefanit i Ihnigat, Zagreb, 1870;
    44. Muke blaženoga Grozdija, Zagreb, 1870;
    45. Poslovice, Zagreb, 1871;
    46. Gramatika Đurđa Križanića, Zagreb, 1871;
    47. Hvilov rukopis; Zagreb, 1871:
    48. Akcenti u adjektiva, Zagreb, 1871;
    49. Prilog za istoriju akcentuacije srpske, Zagreb, 1372;
    50. Tri stare priče, Zagreb. 1872;
    51. Proroštvo Despota Stefana Lazarevića, Zagreb, 1872;
    52. Apokalipsa iz Hvalova rukopisa, Zagreb, 1872;
    53. Tondla, Zagreb, 1872;
    54. Dva apokrifna jevanđelja, Zagreb, 1872;
    55. Poslanica Sv. Save Arhtijspiskopa srpskog iz Jerusalima u Studenicu Igumanu Spiridonu, Zagreb, 1872;
    56. Poslanica Patrijarha Jerusalimskog Teofila Despot srpskom Stefanu, Zagreb, 1872;
    57. Pjesme Mavra Vjetranića — Čavčića, Zagreb, 1872;
    58. Pjesme Nikole Dimitrijevića i Nikole Nalješkovića, iz 16. vijeka, Zagreb, 1873;
    59. Nom. Sing. masc. na o i na e. Zagreb, 1874;
    60. Prilog za istoriju komparitiva u srpskom jeziku, Zagreb, 1874;
    61. Dioba slovenskih jezika, Biograd, 1874;
    62. Istorija oblika u jeziku srpskom ili hrvatskom, Biograd, 1874;
    63. Osnove jezika srpskog ili hrvatskog, Biograd, 1876;
    64. Korijeni jezika srpskog ili hrvatskog, Zagreb, 1877;
    65. Rječnik jezika srpskog ili hrvatskog, počeo u Zagrebu, 1878.

    Prevodi su mu ovo:

    1. Pripovijetke iz Starog i Novog Zavjeta, Beč, 1850;
    2. Pisma o službi Božijoj, Novi Sad, 1854;
    3. Istorija Srpskoga Naroda, od Majkova, Beograd, 1858; i
    4. Sveto Pismo. Stari Zavjet, Beč, 1868;

    Osem ovih spisa, jamačno će se naći još i izvornih sastava i prevoda Daničićevih, koji nisu spaženi, ni ovde uvršćeni.

    Daničić je bio član Društva Srpske Slovesnosti, u Beogradu; član književnog odeljenja Matice Srpske, u Novom Sadu; član Carske Akademije Nauka, u Petrogradu; član Jugoslovenske Akademije znanosti i umetnosti, u Zagrebu; počasni član Lekarskog Društva, u Beogradu; i Dr filosofije, po oceni Petrogradskog Universiteta.

    Od Kralja Milana imao je takovski orden trećeg reda; a od Ruskog Cara Aleksandra Drugog, skupoceni brilijanski prsten.

    Družina mladih Srba 1877. kad se je navršilo ravno trideset godina njegovu književnu radu, priredila je lepu svetkovinu u slavu njegovu.

    Na nekoliko godina pre smrti, opažalo se je da Daničiću zdravlje slabi. Ta slabost i za njega nije bila tajna. Među tim živeći umereno, i dajući sebi, preko godine, po nekoliko nedelja odmora, Daničić je mislio da je to sa svim dovoljno brige o trošnom telu svom.

    U jesen, godine 1880, želeći malko više odmoriti se, i, tom prilikom, videti nove srpske okruge, još iz ranije ugovarao je da i u Sofiju ode.

    I odista je, poslednjih dana avgusta i prvih dana septembra, s Dr Matkovićem, i piscem ovih vrsta, bio u Nišu, Pirotu, Sofiji, Brezniku, Trnu, Vlasotincima, Leskovcu, Prokuplju, Kuršumliji, Kruševcu, i Žiči.

    Ovo putovanje ga je jako razveselilo i okrepilo tako da je druge godine došao opet u Beograd, i opet je putovao po Srbiji, ali se nije vratio onako zadovoljan, jer je slabost njegova već tada bila veća.

    Ne gledajući na slabost, koja ga je sagorevala kao plamen sveću, Daničić je radio do same svoje smrti, koja ga utuli 4 novembra 1882, u Zagrebu.

