Категорија: G

Garašanin Milutin, državnik, rodio se u Beogradu 10 februara 1943, od oca Ilije i matere Sofije.

Osnovnu školu učio je privatno a gimnaziju i prvu godinu prirodnjačkog odseka u liceju u Beogradu.

Godine 1860, otišao je u Francusku, te je u Pariskom liceju Sen-Barbu izučio osnovnu i specijalnu matematiku. Godine 1863, stupio je politehniku, i tu je dovršio matematičke nauke. Godine 1865, postao je artileriski potporučnik, i stupio je u artilerisku školu u Mecu.

Vrativši se u Srbiju godine 1868 on, iz partisko-političkih uzroka, nije tražio državne službe, nego je, sve do 1880, živeo u Grockoj, baveći se mlinarskom industrijom, stočarstvom, i zemljoradnjom.

Kada pak Srbija godine 1876 uđe u rat s Turskom za oslobođenje i nezavisnost, Milutin Garašanin stupi u vojsku, kao artilerijski kapetan prve klase. Određen u Ibarsku vojsku, otišao je na Javor, i onde je komandovao čačanskom brigadom prve i druge klase. Tu je bio u svim bitkama i, na Ogorijevcu, 11 avgusta 1876, bude ranjen u nogu. Za trajanja toga rata proizveden je u majorska čin, i dobio je takovski krst petog reda.

Kad je, godine 1877, obnovljen rat s Turcima, Garašanin se ponovo stavio na raspoloženje vojnoj vlasti. Po svršetku toga rata, otišao je kući, i živeo je kao privatan čovek.

Godine 1880, oktobra 19, Garašanin je ušao u Piroćančev kabinet, kao ministar unutrašnjih poslova.

Godine 1883 poslan je u Beč za srpskoga poslanika, i godine 1884 bio je pozvan, te je sastavio kabinet, u kom je kao predsednik ostao do 1 juna 1887.

Godine 1894, poslan je kao srpski poslanik u Pariz, gde je ostao sve do smrti, koja ga snađe, posle duge i teške bolesti, 21 februara 1898. Telo njegovo preneseno je o državnom trošku u Beograd, i sahranjeno u Novom groblju.

Garašanin je perom vladao odlično; pisao je mnogo članaka u raznim listovima. I sam je izdavao časopis Pogled, i druge manje publikacije. Imao je veliku polemiku s Jovanom Ristićem, napadajući ovoga politiku, naročito za prvoga njegovoga namesništva. U skupštinama govorio je kao pravi od talenta besednik. Imao je i volju i lakost da se, besedeći, i našali, a u šali je kad i kad milovao i pecnuti, što mu je nekad i štetu donosilo.1

Pri obrazovanju Napredne stranke, on je u taj posao ulazio i sporo i s mukom; a posle je ostao u stranci za sve vreme njezina života i rada i, najposle, on je nju konačno i rasuo kao stranku!

Čovek visoka rasta, krupne snage, crna, junačkoga lica, očiju velikih, glasa jaka ali ne jedra, Garašanin je bio vrlo impozantna pojava. Na običnom poslu nije se žustrio, a u bojevima je bio i hrabar i tačan kako se najbolje može želiti. Upravo, Garašanin u kaputu, i Garašanin u vojničkom mundiru, kao da su bila dva različna čoveka!…

Kao državnik u mnogom što čem nije bio srećan, a kao čovek bio je u svačem čestit i svetao!

Laka neka mu je srpska zemlja!

Garašanin Ilija rodio se 16 januara 1812 godine u selu Garašima, u kragujevačkoj nahiji.

Otac Ilin, Milutin Savić, dobar domaćin na kući, i čuven marveni trgovac, imao je još dva sina, starija od Ilije: Luku, i Mijaila.

Onih dana, kad se Ilija rodio, zapali neko poštanska sena, u Garašima. Karađorđe, ili što je baš mislio da je to učinio Milutin, ili iz lične mržnje, osudi Milutina da vadi „Maziju“.

Milutin, čuvši za tu glupu presudu, uzme pušku, i ode u goru, tojest, odmetne se u hajduke.

Sada „Vožd“ protera svu Milutinovu porodicu iz Garaša u Beogradski Grad, a kuću i sve staje njegove u selu spali. Tako je mali Ilija, još nekršten, boravio u beogradskoj tvrdinji koja će, posle 55 godina, zahvaljujući u velikoj meri i njegovom radu, postati grad srpski, neodvojni deo srpske države!

