Категорија: F

Filipović Todor, rodio se u Rumi u Sremu, a starina mu je u selu Vrelu, u valjevskoj Tamnavi.

Po svršetku nauka, bio je otišao u Rusiju, i postao profesor u Harkovskom universitetu.

Srpski poslanici: Prota Mateja i Jovan Protić, godine 1804, idući u Petrograd udara na Harkov, i sklone Filipovića da ostavi rusku službu; i da pođe s njima u Srbiju.

Veoma je zanimljivo i karakterno za ondašnje doba i ljude ono što piše Prota o tom.¹

Svršivši posao u Petrogradu, poslanici se vrate zajedno s Filipovićem, i u Srbiju stignu prvih dana meseca januara 1805.

Tom prilikom Filipović je svratio u Karlovce i u Rumu svoje mesto rođenja. Prešavši u Srbiju, Filipović se prozove Boža Grujović mesto Todor Filipović. Tim je, vele, hteo zakloniti se od kakvoga gonjenja od austriskih vlasti?

Ovaj Boža Grujović (Jovan Filipović) napisao je prvo uređenje upravnoga saveta, i spremio ono slovo koje je hteo govoriti na skupštini 1805, gde se je imao urediti taj savet, i koje se počinjalo rečma: „Zakon je volja vilaetska“!

Kad se te 1805 godine o Velikoj Gospođi uredi prvi savet, i ode u manastir Voljavču da stanuje, Boža Grujović mu ja bio prvi sekretar, i živeo je sa savetnicima kako se je onda moglo živeti.

Savet se je docnije preselio u Bogovađu, pa u Smederevo, i, najposle, u Beograd.

Grujović je išao svuda sa savetom, i svud je radio i umom i perom koliko je mogao.

Jednom, godine 1806, slan je s Protom Nenadovićem u Beč po narodnom poslu, pa se po povratku opet stanio u savetu.

Godine 1807, po preseljenju saveta u Beograd, Boža se razboli, i ode k bratu svome da se leči, pa je i umro 1807 u Novom Sadu, i sahranjen kod saborne novosadske crkve.

---

1. Memoari, str. 113—116. ↩︎

Filipović Jovan, rodio se u Karlovcima 1819 godine.

Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja, a prava je slušao u Požunu. Za svojega školovanja, kao dobar đak, uživao je stipendiju iz zadužbine Srbina Servickoga.

Po svršetku škola, došao je u Srbiju i, 15 marta 1839, postao je kancelista u savetu.

Godine 1840 dekembra 3, unapređen je za ekspeditora u istoj kancelariji.

Godine 1842 novembra 7, postavljen je za arhivara kneževe kancelarije.

Kancelarija ta u ono vreme imala je tri odeljenja „vnutrenje, inostrano, i sudejsko“, i svako odeljenje vodilo je svoje poslove za se.

Jovan Filipović ostao je u toj kancelariji dugo i, kao pravnik, napredovao je vrlo lepo u sudejskom odeljenju.

Kad je Knez ustupio sudsku vlast kasacionom sudu, i kad je za to sudejsko odeljenje u kneževoj kancelariji ukinuto, Filipović je otišao za predsednika sudu apelacionom, a 15 oktobra 1858 postavljen je za člana suda kasacionoga, u kom je predsedavao u krivičnom odeljenju.

Bio je neko vreme i upravitelj prosvete.

Godine 1864, za suđenje krivice Antonija Majstorovića i drugih koji su bili optuženi da su radili protiv Kneza Mihaila i ondašnjega reda u zemlji, Filipović je stavljen pod vanredni sud koji ga je osudio na tri godine zatvora. Zatvoren je zajedno s ostalim sudijama, drugovima svojim, u Karanovcu, i na slobodu je izišao tek po kneževoj milosti.

Poslednje vreme svoga života proveo je kao advokat u Beogradu, gde je i preminuo 28 februara 1876.

Književni Filipovićevi poslovi ovo su:

1. Filosofija prava, u Beogradu, 1839;
2. Avala ili zabavnik za godine 1846 i 1847. u Beogradu;
3. Filosofija prava kao nauka o istraživanju izvora umnoga prava, u Beogradu. 1863;
4. Car Josif i njegov dvor, prevod s nemačkog, u Beogradu;
5. Golub, roman, s francuskog jezika prevedeni.

