Pomenik

Категорија: H

  • Hadži-Melentije Stevanović

    Hadži-Melentije Stevanović1, rodio se je u selu Birču, u nahiji srebrničkoj, u Bosni.

    Knjigu je učio po manastirima a pokaluđerio se je u manastiru Tronoši, u nahiji zvorničkoj (sada podrinskoj).

    Godine 1794 išao je u Jerusalim na Hristov grob. Vraćajući se iz Jerusalima, svratio je u Carigrad te izradio carski ferman da može opraviti stari kraljevski manastir Raču u ondašnjoj sokolskoj a danas užičkoj nahiji.

    Opravku manastira počeo je 1795 godine.

    Melentije je bio čovek veoma otresan, jako zauzet za interese svoga naroda, nelen izložiti se i velikoj neprijatnosti samo da uradi što je držao da je pravo i da je njegova dužnost.

    Za njega ono, u početku 1804, Fočić Mehmed-Aga, veli:

    „Dok zapalim Raču ukraj Drine,
I pogubim Hadži-Melentija,
Koj’ je iš’o preko mora sinjeg
Te je vlašku ćabu pohodio,
Pak se uzgred u Stambol svratio,
I od cara ferman izlagao
Za stotinu žutijeh dukata,
Da Vlasima bogomolju gradi,
Da je gradi za sedam godina,
Načini je za godinu dana.
Evo ima šest godina dana
Kako zida pokraj crkve kule,
A u kule nabavlja džebanu
I po mraku topove privlači:
Vidiš, joldaš, da se nečem nada“!

    Nema dokaza da se baš ovoliko spremao Hadži-Melentije za ustanak, ali da je bio lično spreman, i da se je među prvima javio na borbu, to je dokazano. Još godine 1804 on je na Drini radio onako kako su radili oni u Šumadiji, i u nahijama valjevskoj i šabačkoj; a godine 1805 meseca jula, već je, kao vojvoda sokolski, čuvao svoj kraj od Turaka. I kao vojvoda, Melentije je boravio u Rači, a utvrđenja su mu bila na Plijeskovu, skoro onde gde je sada Bajina Bašta.

    Godine 1810 jula 3, Melentije je izabran za mitropolitova namesnika. Iz savetskoga pisma o tom izboru vredi izvaditi neka mesta kao na priliku ovo:

    „Pri lišeniju mitropolita u Srbiji, sveštenstvo je bez nastavnika, a narod bez pastira crkvenog, za to je vrhovni predvoditelj srpski Georgije, sa savetom, opredelio arhimandrita Hadži-Melentija Račanskog, da je on mitropolitski namesnik, da upravlja svim činom svešteničkih i monašeskim; da zbira sve prihode mitropolitske, i od tih savetu račun da daje“.

    Dalje se u pismu naređuje:

    da se saberu u svakoj nahiji, prote, igumani, popovi, knezovi, kmetovi, i dr., da im se ova naredba prikaže, te da sveštenici sabiraju od naroda što je i pređašnji mitropolit sabirao, kako ti:

    1. Obične mirije — po 4 pare
    2. Dimnice na glavu — po 12 para
    3. Venčanice — po 2 groša
    4. Od manastira — po 25 groša
    5. Od crkve — po 10 groša

    Te prihode kad pokupe, doneće Hadži-Melentiju u Beograd, a on će od toga račun davati savetu.

    Sveštenici, svaki u svojoj nuriji, da imaju popisati sve duše, i držati tevter živih, umrlih, i venčanih, i o tom otvet da daju g. namesniku mitropolitskom iže v Belgradje“.

    Hadži-Melentije je s Milanom Obrenovićem i Mihailom Grujovićem, kao narodni deputat, išao u Rusiju da traži Srbiji ratne pomoći. Tom prilikom dobio je zlatni krst o zlatnom lancu, koji se i sad čuva u riznici manastira Rače i jedan brilijanski prsten.

    Godine 1811, Melentije je izabran za vladiku šabačkoj jeparhiji, i otišao je u Šabac te upravljao jeparhijom, ali za jepiskopa nije posvećen.

    Istina je Karađorđe 4 aprila 1812 pisao Proti Nenadoviću da je „nameran o Cvetima postaviti Hadži-Melentija vladikom“, pa je, toga radi, zapovedio da dođu vojvode i po tri kmeta iz opština na to veselje;2 ali ovo, ne znam sa čega, nije izvršeno; i one numere u Karađorđevu Protokolu koje govore o vladičkoj miriji, ni malo ne pokazuju da je Melentije posvećen za vladiku, nego mu je naplaćivano što od popova pripada vladici, kao i dok je zastupao mitropolita u Beogradu.

    Nesrećne 1813 godine, kad je borba planula na sve strane, Hadži-Melentiju je zapoveđeno da raspiše po jeparhiji da se po crkvama i manastirima drže bogomolje za pobedu nad neprijateljem, a i sam da se nahodi po granici narod i vojvode da hrabri!

    Posle propasti, prešao je u Srem, i stanio se je u Fruškoj Gori.

    Kad se je Srbija na novo digla (1815), i malo se oslobodila, Hadži-Melentije se je vratio u Raču kao u svoju kuću.

    Priča se da mu je tada Knez Miloš iskao onaj brilijanski prsten koji je dobio u Rusiji, po što ga on, kao duhovnik, ne može nositi. Melentije ne dadne prstena, te s toga nastane neka omraza između njega i Kneza Miloša. Kad je docnije Melentije umro, kaluđer Moja uzme prsten i odnese Knezu Milošu.

    Goneći se jednom sa seljacima oko neke manastirske zemlje, Melentije se je bio jako naljutio. U ljutini nagna hata na nekakav rov, te tu spadne s konja i ugane nogu. Od toga je ostao hrom; i u poslednje vreme svoga života išao je na štakama.

    Hadži-Melentije je umro 27 marta 1824, u manastiru Rači, i onde je ukopan. Na grobu njegovu leži ploča sa zapisom koji je izrezao iguman Serafim tek 1851 godine!…

    1. Joakim Vujić kaže da je godine 1826 video u manastiru Rači oca Hadži-Melentijeva Stevana Nikolajevića, kome je, veli, onda bilo 110 godina. Po ovome, Melentiju je prezime Nikolajević, a Stevanović se je zvao po ocu Stevanu (Putešestvije po Srbiji, str. 200). ↩︎
    2. Golubica 5, 196. ↩︎

  • Husejin-Kapetan

    Husejin-Kapetan, nazvani „Bosanski Vitez“, rodio se u Gradačcu, oko godine 1800.

    U onoj borbi koju su Bošnjaci više puta pokretali da bi očuvali svojoj postojbini predeonu avtonomiju, i da bi odbili centralističke reforme stambolske, najlepše je izišao na glas Husejin-Kapetan iz Gradačca, koga su njegovi zemljaci sa svim po zasluzi nazvali „Bosanski Vitez“!

    Kao vođ bosanskoga ustanka protiv sultana 1831, hoteći jedan put za svakad oboriti silu koja tako često udara Bosni na pravice, Husejin digne 25.000 odabranih vojnika Bošnjaka, i s njima pođe na Kosovo, gde je mislio sresti velikog vezira koji je na Bosnu išao s carskom vojskom, i tu ga satrti. Približujući se tom istoriskom polju, Husejinovi su Bošnjaci na glas pevali:

    „Naši stari, pa Polju Kosovu,
Izgubiše staru svoju slavu.
Staru slavu, pradjedovsku vjeru;
Na Kosovo i mi sad idemo
Dušmanina svoga da bijemo
Ili ćemo i sad izgubiti
Izgubiti i slavu i vjeru:
Ili ćemo, ako Alah hoće,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno“!

    U to isto vreme bio se je odmetnuo od sultana i skadarski paša. S ovim je Knez Miloš bio u prijateljstvu, i bio mu je poslao nekih 200.000 groša, pa su to carski Turci uhvatili i uzaptili.

    Da bi popravio tu svoju pogrešku, Knez Miloš sada piše Husejin-Kapetanu pismo u kome mu svetuje da ne diže oružja na svoga cara i, ako zatreba, nudi mu svoje posredovanje — da ga izmiri sa sultanom.

    Husejin, ponosit starinom svoje begovske kuće, ražljuti se na te ponude, pa Milošu oholo odgovori pismom koje se završuje ovim rečma: „Još se tvoja sablja nije bila ni skovala, a mač je moj odsecao vlaške glave“!

    Veliki vezir, nešto lukavstvom a nešto nadmoćnom silom, pobedi Bošnjake. Uzalud je Bosanski Vitez, u toliko prilika, pokazivao čudesa ličnoga junaštva, nadmoćna sila pretegne, i carski vezir uđe u Sarajevo i ovlada svom Bosnom.

    Husejin bude primoran prebeći u Austriju, i odveden bude u grad Osek u Slavoniji.

    Austrijancima nije bilo milo držati na svom trošku čoveka koji je ustajao na svojega cara, za to nastanu da bi sultan dao milost svim buntovnicima. I milost se da svima osem Husejina i još nekolicine, ali se obreče i njima. Husejin siđe u Zemun, a niz Zemuna pređe u Beograd.

    Ovde mu se javi da sultan traži da on ide u Carigrad. Husejin se sneveseli, bojeći se nasilne smrti u Stambolu. U jedan mah mislio je da milost i ne primi. Ali ga je u tom slučaju čekala večita tamnica austriska. Najposle je voleo i umreti kao sultanov rob, nego živeti kao švabin sužanj.

