Категорија: H

Hadži-Prodan Gligorijević, rodio se u Senici. Njegovo je prezime po ocu Gligorijević, a hadžijom su ga zvali što je bio u Jerusalimu, na Hristovu grobu. To ime je bio stekao pre nego što se je umešao u narodne srpske poslove.

U mestu svojega rođenja Hadži-Prodan je bio trgovac s dobrim imanjem.

Na skoro posle godine 1804, Hadži-Prodan se izmakne između Turaka i, ostavivši svoje mesto rođenja i domaću čeljad, prebegne sa svoja dva brata među Srbe ustanike.

Posle toga, kroz Senicu prođe idući u Bosnu ćehaja bosanskoga vezira. Čuvši da je hadžija s braćom utekao među Srbe ustanike, odvede u ropstvo njegovu i brata mu Mijaila ženu i decu, da tim kaštiguje njih dvojicu kao izdajnike turske. Ali Hadži-Mustaj-beg Čavić, seničanin, veliki prijatelj Prodanov, izmoli to roblje od ćehaje, i sve tajno isprati ovamo ka Hadži-Prodanu i bratu njegovu.

Radeći svojski s braćom svojom, a znajući sva mesta na onom kraju, Hadžija se toliko pokaže da je već godine 1806 postao vojvoda u jednoj knežini Staroga Vlaha koja se je turski zvala daić-kol (od sela Daića, više današnje Ivanjice).

Kad je Karađorđe 1809 udarao na Senicu, iziđe prilika te Prodan zahvalno vrati dobro za dobro begu Čaviću. Srpska vojska bila je zarobila Čavićeva sina i snahu. Prodan ih izmoli od Karađorđa, i pošlje zdrave čitave kući njihovoj.

Dok se Karađorđe bavio na Senici, dođe mu čuveni Gavrilo Šibalija, s tri stotine druga, i s pismom od vladike crnogorskog Petra Prvog, čestitajući mu napredovanje i želeći sjedinjenje. U to doba Vasojevići ga pozovu da ih prihvati pod svoju ruku. Karađorđe radostan otporuči vladici da je već „most gotov s Dunava na more“; samo da i on pripomaže sa svojim Crnogorcima; a među Vasojeviće pošalje Antu Simonovića i Raku Levajca, kao starešine, i odredi Hadži-Prodana sa 700 vojnika da ih sprovede do u Vasojeviće.

Ovu ekspediciju Prodan je tako nesmotreno izvršio pošavši s ljudma bez hrane, da su se svi morali vratiti, i tako je cela misao ta ostala kao lepa prazna želja.

I ako se u bojevima odlikovao, Prodan je imalo čestih svađa s Knezom Maksimom a najposle je stavljen pod vlast vojvode Avrama Lukića.

Kao vojvoda daićske knežine, Prodan je u selu Raščiću, u vrh Dragačeva, kod pećine Šljepaje, bio načinio dvore, a u pećini je imao crkvicu gde se molio Bogu, i gde je mislio skloniti se, ako dođe do nevolje.

Nesrećne godine 1813, on se odista i skloni u tu pećinu, pa niti je hteo kuda bežati, niti se Turcima predavati. Ali kmetovi iz okolnih sela, a osobito Avram Lukić, sklone ga da se preda, i da poštedi sela od vojske i zatrice. I tako se Prodan preda Latifu, muselimu čačanskom, koji ga ne samo lepo primi nego zadrži pri sebi kao prijatelja i savetnika.

Pošto se tako preda i namesti uz Latifa, Prodan i svoju porodicu digne iz Šljepaje i premesti je u manastir Trnavu pod Jelicom, 2 časa od Čačka.

Ali udari kuga u Srbiju, pa dođe i u Čačak. Čačani krenu kud koji. Latif, sa svojim momcima i silnim blagom (a Harem mu i nije bio s njim), pobegne u manastir Trnavu da se ukloni od strahovita pomora.

U manastiru Trnavi, u to vreme, bio je iguman Pajsije Ristović, a tu je boravio i Prodanov brat Mijailo.

Valja kazati i to da su se mnogi Srbi još od 1813, ne hoteći se predavati Turcima, odmetali u goru. Takih odmetnika bilo je više četa. Oni su tumarali po gori, i sa svojim rođacima viđali se i razgovarali. Za njih i za njihov posao vreme je kužno vrlo udesno. Ovi su odmetnici smišljali da se opet dižu na Turke, samo nisu nigde znali čoveka koji bi mogao biti vođ i glavar takomu velikomu poslu.

Mijailo, brat Prodanov, i Pajsije iguman, mislili su tako isto, a šta su otpočeli raditi, sad će se videti.

Latif-Aga, znajući za ove hajdučke čete, koje su se još više osilile uz ovaj pomor od koga se narod uznemirio, zovne k sebi Avrama Lukića, Đorđa Protića Gučanina, i uzme Hadži-Prodana, pa iziđe u nahiju, da malo narod umiri, a odmetničke čete da rastera, ili da pobije ako uzmože. To je bilo u jesen po krstovu dne 1814 godine, malo te ne će biti baš 21 septembra!

Izišavši tako iz Čačka, Latif dođe u selo Lazac, i tu padne na konak u Milovana Miladinovića.

Kad noću, eto ti čoveka¹ iz manastira Trnave, koji šane Hadži-Prodanu da su njegov brat Mijailo i kaluđer Pajsije one Latifove sluge u manastiru povezali, i vezane ih odveli u planinu, da ih i ne bi ko zastao vezane u manastiru, i pre vremena razglasio što se dogodilo.

