Категорија: G

Guzonja Đorđe (Milovanović)¹ iz sela Železnika.

U istoriji se češće sretaju imena koja su ružna po svom rečnom značenju, ali su divna po delima onih koji su ih nosili!

Takav je slučaj i s ovim Železničaninom.

Đorđe se rodio u selu Železniku, 2^1/2 časa na jugo-zapad od Beograda. Ponikao tako blizu „kuće od ratova“, Đorđe je znao Turke i njihove običaje bolje od mnogih drugih Srba onoga doba, a odrastao Savi na obali, mogao je preplivati je kako mu je kad volja, te su ga onamo u Sremu poznavali kao god i ovamo u Šumadiji.

Još pre bune na dahije, Đorđe je bio čovek na glasu u svojoj okolini, i strašan Turcima, u Beogradu.

Za to Fočić i kaže za njega:

Dok pogubim Đorđija Guzonju
Iz lijepa sela Željeznika,
Koj’ je kadar Topčider zatvorit’.

Ne pita se ovde kako je Đorđu ime, nego kolika je on sila, kad može Topčider zatvoriti, te Dahijama ne pustiti ni pomoći ni izlaska!

Aprila 28, godine 1804, na onom sastanku u Zemunu, gde je Đeneral Ženej ogledao izmiriti Srbe i Turke, među 16 narodnih srpskih starešina, bio je i Đorđe Guzonja.

Docnije, Đorđe je bivao u bojevima s beogradskom nahijom.

Godine 1811, februara 4, Guzonja je postavljen za nadziratelja grada beogradskoga, i dano mu je ovo „nastavlenije“:

1. Naređujem vas u grad beogradski, da budete nadzirateljem grada; vama predajem ključeve od grada gornjeg i donjeg; ključeve od džebane, cajkauza, i pročih svijeh magacina, vi da imate pozor na sve voopšte. Sve što u gradu potrebno bude, trebovaće se (sve) od vas; i vi za vse voopšte odgovaraćete.
2. Vama za poslugu i pomoć naređujemo četiri momka, koji da budu pod ajlukom, na mesec po 10 groša. Vi, i momci valja da budete besprestano u gradu: tu noćivati, grad i magacine tačno čuvati.
3. Vama opredeljujemo vašega izdržavanja, na mesec po 50 groša, i hleb na dan točno na vas, i četiri momka po 8 oka.

Uvereni mi, da ćete vi opredeljenim užitkom zadovoljni biti, i znaćete vama preporučeni grad čuvati, a tako i magacine² (Dolaze potpisi).

U toj službi ostao je Đorđe do 21 septembra 1813.

Za vreme svoga boravljenja u beogradskom gradu, Đorđe je ozidao na Dorćolu, van grada, jednu lepu češmu, koja se je do skora zvala „Guzonjina Češma“!

Kud se deo godine 1813, ne zna se; ali se zna da je dočekao drugi ustanak, 1815, posle koga je trgovao živom stokom.

Priča se da ga je smrt našla u putu, u okrugu rudničkom, ali nisam mogao doznati gde mestimice.

---

1. Đorđe je zapisivan i Miladinović i Milovanović, ali rođena njegova unuka, Marica, iz Železnika, uverava da je prezime njegovo Milovanović a ne Miladinović. ↩︎
2. Golubica 5, str. 168. ↩︎

Guslarović Gliša, rodio se u nahiji požarevačkoj, ne znam u kom selu.

Bio je čovek malešan, da ga nemaš šta videti; ali je ipak bio barjaktar vojvodi Petru Dobrnjcu, i junak da mu se je divio sam njegov vojvoda.

Jednom, na Deligradu, u šancu, ranjeni oba, i Dobrnjac i Gliša, ležali su pod šatorom, a bitka je još trajala. Dobrnjac, kao vojvoda, ustajao je ovda onda te naređivao što treba u vojsci, pa se vraćao i zavijao svoju ranu. Na jedan mah potegne kumbara, na usred onoga šatora, u kom su ležali vojvoda i njegov barjaktar!

