Đak Miloje rodio se u selu Kusatku, u smederevskoj Jasenici (nekadašnjoj Nekudimskoj Župi).
U detinjstvu je učio knjigu; za to je prozvan Đakom. To mu je ime, posle, ostalo kroza sav život.
Još kao mladić, zapopio se je i, u tom činu, samo je krstio Stepana Bankovića, iz Kusatka, i venčao nekog Matorkića, pa onda ostavi popovstvo, i oda se na trgovinu1.
Posle godine 1805, Đak je bio pisar u vojvode Vujice Vulićevića, do godine 1813.
Kad Srbija, te godine, padne na novo pod Turke, Đak prebegne u Nemačku, otkuda se je 1815 godine vratio svojoj kući, i na novo počeo trgovati živom stokom.
Na taj način, Miloje Đak bio je čovek vrlo poznat i uvažen u svom kraju, a uz to, i pređe kao sveštenik, i posle kao vojvodin pisar, i tada kao trgovac, imao je dovoljno prilika da pozna naše seljake i njihove tegobe i želje.
Godine 1824, dok je Knez Vujica bio u Carigradu, s drugim narodnim poslanicima, u smederevskoj Jasenici, mesto njega upravljao je sin njegov, Knez Petar Vulićević, koji je bio neki pašenog Knezu Milošu.
Suvremenici opisuju ovoga Kneza Petra kao čoveka dobra, ali nemoćna da vidi sve što po selima rade njegovi područnici, i da kaštiguje i stegne one koji su vlast upotrebljavali na zlo narodu.
Tako se priča da su mnogi ondašnji panduri, kad dođu u selo kome na konak, pa im se za jelo iznese proja, potezali se tom projom niz voće, kao što se potežu kotrljem veseli ljudi u belu nedelju; ako li im se iznese i proja i pogača, pa im ni jedna ne bude po volji, onda su bacali najpre proju pa, za njom, pogaču, vičući:
— Bež’, projo, uzjaha2 te pogača!
Bivalo je pandura koji su, došavši domaćinu na konak, tražili da im se za večeru zakolje pile, ali da ga gazda naduva, kao što se naduva jagnje išli jare, i da ga odere, pa tek, tako oderano, da im se ispeče za večeru3.
S ovakih postupaka, digne se čitava buna protiv Kneza Petra Vulićevića i njegovih područnika. To je bilo u početku februara 1825.
Buntovnici su tražili: da se ukinu kuluci, da se smanje i pravičnije razrezuju danci, a naročito da prestanu činovnička i pandurska samovoljstva u narodu.
Govori se da je ovo poslednje najviše bilo narod ogorčilo.
Tih nezadovoljnika skupi se oko 5000 ljudi! Oni uzmu za vođu i starešinu Miloja Đaka, iz Kusatka, pa se krenu ka Kragujevcu, gde se je nalazio Knez Miloš.
Ali ni Knez Miloš nije zaludničio tih dana. Čim je čuo za tu bunu, odmah je poslao Tomu Vučića, gružanskoga kneza, pred buntovnike, koji ih sretne u Topoli i, na brdu Oplencu, pobije ih, i, tom prilikom, Miloja Đaka rani u kuk.
Posle ovoga poraza, kad mu se vojska rasprsne, Đak pobegne k Beogradu, pa, savladan umorom i bolom od rane, zastane u mehani sela Mokroga Luga da se odmori, i da ranu previje. Tu ga ljudi poznadu, uhvate, i odvedu u Palanku gde se, u taj mah, nalazio Knez Miloš s vojskom.
Dobivši u svoje ruke vođa te bune, Knez naredi da sva vojska na polju Rudinama, kod Palanke, stane u dva reda; Miloja Đaka, koji zbog rane nije mogao ići, posadi na jednoga beloga konja, veže mu noge ispod konja, izvede pred vojsku, kojoj ovako rekne:
— Ovo je, braćo, onaj s koga sam morao potrzati vas od vaših kuća i poslova, u ovo zimnje doba!
Sad konja pod Đakom nateraju da ide kroz ona dva reda vojnika, a vojnicima se zapovedi da pucaju u njega. Puške su pucale a osuđenika je nosio konj do na drugi kraj parade, gde pritrči momak Gospodara Jevrema, te Đaka svojim pištoljem upleha.
Glavu Đaku odseku i pošlju u Beograd veziru, koji zapovedi da se nabije na šiljak na Fićir-Bairu, prema Seminariji i današnjoj Narodnoj Gostionici. A telo je metnuto na točak.
Pred Cveti, ode Đakova žena, s detetom, Knezu Milošu koji, videći je, rekne:
— Evo Đakovih sirota!
Ona se zamoli da telo Đakovo može skinuti s točka, i saraniti.
Knez joj to dopusti, te tako ga je ukopala s leve strane oltara kusadačke crkve.
Sav ovaj događaj zove se u narodu, i piše se u istoriji — Đakova Buna.
Interesno je, i, u mnogom pogledu, poučno, pročitati u Srpskim Novinama (od godine 1834, br. 18) opis svečanosti, kada je Knez Miloš, u selu Osipaonica, 29 aprila 1834, oprostio narodu okruga smederevskog pogrešku, koju je bio učinio svojim pristankom u „Đakovu Bunu“!
Praštajući, Knez je, tada, izgovorio ove reči:
— Zaboravljanje burnih i mutnih događaja, i nezlopamćenje veliko su dobro za svakoga čoveka; ja sam zaboravio nesreću, kojom je jedan od vas hteo otačastvo da upropasti; zaboravite i vi, da ste i otačastvo i mene kadgod vređali. Ja vas grlim i ljubim kao braću rođenu; budite spokojni, i ne mislite više o onom što je bilo: bilo pa i prošlo!“…
- Priča se da je, idući po nuriji, u nekoj niskoj kući, lupio čitakinjom i glavom o gornji prag u vrata, pa se, s toga, naljutio na popovsku službu i, došavši kući, kazao ocu da više za život glave ne će popovati. ↩︎
- Ovu pretnju proji od pogače oni su iskazivali rečju koja se od stida ne može zapisati. ↩︎
- Sve ove pojedinosti pričao je Milutin Đurđević, knez lepenički, svome sinu Dragutinu Žabarcu, a ovaj ih je meni gotovo u pero izdiktovao. ↩︎