    U Beogradu se je bio razboleo, pa ga je lečio Dr Kunibert, lekar Kneza Miloša.

    Husejin-Kapetan, u to doba, 1831, jedva je mogao imati više od 30 godina; rasta je bio srednjeg, lica lepa, pogleda sumornoga; osmejak mu je bio blag i tužan, a krupne oči njegove pokrivali su kapci s gustim trepavicama; koža mu je bila veoma bela; u tom je lično više na majku, Đurđijanku rodom, nego na oca, opora Bošnjaka.

    Gledajući na tako nežno telo, čovek nikad ne bi pomislio da ono nosi dušu s onoliko krepkom voljom, s onolikim vojničkim vrlinama, s onolikim vlastoljubljem i, osobito, s onolikim ličnim junaštvom!

    Husejin je bio pravi musloman; u svemu je živeo po koranu: nije pio nikakva pića, molio se Bogu svaki dan pet puta, i često, razgovarajući se s kim, dizao je oči k nebu, i šaptao neke stihove iz korana. Sa svojim seljacima — čivčijama — postupao je čovečno.

    Na polasku u Carigrad bio je ostao bez novaca. Knez Miloš, ne gledajući na onu uvredu u pismu, ponudio mu je veću sumu. I on je ponudu primio sa zahvalnošću.

    U Carigradu mu ponude čin u redovnoj vojsci. on ga odbije. Onda ga prognaju u Trapezunt gde je na skoro umro kao kakav muslomanski svetac.

    Husejin-Kapetan se smatra kao pravi muhamedovac, ali u isto doba on je Bosanski Vitez koji je junački branio pravice svojoj otadžbini, a braneći to zaklanjao je jednu srpsku zemlju od tuđinske najezde!

    Bosanski Vitez nije odbranio Bosne, ali ju je junački branio; i braneći je — ostavio je svojim zemljacima divan primer slavnoga junaštva i čiste ljubavi prema svom zavičaju!

    Slava mu!

  • Hranisavljević Kosta

    Hranisavljević Kosta, rodio se godine 1807 u mestu Irigu, u Sremu, a starina mu je u Kruševcu, otkuda su mu roditelji prebegli u Srem. Kostino je prezime Živković, a Hranisavljević se je prozvao po svom dobrotvoru Hranislavu1, koji ga je primio, školovao, i uputio u rusku vojnu službu.

    Hranisavljević, svršivši u Rusiji kadetsku školu, prešao je u vojsku gde je, služeći u kavaleriji 6 godina, došao do čina područničkoga.

    Dok se je učio u kadetskoj školi, Kosta je bio vrlo vredan i uredan mladić. Pukovnik, upravnik će škole, upita ga jednom:

    — Konstantin Hranisavljević, vi ne Serb?

    — Ja Serb, vaše visokorodije! odgovori mladić.

    — Trudno povjerit, nastavi pukovnik: — vi tak trudoljubivi a, vjed, Serbi lenivoj narod?

    — Meni je, veljaše mi pokojni Hranisavljević 1861: — bilo vrlo teško što moj pukovnik tako ružno misli o Srbima, ali mu nisam mogao ništa odgovoriti, jer svoje zemljake ni poznavao nisam.

    Po izlasku iz škole, kad sam prešao u vojsku, i otišao u Malu Rusiju, slušao sam često od seljaka Malorusa pesmu koja se počinje ovako:

    „Prodam hatu i komnatu,
Budem serbovat!“

    I na ovu sam se pesmu srdio, ali sam već počeo ozbiljnije misliti o srpskoj vrednoći. Danas pak nalazim da nam ne bi udilo da smo malo vredniji!…

    Služeći u ruskoj vojsci, Hranisavljević je 1829 s Dibićem prešao Balkane na Šipci. Za taj rat dobio je zlatnu medalju; a za utišanje bune u Poljskoj 1831 zlatan krst za vojničke zasluge.

    Godine 1832 Hranisavljević dođe u Srbiju i 15 dekembra postane komandir kavaleriskom eskadronu, koji je bio garda Knezu Milošu.

    Posle nekog vremena, Kosta se vrati u Rusiju, i ostane onamo nekoliko godina.

    Godine 1839 došao je opet u Srbiju, i stupio u vojsku, gde je 11 maja postao major.

    U početku se je potpisivao Hranislav, a docnije je to prezime produžio u Hranisavljević.

    Iste 1839 godine juna 18, postavljen je za pomotnjika načelniku vojnoga štaba.

    Godine 1845 jula 19, Hranisavljević je postao načelnik redovne vojske i na tom mestu ostao je više od 11 godina.

    Godine 1857 oktobra 13 postavljen je za člana zemaljskog saveta.

    Pre toga Hranisavljević je dao beogradskoj opštini 3000 dukata svoje uštede s ugodbom da mu daje po 6 na 100 interesa na te novce dok je god živ, a kad umre, novci ostaju opštini.

    I dok je bio u službi i primao platu, ovaj interes nije hteo uzimati, već ga je poklanjao opštini na gradsku sirotinju.

    A kad je ostavio savetničku službu, Hranisavljević nije hteo primiti penzije iz državne kase, na koju je po zakonu imao pravo, nego je živeo od interesa na onih svojih 3000 dukata.

    Pred kraj godine 1860, kad je živeo kao „savetnik u ostavci,“ ponudi ga Knez Mihailo da primi vojno ministarstvo koje se onda zvalo Glavna vojna uprava.

    Hranisavljević, izgovarajući se starošću i slabim zdravljem, otkloni od sebe tu kneževu ponudu. Knez ga zovne k sebi i navali na nj da se primi.

    Hranisavljević, ne mogući se odgovoriti, zamoli Kneza za ovo troje:

    1. Bez moga znanja, Gospodaru, niko da se ne meša u vojsku, a ja ne ću raditi ništa bez vašega odobrenja;
    2. Na dvorske ručkove da ne dolazim, i
    3. Ni jednom konsulu nikad da ne činim pohoda!

    Knez se osmene, ali mu primi ova tri uslova. I tako je 31 dekembra 1860 Hranisavljević postavljen za načelnika Glavne vojne uprave — što je bilo ravno vojnome ministarstvu.

    Godine 1861 septembra 22, uvažena mu je ostavka na to zvanje. Od toga vremena, odrekavši se penzije, živeo je o interesu s onih 3000 dukata što je imao u opštine.

    Pred smrt svoju stradao je od očobolje, ali je ipak, više od dve godine, svaki dan pisao neke beleške iz svoga života; a kud su se dele te beleške posle njegove smrti nije se mogle saznati.

    Za našeg prvog rata s Turcima 1876 reče mi jednom onako u razgovoru, da glavni komandanat vojske treba da je mlad i zdrav čovek. Treba da može biti na sedlu dan i noć, veljaše on.

    Hranisavljević je umro u Beogradu u svojoj kući 7 marta 1880, i sahranjen je sa svima vojničkim počastima. Knez Milan sa svima ministrima, i mitropolit s mnogim sveštenstvom, ispratili su ga do groba.

    Onda se je mnogo govorkalo u Beogradu da je umoren, i na telu su mu se videli tragovi od nekakva uboja, tek sudska istraga nije to potvrdila, a cela je istina da mu je kuća poharana onda kad je izdahnuo! Tom prilikom nestalo je i njegovih diploma i rukopisa.

    Kosta Hranisavljević se nije ženio, i sa ženama nije nikad imao nikakva posla. Živeo je kao samac na osobiti način: sam je sebi strugao i cepao drva; sam je sadio voćke i okopavao svoju baštu; gotovo svaki dan išao je peške u Topčider, ili na Vilinu Vodicu da se napije vode, pa se je posle vraćao kući. Osem hemoroida, od kojih je mnogo patio, za drugu bolest gotovo nije ni znao.

    U sobi svojoj, osem gvozdena kreveta, stola i stolice, nije imao ništa drugo. Sav ukras bio mu je jedan Dušanov krst koji mu je visio više glave.2

    Hranisavljević je pored svoga maternjega jezika, znao nemački, ruski, i francuski. Na peru je bio vrlo jak, ma da mu je slog ono pun ruskih reči i celih rečenica. I rukopis mu je bio sličan s rukopisom ruskim.

    Govorio je tiho, fino, ali tečno i uvek ubedljivo.

    Kosta Hranisavljević pominjaće se dugo u našoj vojsci kao starešina koji je vodio očinsku brigu i o vojsci kao uzdanici otadžbine, i o svakom pojedinom vojniku kao delu vojske. On je bio starešina neobično oštar, ali neobično vredan i neobično pravedan.

    O njemu ima vrlo mnogo priča. Da pomenemo ovde bar dve tri, tek da se vidi kakav je to bio načelnik vojske.

    Tako se je pričalo da Hranisavljević, kao načelnik vojske, neke noći kad se niko ne nada, zađe po štalama te pregleda vojničke konje. Ako kome konju pa glavi nađe zobnicu, koju je seiz zaboravio skinuti, uzme je i odnese.

    Po smrti Hranisavljevićevoj, sveštenik Isak Đorđević, uzeo je taj krst, i dao ga palilulskoj crkvi, gde se i sad nalazi.