    Po želji Njegovoga Veličanstva Kralja Milana, Daničićevo je telo, o državnom trošku, preneseno iz Zagreba u Beograd, i ukopano kod Markove Crkve, u Paliluli.

    13 novembra, u 31/2, časa po podne, stiže niza Savu parabrod Tetis, i donese telo Daničićevo. Savsku obalu beše pritisnuo silni svet.

    Sanduk pokojnikov beše okićen nebrojnim vencima. Po programu, koji je naročiti odbor ranije utvrdio, dočekaše ga članovi Učenog Društva, profesori Velike Škole, đaci, prijatelji i drugi bezbroja Beograđani.

    Sa Save je telo sprovedeno u Veliku Crkvu gde je, namešteno i okićeno, prenoćilo. Skoro celu noć vrveo je svet da vidi skrinju koja za doveka zakloni onoliku veličinu srpskoga naroda.

    Među tim ni čestiti grad Zagreb nije hteo pustiti Daničića bez pratnje u Beograd. Tri izaslanika, g. Jurković, od strane zemaljske vlade, i g. dr P. Matković i g. Ar. Pavić od Akademije i grada Zagreba, došli su amo da dragog i nama i njima pokojnika doprate do večne kuće njegove.

    S ovom trojicom udružio se je iz Broda i g. Brlić, veliki prijatelj i poštovalac Daničićev.

    14 novembra osvanu vedar i, za ono doba godine, vrlo topal dan.

    U Velikoj Crkvi, nad telom pokojnikovim, koje je opojano u Zagrebu, učinjen je svečani pomen.

    Na toj tužnoj svečanosti bejaše Njegovo Veličanstvo Kralj Milan: ministri, državni savetnici, po gotovo sve što miluje knjigu srpsku.

    Besede su govorili:

    Arhimandrit, Rektor Bogoslovije, g. Nestor, i profesor Velike Škole, g. Jovan Bošković.

    Od crkve se sprovod krenuo dubrovačkom ulicom, pa je povio desno pored Velike Škole i stana Učenoga Društva.

    Po programu, tu je bila nameštena katedra; tu se sprovod ustavio, i pisac ovih vrsta izgovorio je ovo nekoliko reči:

    Tužni Zbore! Ovde, pred ovim hramom naukâ, u kom se tolika godina lila naučna svetlost s usana neprežaljenog pokojnika, i u kom će se od sada kroz vekove zahvalno pominjati ime Daničića, mi molimo žalosni sprovod da se ustavi, da bar jednu reč progovorimo o onome kome smo toliko dužni, i koga nikad više ne ćemo ovde sresti. ·

    Ali kako da započnemo tužno izricanje?

    Onaj, koji je rečju svojom drešio jezike naše; onaj, koji je perom svojim čistio besede naše, eto, nem, hladan, leži pred nama!

    Koji jezik tu može govoriti? Koja usta tu smeju besediti?

    Onde je pre mesto plaču, ridanju, nego govoru, besedi.

    Pred nama je, tužni zbore, zemljana senka jednoga neobičnoga rodoljuba, jednoga dubokoga naučnika, odličnoga književnika, životvornoga nastavnika, i, povrh svega toga, jednoga vanredno retkog poslenika na polju dužnosti sproću otadžbine, sproću naroda svoga!

    Još od svoje mladosti, Daničić je, životom i radom svojim, pokazivao kako silno, kako neobično ljubi svoj narod.

    Draži mladićskih godina, miline života porodičnoga, čarobni sjaj zlata, varak visokih činova — ne imahu u sebi nikakve primame za mladića koji se dan noć učitavaše u tvorevine narodnoga duha; koji u oblicima narodne besede proučavaše bogastvo i tvoračku moć narodnoga đenija, i koji se truđaše da blaga ta obelodani svetu, te da krepost naroda svoga pokaže u proizvodima duha njegovoga!

    Rad taj bejaše veoma težak; uspeh, naročito u ono doba, veoma sumnjiv.

    Svi mi ljubimo svoj narod. Neprirodno bi bilo pomisliti da čedo ne ljubi roditelja svoga. Ali mi narod ljubimo svaki svojom ljubavlju; ljubimo ga onako kako koji umemo; ljubimo ga onoliko koliko koji možemo.