Prodan, kad to čuje, izmakne se i, ne kazavši nikom ništa, odleti u Trnavu, te momke Latifove pusti a novce njegove zadrži.

Latif-Aga pak sutra dan još nije ništa znao o poslu u Trnavi, nego ode u manastir Žiču. Tu sazna sve. I pošlje ljude da se bolje izvesti šta je i kako je. Čim čuje šta je bilo, dođe u Karanovac pa sedne te raspiše svim okolnim turskim starešinama, za događaj u Trnavi, pa čak javi i velikom veziru u Bitolju da se Srbi opet dižu, nego neka pošalje vojske!

Može biti da su Latifovi momci vezani samo zbog velikog Latifovog blaga, koga je bilo vrlo mnogo, a sve je bilo u njihovim rukama; ali, jedno što je u narodu bilo vrlo zlo raspoloženje prema Turcima, a drugo što je Latif ovaj mali događaj uvećao i svuda razglasio, kao munja proleti i ostane svakom u pameti čak i danas ovaj mali događaj kao Hadži-Prodanova Buna!

Turci, skoro naseljeni u Čačak i u Trstenik, prepadnu se od ovoga glasa, i odmah počnu izmicati iz tih mesta i primicati se k Nišu.

Među tim odovud iz Gruže dignu se Toma Vučić, Petar Tucaković, i Stanko Miljčević, pređu preko Morave i, iza Trstenika u selu Lopašu, stignu jednu gomilu Turaka. Tu ih napadnu, neke potuku, a od nekih uzmu oružje, pa ih puste da idu slobodno, pošto sebe dobro naoružaju².

Mijailo pak i Pajsije, kako su povezali Latifove momke, odmah su poslali popa Radovana Vujovića iz Trnave Knezu Milošu, i pozvali ga da bude vođ novom narodnom ustanku. Miloš taj poziv popreko odbije, kazavši da je bezumlje u to doba godine, i u takoj nepripravnosti, zametati rat s Turcima!

A Ašin-beg, muselim nahije rudničke, čuvši za tu bunu, dozove k sebi Miloša, koji je tadi živeo u selu Šaranima, i upita ga šta je to i kako je! Miloš mu odgovori da za to ne zna, niti hoće da zna, i čak se ponudi da nemir sam utiša. Ašin-beg se tu pobratimi s Milošem, pa onda s njime i s nekoliko rudničana i nešto svoje vojske pređe u Čačak, a već se i iz Beograda vezirov o Ćaji-Paša, Ibšir po imenu, krene k Čačku s vojskom.

Iz Čačka Ašin-beg pošalje Miloša i Ćorzuku s vojskom u Neboš planinu (jedan vis planine Jelice) gde je bio Hadži Prodan sa svojom družinom. Ova vojska nađe ustanike, napadne na njih, razbije ih, i jednoga im druga ubije.

U selu Goračiću uhvati Hadžiprodanovu porodicu, i igumana Pajsija, a sam Prodan izmakne, jer ga otme mrak.

Hadži-Prodan, posle ovoga razboja, bežeći od potere, pređe preko Morave u rudničku nahiju, i dođe u selo Ješevac k nekom Jovanu Žujoviću. Posle se sastane s Nikolom Vukićevićem iz Svetlića, znatnim trgovcem koji je takođe bio počeo narod buniti. I tako se po Gruži i Lepenici počnu pribirati sve bolji i bolji ljudi da se čak i jagodinska nahija uskomeša i počne tući Turke.

Ćaja-Paša brže pošlje iz Čačka Ašin-Bega i Miloša da i ovamo narod utalože, te Hadži-Prodan, videći da nikako ne uspeva, sa svojom braćom i momcima obrne k Savi. Na Velikom Dubokom više Ostružnice pređe u Srem. Iz Zemuna ga Nemci pošlju u Muhač, otkuda je, posle nekoliko meseca, otišao u Hotin u Besarabiji k drugim Srbima koji su onamo pre bili stigli.

Godine 1817 maja 30, piše Knezu Milošu Mijailo German iz Bukurešta da mu je dolazio Hadži-Prodan i molio za kakvu pomoć.

Vidi se, dakle, da je tada još bio živ, a kud se je deo posle nije se moglo doznati.

Hadži-Prodanova buna buknula je u nedoba, sa svim iz nenada, bez pristanka prvih vođa u narodu, i bez ikake spreme; izložila je cele krajeve zverskoj osveti turskoj, okvasila je kolje mučeničkom srpskom krvlju: ali je, pri svem tom, dala nepobitnih dokaza da je narod još živ i krepak, i da deset godina svojega života i borbe za slobodu nije prošlo bez ploda za narodno vaspitanje Srba. Na prvi odvažan glas, letele su stotine junaka u novu borbu za slobodu otadžbine!

Narod je bio živ, narod je bio krepak da poraz pretrpi i da se nada uspehu!…

---

1. To je bio Borisav Palalić, ili Popović iz sela Atenice. ↩︎
2. Milutinović, str 7. ↩︎

Hadži-Nikola Mijailović, rodio se je u Sarajevu. Ne zna se kad je došao u Srbiju, ali se priča da je bio vrlo učen čovek, i da je umeo graditi bojne šančeve. Mi smo se s njim najpre sreli u Crnoj Reci pod komandom Hajduk-Veljkovom, kad je Veljko tim krajem zavladao.

Godine 1811, kad se je Veljko iz Crne Reke premestio u Krajinu, poveo je i Hadži-Nikolu, i postavio ga bimbašom i upravnikom šanca na Velikom Ostrvu u Dunavu.