    Ili, na priliku, Hranisavljević hoće da sazna: kakvo mišljenje nose vojnici o kasarni kad idu na smenu kućama, pa za to iziđe, prerušen, čak pod Avalu; tu se kao putnik udruži s vojnicima i pita ih: kako im je u kasarni; šta je dobro, šta li je zlo? Pa ako dozna za kakve neurednosti, odmah ih ispravlja…

    Ili:

    Sretnuvši vojnika da nosi u ruci živo prase s pijace, pita ga, čije je prase, i kud ga nosi:

    Vojnik odgovori da je oficir, imerek, kupio prase na pijaci, pa mu dao, sa zapovešću da ga nosi kući mu.

    — Pusti to prase nek ide kud hoće, veli Hranisavljević vojniku: — a ti idi pravce tom oficiru na raport, i kaži mu što si uradio po mojoj zapovesti!

    Svi rodoljubi koji misle, kad god reč dođe o vaspitanju i držanju vojske, sećaće se sa zahvalnošću imena Koste Hranisavljevića!

    1. Đorđe (u svetu Gavrilo) Hranislav bio je od 1804—1811 profesor u Karlovačkoj gimnaziji, a od 1813—1827 u bogosloviji. Preminuo je pak kao bački vladika, godine 1843. ↩︎
    2. Po smrti Hranisavljevićevoj, sveštenik Isak Đorđević, uzeo je taj krst, i dao ga je palilulskoj crkvi, gde se i sad nalazi. ↩︎

  • Horvatović Đura

    Horvatović Đura, đeneral, rodio se 17 januara 1835 u Velikom Mušaluku u Liki.

    Osnovnu školu učio je u Gradiškoj i u Mitrovici, a školu kadetsku u Gracu. U svojoj 19 godini postao je austrijski oficir, a godine 1862 prešao je u Srbiju, i stupio u srpsku vojsku. Godine 1863 novembra 16 postao je kapetan prve klase; godine 1872 19 avgusta major; godine 1876 marta 10 potpukovnik, a đeneral 10 avgusta 1885.

    Horvatović je učestvovao u oba naša rata s Turcima, i u ratu s Bugarima, kada je, kratko vreme, bio i ministar vojni.

    Lično je bio hrabar i, bezobzirnom disciplinom, trupe je svoje držao u poslušnosti. Pri svem tom o njemu je bio veći glas nego što su mu dela. Rado je oko sebe držao dopisnike novina, koji su njegovu slavu razglašavali.

    Posle ratova bio je neko vreme srpski poslanik u Petrogradu, a poslednje vreme svoga života provodio je u Beogradu i u Nišu, jer je u oba ta mesta imao nekretnoga imanja.

    Februara 28 godine 1895, između 10 i 11 sata, zdrav čitav došao je u Dilberovu apoteku na velikoj pijaci; tu ga udari kalja od koje umre onde na mestu.

    Odatle je prenesen u Grand Hotel, gde je obično stanovao, i 2. marta 1895 pre po dne sahranjen je svečano kao malo ko.

    Sam mitropolit Mihailo došao je u stan, dopratio ga u crkvu, i opevao. Govoreno su mu nekolike besede. Sve su beogradske novine onih dana bile pune njegovoga imena.

    Horvatović se nije ženio. Naslednik mu je nekakav sestrić austrijski đeneral-major Marko Serljen ili Cerljen.

    Posle nekoliko godina, ovaj je sestrić tražio da iskopa telo Horvatovićevo i da ga prenese u Hrvatsku, te da ga sahrani po rimskom obredu!!

    Horvatović je bio čovek vrlo visoka rasta; plave kose, brkova i brade, koju je nosio dugačku i razčešljavao je u dva vlasa. I kosu na glavi razdeljivao je sredinom temena kao što žene svoju kosu dele. Govorio je srpski i nemački; u govoru je neke glasove vrskajući izgovarao.

    Bio je vojnik i rođenjem, i školovanjem, i životom: ali nikad o ratu nije govorio, nego o sejanju, o oranju, o žetvi, o sađenju i kalemljenju voća, i podizanju vinograda.

    Govorio je i o nekim dobročinstvima koja se spremao da učini, ali je smrt bila brža od njega.

    Bog da ga prosti!

  • Hećim-Toma Kostić

    Hećim-Toma Kostić, sin čuvene vidarice Ćira-Mane1, rodio se 4 aprila 1778 u varoši Kožanima, u Makedoniji.

    U Srbiju je došao još u početku ustanka na Turke 1804 i nalazio se je u prvo vreme u Smederevu.

    Godine 1806 jula 15, upravni savet, osvedočivši se o veštini Hećim-Tominoj u lečenju, uzima ga za vojničkog lekara, i određuje mu 60 groša plaće na mesec koju će, veli se u aktu, primati i kad ne bi bilo nikoga da leči2.

    Iz Smedereva, kad je osvojen Beograd, preselio se i Hećim-Toma u današnju srpsku prestonicu, i tu je vidao ranjenike; i vidao ih je većinom vrlo srećno. Evo za to jednoga svedočanstva;

    Godine 1807, rudnički vojvoda Miloš Obrenović, pri osvajanju Užica, u jurišu na neki šanac, rani se teško: kuršum mu prodre u grudi ispod srednje trećine na prednjoj ivici leve ključnice, i projuri kroz donje polje desne lopatice, dakle baš kroz grudi. Ranjenik je ležao očajnički, a Hećim-Toma zbog mnogih ranjenika koje je već vidao u Beogradu, nije mogao ići u Užice. Za to vojvodu Miloša polože na razapeto među dva tovarna konja platno, i tako ga snesu u Beograd. Hećim-Toma prione vidati te grdne rane. I za nekoliko nedelja, vojvoda se oporavi, digne se, i ode opet na vojsku. Priča se da je Hećim-Toma, u tom vidanju, svojim rođenim ustima isisavao gnoj iz raznih gnojnih kanala da bi se rana brže i lakše obživčila.

    Godine 1830 dekembra 13, Knez Miloš piše: „Za zasluge meni i narodu u ratu ukazivane, oslobođavam Hećim-Tomu, i majku mu Manu, od svake dacije i kuluka“.

    Godine 1834 oktobra 3 Knez, u Negotinu, potpisuje diplomu, kojom Hećim-Tomi određuje 150 talira penzije na godinu, želeći da ostatak života svoga u koliko mu bude moguće, na polzu roda našeg, i starost svoju u tišini provodi“.3

    U Srpskim Novinama od godine 1841, br. 28. str. 222, ima izveštaj kako je Hećim-Toma izvidao nogu nekom Dimitriju Rusijancu. Slučaj mora da je bio ređi, jer je lečenje išlo pod nadzorom beogradskog fizika, Dra B. Mušickog, pa je tako sjajno ispalo da službene novine o tom govore osobitom hvalom.

    Posle toga, Hećim-Toma, već star i iznemogao, živeo je u Beogradu u svojoj kući preko puta od velike crkve, uvažavan i poštovan gde bi se god javio.

    Hećim-Toma je umro 9 oktombra 1848 od kolere u Pančevu, kuda je po naredbi srpske vlade bio otišao da vida ranjenike iz madžarskoga rata. Telo mu je preneseno u Beograd, i sahranjeno kod Markove crkve, u Paliluli.

    1. Ćira-Mana umrla je u Beogradu 1833 i, po naredbi Kneza Miloša, sahranjena je do zida velike Beogradske crkve s južne strane. Novi krasitelji crkve digli su grobne ploče, te oko crkve udarili modernu kaldrmu. Za to se sad i ne zna gde leže kosti zaslužne vidarice! ↩︎
    2. Ovaj dokumenat nalazi se u g. Tome Hećim-Kostića, u Beogradu. ↩︎
    3. Ovaj dokumenat, kao i onaj pred ovim, nahode se u g. Tome Hećim-Kostića, u Beogradu. ↩︎

  • Hajduk-Veljko Petrović

    Hajduk-Veljko Petrović, rodio se u selu Lenovcu, nahiji crnorečkoj, oko godine 1780, od oca Petra i majke Petrije.

    Otac Veljkov bio je čovek vrlo miran a vrlo bogat osobito stokom. Priča se da su mu se ovce, po pesmi, tri puta hiljadile. Turci su ga zvali Petar Sirenjar.

    Veljko je još od malena bio vrlo živ i nestašan. Dok je čuvao stoku, bio je svakad glavar čobanima (čoban-baša).

    Turci su vrlo često dolazili na bačiju Veljkova oca te jeli, pili, i odnosili sir, maslo, i mleko. Jednom se Veljko dogovori s čobanima, drugarima svojim, te neke Turke pomlati na bačiji, i na taj se način svi dokopaju oružja.

    U ono vreme grad Vidin i okolinu držao je Pazvanoglija, carski odmetnik. Turska vojska, verna caru, više puta se je sudarala u Crnoj Reci s vojskom Pazvanoglinom. U jednom tankom sukobu Pazvandžine krdžalije popale i poharaju selo Lenovac, kao i mnoga druga sela naokolo. Posle jednog takog paleža, Veljko, šiparac od desetak petnaest godina, ostavi kuću i roditelje, i ode u Vidin te se najmi u nekakva Turčina da mu čuva ovce. Posle nekog vremena, iz Vidina pređe u Požarevac, i najmi se u vojvode da mu gotovi jelo. Tu je služio duže; jednom, na vaskrs, igrajući s momčadma u kolu, zadocni se te svome gospodaru ne zgotovi večere na vreme, za to ga gospodar potera da bije, a on uteče, i ode u hajduke Stanoju Glavašu, s kojim provede leto 1803. Kad dođe zima, Stanoje ga namesti u belu Duboni kod nekaka čoveka, da kao čuva ovce. I tako, na jataku, kao najamnik čuvajući ovce, oženi se u tom selu, ušavši u kuću nekoj udovici, koja je bila nešto rod Glavašu. Kad se, u početku 1804, počne dizati buna na dahije, Veljko se iznajpre držao sa Stanojem Glavašem, a posle se prilepi uz Đušu Vulićevića, poglavicu smederevske nahije, i tako je uz njega išao i vojevao dokle Đuša nije poginuo 1805. Iza toga, Veljko ostane kod Đušina brata Vujice. Ali u tom je i sam bio stekao nekoliko momaka, i načinio se neki buljubašica.

    u početku 1807, kad su Srbi uzeli Beograd, Veljko se je molio Karađorđu i savetu da pređe iz paraćinske nahije u Krivi Vir da pobuni Crnu Reku, i da je odmetne od Turaka.