    Neka je svakad iskrena, neka je svakad srdačna, ljubav ta može ipak da bude jednostrana, da bude nedovoljna.

    Samo umovima neobično svetlim, darovima vanredno širokim, dano je da, odvajajući glavno od sporednoga, razlikujući opšte od mestimičnoga, i trajno od prelaznoga, u svojega naroda ljube baš ono što čini večitu dušu narodu, da ljube ono bez čega narod i nije narod!

    Daničić bejaše takav svetli um; on bejàše takav šaroki rodoljub.

    Gledajući takim svetlim očima na dušu naroda, a ljubeći ga tako žarko, Daničić je prionuo raditi smerno ali nepregržno, da duša naroda srpskoga i hrvatskoga zasija svojim pravim, svojim divnim sjajem.

    I, na slavu svoju, na sreću narodnu, uradio je u tome više nego iko do sada!

    Takav rodoljub bejaše neprežaljeni Daničić!

    Taj veliki rodoljub bejaše u isto vreme i veliki naučnik.

    Rođen s neobičnim umom, obogaćen potpunim školskim obrazovanjem, Daničić se sav odade nauci o jeziku i, za malo vremena, stade naporedo s prvacima u toj vrsti ljudskoga znanja.

    Njegovo vatreno rodoljublje uvećalo je njegovu revnost u tegobnom naučnom radu, a nauka mu je bila jedina sudilja u svima odlukama njegovim. S toga ni ujednom njegovom spisu, na u jednom njegovom stavu, ne će čitalac naći da se naučnik povija po rodoljubu; nego naprotiv svuda rodoljub samo podupire naučnika u trudu, a naučnik osvetljava rodoljuba u sudu.

    Takav naučnik bejaše neprežaljeni Daničić!

    Veliki naučnik bejaše ne manji književnik.

    Kad bi, proučavanjem pojava i činjenica, pronašao izvesne naučne zakone, i kada bi zaželeo staviti te zakone u knjige, da svetle onima koji idu za njim, onda se naučnik pretvarao u književnika.

    I u tome poslu Daničiću nema ravna. Čitalac ne može dovoljno da se nadivi onoj logičnosti, onoj jedrini i određenosti svakoga stava Daničićevoga. U njega nema nigde ništa nedokazano; nema ništa prekazano. U njega je svud ugod onoliko reči koliko njegova misao traži!

    Čak spoljni oblik Daničićevih spisa (hartija, slova, raspored reči) odvojit je od spisa drugih književnika.

    I nekad su proticale desetine godina dokle nevične oči tek spaze te sićušne ali značajne razlike.

    Takav književnik bejaše neprežaljeni Daničić!

    Taj fini, taj besprekorni književnik bejaše na katedri životvorni nastavnik.

    U profesorskoj službi, kao i u svakom drugom poslu svom, Daničić bejaše svetli ugled. Na časove je dolazio tako tačno da su se, slobodno, po njemu mogli sahati dogoniti! Odelo njegovo bejaše svakad uljudno; držanje svakad ugledno; nastava jasna; lekcija primerna, a reč — oganj živi koji ne pali, ne sagoreva, nego osvetljuje i zagreva!

    Krepost njegovoga duha, sjaj njegovoga uma privlačahu k njemu i one koji ne behu njegovi redovni učenici.

    Takav nastavnik bejaše neprežaljeni Daničić!

    I kad sve te vrline poređamo; kad svakoj odamo dostojno poštovanje; onda se tek ustavljamo pred Daničićem na straži dužnosti.

    Svi smo mi srećni kad možemo reći da smo ispunili po koju dužnost sproću otadžbine, sproću naroda svoga. Vojnik, od koga sene traži ništa manje nego krv, kad kucne veliki čas, istavlja prsi svoje udarcima neprijateljskim, da posluži svoju otadžbinu. Zgođen — on pada na prečac. Njega kadi pesma; njega kiti slava. Pošteđen — vraća, se mirno na odmorak, gde prima nagrade i odlikovanja. I drugi javni radnici, ko pre, ko posle, dobijaju odmenu u službi, dobijaju odmor posle truda.

    Daničić, vojnik znanja protiv neznanja, ne imade smene ni odmora svega veka svoga! Daničićeva bitka traja ravnih 35 godina!