Ne prođe mnogo, a Karađorđe se izmiri s Milutinom, te se porodica ovoga vrati u Garaše, da kući kuću iz nova.

Ilija je tu kršten, i rastao je u kući očinoj.

Kao šiparac, Ilija je čuvao stoku, kao i svi njegovi vrsnici u selu. Ali otac njegov, koji nije propustio da svakoga svoga sina pozna s knjigom, dovede iz Srema nekoga Mijaila Berisavljevića, te počne dete učiti knjizi. Posle ovoga Mijaila, dođe Iliji za učitelja neki Avram Gašparović. Ove učitelje dovodio je Milutin svojoj kući; tu ih držao, hranio, i po nešto im plaćao, a oni su mu učili decu, jer javnih škola nije bilo nigde blizu.

Iza toga, odvede Milutin Iliju u Zemun, u grčku školu; a posle ta premesti u Orahovicu, gde je naučio nemački.

Vrativši se iz Orahovice kući, Ilija je počeo pomagati ocu i braći u trgovini.

Među tim otac Ilin, Milutin, išao je u Jerusalim, na Hristov Grob, i prozvao se Hadži-Milutin, ili kraće Hadžija. S toga se i Ilija, u prvo vreme, potpisivao „Ilija Hadži-Milutinović“.

Kad se Ilija vratio iz Orahovice, i počeo ocu i braći pomagati u trgovini, onda je Hadžija bio još čovek vrlo krepak, a dva mu sina, Luka i Mijailo, u najboljoj snazi. Za to je kuća Hadži-Milutinova u Garašima bila čuvena i znana u svoj Šumadiji.

Knez Miloš, koji je tada sedeo u Kragujevcu, znao je dobro Hadži-Milutina i njegovu zadrugu; često je Hadžiju prizivao, i uvek ga lepo primao. Čak ga je zvao „rođače“, za to što oba slave Svetoga Nikolu.

Jednom prilikom zaište Knez od Hadžije jednoga sina, da ga uvede u državnu službu. Milutin, veliki prijatelj Milošev, pristane i ponudi Luku da ide Knezu u službu.

I Luku vidimo kao carinara na dunavskoj skeli, u Višnjici, 1833 i 1834 godine¹.

Docnije Luka ostavi službu, i ode na novo trgovati. A na njegovo mesto u državnu službu dođe treći mu brat Ilija.

Knez Miloš, primivši Iliju, postavi i njega za carinara u selu Višnjici, na Dunavu, ispod Beograda. To je Iliji bila prva državna služba.

Posle toga, proizvede Knez Iliju za pukovnika, i postavi ga za šefa svoje regularne vojske, koju je tek bio zaveo. U tom činu, Ilija se uvek nahodio uz Kneza, a u politiku se još nije mešao.

Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, i posle smrti Kneza Milana, Ilija je ostavio službu, i otišao u Vlašku, gde je bio zakupio neke mošije. U tom ga je zatekla i godina 1842, u kojoj je buknula Vučićeva buna, koja je odnela glave Ilinu ocu Hadži-Milutinu, i najstarijem bratu Luci.

Godine 1842, oktombra 26, Ilija Garašanin postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću.

Godine 1844 Iliju već vidimo u Beogradu, kao popečitelja unutrašnjih poslova. Od toga doba, do kraja 1867, Ilija je bio ili u velikoj vlasti, ili i van vlasti, ali svakad u velikom uvaženju u Srbiji.

U jesen, godine 1844, napisao je, svojom rukom, plan za unutrašnju i spoljašnju politiku Srbije. I to je nazvao „Načertanije“.

I dok je god bio u vlasti, za Kneza Aleksandra, starao se je da vlada po tom svom „Načertaniju“.

Knez Mihailo, došavši, po drugi put, na srpski presto, posle smrti oca svoga, Kneza Miloša, 14 septembra 1860, naimenova za svoga predstavnika i popečitelja spoljnih poslova Iliju Garašanina.

Garašanin, dobivši takav ukaz, ode Knezu u dvor, i izjavi da se, bar za neko vreme, toga zvanja ne može primiti. Knez navali da se primi po što po to.

— Gospodaru! reče tada Garašanin: — terate me iz zemlje, ako ostanete pri toj misli!

Knez se ljutne; uzme svoj ukaz, i podere ga. Za tim, bez dugoga premišljanja, postavi za predstavnika Filipa Hristića, člana državnog Saveta.