Pošto Negotin padne, posle Veljkove smrti, Karađorđe postavi Hadži-Nikolu glavnim upravnikom u Poreču. I on u dno Poreča načini mali šančić i utvrdi ga velikim topovima protiv turskih lađa koje su nadirale uz Dunav.

Borba se otvarala sve veća i sve žešća: Turci su navaljivali velikom silom, a Srbi su se branili upornim junaštvom. Hadži-Nikola je imao pobratima Đorđa Vladića koji je, kad se već videlo da se održati ne mogu, gore na Grebenu prevozio narod na levu stranu Dunava, dokle je Hadži-Nikola na donjoj strani branio Poreč od Turaka.

Hadži-Nikola je rekao Vladiću:

— Pobratime, ja ću braniti ostrvo, a ti prevozi narod! Ako vidim pa se ne mogu održati dići ću barjak, te ti onda dođi s lađom da prevezeš i mene!

I tako se je boj produžavao.

Jedne noći, kroz gustu maglu i pomrčinu, provuku se uz Dunav od srpske strane nekolike turske lađe, i izvezu vojsku na sred ostrva Poreča, između varoši i Hadži-Nikolina šanca. I tako neprijatelj njegov šanac opkoli sa svih strana.

Oni što su bili u Poreču navale prevoziti se na levu stranu Dunava, a Hadži-Nikola nije imao kuda, niti mu je Vladić mogao doći u pomoć po obećanju.

Uz Hadži-Nikolu tada se nahodio kladovski knez Kračun (koga je držao kod sebe najviše za to da se ne bi tajno dogovarao s Redžepom za kojim mu je bila sestra), porečki knez Steša Jordanov, i oko sedamdeset dobrovoljaca.

Hrabri i pošteni Hadži-Nikola, opkoljen s jedne strane vodom, s druge turskom vojskom, i bez hrane koju je pre svaki dan dobijao iz varoši Poreča, nije znao šta da čini drugo nego se na poziv Redžepov, sa svojim dobrovoljcima, preda na veru koju im je Redžep zadao „da ni jednom dlaka s glave ne će uginuti.“

Ali neverni Redžep, kad ih primi u svoje ruke, Kračuna pusti da ide u Banat, a Nikolu i Stešu veže i dovede na poljanu kod sadašnjega Milanovca, na mesto koje se zove Rateska, i tu ih obojicu poseče, pa glave njihove nabije na kolje.

Ostale dobrovoljce najpre oglasi za robove, i sve ih opleni, pa posle zapovedi te im se svima izodsecaju glave i donesu pred njega.

Tako je prošao junak Hadži-Nikola sa svojim slavnim drugovima braneći Poreč nesrećne 1813 godine!

Večna slava, večna zahvalnost onima koji su ovako glave svoje dali za otadžbinu svoju!

Hadži-Milutin Savić Garašanin, rodne se u selu Garašima, u nahiji kragujevačkoj, oko godine 1762, a starina mu je u Belopavlićima u Crnoj Gori.

Za Kočine Krajine, služio je dugo pod Mihaljevićem kao dragovoljac; bio je u mnogim bojevima i osobito se odlikovao u boju na Kruševcu.

Pod Karađorđem je takođe bio vojnik, i obično se nahodio u bojevima u kojima je bila kragujevačka nahija.

Savestan u svojoj skromnoj dužnosti; smeran u ponašanju van dužnosti; gotov da uđe u sve opasnosti i s njima da se bori, ne za slavu ili za kakvu nagradu, nego samo za to što je mislio da tako treba; razborit u svojim prostim smatranjima, a čovek nezavisna karaktera: Milutin je mrzio na nepravdu ma otkud ona poticala. Istinu je govorio uvek, i šalio se nije nikad. S tih svojstava bio je jako uvažen među ljudma svojega kraja.

Karađorđe je, zbog blizine njihovih sela Garaša i Topole, poznavao Milutina, ali ga nije voleo. Milutin je to znao, ali nije mnogo mario, samo je na svaki voždov poziv svoje skromno mesto u vojsci odmah zauzimao.

U početku ustanka, Milutin se oženi sestrom Arsenija Lome iz sela Dragolja, u rudničkoj nahiji, i s njom je imao dosta poroda.

U početku godine 1812, zapali neko poštanska sena u selu Garašima. Ili je Karađorđe baš mislio da je ta sena zapalio Milutin, ili onako iz mržnje prema njemu, naredi on da Milutin „vadi maziju“, te tim da dokaže da je prav. Milutin je istina bio čovek prost, ali mu se taj sud učini toliko besputan da mu se ne htedne pokoriti, nego se odmetne u planinu. Karađorđe tada naredi te se Milutinu sve u Garašima porobi i popali, a porodicu mu progna u beogradski grad.

Tako se dogodilo da je Milutinov sin Ilija, rođeni u Garašima 16 januara 1812, još nekršten, odnesen u Beograd, i duže boravio u beogradskom gradu.

Vožd, prek samo u prve trenutke svoje ljutnje, a valjda i uviđajući nepravdu koju je čoveku učinio, pozove Milutina iz planine da se preda i da se izmire. Milutin dođe u Topolu, gde zateče Karađorđa da popleće prošće. Tu se izmire, i on se na novo nastani u Garašima, gde počne po drugi put kućiti kuću.