    Za toliko vreme, Daničić ne znade ni za sreću porodičkog života, ni za milinu prijateljske dokolice, i za odmenu u radu, niti za odmor u trudu. On je lagano venuo na straži svoje dužnosti; on je, svaki dan po malo, umirao kroz punih 35 godina!

    Kad mu prijatelj jedan, videći to, reče:

    — Prestani; odmori se! On odgovori:

    — Žetve je mnogo, žetelaca malo: mora se žuriti!

    — Tako ćeš satrti sebe pre vremena!

    — Ako! Samo neka se izvrši dužnost!

    — Ako oslepim, poslušaću te; a dokle god vidim, ovo mi je dužnost, kao vojniku straža!…

    Takav poslenik bejaše neprežaljeni Daničić!

    Ipak, pored sve nemarnosti prema samom sebi, u Daničićevu srcu bejaše i jedna čisto lična želja, koju on izjavljivaše vrlo retko, i pred retkim prijateljima svojim. Ta je želja: Da kosti ostavi u Srbiji.

    4 septembra 1880, Daničić, s dvojicom svojih prijatelja, putovaše iz Kuršumlije preko Jankove Klisure u Kruševac. Uz put bacaše on često oči na veličanstveni Kopaonik, pa će u jedan mah više šanuti nego progovoriti jednom od prijatelja:

    — Pravo ima Pančić, što želi da se sahrani na Kopaoniku! A meni bi svaki breščić bio Kopaonik, samo kad bi mi Bog dao da ostavim kosti u Srbiji!

    Đuro, brate slatki! Hvala po hiljadu puta Svetlome Kralju, tvoja se smerna želja eto ispuni!

    Tvoje će kosti počivati u nedrima majke Srbije, a tvoje ime, tvoj spomen, i tvoja dela, kao istorisko naslestvo svega naroda srpskoga i hrvatskoga, predaju se umu i srcu potonjih naraštaja srpskih i hrvatskih, da se delima tvojim osvetljavaju, da se duhom tvojim zadahnjuju, da se imenom tvojim diče i ponose!

    Daničiću, prijatelju neprežaljeni! Ti umre da tekar od sada živiš…

    Laka ti bila srpska zemlja, koju si toliko proslavio!

    Od velike škole, sprovod je prošao pored pozorišta, Terazijama, pored Kraljevog Dvora, pa na groblje palilulsko.

    Nad samom rakom, g. Ljuba Stojanović, u ime đaka svih škola naših, oplaka pokojnika zavetom: da će školska omladina srpska vazda imati pred očima sjajni i životvorni primer velikoga učitelja svoga, Daničića!

    Sahranismo ga; otpevasmo poslednje „večnaja pamjat!“

    Sunce grejaše kao u avgustu, ali žega njegova ne zagreja srdaca naših, kad hladna zemlja pokri ovo životvorno sunce srpskoga uma!…

    Daničićeva slika ima u beogradskom Narodnom Muzeju.

    1. Daničić je, svojom rukom, u svojoj avtobiografiji, zapisao da se je rodio 6 aprila 1825… ↩︎
    2. „U ovome se prvi put pokazalo kojim će pravcem poći književna radnja, moja“, veli sam Daničić. ↩︎

  • Damnjanović Raja

    Damnjanović P. Raja, rodio se 29 avgusta 1811, u Sinoševiću, u okrugu šabačkom, od oca Petra i majke Anđelije.

    Učio se najpre u Sinoševiću, a posle u Manastiru Krivaji.

    Prešavši u Šabac, Raja je došao u kuću g. Jevrema Obrenovića, koji je bio veliki serdar toga kraja.

    Kad se g. Jevrem premestio u Beograd, on je i Raju poveo sa sobom, i, docnije, učinio ga svojim sekretarom. U toj službi Raja je ostao do 1839.

    Te godine određen je bio za sekretara vojvodi Vučiću, koji je, onda, išao s vojskom u Kragujevac na Divlje Polje (pred Kragujevcem).

    U jesen, te godine, bio je Raja u onoj komisiji koja je išla po Srbiji, i narodu tumačila Ustav. Po povratku, postavljen je za sekretara u Ministarstvu Financije.