G. F. Hristić vodio je poslove ne više nego godinu dana, i toliko mu je vremena bilo dosta da se uveri šta se ište od onoga koji hoće da sedi na državnoj krmi.

Knez Mihailo, da bi utišao duhove, pozove opet Garašanina. Onda mu ovaj pokaže svoje „Načertanije“, izjavivši da bi se primio, ako bi se držala politika toga njegovoga „načertanija“.

Knez, pročitavši taj plan, usvoji ga, i pozove Garašanina na predstavništvo, poverivši mu ministarstvo spoljnih poslova.

Primivši se predsedništva, Garašanin je sastavio kabinet, i ostao je na tom mestu do pred kraj godine 1867.

U toku toga vremena, uspelo se je: da se Turci iz srpskih varoša isele; da se gradovi: Užice, Soko, i Kastel rasprskaju, i, najposle, da se i gradovi: Beograd, Smederevo, Šabac, i Fetislam ustupe Srbiji.

Dalje, Garašanin je utvrdio prijateljstvo s Rumunijom; uglavio ugovor savezništva s Grčkom, i ugovor s Crnom Gorom, po kom bi se ona, posle srećnoga rata, imala spojiti sa Srbijom, a Knez Nikola, odrekavši se suverenosti, primao bi 20.000 dukata godišnje plaće, i imao bi mesto prvoga princa u srpskom dvoru.

Najposle, utvrdio je bio izvestan sporazum s Hrvatima, s Bugarima, i s Arnautima.

Ali, na kraju godine 1867, poče se osećati da se neko pojače zapleće u državne poslove, u Beogradu. I, jednoga večera, knežev Ađutanat, Ljuba Ivanović, donese jedno pismo Garašaninu od Kneza Mihaila.

U pismu Knez zahvaljuje Garašaninu za dotadašnju revnu i patriotsku službu!

Garašanin, svativši želju, napiše odmah ostavku i pošlje Knezu, a sutra rano počne se spremati da ide u Grocku.

Nu evo g. Nastasa Jovanovića, dvorskoga kneževog upravitelja, koji mu donosi kesu sa 1000 medžidija, pod knežavim pečatom.

— Ovo vam je poslao Knez Mihailo, reče Nastas.

Garašanin ne primi dar, i Nastas se vrati Knezu.

— Kažite g. Garašaninu, reče Knez: — da ga ja molim da to primi, On me dosad nije ničim uvredio, a primiću za uvredu ako mi odbije dar.

Nastas opet te Garašaninu.

Starac sad novce primi, i ostavi u kasu.

Ta kesa, tako pod pečatom, stajala je čak do druge pole godine 1868, i tek ju je tada Ilija odrešio, ma da se je, dotle, mnogo puta veoma mučio za novce.

— A što je niste dosad odrešili? upita jedan prijatelj Iliju?

— Mogao me je Knez čim god uvrediti i, u takom slučaju, ja bih mu njegovo novce vratio pod njegovim pečatom. Sada pak, umro je, kukavac, i uvrediti me već više ne može. Za to hoću da ih trošim!

Kao penzionar, Garašanin je živeo u Grockoj, i u Beograd je dolazio samo kad je imao kaka posla.

Garašanin je vrlo malo vodio brige o svojoj kući i imovini, za to je, posle toliko godina službe, otišao u Grocku kao čovek siromah.

U životu Majora Miše Anastasijevića ispričano je, kako mu se je plemenito i velikodušno, u novčanoj nevolji, nalazio ovaj veliki Srbin.

Tek kad bi se naštampalo Garašaninovo „Načertanije“, i tolika druga njegova pisma, videlo bi se koliko je srca i uma bilo u toga državnika-samouka. Ali kao da će ime Ilino tu pravdu, a srpski narod to obaveštenje, poduže očekivati!

Ilija Garašanin bejaše rastom jedan od najviših ljudi; krupan, crn, boginjav, u poslednje vreme, gotovo bezub, a ruku sa svim krivih od kostobolje; pri svem tom, u razgovoru i ponašanju prijatan toliko da svakad zanese svoga sabesednika.

Nije pio nikakva pića koje opija, a kave i duvana nije znao koliko mu je dosta.

Na Iliji je priroda pokazala koliko miluje udruživati suprotnosti u jednoga lica: on je bio primer vrednoće i strašilo oštrine u poslu; a, u isto doba, nepresušno vrelo šale i humora!