    To mu se dopusti: dâ mu se džebane i oružja, što su Turci ostavili u beogradskom gradu, i da mu se diploma da može kupiti bećare, pa da čuva granicu.

    Uzevši sve što mu treba, Veljko dođe u manastir Ravanicu. Tu za nekoliko dana skupi dosta bećara i samovoljnika. S ovima posle pređe u Crnu Reku i u selu Podgorcu uhvati u kuli bega živa. Bega pusti a sve blago njegovo zadrži. Za tim uparadi družinu, pa svakom da po dukat; ostalo nešto zadrži sebi, a nešto pošlje u Beograd savetu. Veljko odmah postavi starešine po svoj Crnoj Reci, u Banjskoj, i u Svrljigu (i ako su u tim knežinama još sudili Turci), pa se vrati u Krivi Vir na zimovnik.

    Pošto je beg u Podgorcu onako prošao, mnogi su se Turci razbegli iz Crne Reke, neki u Vidin, a neki u druga tvrda mesta.

    Jednom samo ogledala je jedna potera da pođe na Veljka u Krivom Viru, ali on, doznavši da ga Turci misle napasti, sazove svoju družinu porekne:

    — Turci se spremaju da dođu sutra nama na ručak: mesto da im gotovimo sutra ručak, hajdemote večeras mi njima na večeru!

    I odista to veče u neko doba noći, kad se niko nije nadao, Veljko grune na Turke takom brzinom i junaštvom da je ne samo rasterao onu četu koja se spremala na njega, nego je ime njegovo od toga doba postalo bauk za sve Turke na onom kraju.

    Posle toga Veljko je pogradio šančeve u Vražogrncu, u Zaječaru, Grljanu, Sumrakovcu, i sa svojim bećarima držao je te šančeve. Nad svima starešinama bio je postavio svoga brata Milutina, a nad šančevima i nad pešacima bio je metnuo nekoga Hadži-Nikolu iz Sarajeva, koji je bio vrlo učen čovek, i umeo graditi šančeve.

    Sam Veljko, držeći pod svojom vlašću Crnu Reku, boravio najviše u Banji Sokolačkoj (aleksinačkoj).

    Posle propasti na Kamenici 1809, Veljko je čuvao Banju od Turaka, a uz njega se nalazio i Stevan Živković, poslani od saveta da mu bude savetnik, da ne bi on, po svojoj prevelikoj slobodi i hrabrosti, gde god vojsku svoju u ludo potrъo i upropastio. Tukući se s Turcima oko Banje, rane se i on i Živković. Turci njih tu opkole sa svih strana, i držali su ih nekoliko nedelja. Veljko naumi da se izbavlja probijajući se kroz Turke. U tom se ukaže iza turske opsade srpska vojska koja ide Veljka da izbavlja. Poznavši je, Veljko se seti da ona ne zna otkud i kako da udari. Za to, jednom, po svom običaju uzjaše Kušlju i proleti kroz tursku opsadu, sastane se sa Srbima, i kaže im otkud i kako da napadnu, pa se onda vrati opet kroz Turke u Banju, i stane se spremati da se probije kroz Turke, i da se sastane sa Srbima. Kad se je on u svojoj sobi spremao za taj ispad, upitaju ga momci njegovi:

    — A šta ćemo s ovim za Živkovića?

    — Šta ćete? Ako može ići, nek ide kao i drugi ljudi, a ako ne može, vi mu odsecite glavu pa ponesite da je Turci ne nose.

    Kad Živković, koji je ležao u drugoj sobi, čuje te reči, pomisli u sebi:

    — Šta? Ovaj, kakav je lud, hoće to i učiniti, pa skoči onako ranjen, i nada među prvima…

    U toj borbi (7 avgusta 1809) tursko zrno rani Veljka u nogu. On nogu metne u zobnicu, pa je opet jahao kao da ga nije ni zvrčka zvrčila.

    Kad Turci prodru do na Moravu, Veljko im je sa svojim bećarima izokola činio veliku štetu i uznemiravao ih i plašio.

    O novom letu 1810 godine, u Beogradu na skupštini, njega optuže neki kneščići i buljubašice iz onih nahija kuda je on zapovedao da je nekake devojke ljubio, a momci njegovi da su nekim ljudima pootimali goveda i ovce, i prodali kao tursko dobro. Za to ga savet osudi u kulu, nego ga, srećom njegovom, ne zatvore onaj dan, već ostave do ujutru, a on u veče skupi svoje momke pa im kaže:

    — Braćo! Ja sam mislio, mene zovu u Beograd da me pitaju, koliko sam rana letos pretrpeo, koliko mi je momaka poginulo, koliko li sakatih ostalo, koliko mi je kumbara nad glavom puklo, i koliko je konja poda mnom palo, i imam li čim momcima plaću dati, a oni me pitaju: koliko sam devojaka poljubio; pa sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego bežite, da bežimo odavde!

    Tu noć pobegne sa svojim momcima iz Beograda. U Smederevu se ustave te odmore konje, i tu on rekne:

    — Dovde sam bežao; odavde ću ići polako; a ko je rad biti se i umreti, neka ide za mnom.

    Sad je otišao u Poreč Milenku koji ga jedva dočeka, i odredi mu po 500 groša na mesec, a njegovim bimbašama i buljubišama kom 200 a kom 100, momcima pak kao i drugim bećarima.

    Te godine (1810), kad Rusi pređu u Krajinu, otide i Veljko sa svojim momcima pred njih, i celo to leto vojevao je o njima duž Dunava i Timoka. Tu je, za hrabrost, dobio zlatnu kolajnu, a pred jesen je vodio rusku vojsku na Varvarin, gde se, u onoj slavnoj bitci, ranio u levu ruku, i po tom u šaci ostao malo sakat (nije mogao prste ni dobro skupiti ni opružiti). Toga je leta dobio od Turaka vrlo lepu sablju, okovanu srebrom i zlatom, i iskićenu kamenjem pa je, preko starešine ruske vojske, pošlje na dar grofu Kamenskom; nu ovaj mu je vrati natrag izgovarajući se da nije vredan take sablje nositi, nego neka je nosi onaj junak koji ju je od Turaka i zadobio, i pošalje mu još 200 dukata na dar.

    O skupštini 1811, bio je opet u Beogradu, i mogao je pomoći Milenku i Dobrnjcu protiv Karađorđa i Mladena, ali ga ovi prevare: načine lažno pismo, kao božem da su Turci udarili na Banju. Karađorđe ga zovne i rekne:

    — Veljko, sine, trči!

    I Veljko odleti k Banji da je brani od Turaka, a ona dvojica ostanu u Beogradu bez njegove pomoći…

    U leto 1811, na ponovljene tužbe onih buljubašica i pređašnjih vojvodica, bude premešten iz Banje u Negotin na mesto Miše Karapandžića koji je te godine umro.

    Kad je došao u Negotin nije imao nikakva bogastva, osem dobrih konja i gospodskoga odela i oružja; jer sve što je na vojsci dobijao delio je sa svojima. Ali godine 1812 zakupi skele i đumruke na onom kraju, te se srećom vrlo obogati, pa i taj dobitak gotovo sav podeli sa svojim bimbašama i buljubašama.

    Kad se godine 1813 otvori rat s Turcima, odredi mu savet i Karađorđe još tri knežine iz nahije požarevačke u pomoć da čuva onaj kraj od Turaka.

    Kad je, s ostalim ženama i decom, bio ispratio i svoju ženu sa snahama i decom iz Negotina u Poreč, dođe mu prijatelj jedan, i videvši po sobi različne srebrne nakite konjske i druge kojekakve skupocene stvari, zapita ga u veče na samo, zašto i to nije poslao sa ženom u Poreč, a on odgovori:

    — Neka žene nose i čuvaju svoje košulje, i čarape, i platno, i pređu, i pletivo, a ovo su stvari junačke koje sam ja na sablju dobio, i sad sabljom valja i da čuvam; a koji to nije kadar sabljom čuvati i braniti, nije ga vredan ni imati. Sramota bi bilo, da Turci dođu u moju kuću pa, kod tolike slave i imena moga, ništa u njoj da ne nađu!

    Prijatelj je taj nameravao da ide u Beograd, a on ga je zadržavao i ustavljao govoreći:

    — Mi smo ovde dosta veselih dana proveli, ostani i sad da razbijeno Kapetan-Pašu (za koga se govorilo da će udariti na Negotin), pa barem i slavu da delimo!

    — A kako misliš razbiti Turke? upita ga prijatelj.

    — E! Kako Izvešću moje soldate i bećare pred njih, pa ću ih j… mater!