— Ja pomislih, pričao je Dobrnjac: — sad je kraj svemu, na se čisto zbunih, ne sećah se šta bih mogao raditi, nego samo gledam kad će da se rasprsne; ali Gliša čeka, čeka da se rasprsne, pa kad vide da se tako dugo ne rasprskava, da nas pomlati, nego se samo okreće, on se diže i povika:

— Ta pucaj, nad našinom glavom pukla, da vidim već i tvoju silu! Iza toga se pruži, uze krčag s vodom, tresnu njim o kumbaru i — ugasi je!…

Drugom jednom prilikom, u boju, gde su, pričao je opet Dobrnjac, kuršumi padali kao kiša, Gliša je držao barjak, kao obično; tada je već bio stekao, koje gde u ranijim bojevima, 10 rana, i sve su mu bile zarasle.

Usred to kiše od puščanih zrna, Gliši se priđe na polje. On, s barjakom u ruci, izide na šanac, okrete leđa onamo otkud lete kuršumi, i reče:

— Da vidim, mogu li pogoditi u gotovo mesto; na zdravu su me dosta izbušili!…

— I ako mi je bilo pre do plača nego do smeja, veli Dobnjac: — kad sam taj pokor video, hteo sam pući od smeja!

Gliša je 1811 otišao, za svojim vojvodom, iz Srbije, pa je, posle, živeo u Kišenjevu. Projahavši svoga konja, jednoga dana, vraćao se je kući; i ne hoteći sjahati, nameri kroz vratnice da ujaše u avliju. Gornji prag od vratnica zakači ga, i prebije po sredini na konju. Od toga je odmah umro. Njega je ispratila ruska vojska s vojnim počastima.

To je bilo 1821 godine u Kišenjevu.

Sima Milutinović je napisao Guslaroviću ovako „nadgrobno“:

„Gdi je junak preko Srba?!
Gotov na boj i do groba,
Jezdeći bi i u večnost,
Da pozvoli teke zemnost.
Al’ je isti i pram’ Turci
Diz’o mača u desnici;
Guslarović Gligorija,
Zna i znaće Davorija,
Ovde, braćo, pogrebeni,
Trin’est ranam’ ovenčena:
Znanci t’ vele, dok’ bi svaki,
Večna t’ pamet na vijeki!“

Gušić Milovan, prosvetni dobrotvor, rodio se je u Kragujevcu 15 februara 1922 od oca Nikole i majke Vidosave. Otac mu je došao iz Novog Pazara, i pravo mu je prezime Tomić; ali zato što je duže služio u nekoga Turčina Guše, prozvan je Gušić. Mati pak Milovanova bila je iz sela Guncata u Gruži.

Milovan je svršio samo osnovnu školu u Kragujevcu. Godine 1845 služio je u redovnu vojsku, u kojoj je došao do čina kapetanskoga, a umro je 16 maja 1891 godine, u 69 godini svoga života.

Gušić se nikad nije ženio.

U vojsci je bio odlikovan Takovskim krstom.

Sve svoja lepo imanje Gušić je ostavio na prosvetu svojih sugrađana. Od toga imanja načinjena je krasna zgrada za višu devojačku školu u Kragujevcu, i još ima fonda za izdržavanje te škole u 35.000 dinara.

Već ima više od deset godina kako lepa viša devojačka škola radi u Kragujevcu, na dobro i korist mladih srpkinja koje se u njoj uče, i na slavu plemenitoga prosvetnoga dobrotvora Milovana Gušića!

Neka mu je slava do veka!

Gudović Jevrem, državnik, rodio se u selu Lukavcu, u okrugu valjevskom.

Osnovnu školu učio je u Rabrovici, a gimnaziju i Veliku Školu u Beogradu.

Posle toga, poslala ga je Srpska vlada u Nemačku na rudarske nauke. Po povratku s nauka, služio je najpre u ministarstvu financije, pod kojim je onda bila i uprava zemaljskih rudnika. Posle je, više godina, u Majdanpeku bio pomoćnik upravnikov, pa onda načelnik rudarskog odeljenja u ministarstvu finansije.

Gudović je oženjen bio ćerkom Stevče Mihailovića.

Godine 1880 ušao je Gudović u Piroćančev kabinet, kao ministar građevina. Docnije je imao to ministarstvo i za Garašaninova predsedništva. Pod Gudovićem je počet da se grada Novi kraljevski dvor, i Prva srpska železnica.