Još se ne zna na Balkanskom Poluostrvu za živa čoveka, koji je imao toliko veza s ličnostima po mestima na Slovenskom Jugu, koliko je toga bilo u Ilije Garašanina!

Garašanin je umro u Beogradu 10 juna 1874, pa je odnesen i saranjen u Grockoj. Godine 1886, kad mu umre stariji sin Svetozar, njegove su kosti prenesene iz Grocke, i sahranjene u Beogradu, kod Palilulske Crkve.

---

1. Zabavnici za 1833 str. 18, i za 1834 str. 11. ↩︎

Gaj Ljudevit rodio se u Krapini, u Hrvatskoj, 8 jula 1809 godine (po nov. kalendaru).

Osnovnu školu izučio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Križevcu, a filosofiju u Gracu i u Beču. U Lipiskoj je postao doktor u filosofiji.

Posle svega toga, otišao je u Peštu, gde je slušao prava i vrlo marljivo pohodio Sečenjijevu biblioteku. U Pešti se je poznao sa Jovanom Kolarom, u koga je učio češki jezik.

Razgovarajući se često s ovim pokretačem slovenske uzajamnosti o pravopisu, o novinama, i o drugim za narod važnim stvarima, Gaj namisli posvetiti svoj život obrazovanju novoga duha u svojega naroda.

Narod hrvatski, sam za se, vrlo je malen, a književnici njegovi, ne imajući jednoga književnoga jezika, pisali su kako je koji znao. I tako je bilo: koliko pisaca toliko i pravopisa, i toliko književnih jezika!

Za to se Gaj stane dovijati kako bi srpski jezik uveo i u hrvatsku knjigu. Time je ogledao da ujedno digne zastavu sloge među Srbima i Hrvatima. Kao prvi koristan početak toga rada, Gaj je, 1830, izdao u Budimu: Kratku osnovu hrvatsko-slovenskog pravopisanja!

Vrativši se iz Pešte u Zagreb, Gaj je prikupio oko sebe sve vrednije narodne prijatelje, i se njima je počeo buditi narodnu svest u Hrvata.

Dok je boravio u Pešti, video je vrlo jasno da Madžari teže sve nemadžarske narodnosti ugušiti, i u narodnost madžarsku pretopiti. Za to je, 1833, složio pesmu: „Još Hrvatska nije propala!“ koja je, kao munja proletala kroz Hrvate, i počela ih buditi od vekovnog dremeža.

Posle je počeo izdavati Hrvatske Novine, s književnim dodatkom „Hrvatskom Danicom.“

Godine 1836, svojim novinama Gaj je nadenuo ime: Narodne Ilirske Novine, i Ilirska Danica.

Ovih je učinjen potpuni prevrat u narodnom hrvatskom životu. Jezik srpski, s boljim pravopisom, uveden je u hrvatsku knjigu, i Hrvati, ostavivši svoj predeoni kajkavski govor, ušli su u veliku zajednicu sa Srbima od tada za doveka! Put, koji je Gaj pokazao hrvatskoj književnosti nije ni ravan ni utrven: ali što se više bude živelo, radilo, i napredovalo, to će taj put bivati sve ravniji, jedinstvo jezika srpskog ili hrvatskoga sve istinitije, a slava Gajeva sve dugovečnija!

Ali je ovakim radom svojim Gaj stekao sebi mnoge neprijatelje, osobito među Madžarima koji su ga koreli da je čovek slavoljubiv i častoljubiv.

Od tih prekora, Kolar ga ovako brani:

„U poslovima koji su za hvalu, tražiti sebi hvale, sa svim je pohvalno; a u slavi i sreći svoga naroda tražiti sebi slavu i čast mnogo je časnije nego nemarno gledati na te radove!“

Gaj je radio revno i neumorno, boreći se sa preprekama raznim i sa raznih strana.

Godine 1840, na Saboru, ogledao je daroviti Deak zadobiti Gaja za sebe, ali mu to nije pošlo za rukom. Gaj ode od njega rekavši, pored ostaloga ovo:

„Madžari su ostrvo u velikom moru slovenskom. Ja to more nisam stvorio, niti sam ja njegove talase pokrenuo. Gledajte da vas oni kako ne pokriju i ne potope!“

Posle je putovao po Nemačkoj, Poljskoj, i Rusiji.

Godine 1841 proputovao je kroz Primorje, Dalmaciju, i Crnu Goru.