    Svega vojske pod svojom komandom nije imao tada više od 3000 ljudi, pa i to je bilo nešto u Brzoj a nešto na Velikom Ostrvu. A za Turke se znalo da ih ide na Negotin više od 15.000; za to mu prijatelj reče:

    — Ali sad ne će udariti na tebe samo subaše, nego će doći carska vojska, i dovući ubojne topove i kumbare; za to, može biti, bilo bi bolje da se ti ne zatvaraš u Negotin, nego da načiniš još jedan mali šančić gde god u planini, a ovde da odrediš samo toliko pešaka koliko je potrebno za čuvanje šančeva, i da im postaviš dobre urednike; pa kad Turci udare na Timok, ti iziđi te ih dočekaj: ako ih razbiješ, hajde u Negotin; ako li Turci razbiju tebe, ne idi više u Negotin nego sa svim konjicima i s ostalom vojskom što je suviše u šančevima, idi u planinu, pa će se Turci više bojati tebe iz planine sa 1000 ljudi, nego da imaš deset hiljada, pa da te ovde opkole.

    Veljko se grohotom nasmeje.

    — E, ti si se uplašio od Turaka! Moli se ti samo Bogu da Turci udare, pa kad dođu moji kozaci s Timoka i reknu:

    — Eto Turaka! Onda ću ja pripasati sablju, i uzjahati Kušlju, pa idem u polje pred njih; a ti viči Petra Ključara, neka ti donese olbu pelenaša, pa evo ovde sedi i pij, i uzmi durbin pa gledaj kako ću ja njima da j… mater!

    Posle nekoliko dana taj je njegov prijatelj otišao u Poreč, pa i u Beograd, a Veljko je ostao u Negotinu kao i pre.

    U negotinskom gradiću, baš onde gde je sad načelstvo, bila je kula u kojoj je sedeo Veljko. Kula je bila od više tavana, a na vrhu je imala neki trem s direcima koji su držali krov nad tim tremom, a između direka bilo je na sve strane otvoreno. To se zvalo Baba-finka1.

    Na toj Baba-finki obično je Veljko sedeo, pušio, i razgledao polje oko Negotina, motreći na svako tursko kretanje. Čučuk-Stana ili snaha mu Stanojka dvorile bi ga, služeći vino ili rakiju, čemu je kad bilo vreme. Događalo se čak i to da i koje topovsko đule proleti pored Baba-finke, i po koji direk okrzne te se čeljade koje služi piće trgne i obrne od one siline.

    — More, ne okreći mi leđa, rekao bi Veljko, kroz mali osmejak.

    — Zanese me vetar, odgovorila bi Stana ili Stanojka.

    — Drž’ se zub’ka za vetar da te ne okreće! I tu bi se svršila šala.

    Dokle Veljko tako sedi i pije na Baba-finki, dole u avliji bi svirali i pevali najbolji svirači Cigani. I momci on spremali Kušlju da se ide u boj. Kad bi sve bilo gotovo, izišao bi Abraš na Baba-finku, i rekao bi:

    — Pobratime, konji su gotovi!

    — I ja sam! odgovorio bi Veljko odmah, i nagrile bi naslonio na jastuk, pa ustao na noge. On bi stao nasred trema: Čučuk-Stana bi prišla, uzdigla bi na leđa njegove čepken-rukave od dolame i zakopčala mu ih iza vrata tako da mu niz ruke ostanu samo tanki široki rukavi od svilene kušulje.

    Iza toga, dala bi mu sablju koju bi on obesio o vrat, pa onda pošao lagano niza stepenice. Pred kulom u avliji za to vreme Kušlja se, opreman, vadao i njega čekao. Pre nego što bi ga uzjahao, Veljko bi sam zagledao u kolan, u uzde, i na novo bi potprašio čanke u kubura.

    Pojahavši, izišao bi na zapadnu veliku kapiju, između sadašnje crkve i načelstva. Svi bi momci jahali za njim, a za svima bi išli Cigani svirajući i pevajući, Veljkov je Kušlja išao lagano u hod.

    Izišavši iz varoši, Veljko bi se okrenuo, i mahnuo rukom: to je bio znak da se Cigani vrate, i da se sklanja kud ko može, a on s momcima upućivao se pravo u Turke.

    Primakavši se na puškomet neprijatelju, svaki bi opalio samo po pištolj, pa bi onda isukali sablje, i jurnuli bi kao kopci među tice.

    Kad je god tako uletao, nikad se nije vraćao bez turske glave, a pucnjava na grad Negotin i na Baba-finku umukla bi za neko vreme posle toga.

    Kad su Turci iz Adakala (Redžepovi) prvi put izišli u Ključ da narodu ne dadu bežati unutra u Srbiju, nego da ga vraćaju u Adakale. i tu se pobiju s Milutinom Veljkovim bratom: onda Veljko uzme nekoliko stotina svoje vojske, pređe preko Timoka, na pešake ostavi iznad vidinskog polja u brdima, a s konjicima siđe do samoga Vidin, te zapleni nekoliko hiljada ovaca, i potuče nešto Turaka, pa se vrati u Negotin. Turci su ga gledali s vidinskoga grada kako leti na svome hatu kao munja preko neba. Priča se čak i to da je doleteo do kapije vidinske, i u nju udario koplje svoje, pa ga tu i ostavio!

    Po pričanju staraca, veliki bojevi oko Negotina godine 1813 počeli su na 15 dana posle Petrova dne.

    Prvu tursku vojsku dočeka Veljko kod sela Bukovče, razbije je i uzbije pa trag. Ali treći dan udari sva sila turska s topovima i svom opravom. Veljko je opet dočeka u polju, i borio se je neopisanom hrabrošću, ali ko će sili Božjoj odoleti? U njega je bilo 3—400 konjanika, i toliko još soldata u ravnu polju, a Turaka 15—16.000! Dok je on jednu vojsku tukao a razbijao, dotle su ga druge dve obilazile da ga odseku od Negotina. Tu noć iziđe opet iz Negotina, i udari na Turke kao grom; ali se sila održi. I tako je, posle, svaki dan izlazio iz Negotina, i bio se kao pravi junak, ali se Turci utvrde, izgrade šančeve oko Negotina, pa mu se počnu primicati lagano ali pouzdano. Još im dođe i pomoć od Redžepa iz Adakala, od vlaškoga kneza Karadže, pa najposle stigne i veliki vezir Rušid-Paša.

    U Veljka pak od ono malo vojske što je imao, izginu i dopadnu rana najbolji junaci. Turci su se svaku noć kroza zemlju primicali tako da su najposle bili toliko blizu srpskih šančeva, da su se mogli batinama pustimice tući. Tu sad drugoga boja nije bilo nego sa šančeva iz topova, kumbara, i pušaka. Turci sve negotinske kule topovima i kumbarama razvale ili obore, i sama Baba-finka u kojoj je Veljko sedeo bude prorešetana, te on siđe u podrum. Najposle, nestane mu džebane, osobito topovskih i puščanih taneta; on pokupi sva kalajna kandila, kalajlije, kašike, i sve to rastopi na puščana zrna; a u topove je, kad su jednom Turci jurišali, metao najposle i same talire te njima suzbijao Turke.

    On je više puta pisao za pomoć i za džebanu, a najposle je, kao što pesma kaže, i pretio:

    — Ako da Bog te prebolem ovu ranu (otisne Turke od Negotina), pitaćemo se na zimu kako se brani carstvo (Tojest, na skupštini, koja se držala svake godine o Malom Božiću).

    Džebana, poslana iz Beograda, dođe dockan, a Mladen opet, zar bojeći se oslabiti Deligrad, i uzdajući se valjda u Veljkovo junaštvo, ne pošlje mu ni pomoći, te tako Veljko ostane sam sa svojom srećom.

    Dan noć je hodao po šančevima, ljude slobodio, i ruševine popravljao, što je gde pokvareno. Svako jutro bi sam točio tobdžijama rakiju, i sokolio ih da se ne plaše.

    Jedno jutro, u drugu polu meseca jula, iziđe Veljko na Mali Šanac, u sadašnjoj vlaškoj mali u Negotinu, i stane naređivati i kazivati da se nešto na tabljama nagradi i popravi, što su turski topovi bili razvalili; a turski ga topdžija pozna, nanišani nanj, pogodi ga kroza sred pleća, i tako ga prekine i raznese da ništa više nije mogao reći nego:

    — Drž! i s tom polovinom reči padne mrtav na zemlju!…2

    Momci njegovi, videći šta bi, uzmu neke trave koja je tu bila donesena za konje, te ga pokriju da ga ljudi ne vide. U veče brat mu Milutin s momcima uzme ga i sahrani kod crkve i, metnuvši još dva mrtva bećara povrh Veljka, tako zaravni grob da se nije poznavao, jer bi Turci dali nebrojeno blago za glavu Veljkovu, ali je nisu mogli naći.

    Vojska sva, zalud je bilo kriti, još taj dan pozna da Veljka nema!

    Kako nesta njega, svi poviču da se duže ne mogu držati u Negotinu, nego da se beži makar kako.

    Peti dan posle Veljkove smrti, Srbi ostave Negotin i povuku se u Poreč.

    Krajina i Crna Reka, a malo za tim, i sva Srbija poznaše kako je kad nema Veljka!…

    Veljko je bio tanka i visoka struka, smeđe kose, i vrlo malih brkova, dugih, suvih obraza, širokih usta, i podugačka, malko pokučasta nosa; glas mu je bio krupan kao u Vula Kolarca ili u Stanoja Glavaša; nosio se je lepo. Po srcu i po telesnom junaštvu, bio je prvi junak ne samo u Srbiji nego i u svoj Jevropi onoga ratnoga doba. Kad je hteo jurišati na Turke, obično je postavljao svoje vojnike u paradu, pa bi viknuo: — j… mu oca ko prođe mimo mene, a i ko ostane! I tada bi halaknuo.