Kad Srbija 1813 padne, Milutin, i ako je mrzio na Karađorđa, krišom ode u manastir Fenek, gde se Karađorđe zadržavao pošto je bio prešao preko Save, i pozove ga da se vrati u otadžbinu, i da produži rat za izbavljenje naroda. Karađorđe mu na to rekne:

— E, moj Milutine, što bi bi; koekude, protrči sad zeče!…

U samom početku godine 1815, skupe se na tajni sastanak Milutin, Lomo, Vučić, Iguman Avakum, Pop Ranko iz Rudovaca, i još više rodoljuba, i zakunu se na novi ustanak, samo da se Miloš izvede iz Turaka, i da se on izbere za vođa ustanku. I ne čekajući taj ugovoreni ustanak, odu zaverenici svaki na svoju stranu tući Turke i odmetati narod. Tako Milutin u valjevskoj nahiji, u selu Dokmiru, u kući Višićevoj, ubije čuvenog zlikovca Turčina Ingriza s još dvojicom. U tom je sukobu i sam ranjen u desnu ruku.

Među tim se Miloš izmakne iz turskih ruku, i dopre u rudničku nahiju, gde mu kažu da je ugovoreno: da se ustaje, da se on izbere za vođa ustanku, a ako se ne primi — da se ubije! Onda se nisu, kao ovo sada, reči dugo žvakale, nego se moralo odmah gutati pa makar se što i isprečilo u grlu.

Miloš se dugo odupirao želji prvih ljudi, pominjući teškoće na koje će se naići. Najposle, pristane da narodu bude vođ.

Milutin odmah bude određen sa 300 ljudi te na Liparu, četvrt časa od trbušničke mehane, dočeka Ibšira mirmirana Ćaja-Pašu, i krvavo se potuče s njime. Ali je morao ispred vrlo velike turske sile uzmaći, i Ćaja-Pašu pustiti da ide k Čačku. Posle toga Milutin je bio u Miloševoj vojsci dokle god je ratovanje trajalo. Naročito se odlikovao u bojevima na Ljubiću, Čačku, Požarevcu, i na Dublju gde je i ranjen puškom.

Kad se svrši rat, Milutin ode svojoj kući u Garaše, gde ga Knez Miloš učini knezom. Od toga doba Milutin se zanimao pored svojih kućevnih poslova i delima svoje knežine. Knez Miloš ga je osobito uvažavao, i sam ga sklanjao da ide na Božji grob.

— Idi bar ti, rođače, govorio mu je on: — kad ja već nikako ne mogu!

I Milutin je odista išao u Jerusalim, te se poklonio Hristovom grobu.

Po povratku iz Jerusalima, Milutin je, po običaju, jednakom za sve take putnike, prozvan hadžija, i zvao se tako do smrti.

Kad se ono 1825 u smederevskoj Jasenici pobuni Miloje Đak, onda jedno odeljenje ove buntovne vojske udari na Garaše, te naročito Milutinovu kuću porobi. Milutin, pošto mu je sve porobljeno, ostavi Garaše, i ode s porodicom u Kragujevac. Knez Miloš mu, posle toga, da zemlje u Grockoj, gde se naseli i počne po treći put kuću kućiti.

Kao čovek vredan i razborit, Milutin je za malo vremena stekao lepo imanje. Kad se ustanovi u Srbiji državni savet, Knez Miloš ga postavi savetnikom, čega se Milutin primi preko volje, samo da ne izađe Knezu iz hatara; ali je svaki čas hteo da da ostavku, pa da ide kući. Jednom prilikom rekne mu neko od drugara savetnika da ne daje ostavke, nego da ostane, pa će se, vremenom, i on u tom radu izvežbati. Na to Milutin sa svim ozbiljno odgovori:

— E, moj brate! Ja bih se zar i nadao da ću se čemu naučiti, kad bih video da si se ti, otkad se vrzeš po službama, čemu god naučio; ali gledajući na te, ja velim da je bolje da mi ovu decu ostavimo da ona ove poslove rade. Ono što smo mi umeli, mi smo i uradili; a ovo, Boga mi, oni umeju bolje su nas!

Jednoga dana, prebaci mu neko od drugova, čini mi se Parezan, da je u nekoj stvari dao svoje mišljenje po hataru. Ovo Milutinu bi dosta. S mesta ustane, spremi konja, i ode u Grocku kući, Tek docnije su sinovi mu napisali ostavku, i podneli je na uvaženje, ali on o tom nije više vodio nikakva računa.

Milutin nije bio čovek od politike. I ako je uviđao potrebu da je svak bezbedan u državi, opet mu je bilo žao što sa hoće da se Knez Miloš ograniči ustavom. Knez Miloš je njega voleo, i od vladaočeve neograničenosti Milutin lično nije imao nikakve štete, niti je Knez dopuštao da ma ko od njegovih, pa čak i od braće, može dirati u Milutina. Iz tih uzroka Milutin u ono vreme nije hteo imati nikakva učešća u političkim događajima srpskim.

Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, kad su radnje i suprotradnje učinile da već nije moglo biti nikakve uprave u zemlji, kad su jedni stajali na strani popečitelja, jedni radili za povratak „Starog Gospodara,“ jedni samo za svoj račun, a malo ko za zakonitoga vladaoca, i kad je stranka stranku počela goniti, pa su i Garašani postali predmet gonjenja: Milutin pođe iz Beograda da diže narod te da se s Vučićem združi: ali, u gaju iza sela Barajeva, stignu ga katane, među kojima su bili Miloš Brka i neki Karić. Milutina tu ubiju iz pušaka, i glavu mu odseku i odnesu¹, a telo ostane te ga jedan seljak iz Barajeva noću sahrani. Posle je telo njegovo odatle iskopano i saranjeno kod crkve u Grockoj.

Milutin je poginuo 20 Avgusta 1842.