Filipović je bio čovek vrlo čvrsta karaktera: u onom što je držao da je pravo, nije popuštao ni za čiju ljubav. Što je mislio da mu je dužnost radio je ni malo ne gledajući je li to kom po volji ili nije.

Kao predsednik apelacije, oslobodio je Vidoja Ivkovića koga, je prvi sud bio osudio na smrt, i čija bi smrt bila po volji i ondašnjem ministru i dvoru.

Pisane zakone znao je kao svojih pet prsta i, u trenut oka, nalazio je u njima ono što bi mu kad zatrebalo.

Pisao je slogom veoma zapletenim; pa i u govoru, čak sa seljacima, služio se je jezikom sa svim kancelariskim.

Filipović je bio visoka rasta, suv, koštunjav, malih zelenih očiju, šiljasta nosa, grudi slabih, a naravi vesele i u društvu vrlo pogodne.

Filipović Ivan rodio se je 11 juna 1823 u Velikoj Kopanici u Slavoniji.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Vinkovcima a preparandiju u Mitrovici.

Učitelj je prvo bio u Novoj Gradiškoj, a godine 1850 preselio se u Zagreb za učitelja onda na glasu Zoričićeve škole.

Od godine 1854—1862 bio je učitelj u Požezi u Slavoniji.

Godine 1862 postavljen je za učitelja gradske škole u Kaptolu u Zagrebu.

O prvoj učiteljskoj skupštini u Zagrebu 1872, Filipović je bio skupštini predsednik zajedno sa Mijatom Stojanovićem i Stepanom Buzolićem.

Godine 1873 u Beču, o zboru slovenskih pedagoga, Filipović je bio prvi potpredsednik.

Godine 1874 postavljen je za kraljevskog školskog nadzornika u zagrebačkoj županiji, i u tom zvanju ostao je do godine 1889, kada je stavljen u zasluženo stanje mira.

Od toga doba živeo je u Zagrebu sve do časa umrloga, koji mu kucnu 28 oktobra 1895 po novom, kada je ispustio svoju dobru, svoju radnu, svoju rodoljubivu dušu.

Što je Filipović za života svojega uradio u školi, u književnosti, i u svem prosvetnom životu hrvatskoga naroda, to se teško sve može pobrojiti.

Još dok je bio učenik u gimnaziji u Vinkovcima, Filipović je rado čitao knjige narodne, kao što su pesme Andreje Kačića-Miošića, i srpske narodne pesme, koje je skupio Vuk St. Karadžić.

Godine 1845 Filipović je počeo svoj književni rad u Ilirskoj Danici pozdravnom pesmom: Momu rodu o Novomu Godu.

Od toga doba često je pisao stihove i štampao ih u Danici, a i u drugim povremenim izdanjima. Uz to je prevodio lepe romane i pripovetke, što je mahom štampao u Zabavnoj čitaonici.

Godine 1850 izdao je knjigu:

Mali tobolac raznoga cvijeća za dobru i pomnjivu mladež naroda Srpsko-Ilirskoga.

Ovim je delom već izišao na glas, i posle toga je premešten u Zagreb.

Godine 1851 izide na svet njegova Slovnička čitanka, koju je izdalo bečko ministarstvo prosvete.

Posle je napisao Pedagoške iskrice.

Godine 1854—1862 Filipović je nastavio svoj rad na pedagoškom listu Nevenu.

Godine 1858 izide na svet njegov Uporavnik za početnicu i prvu slovničku čitanku.

Od godine 1859 Filipović je bio najbolji prijatelj i suradnik pedagoškom listu Napretku.

Tada je dosta njegovih radova izlazilo i u somborskom Školskom listu.

Iza toga je Filipović u lepom prevodu izdao:

Pripovetke F. Hofmana za mladež oba pola. Za njima:

Igrokaz, Jagodnjak, Sto malih pripovedaka za mladež, Bečke pedagoške slike, Ustav za pučke škole u Trojednoj Kraljevini, Kratku povest književnosti hrvatske, Kratku stilistiku za građanske i više škole, i t. d.

U svojim spisima, Filipović se odlikovao čistoćom i pravilnošću jezika. U tom se, osem pok. Mijata Stojanovića, ni jedan hrvatski književnik nije mogao meriti s njime.

Filipović je bio član Matice Hrvatske, Matice Srpske, Češkog književnog društva, Srpskog učenog društva, i tako je postao počasni član Srpske Kraljevske Akademije.