    I u takom napadu Turci su mu sami gotovo svakad krčili put!

    Veljko se nije odlikovao kao upravnik; i sam je pripoznavao da mu to svojstvo nedostaje. Zato je najvoleo slušati Vujicu i kneza Miloja Todorovića, a za Mladena je govorio javno da nije za vojsku, i da Srbi moraju biti nadbijeni i nesrećni gde god on zapoveda i upravlja.

    Kao i mnogi drugi slavni ljudi, Veljko je poznavao svoju vrednost, i za to se je srdio što neke male vojvodice, koje su vojvodstva dobile manjom hrabrošću, ili novcem, ili lažom, imaju ime i čast kao i on. Za to je često govorio:

    — Da Bog da da se Srbi ne umire s Turcima, dok sam god živ ja; jer kako Turci udare, odmah mene stanu malo odlikovati od ovih kokošara;3 a da se umire s Turcima, onda bi meni i žene sudile. Kad pak ja umrem, da im Bog da mir, pa nikad više rata da nemaju.

    Knez Miloš je rekao za Veljka (1860):

    — More, kad je mir, Veljka da zatvoriš u onaj kavez u kom se nose po svetu tigrovi i lavovi, on bi se istrgao, i učinio što bezredno; a kad je rat, samo ga pusti, pa ne beri brigu za njega!

    Turcima je Veljko bio zadao takav strah da je jedan, koji je bio u ratu protiv Veljka, pričao ovo:

    — Kad se u vojsci samo začuje reč „Veljko“! svaki se vojnik, ma bio i na sahat daljine, tek nina iza vrata, da li ga već nije Veljko maznuo svojom sabljom? U turskoj se je vojsci mislilo da je Veljko brži od svake ljudske brzine!

    Kao pravi junak, Veljko nije umeo lagati; on je toliko bio otvoren i prostodušan, da mu čovek nije smeo nikakve tajne kazati. Za to opet, mogao si mu, u po noći, bez ikakvih svedoka, poveriti nebrojeno blago.

    U ratovanju bio je lakom na novce i na svaki plen, a inače za sve to nije ništa mario, nego je poklanjao drugima i to ne samo svojim momcima nego i ma kome.

    — Kad u mene ima, govorio je on javno: — kom god treba neka dođe da mu dam, ali kad u mene nestane, ja ću oteti u koga god znam da ima.

    Videći da mu majka ne će nikad da otpaše neki pojas koji nosi oko sebe, napadne pitati je: zašto taj pojas nikad ne otpasuje? Ona se odgovarala da je slaba, ali je on natera te se otpaše, i on u pojasu njenom nađe 400 urubija. Upita je ko joj je dao te pare, a ona kaže da je Milutin zaštedio od plate i dao joj. Veljko plane, i poleti da poseče brata, ali ovaj uteče. Onda on te sve urubije razdeli momcima.

    Od svega na svetu najvoleo je tri dobra svoja: konja Kušlju, koga je dobio još u Podgorcu kad je bega osvojio, pušku, i Čučuk-Stanu.

    Veljko se je dva puta ženio ili, upravo kazati, imao je dve žene. S prvom ženom najpre je živeo dosta lepo, a posle se zavade, što nije htela da mu služi momke kad zimi dođu s njim s vojske. Kad mu ona jednom srdito rekne, da ne će da služi njegovih hajduka, on joj odgovori:

    — To su moja braća; s njima sam ja dobio čast i slavu, i sve što imam; za to ti njih moraš služiti kao i mene; ako li ne ćeš, ja ću te oterati, pa uzeti drugu ženu!

    — Dok je živ Karađorđe i moj brat Stanoje, ne ćeš ti žene oterati, odgovori ona.

    Tamo njoj mater i sa Stanojem, vikne Veljko: — a Karađorđe neka sudi i zapoveda svojoj ženi; ti pak videćeš smem li ili ne smem!

    Posle godine 1809, ta njegova žena dođe u Beograd, i tu se nastani; a on, kad ono uteče k Milenku u Poreč, nađe onamo lepu devojčicu Stanu, koja je bila rodom iz kuće Plještića u selu Sikolu u Krajini. Njih tri sestre posopke bile su u oca: Stana, Stojna, i Stamena. Posle sviju rodio iz se je brat Mijailo. Stana je bila došla u Poreč da se žali Milenku i drugim starešinama, ne bi li joj oni povratili darove i haljine koje su joj bili odneli bećari, koji su poharali Sikole i druga neka krajinska sela. Devojčicu tu vidi Veljko najpre u kući krajinskoga kapetana Stojana Abraša, pa je odmah odzove i uzme da ga služi. Kad čuje njegova žena da on živi sa Stanom kao sa svojom ženom, ona se stane spremati da dođe k njemu u Poreč, a on joj odmah poruči da će je baciti u Dunav ako dođe.

    Posle toga da 1000 groša vladici, i nešto Karađorđevim pisarima, te mu dopuste da se venča sa Stanom. I tako se oženi po drugi put; a onoj prvoj ženi pokloni kuću i još neko imanje u Jagodini, te je posle onamo živela.

    Ali on, kao i mnogi drugi slavni vojnici, ljubeći više ženski rod nego samu svoju ženu, nije ni Stani ostao veran, pa ne samo što je grešio s drugima, nego se i prvoj svojoj ženi navraćao, te je 1812 godine rodila dete.

    Sa Stanom nije imao dece: a s prvom, osem onoga deteta 1812, imao je sina Raku koji je, kažu, bio vrlo nalik na oca.

    Za Čučuk-Stanu kažu da je bila vrlo milostivog srca, i mnoge je izmolila da ih Veljko ne poseče.

    Nju je Veljko bio poslao sa snahom i drugim ženama u Poreč, a kad razbije Turke na Bukovči, učini mu se sramota da svoju ženu krije po Poreču, pa pošlje te i nju i Milutinovicu dovedu opet u Negotin. Kad Srbi pobegnu iz Negotina, posle Veljkove smrti, Milutin s momcima izvede svoju ženu i Stanu koja je bila trudna pa u Negotinu od pucnjave topova i kumbara pobacila.

    O Veljku ima više u Kneževini Srbiji, str. 889—903.

    Dopuna

    Onaj beg koga je Veljko u početku svoga vojevanja uhvatio u selu Podgorcu , i od koga uzeo je konja Kušlju, zove se Osman. Od Kušlje se posle Veljko nije rastajao do smrti.

    Još valja pročitati ono što o Veljku piše Sima Milutinović u Trojebrastvu od str. 1—38.

    1. Finka znači levak; a Baba-finika kažu da se zove ona kotarica lađi na katarci u kojoj sedi po jedan, te pazi kud lađa ide. Gled. Kneževinu Srbiju, str. 983. ↩︎
    2. Pesma kaže da je Veljko pao u nedelju. Zna se da je onih dana, u koje po svemu pričanju pada Veljkova smrt nedelja bila 20 jula. Te tako je sva prilika da je negotinski vitez pao licem na Sv. Iliju, 20 jula 1813, na svetu nedelju. ↩︎
    3. Tako je zvao te male vojvodice. ↩︎

  • Hadžić Jovan

    Hadžić Jovan (u književnosti Svetić Miloš), rodio se u Somboru, u Bačkoj, 8 septembra 1799.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju i prava u Pešti.

    Godine 1826 postao je doktor u pravima, i dobio je mesto vojnog krajinskog advokata. Godine 1830 postao je pravozastupnik bačke konzistorije, i direktor novosadske gimnazije, a godine 1834 senator (odbornik) varoši Novoga Sada.

    Na poziv Kneza Miloša, prešao je 1837 u Srbiju, gde je ostao 9 godina. Za to vreme preveo je i uredio za Srbiju Građanski Zakonik koji je obnarodovan na Blagovesti 1845: a i druge neke uredbe i zakone spremio je za to vreme.

    Godine 1847 bio je zastupnik Novoga Sada na dijeti u Požunu.

    Godine 1850 određen je bio, kao ministarski komesar, za sudsko uređenje u srpskoj vojvodini, a malo docnije postavio ga je car Franja Josif Prvi za predsednika okružnoga suda u Novom Sadu.

    Godine 1854 došao je u stanje mira, i više se u službu nije ni vraćao.

    U književnosti Hadžić se javio još godine 1821 kad je napisao:

    „Odziv mladog srpskog duha na glas arfe šišatovačke“.

    Godine 1827 štampao je prevod Horacijske pesme: de arte poëtica; godine 1830, posle smrti Đorđa Magaraševića, uredio je 7 svezaka Srpskog Letopisa.

    Od godine 1839 do 1844 uređivao je u Beogradu zbirku Golubicu.

    Godine 1855 štampao je u jednoj knjizi svoje Izabrane pesme; a godine 1858 u drugoj knjizi Pesme prevedene.

    Te iste godine štampao je knjigu Dug naroda srpskog.

    Iza toga je preveo i u narodnom stihu izdao Lesingovog Mudrog Natana.

    Posle godine 1861, kroz neko vreme, izdavao je Srpsko Ogledalo.

    Pisao je više jezikoslovnih sitnica, a godine 1853 izdao je Ključ jezika srpskog.