Posle tri dana, ubijen mu je i sin Luka, glava mu odsečena, i sa zapaljenim čibukom u ustima, u Grockoj pred Milutinovom kućom, nabijena na kolac. I njegovo se telo nije smelo ukopati!…

Kad se je, docnije, stanje stvari promenilo, i kada je Vučić osudio pa smrt Brku i Karića, onda ih je od te kazne izbavio sam Ilija Garašanin sin Milutinov.

Milutin nije znao ni čitati i pisati; ali je u Garašima, u svojoj kući, imao školu, gde su se učila njegova i seljačka deca. Učitelje je dovodio iz preka. Od njih se zna za Mijaila Borisavljevića i za Avrama Gašparovića koga je, posle, uzeo Knez Miloš svojim sinovima za učitelja.

---

1. O glavi Hadži-Milutina Garašanina može se videti što piše u Srpskim Novinama za Avgust 1842. br. 34 i 35. ↩︎

Hadži-Josif, rodio se je u selu Dobrinji, u nahiji užičkoj 1777.

Mati njegova, ostavši udovica, preuda se u selo Prislonicu, u nahiji rudničkoj, i dovede sina sa sobom.

Godine 1807, vojvoda rudnički Milan Obrenović i Gazda Nikola Milićević iz Lunjevice, opravili su stari manastir Obrovin, koji je docnije prozvan Vujan po imenu planine Vujan. U tom manastiru bio je starešina neki pop Radisav Milošević stric Josifov.

Josif je tu naučio knjigu, pa se zapopio, a pošto mu je na skoro umrla žena, zakaluđerio se je i posle Radisava postao iguman u Vujnu.

Godine 1833 išao je u Jerusalim, na Hristov grob, i za to se je prozvao hadžija.

Ovaj čovek je manastirsku crkvu izmolovao i ukrasio, podigao zvonaru i kupio zvona, imanje uvećao, goru zabranio i očuvao; sa četvoricom braće kaluđera živeo je u ljubavi, i bio je ugled svake vrline hrišćanske i svešteničke.

Za prvoga narodnoga ustanka, Josif je vojevao, i na Deligradu je jednom ranjen, ali se izvidao od rane.

Ostarevši i predviđajući da mu se smrt približava, Hadži-Josif je, pored velike tekovine svojemu postrigu manastiru Obrovinu (danas Vujnu), svima manastirima i svima crkvama u rudničkom okrugu ostavio i nešto u novcu.

Preminuo je 16 marta 1852 i, s velikim učešćem okolnoga naroda, sahranjen je kod manastira o kom se je za života tako mnogo i tako uspešno trudio.

Laka mu crna zemlja!

Hadži-Đera, moravački arhimandrit, rodio se u selu Crnući, u nahiji rudničkoj, u plemenu nekih Matića koji slave Sv. Arhanđela.

Kad se raščulo da dahije hvataju i seku sve čuvenije ljude u Srbiji, Hadži-Đera je već znao da se i njemu sprema turska sablja. Za to se je sklanjao i čuvao od Turaka. Ali neki Rupić iz Moravaca navede Turke na Hadži-Đeru baš kad se on nalazio u manastirskoj njivi kraj reke Ljiga. Tu ga uhvate, odseku mu glavu i odnesu, a telo su mu kaluđeri našli tek posle tri dana, i sahranili su ga s južne strane crkve, između sadašnje škole i crkve, gde su grobovi Popa Miloša¹ i Popa Adama. Na grobu mu nema ni ploče ni krsta: misli se da je toga bilo pa je, kad je zidana nova crkva, po divljem verovanju da se tako valja, sve polupano i u temelje novoj crkvi bačeno!

Na mestu, kraj Ljiga, gde je nađen mrtav Đera, bio je do skora mali kameni beleg, pa ga sada nema: ili ga je voda odronila i odnela, ili ga je zemlja zasula.

Drugi opet malo drugojače pričaju o Đerinoj smrti. Đera je, vele ovi: — nosio za pojasom o srebrnom lancu kašiku, viljušku, i nožić, čime se služio kad je na putu ili u nuriji. Kad su ga našli zaklana u njivi pored Ljiga, bio mu je u ruci taj nožić, kao božem da se je sam zaklao; ali u to nije niko verovao: svi su videli da je njega krvnička ruka zaklala.

Ovo drugo pričanje ne veli da je glava njegova odsečena i odnesena, kao što tvrdi ono prvo.

Razbirajući u Moravcima što više o Hadži-Đeri, naiđoh na čoveka koji mi ispriča ovu priču:

Otkad sam zaznao za se, veljaše taj moj pripovedač: — slušao sam za strašnu krvnu osvetu među seljacima iz sela: Moravaca, Liplja, Poljanice, Kozelja, Ivanovaca, Brančića, Gukoša i Dića, koja su sva nurija crkvi Moravcima. Ne prođe i mesec dana, pa se tek neko jutro začuje pred kojom kućom zapevka, i mi deca od svojih starijih doznamo da su nekoga našega seljaka iz osvete ubili seljaci iz koga drugoga sela s kojim je naše selo bilo u krvnoj omrazi.

Iza toga će proći neko vreme, pa će tek naši stariji u kući stati kazivati kako su sada naši seljaci zamenili ubijenoga, ubivši nekoga seljaka iz ubilačkoga sela.

Ova krvava pozajmica trajala je dugo, stajala je skupo, i niko nije mogao prekinuti je: niko nije umeo izmiriti zakrvljene braće. Turci, ondašnje starešine, nisu činili ništa, a saveti dobri ljudi nisu pomagali ništa.