Godine 1842 dovršio je svoj spis o Velikoj Iliriji, koji je bečka cenzura odobrila 1846, ali od koga je samo nekoliko odlomaka štampano u „Danici“: ostalo nije ni ugledalo sveta.

Godine 1846 bio je u Srbiji, i proputovao je po mnogim okruzima, svuda bratski dočekivan i odlikovan.

Godine 1847 bio je na Madžarskom Saboru, gde je uglavljivao sporazum između narodnih poslanika i neprijateljskog Sabora madžarskoga.

Gaj je, radeći uvek kao patriota, uživao poverenje i katolika i pravoslavnih. Ovo mu je priznavao i Srpski Patrijarh Josif Rajačić, kad je, 1848, izabranoga za Bana, pukovnika, Jelačića, zakleo u glavnom gradu Hrvatske!

Posle godine 1848, Gaj je mnogo neprijatnosti pretrpeo, i već se, posle, povukao u privatni život, ali radnja njegova nije ostala bez roda, i roda dobrog!…

Gaj je preminuo u Zagrebu 20 aprila 1872.

On je bilo srednjega stasa, pun, okrušast, naravi razborite, volje čvrste, besede razložite, a organa zvučna, prijatna: on je od prirode bio besednik.

Slava mu doveka što je narodno jedinstvo dizao nada sve mestimične i slučajne razdvojice!

Gagić Jeremija, rodio se 1 maja 1783, u Srbiji; ne zna se u kom mestu.¹

Gagić je, kao što piše Vuk, bio trgovac u Zemunu, kad je u Srbiji buknuo ustanak na Dahije, godine 1804; i odonuda se je odmah počeo mešati veoma korisno u poslove srpske.

Tako, 7 avgusta 1806, Jeremija Gagić, s Avramom Lukićem sovetnikom nahije požeške, slan je u Trst, k braći Srbima za novčanu pomoć. Vrativši se otuda, Gagić i Lukić doneli su, i, narodnim starešinama na Vračaru, predali ravno 12.750 forinata!

11 novembra 1806, Narodni Sovet piše u Pančevo Gagiću, i šalje mu 500 groša da svrši nalog.

U početku godine 1807, Gagić ostavi sa svim Zemun, pa se vrati u Srbiju, i postane u Sovetu najpre pisar a posle sekretar.

Kao sovetski sekretar, Gagić je slan u ruski glavni stan, kad su ono srpske starešine želele da kakav ruski čovek dođe u Srbiju. I na to traženje, Rusi su poslali u Beograd Konstantina Rodofinikina, kao svojega diplomatskog agenta.

Gagić je bio pisar i u Vojvode Milenka Stojkovića, u Poreču; a pominje ga i pukovnik Paulučija, u svojim pismima iz Srbije, dodajući da je čovek koji se može zadobiti da sklanja Karađorđa za ruske namere.

Godine 1813, februara 2, Admiral Čičagov daje Gagiću svedočanstvo da je on, ostavivši sekretarstvo u srpskom Sovetu, još od avgusta 1812, u ruskoj službi.²

Posle toga, odmah 9 februara 1813, Gagić je postavljen za titularnog sovetnika, a 5 dekembra 1815, i za konsula ruskog u Dubrovniku.

U mestu svoje nove službe, Gagić zaprosi u bogata dubrovačkoga trgovca, rodom iz Sarajeva, Hadži-Lake Lučića, kćer za ženu. Ali kako je on tada još bio čovek nov, i malo poznat, roditelji mu ne dadnu odive. Docnije pak, sami mu ponude svoju mlađu kćer Evstahiju (Staku), s kojom se Gagić venča, i s kojom je rodio četiri kćeri i jednog sina.³

Vredno je ovde zabeležiti što se priča u Dubrovniku, a tiče se našega zemljaka Gagića.

Kad su Austrijanci, posle Francuza i Crnogoraca, zauzeli Boku i Dubrovnik, onda je austriskom vojskom komandovao đeneral Milutinović, rodom Srbin.

Došavši u Dubrovnik, Milutinović je zatekao Garića, kao ruskoga činovnika. U Dubrovniku je onda bila mala pravoslavna crkva od drveta. U toj maloj drvenoj crkvi, na službi, pevali su često, s jedne strane ruski činovnik Gagić, a s druge — ćesarov đeneral Milutinović: oba pravoslavni Srbi!

Gagić je u Dubrovniku ostao dugo. Godine 1833 nahodimo ga, među pretplatnicima na narodne pesme Vukove (Uzeo je 15 knjiga).