Izišavši iz ministarstva, Gudović je dobio pensiju i živeo kod svoje kuće do 5 aprila 1900, kada ga naprečac zadesi smrtni čas.

Bio je čovek tihe i blage naravi, vredan na poslu, pošten u radu. Bog da ga prosti!

Gučanin Milutin (Ilić), prota dragačevski, rodio se u selu Guči, 1739 godine.

Protini preci, doseljeni iz Hercegovine, zvali su se Radešići. To je bilo, veli priča, pre kosovskoga boja. Posle Kosova pak, nakon mnogo vremena, živeo je u Guči neki knez Đuđa iz roda tih Radešića. Kalo knez seoski, Đuđa je zbirao od svojih seljaka porezu, i predavao je Turcima, te ovi nikad nisu dolazili u selo Guču.

Jednom, pošto je Đuđa bio pokupio i predao porez, udare Turci na selo Guču. Đuđa im se odupre, ali u tom boju pogine, i Turci, iza toga, dođu njegovoj kući, pa mu sve iseku, porobe, popale, i odu. Samo dvoje muške dece, Đerman i Đerasim, nekako se skriju od Turaka, i ostanu živi, a srećnim slučajem ostane u životu i majka njihova, koja se nije desila doma, kad su Turci kuću porobili.

Sin ovoga Đerasima zvao se je Ilija, a ovoga Ilije sin je Milutin Ilić, prota dragačevski, koji se je obično zvao Prota Gučanin, po selu Guči, u kom je sedeo.

Prota Milutin, čovek u godinama, a od tako stare i čuvene porodice, bio je veoma uvažen još do ustanka 1804. Petar Jokić voli: „Protu Gučanina slušala je njegova nahija kao Svetog Kralja!“

Ima jedna pesma koja kazuje kako je Prota Milutin, treći dan Trojica, 1806, na selu Lopašu, u Dragačevu, sreo Sarajavskog Ord-Agu, razbio ga, i glavu mu odsekao.¹

U prvo vreme, Prota Milutin je bilo pod vrhovnom komandom vojvode Milana Obrenovića, a u Dragačevu je sam upravljao.

Godine 1811, dana mu je vojvodska diploma kojom su pod njegovu vlast stavljena ova dragačevska sela: 1. Guča, 2. Rogača, 3. Osok, 4. Markovica, 5. Kojić, 6. Tijanje, 7. Turica, 8. Iritari (Rti?), 9. Dučelovići, 10. Tučkovo, 11. Dren, 12. Čučanik, 13. Negrišori, 14 Lisica, 15. Provo, 16. Pilatović, 17. Kapica, 18. Požega, 19. Bakionica, 20. Prijanović, 21. Lopaš, 22. Kravarica Donja, 23. Kravarica Gornja, 24. Virovo, 25. Cerovo, 26. Trešnjevica, i 27. Mirosaljci.

Tim ćeš selima komandirati, veli se u nastavi od 11 januara 1811, i račune od svašta davati, a u dogovoru s gospodarom Novakom, i s Milićem Radovićem. Da izberete od nahije dva ili tri kmeta za sudije u magistratu, u Karanovcu, i koje izberete, da pošljete u Sovet da se pouče, kako će postupati.

Četiri mezulane (pošte) da uredite; jednu u Karanovcu, drugu u Trsteniku, treću u Guči, a četvrtu u Požezi. Svakoj mezulani da kupite po četiri konja, i da pogodite po tri momka. Trošak za to da razrežete na nahiju.

Vi, vojvode, da uredite u svakom selu kneza seoskoga, koji će, sa selom, ograditi koševe i ambare za desetke, i vama račun davati.

Vi starešine da se ne mešate u sveštenički i duhovnički čin, kojim imade Mitropolit da sudi.

Vi starešine gde se koji na sud pozove, odmah onomu da idete, a mlađe gde koji što učini, pohara, ili ubije da ga imate uhvatiti i sudu predati. Kom magistrat ne može presuditi slaće ga u Sovet.

Osobito za svašta da javljate Sovetu i nama, kako za zdo tako i za dobro.

Što se kom opredeli onim da bude zadovoljan!

Najposle se naređuje „da se od nahije pošalje 10 tobdžija i 5 dobošara, na nauku u Beograd.

Svaki od svoje knežine glave da prepišete, i nama da javite.