I tako su se majke i sestre, jedne za drugima, zavijale u crno, i uza starije osvetničke grobove nicali su sve novi i jakovni.

E, već niko nije znao kad će jednom biti kraj ovoj krvnoj osveti među susedima i svojim ljudma.

Jednom o vaskrsu, priča moj pripovedač dalje: — mene bejaše otac odveo crkvi da se pričestimo. Silni se svet beše sletao Moravcima; bejaše naroda ne samo iz manastirske nurije, nego i iz rudničkih sela: Smrdljikovca, Šutaca, Kalanjevaca, Živkovaca, Banjana, Boždarevca, Slavkovice, i Baha; i iz sela valjevskih: Cvetanovaca, Veliševaca, Babajića, Latkovića, Račevića, Pepeljevca, Pridvorice, Strmova, Dučića, Mušića, Mirišta, Toplice, Ratkovaca i Lajkovaca, i iz beogradskih: Čibutkovice, Županjca, Ćelija, Petke, Kuka, i Barzilovice.

Pravi sabor, kakav najveći može biti.

Zora prezorila, jutro osvanulo, i sunce već ogrejalo — a u crkvi ne gori ni sveća ni kandilo: niti se išta sprema da se bogomolja počne!…

Moravački iguman koji se je skoro vratio iz Jerusalima s Božijeg groba, zdrav, hoda po ćeliji, broji brojanice, i moli se Bogu sam u sebi i često duboko uzdiše.

Ljudi se čude i jedan drugoga zapitkuju:

— Sa šta li se danas, na vaskrs, ne služi služba u crkvi?

Svaki tako pita a niko ne daje odgovora na to pitanje.

Najposle, nekoliko starih uvaženih ljudi, iz onih sela koja su nurija manastiru, digoše se te k igumanu u ćeliju:

— Oče, igumane! rekoše oni: — molimo te, hoće li biti danas u crkvi službe i zakona za ljude? Evo se silni svet slegao da primi zakon!

— Nema službe, nema zakona za vas, odgovori iguman: — niti će ga biti dokle god vi usprolivate bratsku krv kao vodu!

— Duhovniče! Mi se molimo tebi, kao svom starijem: nemoj ostaviti ovoliki svet bez zakoná; znaš, ovde ima ljudi starih podobnih mreti; mnogi, boj se, ne će ni dočekati da još koji put dođe crkvi!

— Kakav zakon tražite vi od crkve, kad živite preko zakona; pružate se za zakon Božji a ruke su vam mrljave od bratske krvi! Ne! Vas radi ja ne smem pristupiti k časnoj trpezi!…

— A zar nema nikake pomoći? Zar nam ne možeš duhovati grehu? Kaži kakvu hoćeš jepitimiju, primićemo je, i ispaštaćemo se!…

— Tako govorite sad ovde, pred svetim hramom; a čim se vratite u sela, zaboravićete što ste rekli, i ubijaćete jedan drugoga, kao da ste zlotvori a ne braća i svoji ljudi.

— Evo mi se tebi molimo: reci ti što god hoćeš, pa — proklet, triklet da je ko tebe ne posluša.

— Ako se zakunete ovde pred svetom crkvom da ćete oprostiti jedni drugima, i da ćete se izmiriti: onda ću prevrnuti odeždu na opako, služiću službu, i pričestiću vas. Pa, ako održite kletvu i mir među sobom, biće vam pričešće na zdravlje i na spasenije duši, ako li je ne održite — ono će vam se okrenuti na proklestvo, na pogibiju vama i porodu vašemu!…

Ljudi pristaše, i zakleše se za sebe i za one koji su ostali doma.

Posle toga, Hadžija iguman odista obuče odeždu na opako, i odsluži službu.

Po svršetku službe, i pre nego što bi počeo pričešćivati, onako obučen kako je služio, s krstom u ruci, iziđe u portu. Sad prizva sve seljake iz zavađenih sela, i zapovedi da sve dva i dva pristupaju ko časnomu krstu koji on drži u ruci.

Seljaci poslušate bez jedne reči. I eno ih pristupaju sve dva i dva; najpre se priklone, prekrste se, celivaju krst, poljube duhovnika u ruku, pa se onda njih dva poljube u obraz govoreći jedan drugom:

— Oprosti, brate!

— Da je prosto od danas do veka!

— Hristos među vas! dodaje radostan iguman!

Kad se svi tako ižljubiše i izmiriše, iguman se vrati u crkvu, otvori dvari, i pričesti sve koji su bili za pričešće.

Od toga dana prekide se krvna osveta u moravačkoj nuriji; i danas ljudi zahvalno pominju dobroga igumana koji učini što niko drugi ne mogaše učiniti: prekrati nesrećnu krvnu osvetu među braćom.

A koji je po imenu taj mudri i dobri iguman?

Niko mi ne umede kazati: svi su ga zvali Hadžija, Iguman Duhovnik, a imena mu niko nije pominjao.

Do početka godine 1804 u Moravcima je bio arhimandrit Hadži-Đera za koga Višnjić peva:

Moravcima crkvi dopadoše (Turci),
I tu Hadži-Đeru pogubiše,
Jer i on zna zlato rastapati,
I sa njime sitne knjige pisat’;
Te Dahije caru opadati
Oko sebe raju svetovati“.

A je li ovo bio glavom Hadži-Đera, ili drugi koji iguman ne umem kazati. Umem reći toliko: da je ovo bilo od istine, i da za to vredi da se zapamti.

---

1. Pop Miloš je na samrti svojima rekao: „da me sahranite pored groba Hadži-Đerina“. I s ojta ga je tako i sahranila! ↩︎

Hadži-Danilo, arhimandrit, obnovitelj Visokih Dečana, rodio se 1708, u Paštrovićima.