    Godine 1840, ostavi službu i — zbog trvenja među strankama — iziđe iz otadžbine. Trgujući hranom, probavio je u Brodu i Sisku do avgusta 1842. Avgusta meseca pak dočeka u Zemunu Vučića, pa s njim, preko Pančeva, pređe u Smederevo, i ode u Kragujevac. Tu Vučić zauzme vojsku i topove, otvori bunu protiv Kneza Mihaila, i razbije ga i tu i na Žabarima, posle čega siđe s vojskom na Vračar, gde postavi sa svim drugi red stvari u Srbiji.

    Raja je, za to vreme, bio uz Vučića, kao njegov sekretar.

    Pošto je Aleksandar Karađorđević izabran za Kneza, Raja je postao glavni blagajnik Ministarstva Financije, ali te službe nije ni primao, već je vršio dužnost upravitelja Varoši Beograda čak do kraja 1844.

    Tada pak postavljen je za pomoćnika Ministru Unutrašnjih Poslova.

    Godine 1847, postao je Ministar Financije.

    A godine 1848 vraćen je za pomoćnika Ministru Pravde i Prosvete.

    Godine 1855, postao je predsednik Vrhovnom Sudu, po tom član Saveta, a odmah za tim Ministar Unutrašnjih Poslova.

    Godine 1856, vraćen je s ministarstva u Savet, a godine 1857 ušao je u zaveru protivu života Kneza Aleksandra, zbog čega je zatvoren, osuđen na smrt pa, putem milosti, zatočen u gurgusovačku kulu, gde je i umro 14 marta 1858 godine.

    Raja Damnjanović bio je, u svoje vreme, vrlo čuven među činovnicima većega reda, sa svoga demokratskoga ophođenja sa svakim, sa svoje ljubaznosti s kojom je rad bio svakom učiniti male usluge, da njima može, kad zatreba, kupiti veće. Vodio je prepisku i s praktikantima, i s pandurima, i valjda nikad nikakva pisma koje bi mu od koga došlo, nije ostavio bez odgovora!

    I sve to činio je rad vlasti za kojom je ginuo do smrti, i rad koje je i umro pre vremena.

    Po duši, veoma lukav, a po ophođenju veoma gladak i ljubazan gospodin, on je u životu, većinom, cenjen kao čovek dobar, koji strada sa svoje dobrote!…

  • Davidović Dimitrije

    Davidović Dimitrije rodio se u Zemunu, 13 oktobra 1789, od oca Gavrila i matere Marije.

    Osnovnu školu svršio je u Zemunu; otac ga je hteo dati u školu grčku, da nauči grčki, ali Dimitrije, dečko vrlo uporan, ne htede ni po što šći grčkom daskalu, za koga je mislio da se od daske zove daskalo.

    Docnije se je mnogo kajao što je tako bio neposlušan, ali — što je prošlo, nije se vraćalo.

    Gimnaziju je učio u Karlovcima. Na kraju šestoga razreda, Davidović se nešto zameri svome profesoru Hranislavu te, s toga, bude isključen iz škole.

    Iz Karlovaca ode u Kezmark, te svrši prvu godinu filosofije, a drugu godinu ode te svrši u Pešti, pa onda pređe u školu medicinsku, u kojoj je učio tri godine, uvek odlično napredujući u naukama.

    Ovo se dogodilo godine 1811, kada je Dimitriju bila dvadeset druga od rođenja.

    Iz Pešte Davidović ode u Beč, te produži medicinske studije. Baveći se u Beču, Davidović se udruži s Dimitrijem Frušićem, te u austriske vlade izrade dopust, i počnu izdavati Srpske Novine. Ovaj posao Davidović je, najpre, radio zajednički s Frušićem, a posle, svršivši četvrtu godinu medicine, ostavi školu, i sam se sa svim oda na književnost.

    Tako je Davidović, od godine 1813 do 1821, uređivao u Beču Srpske Novine, koje su onda, u svem srpskom svetu, bile jedini srpski glasnik o narodu srpskom! Izdajući novine, bio je nastao i dobio dopust, te je i srpsku štampariju nabavio, a to se, u ono vreme, uzimalo kao ogromna narodna tekovina.

    Toj tekovini je Fruškogorski pevac spevao odu, punu patrijotskoga žara, koja se i danas može u slast pročitati.

    Pored Srpskih Novina, Davidović je, od 1815—1821 (osem 1817) izdao šest knjiga Zabavnika, s lepom, odabranom sadržinom koja je, gotovo sva, izišla iz njegova pera.