Od municije, svaka tri meseca, Sovetu račun da dajete!

Kako je Prota već bio čovek star i slab, Karađorđe je odredio sina Protina Đoku, za jednoga vojvodu dragačevskog. I na Đokino ime više puta je pisano od voždove strane u Dragačevo. Tako, na priliku, jedan put mu se piše, da ne dira u tuđe njive i livade, da od zemalja koje su bile turske, uzme sebi samo jednu dobru livadu, a sve druge turske baštine da ostavi sirotinji; drugi put — da hvata hajduke, i da steže jatake, a ako ne će, izgubiće starešinstvo; treći put — da od doseljenih Hercegovaca ne traži poreza, ni kuluka: oni će to davati svojemu vojvodi Đolu; četvrti put — da ide s 300 momaka u Beograd, da čuva grad, itd.

Nesrećne godine 1813, Prota Gučanin, star i bolan, niti je bežao iz otadžbine, niti se je predavao Turcima, nego se je sklanjao po šumama i manastirima, dokle ga i smrt ne ugrabi, 14 januara 1814, u Manastiru Sv. Trojici, u Ovčaru, gde je i ukopan.

Danas se još može pročitati, s desne strane crkve, na beloj ploči ovo:

„Zde počivajet rab Božji Prota Milutin Ilić ot sela Guče. Januara 14, leta 1814.“

Sin pak protin, vojvoda Đoka Protić, predao se je Turcima, pa je, posle, živeo mirno kod svoje kuće, u Guči.

Kad je, godine 1815, buknuo takovski ustanak, Turci čačanski domame Đoku Protića u Čačak, pa ga zadrže kao taoca za mir u Dragačevu. A kad Đaja-Paša pogibe, i kad njegova vojska, ostavljajući Čačak, pobeže preko Dragačeva ka Senici, ona povede i Đoku Protića sa sobom. Na tom putu, tu su vojsku srpske čete često napadale, i Marko Štitarac nije je ostavio čak do Javora.

Primaknuvši se k Senici, i osećajući da ih već Srbi više ne gone, Turci veseloga taoca Đoku Protića poseku na jednom ogumku, kod reke Vape, pa ga ostave, da ga kljuju orli i gavrani.²

Tako je svršio svoj život dragačevski vojvoda, sin Prote Gučanina, Đoka Protić!…

---

1. Kneževina Srbija, str. 694—697. ↩︎
2. Milutinovića Istorija, str. 282. ↩︎

Grujović Mihailo (Mihailo Filipović), mlađi brat Bože Grujovića (Todora Filipovića), rodio se u Rumi, oko 1780 godine.

Svršivši škole u Austriji, Mihailo je otišao u Rusiju, za svojim bratom Božom.

Kad su poslanici srpski, godine 1804, Prota Mateja Nenadović i Jovan Protić, idući u Petrograd, udarili na Harkov, našli su onde i Božu i Mihaila.

Oni su sklonili Božu te je ostavio službu, i pošao s njima u Srbiju, a Mihailo je, još za neko vreme, ostao u Harkovu. Docnije je i Mihailo došao u Srbiju, i bio je najpre pisar a posle Božine smrti, sekretar u Svetu, u Beogradu.

Godine 1810, kao sekretar Soveta, Mihailo Grujović je, s vojvodom Milanom Obrenovićem i Arhimandritom Melentijem, slan bio u ruski glavni stan, po narodnom poslu, a jednom je, opet po poslu narodnom, slan i u Petrograd.

Vuk Karadžić, po kazivanju Mladenovu, beleži¹ da je Mihailo Grujović, putujući jednom iz Beograda u Topolu, smislio s Mladenom onu uredbu Srbije, koja je uzakonjena na skupštini 1811, i s koje su Milenko i Dobrnjac isterani iz otadžbine.

Godine 1812, o Božiću, Mihailo Grujović, s Jugovićem, i s Miljkom Radonjićem, izbačen je iz službe, bez suda i puta, ali je Mihailo, bar, kako priča Sima, oporo protestovao pred Jakovom protiv toga postupka.²

Godine 1813 prebegao je u Austriju i, u selu Adi kod Dunava, stanio se. Tu su mu Nemci oduzeli sve hartije koje je nosio uza se, a među njima i odgovor koji je dala austriska vlada Srbima, kad su je molili za pomoć protiv Turaka. Druge su mu hartije, docnije, vratili, a taj su odgovor zadržali³.