    S Vukom Karadžićem vodio je više godina raspru oko srpskog jeziva i pravopisa; i toga radi napisao je više utuka, ma da ni jednim nije protivnike mogao utući.

    Ne znam šta pesnici vele za Hadžićeve pesme, a radovi oko jezika i pravopisa ostali su mu prava zaludnica.

    Isto je tako mala dobit srpskoj istoriji od onoga što je u toj struci pribirao i radio.

    Najbolje što je uradio Hadžić, jeste Srpska Matica, kojoj je udarno temelje godine 1826 u Pešti, složivši nekoliko rodoljuba da svaki da po 40 forinata na izdavanje knjiga.

    Matica Srpska imala je, posle toga, mnoge borbe, ali je kroza sve srećno prošla, i sad radi i napreduje, obećavajući narodu krasnih usluga. Na Srpsku Maticu ugledajući se, nikle su druge Matice slovenske.

    Hadžić je umro u Novom Sadu 23 aprila 1869.

  • Hadži-Zaharija

    Hadži-Zaharija, pećski mitropolit, „obnovitelj Dečana,“ rodio se je u selu Vincima, u nahiji kumanovskoj, od prilike 1754.

    Zaharija je bio jedan od one šestorice đaka, koje je Hadži-Danilo skupio u Dečane i nastao učiti ih i spremati za kaluđere. U Dečanima se je, dakle, Zaharija učio, zakaluđerio, napredovao u činovima crkvenim i, uza svoga učitelja i dobrotvora Hadži-Danila, toliko trudio da je s njim zajedno zaslužio zvati se „obnovitelj Dečana“.

    Zaharija je s Hadži-Danilom najpre putovao po Hercegovini radi pisanije a posle je, opet sa svojim učiteljem, bio u Bugarskoj, u Carigradu, i u Jerusalimu, te je na taj način i on postao hadžija.

    Hadži-Zaharija je nasledio sve hrišćanske vrline svojega učitelja i duhovnoga oca Hadži-Danila; onako isto starao se je o manastiru, onako mesto učio je narod ljubavi i bogougodnom življenju, samo je u znanju bio pretekao dobroga učitelja svoga. Jer je, naučivši dobro grčki jezik, čitao grčke knjige, i koristio se znanjem koje je crpao iz njih. On je bio na glasu kao najučeniji kaluđer u onim krajevima.

    Ta svojstva preporučila su ga te je od Dečanskog igumana postao Pećski Mitropolit.

    I kao mitropolit, starao se je Hadži-Zaharija o Dečanima. Često je dolazio u Dečane i braću svetovao da žive u ljubavi i da čuvaju manastir.

    — Ugledajte se, govorio im je on često: — na našega učitelja Hadži-Danila: on nam je svima bio ugled za trud i za smernost!

    Kad bi koga monaha proizveo za jeromonaha nije hteo uzeti za to ni pare.

    — Od vas ne ću uzeti ništa, govorio je on kaluđerima dečanskim: — nego ću vam još pomagati dokle god uzaživite u ljubavi, i dokle god se trudite o dobru manastirskom. Ako li čujem da se tužite Turcima, i jedan drugoga opadate, onda ću vas globiti, i uzeću vam sve što imate, jer je bolje da vaše imanje uzmem ja, nego da ga date turskim starešinama!

    U vreme grčkog ustanka 1821, kad su Turci obesili patrijarha, i kad su gotovo sve pravoslavne vladike pozatvarali, i Hadži-Zaharija je dopao tamnice zajedno sa svojim protosinđelom Kalinikom, i tamnovao je skoro godinu dana.

    Izišavši iz tamnice, bio je tako oboleo da je mislio kraj životu mu je sa svim blizu. Za to dozove brastvo iz Dečana, pouči ga, očita u crkvi oproštenu molitvu, i blagoslovi sav narod svoje jeparhije.

    Srećom on tada ne umre nego ozdravi, i živeo je još nekoliko godina.

    Pred što će umreti, Hadži-Zaharija je pred braćom kaluđerima i mnogih hrišćanima rekao ove reči:

    — Praštam svima svojim neprijateljima koji su me opadali kod turske vlasti. Oni će mene žaliti posle moje smrti; oni će kukati na mome grobu kad im dođu vladike Grci!

    Na kraju godine 1830, preminuo je ovaj dostojni pastir Hristova stada, i sahranjen je u grobnicu svoga učitelja i dobrotvora Hadži-Danila!

    Duhovnici iz svih manastira srpskih, velikih i malih, nastanite, navalite, da se i o vama ovako može pisati na slavu vašu, na dobro veri, a i na radost samim piscima!

  • Hadži-Ruvim

    Hadži-Ruvim, rodio se je u selu Babinoj Luci, u nahiji valjevskoj, oko godine 1744. Kršteno ime bilo mu je Rafailo.

    Kao mlad momčić, obuče se jednom od đavostva u devojačke haljine, pa sa ženama i devojkama otide nekakvoj Turkinji na prelo. Kad se to pročuje, i Turci ga stanu tražiti da obese, on pobegne od kuće i, po manastirima, stane učiti knjigu. Pošto se ta njegova krivica zaboravi, i on knjigu izuči, vrati se kući, pa se oženi i zapopi.

    Posle nekog vremena umre mu popadija, a on ode u manastir Bogovađu te se zakaluđeri; po tom godine 1785 ode u Jerusalim na Hristov grob i, vrativši se otuda, postane 1795 arhimandrit.

    Godine 1802 zavadi se s prnjavorskim subašom, i potuži se nekoliko puta knezu Aleksi Nenadoviću, da bi mu promenio subašu; a kad Knez Aleksa ne mogne to učiniti, Ruvim u početku 1803 pobegne iz Bogovađe u Studenicu, a odande ode o vaskrsu u Svetu Goru. Ali mu se brzo dosadi potucanje po tuđim manastirima. Za to se, iste godine u jesen, vrati opet u Bogovađu.

    Knezu Aleksi nije ni malo bilo milo što se Ruvim vratio jer je, među tim, na njega bila bačena krivica da je pisao ono pismo s Aleksinim imenom koje su Turci uhvatili na savskoj skeli. Za to mu poruči: da odmah beži iz beogradskog pašaluka (kao da sumnja jednako ostane na njemu); ali mu Ruvim otporuči:

    — Kažite vi Knezu Aleksi neka sad beži on; a ja sam dosta bežao i skitao se. Ne zna Aleksa što je tuđa kuća, i tuđa zemlja…

    Nasta godina 1804. Dahije počeše seći knezove i druge odabranije ljude u Srbiji. Fočić Mehmed-Aga dođe u Valjevo i, kako dođe, uhvati Kneza Aleksu, okova ga i baci u tamnicu.

    Hadži-Ruvima spopadoše crne misli. Posle večere sedi on u svojoj odžakliji prema vatri, i uzbuđeno broji svoje brojanice. Na polju je pomrčina kao testo a u odžakliji se jedva vidi od vatre i ognjišta; druge sveće nema u njoj. O zidu, više domaćinove glave, visi puška krdžalika, sablja srebrom okovana, i dva pištolja kuburnjaka. To je sobi sav nakit. U uglu, desno od ognjišta, police su na kojima se u senci jedva vide neke stare pocrnele crkvene knjige, do polica je mali orahov stolić na kome je sav pisaći halat, a još dalje je klupica, i na njoj kutija sa svima halatljikama za rezanje i šaranje krstova i ikona!

    Hadži-Ruvim u trenutke duševnoga mira maša se ili za pero te paše knjige, ili za sečivo te reže krstove i ikone — time on svetuje „raju oko sebe“!

    U ovaj mah ne beše mu ni do pisanja ni do rezanja. Strašni glasi o seči knezova i drugih rodoljuba uznemirili su starca duhovnika. Njegove oči samo blenu u oganj, ruke njegove broje brojanice, koje potmulo zveče na noćnoj tišini u praznoj odžakliji, ali je um njegov daleko, daleko: on preleće po Srbiji mesta koja je već pokapala mučenička krv, pa odleće i u ona koja će tekar pokapati.

    — Milostivi Bože! prošapta on: — ti jedini smiluj se ovomu jadnomu narodu!…

    U taj mah, sobnja se vrata otvoriše tako tiho kao kad vetar neosetno ćarne, i pred Ruvimom se obrete čovek neobična lika i odela. U ruci držaše dugu pušku, i za pojasom svetle mu se dva pištolja i jatagan. I pušku i pištolje bejaše okrenuo na molbu a ne na boj. Na glavi mu je povelika šubara koju je dobro nabio na oči, a donju polu lica obujmili su mu brci i gusta crna brada.

    — Dobar veče, duhovniče! reče neznani gost, gotovo šapatom.

    — Bog dao dobro! odgovori Ruvim.

    — Blagoslovite, duhovniče!

    — Bog te blagoslovio, sinko, odgovori duhovnik, i očima pitaše neobična gosta: ko je, i šta hoće u ovo doba?

    — Boj se, ti mene ne poznaješ, duhovniče? Ja sam hajduk Cepigrabić za koga si jamačno slušao.

    Ruvim se trže kad ču to vrlo razglašeno ime.

    — A kojim dobrom ovako u nedoba? upita on dalje.

    — Došao vam da ti se za nešto ispovedim.