    Godine 1821 štampao je kratku Istoriju Srpskog Naroda.

    Baveći se u Beču, oženio se je, 18 maja 1817, devojkom Savkom Diomandinom, iz Pešte.

    Ova žena, rodivši mu sina Svetozara, umre posle porođaja, a on se, 26 januara 1819, oženi drugom, po imenu, Jelenom, s kojom je izrodio drugu decu, i s kojom je živeo do svoje smrti.

    Godine 1821, novembra 14, prešao je u Srbiju, i Knez Miloš ga je postavio za sekretara svoje kancelarije.

    u toj službi ostao je dugo, i radio je mnogo, vrlo mnogo.

    Kad je, godine 1829, septembra 2, u Jedrenu, uglavljen mir između Rusije i Turske, Davidovića je Knez Miloš, s deputacijom, 5 novembra, poslao u Carigrad da, prema tom ugovoru, predstavi zahteve Srbije. Iz Carigrada se je Davidović vratio tek o Mitrovu dne 1830, pošto je, dotle, Porta već dala Hatišerif od 3 avgusta 1830, u kom su bila određena prava ondašnje Kneževine Srbije.

    Na Svetog Andreju (30 novembra) 1830, Davidović je, po zapovesti kneževoj, na Vračaru, gde je sada porta Palilulske Crkve, na Humci koja se poznaje i danas, taj Hatišerif čitao i objašnjavao skupštini pred Knezom Milošem i beogradskim vezirom. Do toga dana, Davidović je zavijao oko glave šal, kao i sve druge srpske starešine, po pročitanju pak toga akta, odavio je šal i poslao ga kući, a na glavu je metnuo drugu kapu.

    Godine 1831 išao je, po drugi put, u Carigrad radi narodnih poslova, i bavio se je onamo nekoliko meseca.

    Godine 1833, februara 3, poslan je, o deputacijom, po treći put u Carigrad, s predlozima od pobunjenih nahija. Odonuda se vratio meseca septembra, a novembra je već izdan naknadni Hatišerif. Tada su s Davidovićem bili Laza Todorović i Stojan Simić. Tada je Davidović dobio od Cara Nikole orden Svetoga Vladimira četvrtog reda.

    Pored svih svojih službenih poslova, Davidović je dospevao da radi i u književnosti: opisao je Žiču (Letopis 2. 1828), izdao Zabavnike za 1833, 1834 i 1835; a godine 1834 i 1835 uređivao je i Srpske Novine, prve u Srbiji.

    Prvih dana godine 1835, buknu u Srbiji Miletina Buna. To je bio jedan opor protest protiv oklevanja s kojim se uvodilo pravno stanje u Srbiji. Ljudi su tražili: da lična i imovna prava budu zaštićena redovnim sudovima, pa kad se to nije na vreme dalo, javio se je ovaj opori protest i zahtev.

    Knez Miloš, da bi zadovoljio narod, obeća sazvati o Sretenju (2 februara) skupštinu, i tada, dati Srbiji ustav. Toga radi poveri Davidoviću da Ustav napiše.

    Davidović, čovek oduševljen za ideje slobode, i malko idejalista po umu, jedva dočeka tu priliku, i naveze u Ustavu sve slobode koje je ondašnje napredno mišljenje u Jevropi smatralo kao najveću narodnu tekovinu.

    Knez Miloš, zdravo ceneći prilike u kojima je, govorio bi mu češće:

    — Kumašine, činiš ’voliko, oči otvaraj, gledaj što pišeš, da posle nemam nove glavobolje!

    — Ne brinite se, Gospodaru, odgovarao je Davidović: — Srbija ima nezavisno vnutrenje pravlenije: vi možete svoju zemlju uređivati kako nađete za najbolje!

    — E, moj kumašine, da je to jahati konja, pasati sablju, i biti se s Turcima, znao bih ja i sam šta bih radio, ali to naše nezavisno pravlenije mora da se povija po svakom jakom vetru. Za to ti gledaj šta pišeš!

    Ustav se napisa, i, s velikom svečanošću, proglasi.

    Davidović, po proglašenju toga ustava, posta ministar unutrašnjih poslova a, za vreme, upravljao je i ministarstvom prosvete.