Docnije, za Kneza Miloša, vratio se je Grujović u Srbiju, i služio je i pod njime, i pod Knezom Mihailom.

Služeći pod Knezom Milošem. u Kragujevcu, dao je kćer svoju Katarinu za Jakova Živanovića, direktora kneževe kancelarije. Devojku ovu Živanović nije poznavao, nego je samo čuo da čita Telemaka, i odmah ju je zaprosio u oca.

Knez Miloš, čuvši za to, zovne Grujovića, i rekne mu:

— More, ja čujem da Živanović prosi tvoje dete?

— Prosi, Gospodaru!

— Činiš voliko, on nema ni dućana, ni magaza; nema njiva, ni livada; ali može raditi za četiri čoveka: podaj mu je, more, slobodno; da znaš da će hleba svud zaraditi!

Ima jedno Grujovićevo pismo, pisano u Gurgusovcu 8 oktobra 1838, po čemu bi se moglo misliti da je i onde služio, a godine 1839 i 1840 bio je član okružnog suda u Zaječaru.

Jednom, videći Živka Davidovića, pomoćnika načelstva, da je ulovio dva zeca, Grujović, šaleći se, rekne:

— Kad saspeš u pušku šaku dramlija, lasno ćeš pogoditi i vrapca, a to li zeca; nego dede ga pogodi kuršumom?

— A ko to može? upita Živko.

— Mogu ja, odgovori Grujović.

Davidović, gledeći ga stara i slaba, rekne da bi pred njim, gde god hoće, razdrljio prsi, pa neka gađa!

Starac ga samo pogleda, pa zapovedi momku da mu donese pištolje Despota Kovača, okružnoga načelnika. Kad mu se doneše pištolji, izvrti ih, i sam napuni iznova.

Iza toga, posla momka te prilepi na plot hartijicu, na kojoj je okružio koliko za jedan dinar; uze pištolj, iskrete ga tako reći porebarke, skresa, i godi baš u koturić!

Davidović, kad to vide, skide kapu, poljubi ga u ruku, i reče:

— E, oprosti, Gospodine!

— Neka ti je prosto za sad; ali se, drugi put, ne zaleći, kad govoriš s ljudma koje ne poznaješ!

Godine 1840. septembra 14, postao je predsednik kragujevačkom okružnom sudu, a preminuo je u Kragujevcu 2 januara 1842 godine, i onamo je i ukopan.

---

1. Vuk, Pravit. Sovet. str. 50. ↩︎
2. Srbijanka 2, 175— 177. ↩︎
3. Memoari, str, 127. ↩︎

Grujić Nikanor, vladika pakrački, rodio se u selu Lipovi, u Baranji, 1 dekembra 1810, od oca Prokopija, sveštenika, i majke Agripine.

Kršteno mu je ime Milutin, a Nikanor se nazvao, kad je ušao u kaluđerski red.

Osnovnu školu izučio je u mestu svoga rođenja, pa je onda išao i u školu nemačku.

Gimnaziju je učio u Mohaču i u Pečuju.

U ovom mestu svršio je, docnije, filosofiju i prava, pa je, posle, sišao u Karlovce, te svršio bogosloviju, 1840.

Po uputu Mitropolita Stankovića, Grujić ode u manastir Kuveždin, gde ga dvorski iguman, Konstantin, pokaluđeri licem na Petrov Dan, 1841. Tada je uzeo ime Nikanor, za spomen pečujskom vladici Nikanoru Melentijeviću.

u Kuveždinu je Grujić proveo, kao iskušenik, i kao monah dve godine.

Godine 1842, na Sv. Nikolu, zađakonio ga je, u Karlovcima, Mitropolit Josif Rajačić, i postavio ga za profesora bogoslovije.

Godine 1843, na Sv. Jovana, proizvede ga Rajačić za protođakona. Te godine vodio ga je uza se u Požun i u Beč i, u ovom poslednjem mestu, u grčkoj crkvi, 18 maja, rukopoloživši Kaćanskoga za sveštenika, Grujića je proizveo za arhiđakona.