    — Pa lepo, sinko: de sedi, odmori se, i povečeraj pa sutra, Bože zdravlje, posle jutrenje…

    — Dugo je do sutra, prekide ga hajduk: — sad dani idu brzo. Ja sam bez duše predrъo preko Maljena samo s dva druga: eto ih pred portom, čuvaju stražu. Moram se još noćas vratiti bar do Planinice. Ko zna šta može doneti jutro?

    Ruvim se pojmi da udari u dlane, da mu đak donese petrahilj i knjige. Hajduk ga zadrža, rekavši:

    — Ne treba to duhovniče a, ako hoćemo pravo, sad tebi ovde ne može ni doći niko, dok ja ne iziđem. Moji stražari tako čuvaju! Ne molim se ja tebi, duhovniče, nastavi hajduk: — da mi duhovuješ u Boga, nego u beogradskog vezira. Evo čuj sve po redu: Ja sam u svojemu veku pomlatio dosta Turaka. Poslednjega sam ubio Nedži-Bega iz Beograda; i ubio sam ga na Crnokosi više sela Koserića. Za toga Nedži-Bega Turci obediše Minu iz Seče Reke, oteraše ga u Beograd i baciše u tamnicu. Sad Mina trune u okovima, a ako biti, duhovniče, što kriv, to je i Mina. To Minino stradanje na pravdi mene toliko muči, da sam nekoliko puta hteo sam otići veziru i kazati mu da pusti prava čoveka a da okuje kriva mene; ali se sve bojim: mene će pogubiti a Minu ne pustiti, pa dve štete. Za to sam evo potegao k tebi duhovniče, i molim ti se otidi veziru i kaži mu neka pusti prava čoveka, a ja se evo kunem tebi da ću se dragovoljno predati, pa nek čini sa mnom što hoće, samo kad čujem da je Mina slobodan!

    Hajduk svrši svoju ispovest. Ruvim ga gleda ništa ne govoreći a u glavi mu se nižu ove misli:

    — Moj veseli sinko! Ti mene šalješ da izbavljam glavu Mininu, a ne znaš da i moja visi o dlaci. Tek ću ipak činiti što mogu. Kad je tako, reče on glasno: — ja ću, koliko sutra, poći u Beograd da se molim dahijama za Minu: danas vezir malo i sudi…

    — ’Vala ti duhovniče kao ocu! Laka ti noć! A kad hoćeš da dođem, možeš mi poručiti preko Radoja Kobasice u Planinici.

    Arhimandrit ga na novo poče ustavljati da večera; nu hajduk ne hte izgovarajući se da nije gladan. Na prstima, lagano, izmače se iz ćelije i iz porte pa zviznu, drugovi mu se odazvaše, i iza toga sva trojica utonuše u gustu pomrčinu.

    Treći dan posle te ispovesti pred veče, stiže u Beograd, i odsede u mitropoliji bogovađski arhimandrit Hadži-Ruvim s jednim momkom Damnjanom Veskovićem iz Brezovice.

    Mitropolit, primajući ga, reče:

    — Oče arhimandrite, po Bogu, kako ugodi baš u ovu vatru?

    — Šta znam, odgovori Ruvim: — od vatre sam i pobegao!

    Još se nije ni odmorio od puta, a turski kavazi dođoše i odvedoše ga Kučuk-Aliji, koga je kuća bila ispod sadašnje glavne beogradske policije.

    — Ne vodite ga ko meni, reče Kučuk, kad mu javiše da je Ruvim u avliji: — Ovde mu je dete (To je bio Petar Moler koji je Kučuku molovao sobe), nego ga vodite Aganliji, pa što mu drago i s njim!

    Kavazi Ruvima te ka Aganliji. Tamo beše neki vajni sud.

    Starac, krepak zdravljem, visok stavom, uman i prijatan besedom, čist odelom, poštovan držanjem — Ruvim iziđe i stade pred svoje sudije.

    — Jesi li ti kaluđer Ruvim iz Bogovađe! upita Aganlija.

    — Ja sam, čestita sudijo, odgovori duhovnik.

    — Što ti buniš narod da ne sluša cara i careve većile?

    — Nisam, i ne bunim, čestiti sude!

    — A što si pisao Nemcima knjigu i s njima se dogovarao da dignete bunu na cara? Ovde se misli ono Knez-Aleksino pismo.

    — To pismo nisam pisao ja. To je beda na mene. Bogu sam grešan, i svaki mu dan grešim, a vama u tom poslu nisam kriv ništa. Tek sila Boga ne moli…

    — Ti još prkosiš našoj sili! prodera se Turčin: — I poznaćeš da odista imamo u rukama silu. Vuc’te ga!

    Kavazi starca ščepaše i izvukoše na polje. Turiše ga na strašne muke, da bi im kazao što kazati nije znao. Kleštima mu otkidahu uštipke živa mesa od sisa i ispod pazuha, ali s usana njegovih ne otkidoše ni jedne reči, ni jedne klevete!

    Posle svih muka, povedoše ga na gradsku stambolsku kapiju. Starac se svim putem molio Bogu po redu crkvenomu. Kad stiže na mesto gde će ga pogubiti, on zaiska još četvrt časa da dovrši molitve „na ishod duši“. I, gle čuda, to mu dadoše.

    Svršivši molitve, mučenik reče:

    — Gotov sam; čin’te svoje!

    Oštra sablja senu, a glava Hadži-Ruvimova, ona bistra, ona umna, ona divna rodoljubiva glava — slete s junačkih ramena; i još jedna mučenička krv poprska srpsku zemlju!

    To je bilo 29 januara 1804.

    Turci beograđani, osobito oni koji držahu stranu dahijama, bejahu veoma radosni što ovako brzo nestaje ovih Srba koji su bili moćni opirati se njihovoj sili. Ali razumnije među njima, pored sve te velike radosti, obuzimaše neki strah, što ovi Srbi umiru ovako mirno kao da se nadaju pozdravo sutra ustati. Tome se od raje nikad nisu nadali!…

    Hadži-Ruvim je Turke veoma mrzio; to se vidi iz njegovih zapisa po crkvenim knjigama kojih je ostavio vrlo mnogo. Evo jedne od tolikih njegovih beležaka. Zapisujući kako se nekakav Đorđe Đurđević zakaluđerio za vladike valjevskoga Jaćima, Ruvim dodaje: „pri prokljatom bezbožnom’ tureckom caru sultanu Aftulamidu 12 čisla bogomrskoga carstvovanija“!…

    Ali za ono pismo, za koje su ga dahije posekle, nije bio kriv ni najmanje.

    Mir neka je njegovoj rodoljubivoj duši, a slava imenu njegovu do veka!

    Dopuna

    O Hadži Ruvimu gledaj u Radu 1 str. 182—184 i 187 njegove zapise dok je bio u Voljavči. Njih je priopštio Đ. Daničić. A sama ta rukopisna knjiga, iz koje su izvađeni, nalazi se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.

    I istorija te knjige vrlo je interesna a zapisana je na jednom njezinom listu.

  • Hadži-Ristić Kosta

    Hadži-Ristić Kosta, rodio se u Sarajevu, godine 1845.

    Školovao se je u mestu svoga rođenja godine 1852—1862.

    Među učiteljima njegovima zahvalno se pominje Aleksa Šuškalović koji je, svršivši veliku školu u Beogradu, otišao u Sarajevo za učitelja, gde je poslužio nekoliko godina s najvećom korišću.

    Osem škole i nauke od učitelja, Kosta se je i sam učio, čitajući redovno i marljivo srpske knjige.

    Godine 1862 prvi put je išao preko Fruške Gore i Novog Sada u Beč, gde je u svoje braće trgovaca proveo leto.

    Posle toga, do godine 1866, nije nikud putovao, a tada ju morao u Beču potražiti lekarske pomoći.

    Još je u dva maha zdravlja radi odlazio u Beč.

    I ako je bio mlad, živo je žudeo za oslobođenjem svojega naroda; želeo mu je oslobođenja od tiranstva, i oslobođenja od neznanja. Najpre je mislio da je ono prvo preče, a u poslednje vreme kao da je bio promenio misli videći da se, dokle ne dođe oslobođenje od tiranstva, može korisno raditi o prosveti i o materijalnom blagostanju narodnom.

    Bio je veliki neprijatelj onih zloglasnih vladika bosanskih, na koje se je narod nekad žalio gotovo više nego na Turke. On je upravo bio vođ mlade napredne stranke u Bosni.

    Nije imao duga veka; a po onom što je za kratko vreme uradio, vidimo koliko bismo s njime dobili di mu je Bog bio dao više života.

    Bolovao je od suhe bolesti. Videći da će umreti, naredio je šta da bude od njegovoga imanja posle njegove smrti. Sve je uradio plemenito. A mi ovde beležimo da se je u bolesti svojoj setio ovoga dvoga:

    1. Ostavio je na izdavanje najboljih srpskih knjiga, osobito o Bosni, 170 dukata; i
    2. Priložio je 170 dukata na osnivanje Srpskoga sveučilišta, u Beogradu.

    O trošku one prve zadužbine Srpsko Učeno Društvo izdalo je:

    Srpske narodne pesme, pokupljene po Bosni. Zbirka Koste H. Ristića, u Beogradu, 1873.

    U toj knjizi pobeleženo je i drugo što je sam pokojnik raznim listovima srpskim kad i kad štampao.

    Drugi onaj prilog predan je upravi Fondova na rukovanje i priplod.

    Lep i hvalan pomen među braćom čestitom mladom Srbinu Sarajevcu, koji se i na samrti seća nauke koja je spas mnogom pa i trovernoj braći Srbima!