    Ne prođe mnogo po obnarodovanju toga ustava, a Knezu Milošu stigoše gorki prekori od Porte, od Rusije, i od Austrije kao susetke.

    Knezu se zameralo: što se poveo za Davidovićem, te u Ustav uneo neke „vigovske ideje“, koje su, govorilo se, opasne za susede! Dalje se je tražilo da se Davidović, kao takav čovek, udalji od poslova.

    Knez Miloš, ljut po naravi, ovde plane sa svim pravedno, jer je sve to predviđao i govorio Davidoviću, pa ga nije poslušao. Davidovića je krivio i što je takav Ustav napisao, i što ga je u vrlo mnogo egzemplara štampao, i što je sve druge reforme objavljivao u novinama.

    Za to, 16 marta 1835, oduzme od Davidovića uređivanje Srpskih Novina, i preda ga Dimitriju Isailoviću.

    Davidović, udaljen od poslova, a čovek slaba zdravlja, ostavi Kragujevac, i preseli se u Smederevo, bliže vodi i lekarima onostranim. U Smederevu, pomoću braće Simića, kupi, za 300 dukata, dobarce Ćirilovac, i počiv, u varoši, graditi kuću na dva boja; ili je nije ni dovršio, nego je, onako nedovršena, prodata posle njegove smrti.

    Davidović je udaljen od poslova 4 maja 1835.

    Te godine, 9 jula, prispe u Srbiju Baron Rikman, poslanik Cara Nikole. I ovaj je žestoko kudio sve što je urađeno o Sretenjskoj Skupštini.

    U isto vreme, Knez Miloš se je spremao da ide u Carigrad, Sultanu u pohode. Pa, polazeći iz zemlje, ostavi na svom mestu brata svoga Jevrema, a ujedno (13 jula 1835) postavi Davidovića za, savetnika, i zapovedi mu da bude zajedno s g. Jevremom u dvoru kragujevačkom, i da se nahodi Jevremu na ruci u svačemu.

    Dok se je Knez bavio u Carigradu, prebacivali su mu i Turci, i Rusi iz poslanstva, što još drži uza se Davidovića, koga su oni smatrali za uzrok svemu nezadovoljestvu dvorova protiv Kneza i Srbije.

    Za to je Knez Davidoviću, i posle, davao platu, ali ga u poslove nije zvao.

    Kad mu se Davidović požalio na to stanje, on mu je, 12 septembra 1836, ovako otpisao:

    — Vi sami znate ko vas u našoj službi ne trpi!

    Davidović poište pasoš da ide u Vlašku, a Knez odgovori:

    — Onaj koji te ovde goni, ni u Vlaškoj te ne će ostaviti na miru; nego sedi gde si!

    Davidović, po naravi žustar, a sad još i bolestan, piše Knezu, i, među drugim razlozima, veli ovako:

    — Lasno je reći: „sedi gde si“, ali je teško to učiniti, kad se nema o čem živeti!

    S proleća 1837 dođe Davidoviću poziv da ide ka Kneževićima Milanu i Mihailu, i da sastavi plan za njihovo školovanje. Ma koliko da se je tome radovao, ipak, na taj posao nije mogao otići, sa svoje bolesti koja ga je bila veoma obrvala.

    Davidović je umro u Smederevu 25 marta 1838, i ukopan je čelo oltara Gornje Crkve. Po želji njegovoj, grob mu pokriva, beli studenički mramor s ovim zapisom: „Dimitrije Davidović sav Srbin“.

    Davidović je, osem srpskog jezika, znao nemački, latinski, i francuski, a razumevao je i ruski.

    Bio je član Učenoga Društva u Krakovu još od 1820 godine.

    Davidović je bio od sitnih ljudi, suv, boginjav, očiju slabih, trepavica crvenih, sa čega je, pre vremena, morao nositi naočare.

    Njegova dobro pogođena slika nalazi se u Beogradskom Narodnom Muzeju.

    Posle sebe, Davidović je ostavio dva sina: Svetozara i Milana, i kćer Savku. Kći mu je umrla 1841, a oba sina su preminula kao neženjeni ljudi.

    Godine 1864, Knez Mihailo, nahodeći se u Smederevu o berbi, zovne svoga dvorskog upravitelja, g. Nastasa Jovanovića, pa mu rekne:

    — Otidite Gornjoj Crkvi, nađite grob pok. Dimitrija Davidovića, razgledajte mesto, pa pišite u Beč, da se načini i pošlje lep grobni spomenik pokojniku!