Beogradski prijatelji radili su da se Filipoviću da orden Sv. Save, ali austrisko ministarstvo nije dalo svoga pristanka na to.

Gradovi Zagreb i Požega izabrali su Filipovića za svoga počasnoga građanina.

Filipoviću se u najvećoj meri ima zahvaliti što su uređeni:

• Učiteljska Zadruga;
• Hrvatski pedagoški književni zbor, i
• Savez hrvatskih učiteljskih društava, a kruna svim tim poslovima jeste i ostaje
• Hrvatski učiteljski dom u Zagrebu.

Sa svojim beogradskim prijateljima Filipović se uvek prepisivao ćirilicom.

Neka mu je u obe pole našega naroda zahvalan i trajan pomen!

Filipović Đuka, knez lepenički, rodio se u selu Jagnjilu, u nahiji kragujevačkoj.

Đuka je bio knez još za Turaka. U njegovih potomaka čuva se danas prsten na kome piše „Oborknez Đuka 1801.“

Priča se da je Đuka, kao knez, dao Turcima 2000 dukata da mu ne dolaze u knežinu. Turci su novce primili, pa posle toga još više navalili na lepeničku knežinu kao gusenica na list.

Tada se Đuka dogovori s Karađorđem i Stanojem Glavašem da se dignu protiv Turaka.

Kad je ustanak (1804) buknuo, Knez Đuka je stao u prve redove narodnih vođa. Pod njim su bili i odlikovali se ovi:

1. Dimitrije Parezan, kapetan, koga valja videti pod njegovim prezimenom;
2. Ilija Bimbaša, iz Kragujevca, koji je poginuo pa Banji;
3. Sava Bimbaša, iz Trnave, poginuli na Bukorovcu;
4. Đorđe iz Komarica, čestit borac, poginuli na Jagodini;
5. Gavra Buljubaša, iz Kragujevca, i
6. Uroš Novković, iz Žabara.

Ova poslednja dvojica hrabro su se borila u bitkama, pa su oba umrla kod svojih kuća.

Godine 1813, Knez Đuka nije bežao nikuda nego se je predao sili, i Turci su ga ostavili u vlasti, kao kneza lepeničkoga.

Godine 1815, muselim kragujevački, čuvši za neko vrenje u nahiji rudničkoj, dozove Kneza Đuku u Kragujevac, pa ga zadrža kao taoca. Ali lepeničani, i ako su na taj način ostali bez vođa, ustanu na Turke, i za vođa uzmu Gazda-Petra Topalovića iz Grbica. S ovih vođem, i s braćom gružanima, oni opkole Kragujevac.

Turci kragujevčani, posle nekoliko dana odupiranja, jedne noći ostave Kragujevac i pobegnu k Jagodini, poteravši sa sobom i Kneza Đuku. A kad Srbi opaze da su Turci pobegli, pojure za njima, i stignu i napadnu ih blizu Taborišta: tada Turci Kneza Đuku svega iscepaju noževima, i izgaze konjma pa ga, tako ojađena, ostave na putu.

Od tih rana i uboja, Đuka se je nekako izvidao i, kad je 1815 Marašli-Ali-paša išao iz Ćuprije u Beograd s vojskom, onda su ga, po naredbi Kneza Miloša, Vujica Vulićević, Prota Nenadović i Đuka Filipović propraćali kroz Šumadiju do Beograda.

Knez Đuka je umro u Jagnjilu, gde se je i rodio. Na njegovu grobu ima samo ovo zapisano:

„Knez Đuka 1818.“

Knez Đuka je imao, kažu, veliko imanje u Kragujevcu; ona livada gde je danas kragujevačka železnička stanica, vele da je bila čair Kneza Đuke.

U potomaka Knez-Đukinih danas se nalaze ove stvari:

1. Prsten sa zapisom koji je napred pomenut;
2. Mali vrlo fini sa srebrnim koricama nožić koji je Đuki poklonio Hajduk-Veljko;
3. Veliki nož s dugačkim turskim zapisom;
4. Sablja koja je, po pričanju, na Karanovcu 1805 odsekla glavu Zguri Mehmed-Agi; i
5. Mala ikonica Sv. Bogorodice koju je Đuka nosio kad je u rat išao.

Sve ove stvari bile bi nakit za srpski narodni muzej u Beogradu.

Knez Đuka je bio čovek srednjega rasta, brkat, i gustih sastavljenih obrva.