Godine 1848, maja 1, na skupštini, u Karlovcima, dva najsilnija besednika behu Kaćanski i Grujić. Posle besede Kaćanskoga, skupština je izvikala Mitropolita Rajačića za Patrijarha Srpskog, a posle besede Grujićeve, izvikan je pukovnik Stevan Šupljikac za Srpskog Vojvodu.

Odatle je Grujić otišao, kao deputat, u Prag na slovenski kongres. U toj deputaciji bili su još: Đorđe Stojaković, Jovan Subotić, i Pavle Stamatović.

Godine te, 26 septembra, Rajačić je proizveo Grujića, u Karlovačkoj crkvi, za arhimandrita. I on je odmah, posle toga, otišao u manastir Kuveždin.

Od godine 1855 do 1861, bio je Nikanor arhimandrit manastiru Krušedolu.

U tečaju toga vremena, godine 1859, bio je i mandator gornjo-karlovačke jeparhije.

Godine 1861, Patrijarah Rajačić, koji je Grujića veoma milovao, i bojao se da ne ostane posle njegove smrti samo arhimandrit, zavladiči ga, i ako nije bilo ni jedne jeparhije prazne. I tako se je novi vladika Grujić nalazio uz Patrijarha kao „jepiskop bez grada“.

Posle smrti vladike Stevana Kragujevića, Grujić je, kao već posvećeni jepiskop, poslan da upravlja pakračkom jeparhijom.

Godine 1872, septembra 21, postavio ga je car za upravnika, srpske arhijepiskopije i patrijaršije karlovačke, a kad je, 1874, Ivačković izabran za patrijarha, Grujić se je vratio u Pakrac.

Vladika Grujić umro je 5 aprila 1887 u Pakracu, posle duge i teške bolesti.

Grujić je rano počeo pisati. Njegovi spisi većinom idu u pojeziju i u lepu književnost.

Najpre se javljaju njegovi:

1. Stihovi i ode koje je, još kao đak, pisao znatnim ljudima i patrijotama onoga doba (Pečujskom biskupu Ignjatiju Sepeši; Stratimiroviću, Mušickom, i dr.);
2. Ekloga na Blagovesti, 1846;
3. Panegirik Patrijarhu Rajačiću, 1850;
4. Sveti Sava (nedovršen spis);
5. Primedbe na prevod Novoga Zaveta, u Zemunu, 1852;
6. Narodna Skupština 1 i 3 maja držana u Karlovcima;
7. Pređašnja politika dvorska, i sadašnja politika madžarska, u Beogradu, 1849.
8. Pripovetke mojoj ćeri (prevod s francuskog); Ovakih je prevoda više štampano, ili bez imena, ili pod imenom Srb-Milutin, kako se je još u mladosti potpisivao;
9. Iz života ugodnika Božjih, Novi Sad, 1885;
10. U Srpskom Zabavniku, koji je izlazio u Zagrebu; u Javoru, i Stražilovu, štampano je dosta Grujićevih pesama i drugih sastava i prevoda.

Ostavio je u rukopisu: Dovršetak svoga „Svetoga Save“, i svoje Memoare, koju su puni interesa u svakom pogledu.

Grujić je bio član Matice Srpske, Matice Slovačke, i Srpskog Učenog Društva, u Beogradu.

Slog je u Grujićevih spisima lep, marljiv, harmoničan, a jezik je čistiji od jezika u svih pisaca njegovoga čina i njegovoga doba.

Grujić Jevrem, državnik, rodio se 1826 u selu Darosavi, u okrugu beogradskom. Otac njegov, Pantelija Grujić ili bolje Grujičić, bio je Garaški kalauz, i pristalica Vučićev, te zato je, po odlasku iz Srbije Kneza Mihaila 1842, postavljen za kapetana u srezu turisko-kolubarskom¹.

Jevrem je osnovnu školu svršio u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i licej u Beogradu.

Stasit, lepo razvijen, smeđ, i ličan mladić a, kao kapetanski sin, svakad lepo odeven, Jevrem je bio vrlo simpatična ličnost među beogradskim đacima svojega vremena.

Po svršetku liceja, Srpska vlada ga posla u Pariz, da na Sorboni dopuni svoje pravno školovanje. Onamo je slušao prava postao lisansije.