    G. Jovanović uzme sa sobom i Milana Davidovića, sina Dimitrijeva; odu na grob i razgledaju mesto, pa onda Nastas Milanu kaže, kakav je nalog dobio od Kneza.

    Čuvši to, Milan odgovori:

    — Ja sam veoma zahvalan Njegovoj Svetlosti, što želi pokazati svoje uvaženje prema pokojnom ocu mome, ali to ne može biti;

    — A zašto? upita Nastas.

    — Za to što je otac moj testamentom naredio:

    • a. da se sahrani u Srbiji;
    • b. da mu se grob pokrije kamenom iz Srbije, i
    • v. da mu na ploči budu samo reči: Dimitrije Davidović sav Srbin.

    A kad bi se, sada, uradilo to što želi Knez, mene bi savest grizla!

    S toga namera Kneza Mihaila nije ni izvršena…

    Godine 1884 pokrene se u Smederevu misao: da se Davidoviću, na grobu, digne spomenik; i, u to ime, sklopi se odbor koji će se brinuti o izvršenju ga misli. Ali neko izađe i kaže, da je Davidović bio u nemilosti kod Kneza Miloša te mu, božem, s toga, ne treba dizati spomenik!!

    Ovo je toliko smešno, da mu se nikako ne može verovati, nego će pre biti ono što je smelo i Kneza Mihaila, te zaslužnom književniku, i sekretaru oca svoga, nije mogao dići spomenika, kao što je želeo.

  • Dabić Živko

    Dabić Živko rodio se u selu Jautini, u nahiji valjevskoj, godine 1778.

    U početku rata za oslobođenje, bio je prost vojnik, i borio se je u redovima valjevaca, zemljaka svojih.

    Docnije je postao prvi momak u vojvode Jakova Nenadovića. Kao takav, nekad je komandovao većim odeljenjima valjevaca.

    Godine 1806, januara 17, Dabić je, s Lukom Lazarevićem, razbio Turke na reci Jadru, blizu Lešnice. Iz te bitke poslali su oni tri glave turskih bosanskih poglavara u logor kod Šapca Karađorđu, koji je naredio da se te glave nataknu na kolje, pa to kolje da se, noću, pobije tako blizu gradu Šapcu, da sutra dan Turci iz grada vide i poznadu čije su te tri glave!

    Dabić je junački pao u velikom boju na Loznici u ponedeljak, na Sv. Trojice, 25 maja 1808.

    Telo mu je, s bojnoga polja, preneseno u Manastir Kaonu, koji je sad svetovna crkva, i sahranjeno više oltara.

    Na grobu njegovu leži ploča s ovim zapisom:

    „Selo Jautina. Zde počivajet rab Božji, Živko Dabić, i pogibe u rat turski i srpski. Bjaše prvi momak Gospodara Jakova. I požive 30 leta. Bjaše razuman vesma. I potrudi se brit jego, i iznese stenu na pokrovenije groba brata svojego. Meseca maja 25 dan.“1

    To piše ozgo na ploči, a sa strane, na debljini ploče, urezan je broj 1807, te tako bi se moglo misliti da je Dabić poginuo u ponedeljak, na Sv. Trojice, 25 maja, 1807.

    Ali su Sv. Trojice godine 1807 bile 2 juna, a ne 24 maja; pri tom, te godine, nije ni bilo, u to doba, bojeva na Drini. Nego je sva prilika da je taj boj bio 25 maja 1808, kada su Trojice odista bile 25 maja, i kada je na Drini bilo takvih bojeva, da je sam Karađorđe morao imati posla s Turcima oko Loznice druge pole maja meseca.

    Najviše je za verovanje da je Živkov brat ovu ploču bratu na grob izneo docnije, kada je već bilo prošlo više vremena od dana Živkove smrti. To se, u nekoliko, može misliti i po onim rečma u zapisu: „Pogibe u rat srpski i turski,“ koje pokazuju da je vreme pogibije već bilo prilično odmaklo u prošlost, kad je zapis ovaj u ploču urezivan.

    Lako je, dakle, moglo biti da je rezač pogrešno ukresao godinu 1807 mesto 1808…

    1. Kneževina Srbija, str. 339. ↩︎