U Dečane je došao 1764 godine, i tada je u tom manastiru našao samo jednoga sveštenika, rodom Cincarina. Svi drugi su se razbegli koje od zuluma a koje od nemaštine u manastiru.

Danilu je najveća nevolja bila kako da nađe braće kaluđera za Dečane. I odista ih nije imao gde ni tražiti. Za to skupi 6 đaka, i navali učiti ih i spremati za sveštenike. Kad mu se đaci dobro spreme, pokaluđeri ih svu šestoricu.

S njima je sada navalio i da što zaradi i privredi kući, i da crkveno pravilo uredno vrši, i da narod poučava u veri i u dobrom vladanju.

Jednom je Hadži-Danilo otišao u Hercegovinu u nisaniju, i odonuda je doneo vrlo veliku pomoć manastiru.

Kroz neko vreme čistim životom, svetom naukom, i vrednoćom u svojoj kući, Danilo steče poštovanje ne samo u Srba nego i u Muslomana. Mnogi Arnauti zvali su ga da ih prvi put šiša decu, pa su se s toga kumakali s njime. Najznatnija i najbogatija poglavica arnautska, Ramosić, zvao ga je da mu svako dete šiša, i poštovao ga je kao god što Hrišćanin svoga kuma poštuje.

Godine 1804 januara 10 Danilu piše crnogorski vladika Petar Prvi da će skoro Srbi i Crnogorci ustati na Turke, pa ga svetuje da gleda sačuvati manastir i starine u njemu od turske najezde.

Danilo tada sazove u manastir sve znamenitije ljude iz okoline, kako Hrišćane tako i Turke. Kad ljudi ti dođu, on im iznese Dušanov i druge dragocene krstove i starine pa rekne:

— Zvao sam vas da ištem od vas novaca u zajam, te da kupim žita da izranim brastvo, a ja vam dajem u zalogu evo ove krstove i druge crkvene starine.

Na to arnautska poglavica Ramosić odgovori:

— Kume, što će meni ta zaloga? Ja ću ti dati novaca i onako, samo mi daj temesuć (obligaciju).

— Nastala su čudna vremena, rekne Danilo: — mogu rđavi ljudi doći i ove stvari razgrabiti: bolje je da su one u vas.

Desio se bejaše tu neki trgovac iz Niša koji uze u zalogu Dušanov krst, i dade 10 kesa novaca (5000 groša).

Ramosić takođe uze jedan skupoceni krst, i dade 10 kesa novaca. I drugi uzeše ko šta milova, te se skupi 40 kesa.

Za polovinu tih novaca, Danilo odmah kupi žita od tih samih ljudi.

Ne prođe mnogo a buknu srpski ustanak. Pećski paša s vojskom dođe u Dečane, i stade pitati Danila da li u njega nema kakvih pisama iz Srbije, i iskati novaca za izdržavanje vojske. Iguman ga je uveravao da nema ni pisama ni novaca, a paša onda htede porobiti manastir.

Sad dođe Ramosić, s poglavicama arnautskim, i uveri pašu da je Danilo malo pre od njih uzajmio novaca da kupi žita za manastir, i da je za taj zajam založio manastirske krstove!

Paša čuvši to, krete se iz manastira ne tražeći na ručka, a kamo li što drugo.

Pošto ta opasnost minu, Danilo dozove arnautske glavare pa im rekne:

— Manastir ovaj i moja braća kaluđeri neka su vam na amanet, a ja idem u Bugarsku da bi što milostinje pribrao!

— Neka ti je srećan put, kume, odgovori Ramosić: — a dok je na nama naših glava nijednom tvom kaluđeru ne sme niko ništa!

Prošavši Bugarsku i Carigrad, Danilo ode u Jerusalim, te tako postane hadžija, pa se vrati u Dečane s dosta priloga u novcu i u stvarima.

Ovom milostinjom izmolovao je temilo, i načinio jednu veliku kuću za goste.

Ramović sada pozove Hadži-Danila i druga mu Zahariju svojoj kući na gozbu, i častio ih je dva dana. Tada im pokaže čistu zgradu gde je smestio časni krst, i nad njim je palio kandilo da gori.

Hadži-Danilo mu lepo zahvali za toliku poštu, pa mu ponudi novce da uzme krst.

— Nemoj, kume, molim te, rekle Ramosić: — neka ostane u mene još godinu dana; ja ću ga lepo čuvati. Od kako je ovaj krst u mene, žena mi je rodila dva sina, i sve drugo napreduje mi lepo…

Danilo mu učini po volji, i krst je uzeo tek posle dve godine.

Po Hadži-Zahariji, kaluđeru, pošlje on u Niš novce za Dušanov krst, a čestiti Nišlija vrati krst uzevši samo polovinu novca; drugu polu oprosti manastiru.

Templo je u Dečanima Hadži-Danilo svršio 1813.

U to vreme dođe u Dečane pećski mitropolit Janićije, te Hadži-Danila postavi za arhimandrita.

Sad je navalio te načinio zgrade oko manastira. Sve ovo beše uzrok da su ljudi iz okoline ovoga Hadži-Danila i njegova druga Zahariju, pravedno nazivali obnovitelji manastira Dečana.

Kako mu je Bog dao neobično dugi vek, Hadži-Danilo je pod starost predao upravu manastirsku Hadži-Zahariji koji je već bio postao iguman.

Hadži-Danilo je preminuo 1820 u Dečanima, i pogreben je u manastiru kojemu se sa svim pravedno zove obnovitelj.