Godine 1854 vratno se je u otadžbinu, i postao je protokolista sudskog odeljenja u Kneževoj kancelariji.

Ta mu služba nije davala mnogo posla, te je, za sve ostalo kancelarisko vreme, pročatavao, upravo proučavao sve doondašnje Zbornike zakona i uredaba u Srbiji.

Godine 1855 otišao je u Državni Savet za stolonačelnika, a u početku godine 1856 postao je mlađi sekretar u Savetu. Odate je avansovao u Glavnu kontrolu za Državnoga komesara. U to se već sastala u Beogradu ona znamenita Svetoandrejska skupština, koja uze Grujića za svoga sekretara.

Knez Miloš, povrativši se na presto, postavi Grujića za pomoćnika popečitelju pravosudija, a Knez Mihailo, po očinoj smrti, poveri mu ministarstvo pravde u kabinetu Filipa Hristića. Odatle je Jevrem, naskoro, otišao za člana vrhovnoga suda.

Kad ono sudije vrhovnoga suda, oslobodivši okrivljenike u izvesnoj smederevskoj zaveri, padoše pod naročiti državni sud, i biše osuđene na zatvor u Karanovcu, onda i Jevrem sa tim svojim drugovima sudijama trpi taj zatvor više od godine dana, pa svi biše pomilovani, i Jevrem dođe u Beograd kući.

Godine 1869, Grujić je poslan u Carigrad za srpskoga kapućehaju, a odonuda je 1875 došao za ministra pravde u Stevčinu kabinetu.

Godine 1880, Grujić je otišao u Carigrad za poslanika, i onamo je proveo šest godina, pa je onda premešten u London, opet kao poslanik.

Godine 1889 iz Londona je premešten u Pariz, gde je ostao do marta 1892, kada je stavljen u pensiju, i vratio se u Beograd kući, gde je i umro 15 septembra 1895.

Grujić je bio oženjen rođakom znamenite Gospođe Jelenke: uza ženu je dobio vrlo lep miraz.

Grujić je bio čovek u mišljenju spor, u odlučivanju nerešljiv, a u izražavanju i pisanju suviše smotren, oprezan; s toga su njegovi koncepti za čudo mnogo preinačavani i veoma izmrčeni.

U govoru je obično najpre pominjao ono što je sporedno, pa je glavno dodirivao tek ako se drugojače ne može.

Jednom, u prisustvu Vuka St. Karadžića, Grujić, kao pomoćnik ministarstva pravde, molio je Kneza Mihaila, da poradi u staroga Kneza, te da ovaj postavi Mateju Crvenog (Simića) za ministra pravde.

— Babo je nekad voleo starešine krupne, glavate, i plećate, rekne Knez Mihailo: — ne znam da li je i danas pri tom ukusu; ali za Boga G-ne Grujiću, G. Mateja ume samo svoje ime da zapiše, a ne zna dalje ni čitati ni pisati: kakav će on bita ministar justicije?

— Gospodaru, odgovori Grujić: — ja bih sve radio sam; on tek da podpisuje!…

Knez se malko osmene na tu kombinaciju pomoćnikovu, i obeća govoriti s ocem.

Kad Grujić izide, Knez će upitati Vuka, kako mu se sviđa taj predlog; a Vuk, još smotreniji od Jevrema, odgovori ovako:

— Baš, baš, Vaša Svjetlosti, majstor čovjek Gospodin Grujić! Tako je baš kako ga ja znam. Ja ga baš tako znam kako je!…

Posle toga, Knez je kroz blag osmejak pričao, kako je Vuk, ne znajući Kneževa mišljenja o stvari, izgovarao i ponavljao reči bez određenoga smisla, samo da dâ neki odgovor na pitanje, a ipak ništa da ne kaže!…

Jovan Ilić, drug i prijatelj Jevrema Grujića, slušajući ovoga u skupštini, kako uvija kad govori, u sred sednice reče:

— E, ovo je ono: „Pomozi Bog čaršijo i jedna i druga strana!“…

Milovan Janković pak, na jednom sastanku, u Stevčinoj kući, gde su se imali o nečem dogovoriti, slušajući Jevrema kako se čudi Švabi moleru, koji je vešto našarao plafon u Stevčinoj sobi, prsne i rekne:

— Ta što se benaviš, tako ti Boga! Nismo mi ovamo došli da se divimo švabinim šarama, nego da se razgovorimo o poslu…

Oko godine 1871 ili 1872 Grujić je licitacijom kupio u Dubrovačkoj ulici, preko puta od Narodne banke, dućan Luče Ćurčije. Dućan je taj imao s lica 4 m. i 50 s. m. a u dubinu oko 32 metra. Iza toga dođe regulacija i širenje ulice, i tako se dućan digne, a i od samoga se placa prilično oseče, te ostane još manji. Za taj tako mali ostatak placa Mijailo Pavlović i Luča Bakalin davali su Grujiću 1600 dukata! On nije dao. Oni su ga molili da sam postavi cenu. On je odgovorio, da mu nije za prodaju. Onda su oni digli svoje nove zgrade, a Jevremov je plac ostao prazan i dosad, jer se na njemu, onako malenu, ništa veće ne može da zida!!…

Eto tako se teško Grujić odlučivao u svakom poslu. On je takav bio po svojoj prirodi, a uz to je jamačno imao i neko iskustvo, koje mu je svetovalo opreznost i promeravanje što kad da reče.

Gde je i na čem je stekao to iskustvo valjda nikom nije i kazivao, pošto je i u tom bio oprezan.

Grujić je napisao i publikovao:

1. Obzor Države, u Nevenu Sloge;
2. Andreja Stamenković, biografija;
3. Les Slaves du Sud, s Jankovićem, u Parizu, i
4. Propast Velikog Suda, u Srbiji.

Grujić je, za mlađih svojih godina, hvaljen može biti i koliko nije zasluživao, a u starije svoje doba potcenjivan je i koliko nije trebalo!

Kroza sav svoj život Grujić nije bio oladneo sproću sela, u kom ga je prvi put ogrejalo sunce!…²

To mu je lepo i pohvalno! Bog da ga prosti!

---

1. Aktom Privremenog pravlenija od 4 septembra 1842 br. 108. ↩︎
2. U ono vreme kad je bio bez službe, Grujić je odlazio svojoj kući u selo i onamo duže vreme provodio. A grob svom pok. sinu, kod Markove crkve, naredio je da se ogradi opsekom od crvenoga mramora, ali sa svim onako kako seljaci svoje grobove opsecaju drvenim opsecima!!… ↩︎

Grbović Stevan, sin Milovana Grbovića, rodio se u Mratišiću.

Učio se je u Krčmaru i u Ribnici, pa se zapopio i postao prota.

Stevan je, posle smrti oca svoga, postao starešina u Kolubari, i vodio je Kolubarce u manje bojeve, pa se, na skoro, razboleo, i umro.

Čestita kuća Grbovića dala je toliko boraca i vojvoda, i svi su pali ne od neprijateljskih pušaka i sabalja: već od trčanja, umora, i prozeba.

Bog neka ih prosti!

Selo Mratišić ide staroj crkvi u Krčmaru.

Grbović Milovan sahranjen je kod te crkve. Na grobu njegovom bio je beleg sa zapisom; ali proti valjevskom, pokojnom Živojinu Markoviću, taj smerni spomenik beše nešto na smetnju.

— Ne može, govorio je on opštinarima: — litija da obilazi oko crkve od toga kamena!

Pa je, zato, zapovedio te je spomenik iščupan, i bačen u temelje zvonari, kad se zidala!

S te zvonare zvona danas glase slobodu za koju se Grbović borio ali, u neko vreme, glase i mrak i nezahvalnost služitelja Božjega oltara:

Oh! ropstvo od mraka nije ni malo manje zlo od ropstva najgorih Turaka!…

Grbović Radovan, najmlađi sin vojvode Nikole Grbovića, posle smrti brata svoga Milovana, postao je 1808, vojvoda Kolubarcima.

Ovaj poslednji Grbović borio se je slavno na Šapcu, Loznici, i Sokolu. Preživeo je nesrećnu godinu 1813, i dočekao te se borio i u novom ustanku 1815.

Kad se je rat svršio, i kad je vreme bilo da se odmori i poraduje napretku svoje otadžbine, Radovan se je razboleo i — umro. Telo mu je sahranjeno u mratišićkom groblju.