Godine 1856, jula 7, Gagić je, po svojoj molbi, stavljen u penziju, i otišao je u Mletke, gde je i preminuo 1859 godine.

Gagić je bio stasa omalena, dežmekasta, a nosa povelika; vrlo je lepo živeo s dubrovačkom vlastelom, i uvažavali su ga i pravoslavni i rimokatolici. Rado je čitao i kupovao srpske knjige. Osem srpskog maternjeg jezika znao je i govorio: talijanski, francuski, nemački, i ruski.

Kao ruski konzul u Dubrovniku, Gagić je imao vrlo znatnu prepisku s Crnogorskim Vladikom Petrom Drugim, pesnikom, a i s mnogim drugih važnim ljudima iz Bosne, Hercegovine, i Albanije.

Čujem da je sva arhiva ruskoga konsulstva u Dubrovniku sada prenesena na Cetinje.

Ruski pisac Pavle Rovinski, koji je proveo nekoliko godina u Crnoj Gori, piše za Gagića ovako:

„Gagićeva je mana što je svaku sitnicu, čim je čuje, ne obavestivši se dobro o njoj, javljao svojoj vladi koja je, s toga, često krivila Crnogorskoga Vladiku i onde gde nije bio ni malo kriv.“

Rovinski, uopće, predstavlja Gagića kao činovnika poštena, revna, i tačna, ali koji ne gleda daleko.⁴

Posle Gagića, za ruskog konzula u Dubrovnik je došao G. Stremouhov koji je, 1867, bio direktor Azijatskog Departamenta, u Petrogradu.

---

1. Znajući da je sadašnji mitropolit dabro-bosanski, visokoprosvećeni Gospodin Đorđe Nikolajević, bio dobar prijatelj pok. Jeremiji Gagiću, molio sam ga, da me što bolje o pokojniku izvesti. I on mi je vrlo rado dobavio iz Anografa parohije dubrovačke izvod o Gagiću, i o celoj njegovoj porodici. U tom dokumentu stoji ovo: Jeremija Gagić, sin Mihaila Gagića, iz Srbije, rođen 1 maja 1783, koji je pravoslavne vere, i, kao ruski konzul, prebiva u Dubrovniku, venčao se s devojkom Evstahijom (rođenom 8 novembra 1810, u Sarajevu) 5 marta (po nov.) 1826. — Iz Petrograda pak, od g. Nikoljskoga, dobio sam izveštaj da u Gagićevoj kondujiti stoji: „Gagičь izь serbskih urožencev.“ Gagić je, dakle, rođen u Srbiji. samo se ne zna mestimice gde. — Dopuna: Gagić Jeremija rodio se u Gruži, u selu Pretokama, gde je imao rođenoga brata Jovana koji je ostavio posle sebe više potomaka. ↩︎
2. Arhiva Srp. Učen. Društva, br. 599. ↩︎
3. Gagićev sin Vladimir, rođeni 1836, umrьo je u Petrogradu 1850, a kćeri: Milena, Ljubica, i Olga žive su i sada. ↩︎
4. Javor, u Novome Sadu, 1886, str. 114. ↩︎

Gagić Janko rodio se u selu Boleču, kraj druma Carigradskog, 3 časa od Beograda. I on je jedan od onih Srba koji su, po želji Mustaj-Pašinoj, vojevali protiv Pazvandžije. U toj vojsci Gagić je bio buljubaša.

Kad su se Dahije spremale da seku knezove, i druge odabranije ljude u Srbiji, Janko je bio jedan između prvih kojima se spremala osvetnička sablja. Ali, kad turska potera dođe u Boleč, da dahijsku volju izvrši, Gagić je oseti i pobegne u čestu.

Turci, ne našavši njega doma, uhvate mu sinčića, dete od 15—16 godina, i povedu u Beograd. Gagić je, lugom, kraj druma, išao i osluškivao šta govore Turci? Na jednoj ćuprijici oni se ustave, i reknu tu da poseku dete, kad oca nisu uhvatili,

— Ako je vera, Turci! vikne iz luga Gagić: — da ćete pustiti dete, ja ću vam se predati sam?

— Tvrda je vera, odgovore radosni Turci: — dete ćemo pustiti, a tebi kako bude!…

Gagić iziđe iz luga i položi oružje. Turci mu sina puste, a njega poseku tu na mestu.

Slava ovakom srcu očinskom i junačkom!