Hadži-Atanasije (Radovanović), arhimandrit manastira Nikolje pod Kablarom, rodio se je u nahiji rudničkoj, 1771.

Knjigu je učio i pokaluđerio se u manastiru Nikolji, gde je posle i vek proveo, i gde mu danas kosti počivaju.

Hadži-Atanasije krštavao je, kao kum, decu Knezu Milošu Obrenoviću.

Nije se moglo saznati kojih je godina ovaj duhovnik išao u Jerusalim, te dobio ime hadžija.

Godine 1814. posle nesrećne Hadžiprodanove bune, po nekom pismu rđavo izveštena pisca, pušten je bio glas da je Hadži-Atanasije živ nabijen na kolac o Sv. Savi 1815, u Beogradu.

Tu pogrešku, bez daljeg ispitivanja, primili su neki pisci i raširili je svojim spisima.

Među tim Hadži-Atanasiju za Hadžiprodanove bune nisu Turci nikakva zla činili, a kamo li da su ga tako strašnom smrću umorili.

Pod zaštitu ovoga Hadži-Atanasija Knez Miloš je, u najteže svoje dane, bio sklonio svoju majku, ženu, i decu, u manastir Nikolju.

20 aprila 1820, Knez Miloš, prilažući manastiru Nikolji za spomen svoje familije svoju vodenicu na reci Kamenici u selu Prijevoru, predaje je arhimandritu Hadži-Atanasiju kao starešini manastira Nikolje¹.

Na dve godine posle toga, piše mu ovo pismo:

Prečesnjejši gospodine, zdravstvujte!

Primio sam pismo vaše od 21 maja, i razumeo sam što mi pišete za rakiju. Velite da ćete je popiti, ili da se samo bojite da je ne popijete, zašto vam nisu šljive dobro rodile. Savetujete me da šiljem kola čas pre da je donesu. Vi se bojite da je ne popijete, a ja se ne bojim da će mi propasti; znate da sam te sreće, da mi ništa još propalo nije, što sam pravom mukom i potom (a to će reći krvavim znojem) stekao i zaslužno. Neka je neka još koje vreme kod vas! A što vaše šljive nisu dobro rodile… to vas je Bog ukleo što ste otišli poslednji put ispod žita, ne htevši ni da poručate što, ni da popijete koju čašicu rakije.

Što se kasa gvožđa za branu — gvožđe ćete dobiti kako mi pošljete nekoliko onih vaših čuturica moje rakije na konjma u Kragujevac. Po kom vi pošljete rakiju, po onom ću ja poslati gvožđe, pak čista rabota. A pišem i bratu Jovanu, i Knezu Vasi, da prionu, i pomognu vam u toj brani da bude pre gotova, dok vam ne bude prošće pokradeno. Ostajem vaš dobroželatelj, vrhovni Srbije Knez, Miloš Obrenović. 22 maja 1822. u Kragujevcu.

Hadži-Atanasije i posle ovoga pisma živeo je u Nikolji nabavljajući razne crkvene stvari koje traju i danas, i na kojima su njegovi potpisi.

Vujić je, početku oktobra 1826, u mru Nikolji čitao „punomoćno pismo Kneza Miloša kojim preporučuje narodu užičke jeparhije igumana nikoljskoga Hadži-Atanasija da upravlja tom jeparhijom do dolaska jepiskopa Melentija Nikšića Studeničanina.“²

Na poziv Kneza Miloša, otišao je Hadži-Atanasije u Kragujevac u goste, pa se onamo razboleo, i umro 29 juna 1826.

Telo mu je najpre bilo sahranjeno u Kragujevcu, a posle sedam godina Knez Miloš mu je preneo kosti i sahranio u Nikolji pored crkve. Na grobu Hadži-Atanasijevu ima ploča s natpisom koji se jedva može ovoliko da pročita:

„Zdje počivajet rab Božji, jeromonah prepodobnjejši Hadži-Atanasije Radovanović, rožden iz rudnič… postrižnik… manastira Nikolje… (opet nema jedne reči koja kao da je glasila… arhimandrit), posetivši grob Gospoda i Spasa našego Isusa Hrista, i prestavivšisja v 55 godu žizni svojeja, v Kragujevije, 29 junija 1826 ljeta.“³

Po smrti Hadži-Atanasija, u Nikolju za starešinu došao je otac Josif⁴, koji se je kao sveštenik zvao Ilija, i koji je bio sestrić Knezu Milošu.

Dopuna

U Manastiru Sretenju, pod Ovčarom, na jednoj rukopisnoj srbulji (mineju za juli), na poslednjem listu, ima zapis:

„1755 чрта Игумань Пахомиє оу Николк“.

A na korici:

„Da se zna kad se prestavi Hadži-Atanasije arhimandrit Nikoljski 1826, meseca junija 30-ga“.

Biće da je to dan njegova ukopa, a oni u Kragujevcu bili su bliže i zapisali su 29 juni, kao dan smrti njegove.

---

1. Građa za Istoriju Kraljevine Srbije, 1 str. 260 i 261. ↩︎
2. Putešestvije, str. 333—334. ↩︎
3. Do ovoga zapisa došao sam teškom mukom. Najpre su mi odgovarali da ne znaju ni gde je grob Hadži-Atanasijev, a posle, da se zapis ne može da pročita. Tek kad je preosvećeni vladika žički Nikanor naročito poslao u Nikolju igumana sretenjskog, ploča je oprana, pročitana i prepisan je zapis makar i onako nepotpuno. ↩︎
4. Vujić veli da se zvao Isaija Popović. ↩︎